KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

Teorija privrženosti II deo – PARTNERSKI ODNOSI

U prethodnom tekstu otvorili smo temu attacment-a (privrženosti) kod dece, a sada je vreme da  otkrijemo šta se dešava u vezama odraslih osoba, naročito kada je u pitanju najznačajnija od njih, a to je partnerska ili ljubavna veza.

Istraživanja Mery Ainsworth produbila su konceptualizaciju fenomena privrženosti. Privrženost počinje da se tretira kao osobina ličnosti. Ovakvo shvaćena, odlika je ne samo dece, već i odraslih.

Bitne karakteristike privrženosti kod odraslih i razlike u odnosu na dečiju:

  • Blizina figure nije nužna, već pre kontinuirana psihosocijalna povezanostost i trajnost.
  • Uzajamnost u podršci i dostupnosti za razliku od vezivanja po tipu dete-roditelj, koja je jednosmerna,
  • Iskustvo privrženosti služi mnogo većem broju funkcija. Ukoliko afirmiše osećanje sigurnosti i podrške, bilo koji ljudski odnos može sadržati komponentu privrženosti, međutim samo mali broj odnosa će imati dominantno afektivno određenje.

Formiranje partnerskih odnosa

Toliko je različitih modaliteta u kojima parovi funkcionišu, da ih nije lako sve sagledati i objasniti. Međutim, pristalice teorije afektivnog vezivanja, Hazan i Shaver(1987) imaju svoje viđenje, koje je bazirano na argumentima do kojih je došlo preko 400 istraživača ove oblasti. Njihovo uverenje je da unutrašnji radni modeli najćešće nesvesno opstaju tokom celog života, te utiču na oblikovanje svih kasnijih životnih relacija.

Hazan i Shaver smatraju da emocionalnom dinamikom i ranog afektivnog i partnerskog odnosa upravlja isti bihejvioralni sistem. Odraslima, partner, takođe može služiti kao sigurna baza  iz koje se istražuje okolina i učestvuje u različitim projektima. Kada je partner dostupan, razumevajući i uz nas, osećaćemo se bezbednije i sigurnije. Osećanje sigurnosti je ključno u partnerskom odnosu, jer tek kada osetimo sigurnost, moćićemo zaista i da se povežemo. Da budemo otvoreni i spremni za razmenu.

Služeći se šemom, koju je postavila Mery Ainsworth, a koja nudi okvir za organizovanje individualnih razlika u načinu mišljenja, osećanja i ponašanja u partnerskim vezama, Hazan i Shaver uspevaju da izdvoje tri kvalitativno različite vrste partnerske afektivne vezanosti, a to su: sigurna, nesigurno ambivalentna i nesigurno odbacujuća.

Na osnovu različitih iskustva afektivnog vezivanja iz prošlosti, ljudi formiraju određena očekivanja i uverenja o sebi samima i sopstvenim bliskim vezama. Pozitivna i manje pozitivna ili odbacujuća iskustva ugrađuju se u relativno stabilne unutrašnje radne modele privrženosti. Pored vezanosti, za partnersku ljubav su karakteristična jos dva bihejvioralna sistema, a to su brižnost i sex. Ovi fenomeni, iako teorijski odvojivi su praktično isprepletani

Rad pomenutih autora samo je jedan u nizu rezultata proisteklih iz empiriske ekspanzije u ovoj oblasti. U pokušaju integracije raznovrene empiriske građe, posebno se ističe Kim Bartholomew, koja je 1998-e godine formulisala tzv. četirikategirijalan model vezanosti. Model je izveden iz Bowlby-jevih teorijskih postavki o dva tipa unutrašnjih modela vezanosti (model sebe i model drugoga), kojima se pridružuju dimenzije odbacivanja  i anksioznosti, identifikovane faktorskom analizom. Ukrštanjem ovih dimenzija sa unutrašnjim radnim modelima dobijaju se četiri glavna stila vezanosti: sigurni, preokupirani, povlačeći i bojažljivi(plašljivi) stil vezanosti. “Svaki od navedenih stilova vezanosti karakteriše različiti pristup bliskim osobama, kao i različite strategije emocionalne regulacije i interpersonalnog ponašanja”, istakla je Bartholomew.

 

 

Karakteristike izdvojenih oblika afektivne vezanostih kod odraslih osoba:

Sigurni tip: Ljudi sa sigurnim strategijama vezivanja nemaju problem da iskažu svoju zainteresovanost i naklonost ka potencijalnom partneru. Takođe se osećaju sasvim udobno u sopstvenoj koži i ne predstavlja im problem da budu sami. Oni umeju pravilno da rasporede prioritete u različitim životnim sferama, te da izdvoje vreme za partnerske odnose, na takav način da se održi optimalna distanca koja je potrebna za uzajamnost. Sposobni su da prihvate odbacivanje i da se kreću napred uprkos boli, ali su takođe sposobni i da budu lojalni i žrtvuju neke svoje želje i interese kada je to potrebno. Nemaju problem da veruju ljudima sa kojima su bliski, a i sami su vrlo pouzdani. Prema psihološkim istraživanjima sprovedenim u Americi (Mickelson, K. D., Kessler, R. C., & Shaver, P. R. (1997). Adult attachment in a nationally representative sample. Journal of Personality and Social Psychology, 73(5), 1092-1106.), preko 50% stanovništva spada u sigurno vezane. Sigurnu tip privrženosti razvijaju osobe koje su u detinjstvu adekvatno zadovoljile svoje razvojne potrebe uz veliku količinu podrške i ljubavi.

 

Preokupirani tip: Često su pod stresom u vezi svojih partnerskih odnosa. Potrebna im je stalna naklonost i uveravanje od partnera da je sve u redu u vezi odnosa. Imaju poteškoća da budu sami sa sobom ili van veze. Često će podleći nezdravim ili uvredljivim odnosima. Imaju poteškoće da veruju ljudima, čak iako su u bliskom odnosu. Njihovo ponašanje može biti iracionalno i preterano emocionalno. Čućete ih često da se žale kako su svi pripadnici suprotnog pola hladni i bezdušni. Ovo je devojka koja vas poziva 30 puta u jednoj noći pitajući se zašto je niste pozvali Ili momak koji prati  šta radi  njegova devojka, kako bi se uverio da ne flertuje sa drugim muškarcima. Preokupirane strategije vezivanja razvijaju se u detinjstvu  kod  dece koja dobiju ljubav i negu na nepredvidiv način.

Izbjegavajući tip: Izbjegavajući tipovi vezivanja su izuzetno nezavisni, samodovoljni i ne osećaju se prijatno u intimnim situacijama. Pokazuju strah i odbojnost prema vezivanju i stručnjaci su za racionalizaciju razloga svog izlaska iz bilo koje intimne situacije. Redovno se žale na doživljaj  “gušenja” kada ljudi pokušavaju da im se približe. U svakoj vezi, uvek imaju izlaznu strategiju. Često organizuju svoj način života na takav način kako bi izbegli posvećenost ili previše intimni kontakt. Primer momka koji radi 80 sati nedeljno i uznemirava se kada žena sa kojim je u vezi želi da ga vidi više od jednom nedeljno(za vikend). Izbegavajuću strategiju vezivanja u detinjstvu, razvijaju deca koja su uspela da zadovolje neke svoje potrebe, dok su ostale zanemarene (na primer dete je bilo redovno hranjeno, ali nije bilo dovoljno fizičkog kontakta).

