August 2016 archive

Да ли (пре)заштићујете своје дете?

Пример из психотерапијске праксе:

girl worriedШанон, 21-годишња студенткиња долази код психотерапеута и жали се на повећану анксиозност и тешкоће у вези са завршавањем својих обавеза. Такође је рекла да је њена двогодишња веза у проблему. Била је, с времена на време, на психотерапији од своје адолесценције и закључила је да јој то никада није помагало. Сада се осећа безнадежно. Нада се да ће јој психотерапеут рећи ШТА ДА РАДИ. Осим што је повремено викендом конзумирала марихуану, не постоји историја злоупотребе супстанци, нити је известила о самоповређујућем понашању или суицидалним идејама. Она је најстарије дете у потпуној породици и изјавила је да има веома блиску повезаност са оба родитеља. Описује родитељске драматичне покушаје да јој помогну кроз њену академску и социјалну каријеру. Нпр. када је имала потешкоћа у склапању пријатељстава  као мало дете, њени родитељи би организовали забаву за њу и позвали све њене другове из одељења. Такође је рекла да када би имала проблема у школи њени родитељи би ангажовали најбоље наставнике да јој помогну. Иако им је била захвална за такву помоћ, Шанон је изјавила да јој њен академски успех изгледа као лаж. Она се, такође, пита да ли су њена пријатељства заиста права пошто се чак и сада осећа као да их купује. Она осећа да без помоћи родитеља не би успела. До тог дана каже да је звала родитеље свако вече, и када је имала свађу са дечком, она и њена мајка провеле су сате на телефону „радећи на томе“. Недавно, ипак, њена мајка је престала да пише домаће задатке за њу са циљем да је припреми за реалан живот. Она је сада јако уплашена да ли ће моћи да поднесе своје обавезе и да је у опасности да неуспешно заврши свој семестар. Осећа се напуштеном и преплашено, неадекватно за задатке који се траже од ње. Недавна свађа са њеним дечком увећала је њену анксиозност и претходила њеној посети психотерапеуту, током које је она изразила да се осећа контролисаном од стране њеног дечка и неадекватном у тој вези. Често се осећала неспособном да живи по његовим очекивањима, и назименично је осећала да он од ње захтева нешто и била је безнадежна у покушају да му докаже да она може да буде њему све. Ниво бриге се подигао код ове младе жене када је открила да се још увек носи са проблемима повезаним са сепарацијом и индивидуацијом. Једва је установила осећај личне ангажованости, и у идентификацији са својим родитељима, она очекује да јој психотерапеут каже шта да ради. Ово очекивање иде тако далеко да објашњава зашто она има доживљај да претходне терапије нису биле успешне. Она је очигледно ставила дечка на место својих родитеља и са њим се сада свађа око истих ствари које није разрешила са родитељима. Те ствари се односе на њен доживљај да се осећа контролисано, неспособном да живи по очекивањима, и на потребу да мора да задовољи све његове потребе. На тај начин, друга фаза индивидуације у њеној адолесценцији је одложена за неколико година, па тако, сада близу дипломирања, она се осећа празно и поставља питања у вези са даљим развојем и адаптацијом (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009).

child protection 3У психолошким терминима, презаштићивање подразумева ексцесивно укључивање родитеља и забринутост за дететово ментално стање и капацитет за прилагођавањем. Ово такође укључује потешкоће у сепарацији, одвајању детета од родитеља, које су нарочито очигледне како дете напушта кућу, односно полази у вртић, школу. Презаштићивање може бити резултат нарцизма родитеља, а ту је и недовољни капацитет родитеља да се носе са сопственом агресијом и проблемима са сепарацијом. У знаке презаштићивања укључује се overscheduling (прегуст распоред активности) као и  micromanaging (микроуправљање дететовим животом од раног узраста), што оставља врло мале шансе и скоро нимало простора за аутономна когнитивна, афективна, физичка и спиритуална открића која могу да проистекну из слободног времена и игре.

То укључује рану бригу око уласка у селектоване предшколске програме, изазове за наставнике и административне раднике у основној и средњој школи, инсиситирање на формализованом екстракурикуларном учествовању и високом школском постигнућу, скоро па манични притисак на дете да буде зрело и да се упише на врхунске универзитете. Лебдеће и контролишуће родитељство репрезентује компромисну формацију између бриге и агресије (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009). „Родитељи хеликоптери“ је колоквијалан термин који се користи да се опишу родитељи који су превише укључени и који лебде изнад свог детета и спремни су да у сваком тренутку прискоче и реше било који проблем који њихово дете има.