Plašljivi tip: Ne samo da se plaše intimnosti i posvećenosti, već su nepoverljivi i obrušiće se na svakoga ko pokušava da im se približi. Često provode veliki deo svog vremena sami i nesrećni, u destruktivnim ili nefunkcionalnim odnosima. Prema pomenutim istraživanjima sprovedenim u Americi, samo mali procenat populacije se može kvalifikovati u ovaj tip, a obično imaju i mnoštvo drugih emocionalnih problema u drugim područjima njihovog života (zloupotreba supstanci, depresija itd.). Ovakve strategije se razvijaju u detinjstvu kod dece koja su bila zlostavljena ili zanemarivana.

Kao i kod većine psiholoških profila, ovi tipovi nisu uniformni. Možemo se kretati po već spomenutim dimenzijama, iako svi imamo jednu dominantnu strategiju. Zaključak  je da možemo pokazati tendencije više strategija u zavisnosti od situacije, a i različitim intenzitetom.  Dakle, “sigurni” tipovi će i dalje pokazivati neko uznemirujuće ili izbegavajuće ponašanje. “Uznemireni” tipovi ponekad će pokazati sigurno ponašanje, itd. Stanje stvari nije sve ili ništa.

Koristeći ovaj model kao mapu puta, možemo početi sa jačanjem ”sigurnih” strategija. Anksiozni tipovi mogu da rade na jačanju sebe, stvaranju zdravih granica i negovanju zdravog samopouzdanja. Nekada je dobro da se pronađe aktivnost van sfere prtnerskih odnosa, u koju se ulažemo sa strašću. Ona nam može biti osnova na kojoj ćemo jačati smopouzdanje. Izbegavajući tipovi bi mogli raditi na otvaranju prema drugima, obogaćujućii svoje odnose tako što će se postepeno učiti uzajamnosti u odnosima. Naša je odgovornost da pronađemo nešto sjajno u svima s kojima se susrećemo. Budimo radoznali. Ne sudimo na prvu loptu.

 

Izvor:

Ainsworth, M. S., & Bowlby, J. (1991), An ethological approach to personality development, American Psychologist 46(4).

Bartholomew,K.,Avoidance of intimacy: An attachment perspective, Journal of social pszchology 37, 95-109, (1993).

Shaver P. R., & Hazan,C.,Romantic love conceptualized as an attachment process, Journal of personality and social psychology 52, 511-524, (1987).

 

Slika1.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJ-BF446_BONDS_D_20120220170312.jpg

Slika2.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJBF449_BONDSJ_DV_20120220170504.jpg

Teorija privrženosti I deo

 

Teorija attachment-a je psihološka teorija koja se bavi izučavanjem prirode emotivnog vezivanja između ljudi. Istraživanja u okviru teorije attachment-a započeta su 50-tih godina i od tada su mnogobrojni istraživači potvrdili njene osnovne koncepte i  dodatno je razradili. Dva istraživača po imenu J. Bowlbi i M.Ainsworth, nezavisno su otkrili da će priroda odnosa između odojčeta i njegovih staratelja odrediti njegovu “strategiju vezivanja” tokom  čitavog života.

Pre nego što vam budem približila emocionalne stilove pridruživanja kod odraslih, u kratkim crtama ću izneti osnovne pojmove ove teorije.

Dečiji psihijatar Bowlby, bio je zaintrigiran fenomenom da je formiranje jakih interakcijskih veza u životinjskom svetu urođeno i nepovezano sa ishranom. U svom radu, Bowlby se koristio određenim konceptima iz psihologije objektnih odnosa, koje je povezivao sa saznanjima do kojih je dolazio putem sistematske opservacije dece u stvarnim životnim situacijama. Njegov praktični rad rezultirao je utemeljenjem  potpuno novog polja u proučavanju i konceptualizovanju bliskih odnosa. Novi nalazi, doveli su Bowlby-ja do razilaženja u mišljenu sa svojim supervizorom Melani Kleinne, koja je smatrala da je unutrašnji život deteta determinisan pre fantazijama nego stvarnim životnim događajima.

Attachment( eng.odanost, privrženost, pričvršćivanje, vezivanje, veza, simpatija) predstavlja  postojanje primarne (urođene, na instiktima zasnovane) detetove potrebe za posebnom vrstom vezivanja za svoje staratelje. Centralno mesto u ovom odnosu zauzima detetova potreba za osećanjem sigurnosti i zaštite, koju mogu obezbediti značajni odrasli. Ako roditelji budu dovoljno emocionalno i fizički dostupni (na prvom mestu majka), dete će se osećati dovoljno bezbedno da istražuje svoju neposrednu okolinu. Na taj način, pružanjem sigurne baze detetu, omogućava se i njegova autonomija.

Koje su to komponente ovog specifičnog odnosa privrženosti?

Postojanje potrebe, žudnje deteta da  bude blizu osobama za koje je vezano,

Osoba za koju je dete vezano preuzima ulogu “sigurne baze” iz koje dete može slobodno da istražuje okolinu,

Pojava separacione anksioznosti kod deteta uzrokovana odsustvom osobe za koju je dete vezano,

Osoba za koju je dete vezano ujedno je i “bezbedno utočište”, kome se dete vraća radi utehe ili obnove energije u situacijama straha ili pretnje.

Prema ovoj teoriji, majčina responzivnost na signale deteta je od ključnog značaja za uspostavljanje kvalitetnog odnosa privrženosti kao razvojnog procesa. Naravno, treba uzeti u obzir i temperament deteta. U odnosu na  majčinu fizičku i emocionalnu dostupnost/nedostupnost i načina na koji će odgovoriti  na signale koje beba šalje, dete će postepeno izgradi tzv.unutrašnji radni model privrženosti (URMP). Na osnovu svakodnevnih, ponovljenih iskustava sa majkom, a u zavisnosti od kvaliteta istih, dete će postepeno graditi sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi, ali i o sebi kao o značajnom i vrednom ljubavi. URMP se izgrađuju između sedmog i devetog meseca, a najintenzivnije tokom druge i treće godine i relativno su stabilni. Unutrašnje modele predstavljaju sa jedne strane lična uverenja i očekivanja o sebi samom i sopstvenom ponašanju, dok  je sa druge strane u fokusu skup verovanja i očekivanja  koje dete ima o ponašanju značajnih drugih. ”Sigurno dete ima unutrašnji radni model responzivnog, pouzdanog roditelja koji može pružiti ljubav, i sebe kao bića dostojnog ljubavi i pažnje”, uvideo je Bowlby.

Tokom daljeg razvoja, Bowlby-jeva učenica Mary Ainsworth je koristići sada već dobro poznatu laboratorijsku situaciju “Protokol ponašanja u nepoznatoj situaciji” (više o eksperimentu možete saznati putem sledećeg linka: https://www.youtube.com/watch?v=QTsewNrHUHU), uočila i izdvojila četiri tipa afektivne vezanosti kod dece:

Sigurna afektivna vezanost: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Formiraće model drugih kao pouzdanih osoba od poverenja, na koje se može osloniti i slobodno istraživati, a sebe će doživljavati kao biće vredno ljubavi i pažnje.

Izbegavajuća afektivna vezanost: Ako majka dosledno ne odgovara na signale deteta, ako je samo fizički prisutna i vodi račina o detetu na način koji ne rezonuje sa dečijim potrebama i lišen je emocionalne povezanosti, dete će razviti izbegavajući model privrženosti. Naučeno ponovljenim iskustvima da mama neće adekvatno odgovoriti na njihove potrebe, dete će formirati model drugih kao osoba na koje se ne može osloniti, jer mu nisu nakljonjeni, a sebe će doživeti kao biće koje se ne ceni dovoljno. Kako bi se zaštitila od daljih razočarenja, deca ovog tipa će se povući, zatvoriti u sebe i podići oklop, koji ih razdvaja od drugih ljudi, te formirati odbrambenu pozitivnu sliku o sebi.

Ambivalentna afektivna vezanost: Kod ovog tipa vezanosti, majka je nedosledna u zadovoljavanju dečijih potreba. Reaguje selektivno, odnosno samo na određene signale. Kako je detetu potreba za majkom od životnog značaja, ono će svu svoju energiju i pažnju usmeriti u cilju tumačenja majčinog ponašanja. Kada dete bude otkrilo na koje signale je majka responzivna, ono će postati onakvo kakvo je majci potrebno: nespretno, bolešljivo, neješno,itd. Ova preterana fokusiranost na majku ima svoju cenu. Dete neće u dovoljnoj meri istraživati sredinu, te će njegove istraživačke sposobnosti biti oslabljene. Pošto je emocionalno ulaganje usmereno na druge i slika o drugima će biti pozitivna, a slika o sebi negativna.

Dezorganizaciona afektivna vezanost: Ova grupa je posebno izdvojena, a kriterijum je bio da neka deca nisu mogla biti klasifikovana ni u jednu od prethodnih kategorija. Ovde je reč o visoko traumatizovanim i često i psihički bolesnim majkama, koje u svom repertoaru nemaju ni jednu smislenu strategiju za rešavanje životnih problema, koje bi ponudili svojoj deci.Kao posledicu jednog posve konfuznog  odnosa, deca  formiraju negativne unutrašnje modele sebe i drugih i ostaju lišena adekvatnih adaptivnih strategija.

Zahvaljujući fenomenu asimilacije, unutrašni rani modeli najčešće nesvesno opstaju kroz život osobe u neizmenjenom obliku, utičući na oblikovanje svih odraslih relacija, na prvom mestu partnerskih odnosa.

(O stilovima vezivanje kod odraslih biće reči u narednom tekstu)

Izvor:

Bowlby, J. (1988), A secure base, New York, Basic book.

Ainsworth, M. S., & Bowlby, J. (1991), An ethological approach to personality development, American Psychologist 46(4).

Slika 1: http://www.ozlemozcan.com/User_Files/editor/image/attachment.jpg

Slika 2: http://www.newsmobile.in/wp-content/uploads/2017/08/Happy-Mother-And-Happy-Baby-In-The-Bed.jpg

O AGRESIJI – geštalt perspektiva

 

Osnovno značenje pojma agresije znači koraknuti ka, potiče iz latinske reči aggredior. U svakodnevnom govoru pod agresijom se podrazumeva svako ponašanje koje ima neku svrhu ili ponašanje kojim se odstupa od socijalnih normi.

 

U psihologiji postoje različiti teorijski pogledi na agresiju koji se bave etiologijom agresije: agresivno ponašanje se nasleđuje, stiče se pod uticajem sredine ili se javlja kao reakcija na frustraciju.

Agresivno ponašanje ima za cilj da sa jedne strane zadovolji osnovne nagonske potrebe kao što su predatorska, seksualna, teritorijalna, a sa druge strane agresivno je i ono ponašanje koje se usmerava na otklanjanje opasnosti ili neprijatnosti i u tom slučaju agresija je odbrambena.

Usko povezana sa agresivnošću je aktivnost. Agresivno ponašanje se razvija preko osnovnih aktivnosti bebe, kroz pokrete u sredini i ka objektima i kroz aktivnosti vezane za sisanje. Ljudska agresivnost je potrebna za opstanak i zaštitu od napada, a takođe je i osnova za intelektualna dostignuća, ponos, ostvarivanje i održavanje samostalnosti.

U geštalt terapiji agresija se posmatra kao posezanje za kontaktom sa sredinom. U geštaltu rezultat agresije je stvaranje i povezivanje, a rezultat destrukcije je rastavljanje. Bez destrukcije nema novine, nema kreacije. Fric Perls je o agresiji govorio kao o zdravoj, biološkoj i neophodnoj funkciji nužnoj za život, ljubav i produktivnost. Sve što činimo da bismo inicirali kontakt u geštaltu je agresivnost. Agresivnost je nužna. Nije sama po sebi nepoželjna.

Pitanje agresije, Perls je razmatrao kroz nagon gladi, odnosno za njega je agresija glavna funkcija nagona gladi, a kasnije i glavno sredstvo zadovoljenja svakog nagonskog impulsa. On pravi komparaciju između metabolizma hrane i mentalnog metabolizma. Kao što npr. varimo hranu tako „varimo“ i psihološke sadržaje, naše misli, osećanja, akcije.  Perls je razlikovao faze razvoja agresivnosti uzimajući u obzir analogiju između hranjenja i psihičkog života: faza sisanja, griženja i žvakanja.  U fazi sisanja novorođenče je nestrpljivo i pohlepno, agresija novorođenčeta je adekvatna i sasvim prirodna. U fazi griženja izbijaju prednji zubi, beba sada može da grize. U fazi žvakanja počinje varenje, dete razara hranu žvakanjem.

Agresija nije loša sama po sebi, nego se loše koristi. Zdrava agresija je važna za ljubav i ne može se ograničiti na aktivnosti koje su za osudu. Agresija je neophodna za kontakt i u tom smislu poželjnije je biti celovit, nego samo dobar. I Sabina Špilrajn (sećate se filma Opasan metod) je u svom doktorskom radu “Destrukcija kao razlog postojanja” iz 1912. zaključila da je destrukcija osnova daljeg razvoja. Sve dok nismo agresivni koliko je potrebno, ne možemo da koristimo hranu za svoj rast.

Agresija je nužna, biološka funkcija. Ukoliko je ne osvestimo i ne upotrebljavamo adekvatno možemo imati teškoća u svakodnevnom funkcionisanju.

Možemo ostati uskraćeni za aktivnosti u kojima uživamo jer ne koristimo svoju agresiju kao korak posezanja za objektima koji donose zadovoljstvo u život.

Problem je i kada agresiju stalno okrećemo ka unutra, ili ako je uvek okrećemo ka spolja. Sopstvenu neosvešćenu agresiju možemo projektovati u druge ljude ili nam se može javiti kroz noćne more. Agresivni impuls je deo našeg bića, pitanje je samo šta radimo sa njim, kako koristimo svoju agresiju, da li je upotrebljavamo adekvatno ili je pomeramo.

 

 

KAKO PREBOLETI GUBITAK?

Zapadna kultura je toliko orjentisana ka sticanju, kako bismo sebi obezbedili uspešan i srećan život, da je potpuno zanemarila temu gubitka i oporavak od istog. Svuda se piše o gubitničkom i pobedničkom mentalitetu, pozitivnom razmišljanju i putevima uspeha kroz sticanje materijalnih i nematerijalnih dobara, ali nas retko ko uči kako da se nosimo sa različitim gubicima koji su neminovni u svačijem životu. Učimo i kako da volimo, ali ne i kako da gubimo? Kako da znamo kada smo odtugovali? Kako da se nosimo sa često oprečnim emocijama nakon gubitka? Kako da proradimo sve te emocije i zacelimo rane? Ovo su samo neka od pitanja koje je svako od nas barem jednom u životu postavio.