У књизи „Worried all the time, OVERPARENTING in an age of Anxiety and how to stop it“, David Anderegg, 2003, поставља питање: Зашто су родитељи толико забринути за своју децу? Аутор с правом примећује да су родитељи увек бринули; јер то је оно што родитељи раде. У природи је родитеља да заштите своје дете. Мeђутим, данас се дешава да родитељи превише мисле и превише брину, и на крају претерано и одреагују у одређеним ситуацијама. Изгледа као да се родитељи труде да донесу савршену одлуку у сваком тренутку за своје дете. Ови родитељи су, при томе,  образовани људи који пуно читају и мисле о томе шта је све њиховој деци потребно. Наравно да се сваки родитељ труди да буде најбољи што може, али чињеница је да овај ниво комплексне бриге о деци једноставно није био присутан када смо ми били деца.

Да ли то значи да родитељи раније нису толико бринули, или да данашњи родитељи превише брину, отворено је питање, али је тачно да данашњи родитељи брину много више него раније. То можемо да видимо и у нашим школама, у медијима, у психотерапијској пракси. Данас родитељи највише брину о томе да ли су њихова деца безбедна у школи и при томе претерују. Нпр. у основношколској пракси није ретко да се родитељи обраћају учитељу јер у одељењу постоји дечак који изгледа „као да би могао“ да малтретира и њихово дете јер је већ ударио некога раније. Они сада брину да би тај дечак могао да постане насилан, и наравно, шта би се догодило ако он повреди њихову ћерку и да ли би зато било боље да она не иде у школу? Други је пример родитеља који брине зато што је њихово дете смислило шалу, а нико у одељењу се није смејао његовој шали! И наравно, тај родитељ сада тражи од учитеља да обезбеди да се следећи пут сви насмеју шали његовог сина.

child protection 4По неким истраживањима (Anita S. Mak, 1994) деца коју родитељи презаштићују имају ниско самопоштовање јер немају доживљај да су сама заслужила своје успехе, па тако могу веровати да су њихова пријатељства и успех у школи лажни јер су се родитељи увек трудили да им све обезбеде. Нпр. ако су имали потешкоћа у склапању пријатељстава, родитељи би организовали забаву за дете и позвали све другове из одељења, или ако су имали тешкоћа у учењу родитељи би платили приватне часове код најбољих наставника и слично. Друга истраживања показују да је висока заштита деце од стране родитеља повезана са вишим нивоима деликвенције и код дечака и код девојчица. Деца која су презаштићивана могу се осећати безнадежно и цео живот могу трагати за значајним одраслима, родитељима, наставницима, психотерапеутима, који би у одређеним ситуацијима требало да им кажу шта да раде, јер су родитељи читавог живота драматично покушавали да им помогну па нису стекла неопходне животне вештине.

Када родитељи преведу фрустрацију детета у агресиван телефонски позив или мејл упућен школи, дете је заштићено од ангажовања у врло важним тренуцима матурације који долазе из фрустрације, губитком и разочарењем. Даље, када се родитељи труде да уклоне реалност спољашњег света из искуства детета, они утичу на процес менталног сазревања и креирају унутрашњи свет који није способан да толерише разочарење и одбијање. Овакав унутрашњи свет може вечно да тежи да екстернализује негативна и узнемирујућа осећања и тако одлажући и даље успешну интеграцију у тежак, компетитиван и често непријатељски спољашњи свет за други период дечјег живота када ће и захтеви бити већи (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009).

Референце:

  1. Richard L. Munich, Matthew A. Munich (2009), Overparenting and the Narcissistic Pursuit of Attachment, Psychiatric annals, 39:4.
  2. David Anderegg (2003) Worried all the time, OVERPARENTING in an age of Anxietu and how to stop it, New York.
  3. Anita S. Mak (1994) Parental neglect and overprotection as risk factors in delinquency, Australian Journal of Psychology, Volume 46Issue 2

 

Психолог Слађана Луковић

Рад са децом – гешталт приступ

beautiful-1039725_640Да ли је психотерапија погодна за децу? На ово питање одговор је да добробит од терапије на дечјем узрасту јесте неоспорна: брже се и лакше долази до резултата јер проблеми нису имали времена да се стврдну у фиксирани гешталт, развој је у току и дете брже превазилази проблеме. Деци можда не значи пуно садржај сеансе, колико време и пажња који су им посвећени у терапеутском односу.