Kao reakcija na gubitak nama važnog objekta javlja se emocija tuge. Tuga je normalna i prirodna reakcija na gubitak i ne treba je suzbijati, jer je više nego korisna. Na prvom mestu, kada doživimo gubitak, dolazi do nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Pošto smo emotivno vezani za unutrašnju predstavu objekta, koga smo iz različitih razloga izgubili, potrebno je sada polako odvojiti sve te ugodne emocije investirene u taj odnos, kako bismo povratili usaglašenost sa realnim svetom. To emocionalno odvajanje je bolno, a tuga nam pomažemo u procesu “odvezivanja“ od izgubljenog objekta i oslobodjanja psihičke energije koju ćemo, po želji, ulagati u druge nama značajne osobe, stvari, aktivnosti.

Kada otvoreno pokazujemo tugu, dobijamo i preko potrebnu socijalnu podršku, koja nam pomaže da uvidimo da ima još osoba sa kojima se možemo povezati i graditi odnose, koji zadovoljavaju našu potrebu za negom, poverenjem i sigurnosću. Iz tog razloga svi društveni rituali vezani za obrede prelaza imaju kao najvažniju ulogu održavanje društvene kohezije i solidarnosti.

Tugovanje može biti i komplikovano. Može nam se desiti da ostanemo “zaglavljeni“, tj. u nemogućnosti da se “odvežemo“ od izgubljenog objekta. Kako prema značajnim osobama gajimo ambivalentne emocije, nerazrešeni “emocionalni poslovi“ mogu nas opsedati nakon gubitka i onemogućavati da nastavimo da živimo sa punim kapacitetom za doživljavanje zadovoljstva.

Veliki problem u oporavku od tuge predstavljaju mitovi i pogrešna uverenja o načinu izlaženja na kraj sa gubitkom, ističu Džon V.Džejms i Rasel Fridman, svetski autoriteti za psihologiju žalovanja.

Ovaj tekst ima za cilj da pomogne čitaocima da bolje razumeju sam proces tugovana i pogrešne koncepcije vezane za njega, kao i da pruži određene smernice za praktične tehnike samopomoći koje omogućavaju oporavak od gubitka. U tome ću se rukovoditi iskustvenim radom već pomenutih autoriteta za ovu vrstu problema.

Dok su smrt i razvod očigledni gubici, treba napomenuti i sledeće: preseljenje, polazak u školu, ulazak u brak, diplomiranje, okončanje zavisnosti, značajne zdravstvene promene, penzionisanje, finansijske promene – pozitivne i negativne, odmori, pravni problemi, „prazno gnezdo“. Žalimo za gubitkom svih odnosa koje smatramo bitnim. Ovde treba istaći i sledeće gubitke, koje društvo ne prepoznaje kao uzročnike tuge, a to su: gubitak poverenja, sigurnosti, vere, gubitak vlasti nad sopstvenim telom ( usled fizičkog ili seksualnog zlostavljanje), gubitak detinjstva, itd.

Osnivači svetski poznatog Instituta za oporavak od tuge ističu sledeću definiciju tugovanja, koje predstavlja “sučeljena osećana uzrokovana krajem ili promenom poznatog obrasca ponašanja“.

Oporavak od tuge je emocionalni proces i sastoji se iz niza ispravnih malih koraka koji donose ozalošećeni. Dakle, važno je aktivno raditi na problemu. Za to je potrebna otvorenost, hrabrost i pažnja, kako bi se izvršili svi neophodni koraci koji vode ka isceljenju. Kako je svaki odnos jedinstven, tako je sam proces oporavka takođe jedinstven i predstavlja iznalaženje i rešavanje onoga što je ostalo nerazrešeno u tom odnosu. Na tom putu nam intelekt neće biti od prevelike pomoći, jer su nedovršeni poslovi uvek na nivou emocija.

Džejms i Fridman istiću da se oporavljamo kada se osećamo bolje, kada smo u mogućnosti da uživamo u lepim uspomenama, bez bojazni da će se probuditi bolna osećanja i kajanje. Kada smo u stanju da razgovaramo o tuzi i da uspostavimo kontrolu nad okolnostima u kojima se nalazimo. Kada uspevamo da ponovo da osmislimo život, da mu damo novo značenje, bez straha od nove povrede. Kada dozvolimo sebi s vremena na vreme da osetimo tugu i da je normalizujemo, jer je prolazna. Eho nekadašnjeg tugovanja.

Nakon nekih gubitaka, možemo imati utisak da nam je srce slomljeno i  da se od toga  nikada ne možemo oporaviti. Ako dozvolimo sebi u tim trenucima da prizovemo lepe uspomena na izgubljeno, možemo li osetiti radost? Najćešće možemo i to je znak da naša sposobnost za radovanje nije nepovratno nestala. Oporavak ne znači zaborav. Iako ćemo povremeno osetiti tugu i još uvek gajiti osećanja prema nekome ili nečemu koji više nije sa nama, to ne znači da nismo razrešili tugu zbog gubitka.

Koje to poruke, dobijemo od sredine, koje su može se reći racionalne, ali ne pomažu ili čak odmažu proces tugovanja? Kao što sam napomenula oporavak je emocionalni proces, a poruke koje najčešće dobijamo kreću se na nivou kognicija i zato nemaju efekta.Takve poruke neće biti od koristi za utvrđivanje i razrešavanje nerazrešenih emocija koje sadrži svaki međuljudski odnos. Džejms i Fridman su izdvojili sledeće nefunkcionalne poruke:“

  • Ne tuguj.
  • Zameni izgubljeno.
  • Žali sam/a.
  • Samo joj daj vremena.
  • Budi jak radi drugih budi stalno uposlen/a.“

Možete i sami dopuniti spisak informacijama koje ste vi dobijali u periodu žalovanja. Tokom odrastanja imamo poverenja u određene izvore informacija i ne preispitujemo njihovu tačnost. Verujemo da su takve poruke uvek ispravne. Međutim, praksa je pokazala da ove, iako dobronamerne poruke ne funkcionišu. Ne pomažu ožalošćenom da proradi emocije, te je potreban drugačiji pristup.

Drugi ljudi su često nepripremljeni da nam pomognu da izadjemo na kraj sa gubitkom. Postoji više razloga te nespremnosti. Mogu biti uplašeni i da ne znaju šta da kažu, mogu se bojati naših osećanja, mogu pokušavati da promene temu ili da pribegavaju intelektualizaciji. Mnogi nas prosto neće čuti, neće želeti da pričaju o smrti ili neugodnim temama, neće umeti da se nose sa burnim emocijama ili će prosto visoko ceniti pribranost i kontrolu emocionalnih stanja. Evo nekoliko primera koji će približiti ove komunikacione barijere:

„Saberi se.“

„Ne smeš da gubiš vlast nad sobom.“

„Ne tuguj, važno je da se on/ona više ne pati.

„Budi zahvalan što imaš još jednog sina.“

„Život ide dalje.“

„Sve u životu je prolazno.“

„Naćićeš nekog drugog/u.“

„Sad je na boljem mestu“, itd.

 

Sve ove izjave apeluju na intelekt i ne podstiču ispoljavanje osećanja. Džejms i Fridman smatraju  da : „Pribegavanje intelektualizaciji  pojačava osećaj usamljenosti kod ožalošćenog i stvara utisak da ga povređuju, procenjuju i kritikuju.“ Ožalošćeni često donose zaključak da mora da glume da su se oporavili.

Kako je u jednom tekstu ne moguće prikazati sve aktivnosti koje autori preporučujui, a koje su se pokazale kao korisne, izdvojiću neke smernica za razumevanje samog procesa oporavka. Svakom zainteresovanom da isproba ove tehnike preporučujem knjigu „Oporavak od tuge – Kako preboleti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vere…“, pomenutih autora.

Određene vrste ponašanja nam mogu pomoći da na kratko ublažimo bol, tugu, kao i mnoge druge emocije koje se javljaju tokom tugovanja. One ne moraju biti nezdrave same po sebi, ali ako ih kompulzivno izvršavamo kako bi pobegli od neželjenih osećanja, na duže staze će nam samo činiti medveđu uslugu. Neke od tih aktivnosti su sledeće ( kada god želimo da ne osećamo, konzumiraćemo velike količine hrane, odati se alkoholu ili drogama, raditi fizičke vežbe ili gledati filmove, čitati knjige, izolovati se od ljudi, upražnjavati seks ili se baciti na posao ili kupovinu). Ponavljam neke od ovih aktivnosti nisu same po sebi nezdrave, čak ih je i poželjno raditi, ali ukoliko su nam one beg od stvarnosti i kompulzivno im se predajemo, onda će nas kontrolisati i  otežati proces tugovanja.

Džejms i Fridman daju nam sledeću skicu rešenja, koje se sastoji od pet aktivnosti koje treba obaviti uz pomoć osobe od poverenja: ”

1. Osvešćivanje – da postoji nerazrešen emotivni odnos.

  1. Prihvatanje odgovornosti – da ste vi delom uzrok te nerazrešenosti.
  2. Utvrđivanje poruka koje niste preneli, a koje bi vam omogućile oporavak.
  3. Preduzimanje aktivnosti – da ih prenesete.
  4. Prevazilaženje gubitka – opraštanje sa neprenesenim porukama i bolom.”

Svi međuljudski odnosi su jedinstveni, te je osnovno pitanje koje se postavlja osobi koja je doživela gubitak nekog  odnosa, šta je to što je ostalo nerazrešeno u tom jedinstvenom odnosu.

Nerazrešeni su oni odnosi o kojima ne želimo da razmišljamo ili da o njemu pričamo, oni koji izazivaju strah kada ih se setimo. Nerazrešeni odnosi su i oni u kojima vidimo sve samo u pozitivnim ili samo u negativnim aspektima, kao i oni kod kojih i drage uspomene izazivaju bol.

U pomenutoj knjizi, kao jedna od aktivnosti, ponuđena je izrada Grafikona odnosa.To je grafikon u koji ćemo što objektivnije pokušati da stavimo ključne slike sećanja vezano za odnos koji je prekinut (iz bilo kog razloga), a koji nismo uspeli da razrešimo. Dakle obeležićemo i pozitivne i negativne uspomene. Važno je da detaljno sagledamo odnos i da posebnu pažnju usmerimo na „otkrivanje onoga što bismo želeli da se završilo drugačije, bolje ili da ga je bilo više, kao i na neostvarene nade, snove i očekivanja od budućnosti “, naglašavaju autori. Tražičemo sve ono što bismo voleli da smo uradili ili da nismo uradili, da smo rekli ili da nismo rekli, a želeli smo, a isto ćemo to identifikovati i za drugu stranu odabranog odnosa.

Ovde bih se još osvrnula na ključnu aktivnost pretvaranja Grafikona odnosa u komponente oporavka. Sve neprenesene poruke koje smo identifikovali tokom izrade Grafikona odnosa mogu se smestiti u jednu od sledeće tri kategorije : Izvinjenja, Opraštanja i Značajne emotivne izjave.

Ove poruke će predsavljati srž Pisma razrešenja. Pisanje ovog pisma može biti bolno, ali je i lekovito. Ovim pismom, koje završavamo sa „Zbogom“, opraštamo se od svih bolnih emocija i nerazrešenih poslova, kao i neispunjenih nada i očekivanja. Sa Zbogom se ne završava odnos, već ovaj vid komunikacije koji donosi razrešenje.

Sigurno ste primetili, čitajući ovaj tekst da su izvinjenje i opraštanje među emocionalno nezavršenim poslovima. Šta to znači? Kao prvo, za svaki odnos su odgovorne obe strane. Ne može jedna strana, koliko god „grešila“ da samostalno kreira i održava odnos. Iz tog razloga, treba da se potrudimo da osvestime one aspekte odnosa za koje smo i sami odgovorni. Šta je ono što mislimo da smo mi mogli bolje, više ili drugačije?

Sa druge strane, smatram da bi trebalo pojasniti pitanje oproštanja u konkretnom kontekstu, gde nam nije upućeno izvinjenje i gde se možda i na najbolji način može uvideti pravi

smiso praštanja. Oprostiti drugome, ne znači da tim činom opravdavamo nešto što je uradio, ili da mu dajemo za pravo, niti čak da nužno menjamo mišljenje o njemu. Praštati znači prihvatiti realnost onakva kakva je, bez ulepšavanja ili negiranja. To je intimni lični čin, kojim odustajemo od sujete i ljutnje, koje nam donose kontinuiranu patnju zbog toga što stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Opraštanje podrazumeva sagledavanje lične odgovornosti za neki događaj ili odnos, kao i odustajanje od nekih naših želja, nada i očekivanja, koja smo imali od određenog odnosa iz razloga što ih nećemo dobiti, a ne možemo naterati drugu osobu ili sam život da nam ispuni sve što bismo želeli.

Opraštanje nam pre svega donosi duševni mir. Oslobođeni od ljutnje, sujete, prkosa, itd. oslobađamo svoju psihičku energiju za druge kreativnije aktivnosti i funkcionalnije odnose, a samim tim pospešujemo lični rast i razvoj.

Još jednom ću napomenuti da za sve instrukcije oko izrade Grafikona gubitaka, Grafikona odnosa i Pisma razrešenje konsultujete knjigu „Oporavak od tuge – Kako preboleti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vere…“, Džon V. Džejms i Rasel Fridmen, Psihopolis, 2017, Novi Sad. Tu ćete naći i relevantne informacije za oporavak od drugih pomenutih gubitaka, obzirom da je u ovom tekstu najviše bilo primera za gubitke usled smrti ili razvoda/raskida veze.

 

Slika 1. http://www.pressonline.rs/sw4i/thumbnail/tuga.jpg?thumbId=2266380

Slika2.http://www.hsuir.hr/Slike/Vijesti/n_562325_10201107768847062_1952964562_n_2014512105712.jpg

Slika3.http://opusteno.rs/slike/2006/10/sampca-tuga-usamljenost-964/sampca-tuga-usamljenost-16.jpg

Slika 4. http://www.cikpogodi.com/pictures/posteri/Izvini_Izvini__izvini_1366051695.jpeg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kako dijagnostikuje geštalt terapeut?

Geštalt terapija je procesna terapija i nije joj primaran cilj dijagnoza klijenta. Postoji saglasnost brojnih autora koji su se bavili ovom temom da psihopatologija, kao nauka koja dijagnostikuje pojedince, smeštajući ih u kategorije, nije u saglasnosti sa procesnim pristupom geštalt terapije. Ipak, autori se slažu i u tome da je dijagnostika integralni deo terapeutskog procesa i da može biti od značaja i za terapeuta i za klijenta.

Dijagnoza je, pre svega, deskriptivni iskaz, kojim se izražava ono što primećujemo u sadašnjosti, a podrazumeva i obrasce, ponavljanja određenog iskustv i predikciju, predviđanje ponašanja klijenta. Dakle, dijagnostikovati znači proširiti sliku.