Топлина и уважавање које добију јесу нешто специјално и посебно за њих као и то што терапеут прихвата дете онако какво оно заиста јесте. То је некада довољно да се проблем превазиђе. С друге стране, рад са децом повлачи и одређене одговорности терапеута и етичке норме које су шире у односу на рад са одраслима, затим подразумева, ипак и рад са родитељима или целом породицом и широм социјалном средином у којој дете одраста (вртић, школа, вршњаци), а често захтева посебне вештине терапеута како би се успоставио контакт са дететом јер деца не комуницирају искључиво вербално.

Историјски поглед у психотерапију деце:

  • Психоанализа

Почеци дечје психотерапије се везују за психоанализу и прва таква студија је Фројдова анализа фобије малог Ханса (1909).

  • Бихејвиоризам

Вотсон је показао да је могуће ослободити трогодишњег дечака страха од зеца меотдом десензитизације.

  • Гешталт

Гешталт приступ је погодан за рад са децом из више разлога – основни појмони гешталт трапије се одлично могу применити у раду са децом. За дете је важно да је однос са терапеутом однос у коме нема очекивања, нити захтева за одређеним облицима понашања или изласком у сусрет потребама других, већ да је то однос правог поштовања у коме циљ није да се дете “поправи” или промени, већ да се помогне процес самолечења (Ја-Ти однос).

person-human-child-girl-mediumКонцепт парадоксалне теорије промене каже да се промена дешава онда када се призна оно што јесте, а то је кључно у раду са децом, јер када одрасли (родитељи, наставници) прихвате и признају особине детета и схвате да дете „није лоше“ и да нема ничег погрешног у понашању детета, већ да се у одређеној ситуацији понаша тако (по мишљењу одраслих неприлагођено), јер то понашање за њега има неко значење, догоди се промена и дете се прилагоди.

За промену је важна свесност , а детету управо треба помоћи да постане свесно себе, да спозна, открије себе и да припише значења себи и свету у коме се развија, и у том циљу гешталт нуди безброј техника које могу помоћи детету да постане свесно (цртање, сликање, причање прича, игра, вајање, глума итд).  

Purchase this image at http://www.stocksy.com/636888

Тако да је експеримент који у гешталту отвара поље широке креативности јако добро применљив у раду са децом јер деца уживају да експериментишући одигравају ситуације из живота као и да изразе своју богату машту и фантазију.  Организмичка саморегулација је присутна и у сваком детету, и ако му се омогући бар минимум шансе за задовољење потреба, дете ће да се развија и да расте.

Гешталтистички приступ заснован је на моделу поља, када је реч о људском искуству и понашању, те нас подстиче да се бавимо деловима развојне слагалице као конституентима шире, смислене целине. Затим, концепти контакт и граница, погодни су за покушај описа развоја, јер је развој суштински еволутиван и реорганизујући, када је реч о начинима путем којих се деца повезују са другима (успостављају контакт) и средином.

Гешталт терапеут Вајолет Оуклендер (1978) овако описује доброг дечјег терапеута:…да воли децу, да је способан за однос поверења, да зна нешто о начину на који се деца развијају, расту и уче, да познаје садржаје који су важни за поједине развојне нивое,… мора имати способност да буде директан а не наметљив, да буде благ и љубазан, али не сувише пасиван…..да зна нешто о деловању породице и да познаје утицај околине на дете- куће, школе и других институција са којима је дете у вези.. да познаје утицаје културе којој дете припада. Треба да верује да је свако дете јединствена, вредна особа која има сва људска права. Треба да познаје основне технике саветовања, као што су: рефлектовано слушање, комуникација и технике решавања проблема. Мислим да је битно бити отворен и поштен са дететом. А треба имати и смисла за хумор, да се оном детету које постоји у свима нама дозволи да дође до изражаја.”