U geštalt terapiji je važno imati na umu da ovo stvaranje značenja koje se odnosi na klijenta uključuje i dijagnostičara, odnosno i terapeuta, jer je zajedno sa klijentom u dijaloškom odnosu.

Geštalt terapija je relaciona, i gotovo je nemoguće donositi dijagnozu samo na osnovu onoga što je u klijentu. Za geštalt terapeuta je neophodno da pri uspostavljanju dijagnoze uključi svesnost u obuhvatanju i onoga što je u samom terapeutu i onoga što se dešava u odnosu terapeuta i klijenta. Dijagnostičar u geštaltu nije samo onaj koji klasifikuje i time ima moć nad drugom osobom koja ima neki simptom ili sindrom, već je deo zajedničkog polja koje se sagledava i potom klasifikuje. Dakle, relacioni geštalt u uspostavljanju dijagnoze postavlja pitanje: „kako ja kao terapeut u tome učestvujem?“, odnosno, kada je dijagnostičar deo polja, onda on time može lično i direktno da utiče na dijagnozu.

Dijagnostika u geštaltu se može vršiti posmatranjem klijenta iz ugla ciklusa kontakta, osnosno terapeut prati način na koji klijent kontaktira sa terapeutom i kako se povlači iz kontakta. Klijent koristi svoja čula u kontaktu sa terapeutom tako da geštalt terapeut može da donese kliničku procenu sveukupnog funkcionisanja: kako klijent gleda, koje pokrete ima, kako govori, čuje, diše, kakav je dodir, sve se to manifestuje u kontaktu, a tu su i su miris i ukus, koji se ipak retko koriste u terapiji. Disfunkcija klijenta može da se manifestuje kroz otpore u kontaktu, odnosno kroz mehanizme odbrane, ali i tako što klijent ne koristi svoje unutrašnje i spoljašnje sisteme podrške.

Geštalt dijagnoza je istovremeno i terapijska mogućnost koja pruža nadu i istovremeno izaziva dijagnostičara i njegov kapacitet za svesnošću i kreativnim prilagođavanjem. Kada terapeut dijagnostikuje na ovakav način, rast i promena klijenta su mogući.Ovde će biti prikazan jedan od načina na koji se uspostavlja dijagnoza u geštalt terapiji (Greenberg). Možemo posmatrati klijenta od počekta terapije i proveriti 1. kako klijent prezentuje svoj problem, 2. šta primećuje na terapeutu i u kancelariji, 3. šta terapeut oseća prema klijentu.

 

 

 

1. Terapeut može da ostane zainteresovan za otkrivanje onoga što je klijenta motivisalo da zakaže prvu seansu. Nije isto ako klijenti dolaze zato što ih je neko na koga su se oslanjali napustio ili zato što su se našli u situaciji koja zahteva od njih da aktivno strukturišu svoj život ili se ponašaju autonomno, u odnosu na sledeće motive: klijenti koji su izgubili neki izvor validacione podrške, ili se nalaze u situaciji u kojoj se plaše da će biti javno izloženi kao nesavršeni ili pate od povreda kao što su starenje, gubitak novca, moći i lepote. Drugi će doći zbog toga što su postali toliko izolovani da se plaše da će biti diskonektovani od cele ljudske rase, mladi su i prvi put shvataju da njihovi problemi povodom bliskosti i poverenja smetanju njihovim brakovima i intimnim prijateljstvima ili imaju ozbiljne simptome koji ih sprečavaju da imaju normalan život.

2.Terapeut obraća pažnju i na to šta klijent primećuje na terapeutu i u kancelariji. Na primer, određeni klijenti obraćaju pažnju na one aspekte kancelarije i terapeuta koje vide kao potencijalne indikatore statusa, kao što je broj diploma koje terapeut ima, poželjnost kraja u kom se nalazi kancelarija, relativan luksuz nameštaja u kancelariji, broj knjiga na policama. Mogu biti posebno osetljivi na neverbalne odgovore terapeuta. Ovi klijenti obično interpretiraju odgovore terapeuta kao znak njegove zainteresovanosti ili nezainteresovanosti za ono što oni govore ili kao signale neodobravanja ili validacije, odnosno da li će biti priznati i vrednovani ili ne.

U odnosu na njih, druga grupa klijenata se retko fokusira na statusne simbole ili sitne detalje ponašanja terapeuta. Kada se žale oko toga koliko je teško stići do kancelarije ili oko toga koliko im je teško da plaćaju terapiju, oni se fokusiraju na to koliko su bespomoćni i osećaju se slabo opremljenim da stvore svoj put u životu odraslih, nisu fokusirani na okrivljavanje terapeuta, već na njihovo osećanje neadekvatnosti. Mogu imati tendenciju da primećuju stvari na terapeutu ili u kancelariji koje izgledaju kao da obećavaju da će se o njima tu neko brinuti, ili obrnuto, stvari koje ukazuju na to da su u opasnosti od onoga čega se najviše plaše: napuštanja.

Dalje, neki klijenti se mogu razlikovati po tome što su obično tačno svesni onih detalja terapeutskog odnosa koji su u vezi sa sigurnošću i zavisnošću od terapeuta. Ovo se odnosi na to koliko blizu/daleko sede u odnosu na terapeuta, ili čak na to kako ih terapeut  gleda.

3.Terapeut obraća pažnju na to kako se on oseća kada je sa klijentom. Obraćanjem pažnje na ono što emocionalno postaje figura za terapeuta od svih mogućnosti interpersonalnog polja, obično je moguće da se identifikuju ključne karakteristike uloge koju klijent pripisuje terapeutu. Kod nekih klijenata terapeut najčešće primeti da oni žele da on brine o njima, ili alternativno, terapeut se oseti iznervirano i isfrustrirano njihovom bespomoćnošću.

Ovo obično znači da klijent projektuje na terapeuta ulogu staratelja, ili staratelja koji neguje (dakle, želim da terapeut brine o klijentu) ili nevoljnog i ljutitog staratelja (otuda osećanja frustracije i iznerviranosti kod terapeuta).Terapeut se može plašiti da izrazi mišljenje koje se razlikuje od mišljenja klijenta ili se oseća kao da „hoda po jajima“ tokom seanse.

Postoji oklevanje da im se postave normalna pravila kao i ostalim klijentima (kao što su završavanje seanse odmah ili davanje adekvatnog obaveštenja pre nego što otkaže seansu).

S druge strane, pitanje inferiornosti i superiornosti postaje figura za klijenta. Neki klijenti opisuju svoj život u tako idealizovanim terminima, tako da se, dok ih terapeut sluša, on oseća kao da im zavidi na tome što imaju i počinje, shodno njihovim očekivanjima, da postaje publika koja im se divi. S druge strane, terapeut oseća da je ovim klijentima stalno potrebna validacija da su OK, da su sposobni, vredni itd.

Terapeut može uhvatiti sebe da je skoncentrisan na to da se klijent oseća sigurno. Postaje hipersvestan svakog pokreta koji napravi, a koji može biti potencijalno doživljen kao ugrožavajući. Ili iznenada uhvati sebe da se brine da će na neki način izdati poverenje klijenta i povrediti ga/je. Kada takve stvari postanu figura za terapeuta tokom seanse, terapeut postaje osetljiv za suptilne znake klijenta koji su povezani sa njegovim karakterističnim interpersonalnim strahovima.

Dakle, u procesnoj terapiji, kao što je geštalt, moguće je izvršti dijagnostiku i kombinovati je sa drugim dijagnostičkim teorijama i sistemima. Ono što je prednost geštalt terapije, po meni, je u tome što je dijagnoza ujedno i terapijska intervencija. Odnosno, u službi je dijaloškog odnosa klijenta i terapeuta.

U geštaltu krajnji cilj nije dijagnostikovati, već ishod proizilazi iz prethodne aktivnosti u odnosu i razmeni sa klijentom, iz polja koje se kreira između terapeuta i klijenta, i nekada taj ishod može biti i dijagnoza klijenta. Terapeut u geštaltu može da osvesti taj momenat i da dozvoli da ugleda kako mu to što je dijagnoza sada postala figura, pomaže u razumevanju i obuhvatanju klijenta. Odnosno, kojim daljim intervencijama ga ovo dijagnostičko usmeravanje vodi.

http://velikirecnik.com/wp-content/uploads/2017/05/Sinergija.jpeg – slika1

https://akos.ba/wp-content/uploads/2015/03/00172d96b90b2c0543465ec95cffa6d0.jpg – slika2

http://www.poslanikmuhammed.info/slike/upload/dialogue.png – slika5.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Predbračno savetovanje kao vid prevencije

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći, kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd). Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“- niska tolerancija na frustraciju; „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je – nerealna očekivanja, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni  pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv.modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku. To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

(more…)

Brbljiva kultura

Skoro sam gledala emisiju “Agape“ u kojoj je gostovala dr Zorica Tomić, a tema je bila njena nova knjiga “Knjiga o ćutanju“. Iznete su zanimljive teze i na mene je ostavila veliki utisak, jer sam počela da razmišljam o tome koliko smo preplavljeni „bukom“ u ovoj našoj zapadnoj kulturi i koliko je svakodnevna komunikacija postala jednosmerna i površna, a javne rasprave lišenje uvažavanja i kriterijuma vrline. „Ne znamo kada da ćutimo, kada da oćutimo, kada da saslušamo, a kada da priznamo sebi da i ne znamo baš dovoljno o temi o kojoj diskutujemo“, istakla je Zorica Tomić.

Podeliću sa vama ideje koje smatram važnim, a čiji će značaj prepoznati svi oni koji žele da porazmisle na koji način komuniciraju i koliko vremena troše, kako ne bi ostali van glavnih tokova nametnutih komunikacijskih polja.

Bića smo koja govore, koja se iskazuju u govoru i tako potvrđuju svoje mesto u svetu i društvenom uređenju kome pripadaju.

Pritisak racionalnosti u Zapadnoj kulturi tera nas da sve izanaliziramo, kvantifikujemo, izmerimo, da učinimo dostupnim, izloženim. Čovek zapadne kulture je eksploatator, onaj koji osvaja prirodu i iskazuje svoju moć nad njom. Onaj koji svet čini transparentnim, naročito u eri informatičkih tehnologija.

Zorica Tomić ističe da je suštinska razlika između istočnjačkih kultura u odnosu na zapadne u tome što one ne žele da ispolje moć nad prirodom, već da pronađu modele   po kome se može živeti u saglasnosti sa prirodom.

Reči imaju moć. Svi smo se više puta uverili u životu da je reč britkija od sablje, da ume da boli. Reći su instrument u odmeravanju pozicija moći. Poenta je nadvladati sagovornika, ne nužno saslušati ili razumeti.

(more…)

Moj put kroz edukaciju iz porodične terapije

Kada sam završila osnovne studije iz etnologije i antropologije, došlo je na red i pitanje zapošljavanja. Tokom studija, moja jedina preokupacija su bili ispitni rokovi, i nije mi ni padalo na pamet da razmišljam da treba posle negde i da se zaposlim u struci. Onako, još idealistički, potiskivala sam ta pitanja egzistencijalne prirode, govoreći sebi da će se već nešto rešiti, tj.da će pasti sa neba. Pogrešno!

Sa druge strane, psihologija me je, u najširem smislu oduvek zanimala. Čitala sam razne članke iz popularne psihologije kao i stručnu literaturu, još od srednje škole. Dvoumila sam se između studija psihologije i antropologije. Sticajem okolnosti, odluka je pala na antropologiju. Međutim, svi predmeti koje sam slušala su bili više ili manje prožeti psihološkim pristupima. Nauka o čoveku, ne može biti lišena upoznavanja sa psihičkim procesima, bilo na kolektivnom ili individualnom planu. Kao, obaveznu literaturu, čitala sam radove Frojda, Junga, Froma, Eriksona, Rut Benedikt, Margaret Mid, i mnoge druge, a kao izborni predmet sam izabrala psihopatologiju, koju je držala profesorka dr Zorka Lopičić.

Pošto je jedini posao koji sam u tom trenutku mogla da nađem bio rad u prodaji, sve više sam se nosila mišlju o nastavku školovanja. Klinička psihologija je počela sve više da me zanima. Javila mi se želja, koja je vremenom postajala sve jača, da bih vremenom mogla da se bavim psihoterapijom. Imala sam prilike da iskusim kako je to biti “pacijent“, a smatrala sam da imam dovoljno smisla i empatije da se obučim za drugu ulogu u terapijskom odnosu. Počela sam da se raspitujem o različitim terapeutskim školama ili orjentacijama. Sa psihoanalitičkom psihoterapijom sam već bila upoznata iz pozicije klijenta i bila mi je jako privlačna, međutim bila sam sklonija orjentaciji koja je okrenuta lociranju nefunkcionalnih obrazaca u svakodnevnoj komunikaciji sa bliskim osobama.

Posle duže analize svih faktora, izabrala sam sistemsku porodičnu terapiju kao referentni okvir.

Prve dve godine edukacije protekle su u izučavanju teorijskih postavki odabrane psihološke škole. Bila sam u grupi koja je, najvećim delom opstala do treće godine edukacije, zadovoljivši se sa zvanjem porodičnog savetnika. U početku mi je bilo prijatno u grupi. Učili smo nove termine, postavke i istorijat razvoja sistemske terapije kroz modernu i postmodernističku misao. Bilo je zabavno, jer nam je sve bilo novo. Učili smo teoriju i dobijali grupne zadatke. Međutim, vremenom je počelo da se oseća nezadovoljstvo unutar grupe. Svako je imao svoje viđenje kako bi edukacija trebalo da se odvija i to se odrazilo ne samo na jedinstvo, več i na snagu grupe.

Mislila sam da će svaki pojedinac moći da koristi grupu budućih kolega za svoj lični razvoj, kako bi na kraju edukacije bio spreman da se uhvati u koštac sa potrebama Drugog. Nažalost, do toga nije došlo. Primetila sam da ne postoji neko preterano razumevanje ili empatija za bilo koji lični problem ili emotivno stanje pojedinca, koji bi rešio da ih podeli u grupi. Ovde ne govorim o mentorima. Nije bilo adekvatnog feed-back-a od strane grupe. Ono što je meni pomagalo u takvoj atmosferi je što sam se na edukaciji skoncentrisala na predavanja i primere iz prakse, da bih nakon toga sa svojim terapeutom proradila zbunjujuća ili negativna emocionalna stanja iz tog perioda.

(more…)

UNUTRAŠNjI SVET ADOLESCENTA

Zašto nam je teško da nađemo zajednički jezik sa adolescentima? Zašto imamo utisak da se ne razumemo sa njima i da se udaljavamo? Kako da odrasli prebrode tranziciju deteta u odraslu osobu? Kako sačuvati odnos i biti adekvatan u ulozi roditelja, nastavnika u školi, ili psihoterapeuta, kada se pred nama nađe adolescent u kome se odjednom sve uskomešalo i promenilo? Zašto sebe i njih vidimo kao odvojene i često suprotstavljene svetove?