Технике које гешталт терапеут употребљава у свом раду са децом (Ouklender, 1978):

  • Најважније правило: овде и сада (од детета се тражи да говори у садашњем времену).
  • Дијалошки однос : Ја и ти (од детета се тражи да говори одређеној особи, реалној или замишљеној).
  • Оно и ја. (Од детета се тражи да са оно пређе на ја; уместо не могу, треба да, зашто, охрабрују се изрази не желим, хоћу, нећу, како.
  • Континуитет свесности. (Од детета се тражи да прати како се нешто догађа).
  • Без описивања. (Од детета се тражи да изрази своја осећања, а не да их описује).
  • Вођење дијалога. (Од детета се тражи да води дијалог између својих супротности).
  • Незавршене ствари. (Од детета се тражи да заврши незавршена осећања, најчешће незадовљство и бес).
  • Супротности. (Оно што дете отворено испољава често је супротно ономе унутра што за дете може бити много важније).
  • Појачавање. (Од детета се тражи да појача одређени покрет или гест како би се боље разумео говор тела ).
  • Остајање у одређеном осећању. (Тражи се од детета да остане у одређеном било пријатном било непријатном осећању како би га потпуно доживело).

 

Највећи број техника које се у терапијском раду са децом примењују заснивају се на раду са пројекцијом. Нпр., дете црта или прича причу и на први поглед не повезује тај садржај са својим животом, али наравно да оно што излази напоље открива унутрашње страхове, стрепње, фантазије, фрустрације, ставове, отпоре, потребе, осећања и слично.

У гешталт терапији нема места интерпретацијама добијених садржаја. Оно што терапеут чини, анализирајући и користећи ове пројекције, је да помаже детету да отвори врата ка свесности и посвоји неке своје садржаје (које је обично отуђило из разлога што нису прихваћени од околине, па тиме ни детета самог). Неке од техника које се користе су: Фантазија, Цртање и фантазија, Прављење ствари, Причање прича, Читање, Писање, Писање поезије, Терапија игром, Игре у песку, Друштвене игре, Чулно искуство.

watercolor-portrait-1050723_640У свом радном моделу Вајолет Оклендер (1978) наводи да терапијски процес тече тако што тражи од детета да: дели своја осећања о цртежу и цртању, да опише делове цртежа, да се идентификује са цртежом и да опис слике из првог лица, затим се издвоје неки делови цртежа и тражи се да се дете идентификује са тим делом при чему се постављају питања да би се подстакао процес, усмерава се пажња детета тако што се истиче део или делови слике, тражи се од детета да успостави дијалог између два дела слике, да обрати пажњу на боје, траже се знаци у тону гласа детета, положају тела, изразу лица, дисању, ћутању, ради се на идентификацији (Да ли се то слаже са твојим животом?), траже се делови који недостају.

Ауторка истиче да је терапија уметност и да се неће пуно тога догодити ако нисмо способни да комбинујемо вештину, знање и искуство са инутитивношћу и креативношћу. Истиче да се често на сеансама не дешава нешто нарочито посебно, али да је важно то да су она као терапеут и дете заједно, да она прихвата дете и да је поштена према њему. Она сматра да деца не треба дуго да буду на терапији, јер немају многобројне слојеве незавршених слојева. Детету треба дати прилику да промене које су се догодиле у току терапије интегрише и укључи у свој спонтани развој.

Референце

  • Ouklender, Violet (1978) WINDOWS TO OUR CHILDREN A gestalt therapy approach to children and adolescents, Real People Press, Moab, Utah [Прозори у свет наше деце – Гешталт терапеутски приступ деци и адолесцентима, превела Неда Димчовић].

Bliskost u partnerskim odnosima

pexels-photo-medium (2)Najčešći problemi zbog kojih se bračni partneri obraćaju psihoterapeutu direktno ili indirektno uključuju i pitanje bliskosti.

Iako je termin bliskosti u svakodnevnoj upotrebi, zapravo u stručnim krugovima postoje razilaženja oko toga da li je bliskost poželjni cilj bračnih odnosa, koji su njeni suštinski elementi i šta je potrebno da bi se ona dostigla?

Ono što određeno iskustvo među partnerima čini bliskim je zajedničko kreiranje značenja. Iskustvo koje oba partnera smatraju izrazom bliskosti je ono koje je za oboje visoko značajno, i smisleno. Oba partnera se u takvim interakcijama osećaju potpuno uključenim i ispoštovanim, te percipiraju ovakvo iskustvo kao izraz, kako lične vrednosti, tako i samog bračnog odnosa. Bliska interakcija stavlja akcenat na saradnju, uzajamnost i empatičnost.

Dakle, stepen bliskosti među partnerima se može proceniti analizom nivoa do kojeg svaki od partnera  učestvuje u stvaranju značenja, koliko pokazuje empatiju i prihvatanje  drugoga, i da li svojim ponašanjem odnos afirmiše kao partnerski.

person-couple-love-romantic

Kako bliskost uključuje saradnju i uzajamnost, usko je povezana sa raspodelom moći među partnerima. Ukoliko su partneri više okrenuti nekoj vrsti kompeticije u bilo kom aspektu svog odnosa, to će se odraziti na ko-kreaciju značenja u značajnim diskursima. Različite su prepreke, koje utiču na formiranje bliskih interakcija u braku.

U ovom tekstu, biće reči o preprekama koje su posledica rodne socijalizacije oba partnera u još uvek preovlađujućem patrijarhalnom kulturološkom modelu. Na njih se mogu nadovezati i nerealna očekivanja od partnera.

Određen nivo otvorenosti i osetljivosti u suštinskoj je suprotnosti sa načinom na koji se dečaci socijalizuju. Tokom odrastanja, dečaci od  svoje okoline dobijaju poruke o tome da treba da izbegavaju svako pokazivanje slabosti. Podstiču se u tome da svoja osećanja zadrže za sebe, što će ojačati njihovu sposobnost za samokontrolu, kada je u pitanju ekspresija “zabranjenih“ emocija. Ovakav vid samokontrole ne ide ruku pod ruku sa duhom otvorenosti i saradnje. Dečaci se nagrađuju kada pokazuju snagu i rešavaju praktične probleme, te su skloniji međusobnoj kompeticiji i iskazivanju moći.

Fokusiranje na praktična rešenja je svakako korisna veština, ali naravno ne može biti zamena za empatisanje sa svojim partnerom. Obično se dešava da kada se žena obrati mužu da je zabrinuta u vezi nečega, on će joj ponuditi neko praktično rešenje. Iako je njegova namera pozitivna, žena će ovakav postupak doživeti kao obeshrabrujući, smatrajući da njena osećanja nisu uvažena i vrednovana. Neće doći do bliskosti, već će se žena naljutiti, povući ili promeniti temu.

pexels-photo-28725-mediumČesto i sami muškarci sebe smatraju nekompetentnim za ovakvu vrstu empatičnog i podržavajućeg razgovora, pa će se da bi izbegli bol i neprijatnost zbog percipiranog neuspeha, sami povući iz komunikacije. Izbegavaće kontakt očima, povući se u ćutanje ili pokušati da promene temu.

Seksualnost je, takođe mesto gde različita uverenja i očekivanja svakog od partnera mogu dovesti do problema na polju bliskosti. Ukoliko muškarac  izjednačava intimnost sa seksualnošću, jer ima uverenja da je samo tokom seksualnog kontakta prihvatljivo da pokaže svoje emocije i osetljivost, on će insistirati na seksualnom odnosu, kako bi osetio bliskost sa svojom ženom. Međjutim, ukoliko njegova partnerka smatra da je zapravo bliskost preduslov seksualnom kontaktu, njih dvoje će se naći u začaranom krugu, i zatvoriće kanale međusobnom razumevanju.

Mnoge devojčice su vaspitavane tako da razvijaju, sa jedne strane svoje verbalne sposobnosti, a sa druge interpersonalne veštine, sa fokusom na kapacitet za brigu o drugome, kao pandan korišćenju moći kao sredstvu uticaja (koji je namenjen muškarcima).

Ako pođemo od preduslova bliskosti, a to je pretpostavka da svaki partner jednako učestvuje u stvaranju značenja, ženino uverenje da je ekspert za interpersonalne odnose, može ugroziti uspostavljanje bliskosti među partnerima. Ukoliko supruga sebe percipira za stručniju u kreiranju značenja, barijera uspostavljanju bliskosti je podignuta.

Bračna terapija je jedna od mogućnosti za koju se odlučuju parovi, kojima je bliskost jedan od ciljeva uspešnog braka. Na terapiji, partneri će u bezbednom okruženju, uz pomoć podržavajućeg terapeuta nastaviti da uče jedan o drugome. Otkriće koja to uverenja i mehanizmi odbrane otežavaju međusobno prihvatanje.

pexels-photo-70737“Pomoći supružnicima da ostanu radoznali jedan za drugoga i da mogu da se „ogledaju“ u drugome, verovatno je najkonkretnija pomoć koju bračni terapeut može da pruži za ovaj problem“, navodi bračni terapeut Cheryl Rampage.