Da bismo donekle razumeli ova pitanja važno je da se podsetimo da je adolescencija razvojno-prelazni period iz detinjstva u zrelost unutar koga se događaju dramatične i radikalne telesne, emocionalne, intelektualne i socijalne promene. Istina je da se adolescenti mogu opisati kao „osobe na margini”, kao što to kaže Levin, jer u ovom uzrastu postoji stalno kolebanje između uloge deteta i uloge odraslog. Ovaj uzrasni period je kompleksan i obuhvata tri faze: ranu adolescenciju (približno od 12-14 godina), srednju adolescenciju (od 15-16 godina) i kasnu adolescenciju (od 17-20 godina).

Promene su najočiglednije u odnosu prema sredini i odraslima, i u porodici i u školi. Menjaju se i odnosi prema vršnjacima, a značajne promene se dešavaju i u odnosu prema moralnim, ideološkim i drugim vrednostima. Adolescent je sada sa vršnjacima intenzivnije povezan, oni postaju poverljivi prijatelji, više nisu samo drugari u igri. S druge strane, u odnosu sa odraslima adolescenti se drugačije postavljaju, javljaju se pobuna, odbacivanje, napuštanje, borba za slobodu. Ako su do sada ispunjavali očekivanja odraslih, sada pregovaraju o tome šta i koliko žele, a šta ne. Javlja se i jedna nova sposobnost adolescenata za bliskost i dublje povezivanje. Sada su sposobni da se pojačano interesuju za drugog i da dublje razumevaju poziciju u kojoj se drugi nalazi.

Adolescenti svojim spoljašnjim izgledom i interesovanjima izazivaju zbunjenost i glasno čuđenje među odraslima, a to zapravo ima funkciju stvaranja iskustva različitosti, odnosno uspostavljanja granice. Mogu se posmatrati kao posebna podkultura, naročito u pogledu eksperimentisanja sa garderobom, kosom, telom u pokušaju da stvore što originalniji izgled i po mogućstvu da budu šro različitiji od onoga kako bi to njihovi roditelji hteli. S druge strane, jača identifikacija sa grupama vršnjaka pa mogu imati i različite nazive za svoje družine (postoje pametnjakovići, pankeri, rokeri, gubitnici, ozloglašeni…). Celokupan proces razlikovanja i odvajanja od sveta odraslih je u službi drugačijeg, potpunijeg, životnijeg i snažnijeg povezivanja sa sobom.

(more…)

ANKSIOZNOST – integralno sa FB stranice Mental Wellness-a

Kada bi probali da fenomenolioški objasnimo osećanje pojačane anksioznosti to bi negde izgledalo ovako: Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti. Katastrofiziranje često spada u repertoar mišljenja osoba koje se bore sa nekim anksioznim poremećejem, tj. preuveličavanje karakteristika opasnosti i njenih posledica, a umanjivanje sopstvanih kapaciteta.

Uzroci nastanka anksioznih poremećaja su različiti, a najčešće su multifaktorski. Genetska predispozicija, gde spadaju i određene odlike temperamenta, kao i hipersenzitivnost, fiziološki disbalans u mozgu, razna uskraćivanja u detinjstvu, kao i neusklađenost majke i deteta, preuzimanje porodičnog anksioznog stila, nagomilani stres, zajedno mogu da dovedu do paničnih napada, generalizovane anksioznosti, kao i drugih oblika anksioznih poremećaja. Održavajući faktori ovih poremećaja su takođe raznovrsni. Mogu biti na telesnom nivou (borba protiv panike koja rezultira grčenjem mišića, hiperventilacijom, zatim neaktivnost, loša ishrana, nedovoljno sna, itd.). Na emocionalnom nivou (potiskivanje emocija, nerazrešeni unutrašnji konflikti i sl.), dok na nivou kognicije perzistiraju iracionalna uverenja, niska tolerancija na frustraciju, katastrofiziranje, nefleksibilan i samoporažavajući unutrašnji govor, a na bihejvioralnom strategije izbegavanja suočavanja sa problemima.

Posmatrajući različite FB grupe podrške za poremećaje anksioznosti, deluje mi da se članovi najviše koncentrišu na fiziološke reakcije anksioznosti, što je i razumljivo jer su ove reakcije zaista neprijatne, ali one su samo vrh ledenog brega. Možda zbog objašnjenja da usled hiperventilacije dolazi do povećanja nivoa kiseonika u krvi, što izaziva vrtoglavicu, trnjenje u prstima, a propratno mučninu, čoveku bude malo lakše, ali to saznanje neće rešiti preplavljujuču anksioznost ili panične napade. Važno je i to znati, ali nije rešenje anksioznosti u tome da medicinski objasnimo svaku i najmanju fiziološku reakciju iste. Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste, ali ono što je pravo pitanje jeste: Zašto mi se to sada dešava? Šta mi anksioznost poručuje? Sa čime ja to ne mogu da se suočim? Šta to ne mogu da podnesem? Šta mislim da ne mogu, da nemam dovoljno kapaciteta ili sposobnosti da bih ostvario?

Anksioznost, koliko god bila neprijatna nije naš neprijatelj. Ona je signal, alarm koji govori da osoba više ne može da potiskuje, trpi i kontroliše neka osećanja i “neprihvatljive“ psihičke sadržaje, te oni nastoje da se prikažu u jednom prerušenom, simboličnom obliku. Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše, odnosno supresuje mogu biti: strah, tuga, bes, krivica i sl. Anksioznost je samo signal da osoba više ne može da potiskuje i da se bori sa unutrašnjim konfliktima. Osećanja koje osoba nastoji da potisne ili na drugi način pomeri iz svesnog rakursa su recidivi različitih trauma koje je osoba preživela tokom života.

Iako fiziološki smptomi ne treba da nam budu u fokusu, kada želimo da proniknemo u razloge zbog kojih smo učestalo anksiozni ili doživljavamo panične napade, svakako se treba i prema njima na adekvatan način postaviti. Borba protiv anksioznosti ne donosi nikakvu korist. Kada se opiremo panici, ona se uvečava, mišići grče i mi sve pliće dišemo, te zaboravljamo na vrlo značajnu stvar, a to je da izdahnemo. Rešenje je u prihvatanju anksioznosti, treba priznati sebi da je doživljavamo, ali i da nismo zbog toga slabi ili manje vredni. Prihvatamo je kao poruku koju nam telo šalje, koju nam podsvest šalje, kao starija i mudrija prijateljica. Dakle, savet je da se ne opiremo anksioznosti, ali s druge strane joj naravno nećemo dozvoliti ni da ona kontroliše nas. Otpozdravićemo je i dopustiti joj da nam prenese poruku, ali ćemo i olakšati sebi.

Nekome će prijati vežbe progresivne relaksacije i produbljenog disanja. Ima različitih vežbi na youtube-u, treba pronaći odgovarajuću i praktikovati je u mirnom stanju dva puta dnevno, da bi za to vreme naš mozak stekao novu naviku i formirao nove neuralne mreže. Kada ovladamo ovim tehnikama lakše ćemo pregurati napad panike ili nalet pojačane anksioznosti. Zdrava izbalansirana ishrana, vežbe istezanja i sportske aktivnosti, boravak u prirodi i dovoljno sati sna će svakako pomoći, a evo i jednog malog trika iz repertoara bihejvioralnih tehnika.

(more…)