Kada pogledamo u svoje razvojne rane, u njima je vreme stalo, prostor je jako skucen, a emocije koje vrebaju preplavljujuce.

 

Gledamo u ranu kao u ambis i ambis nas proguta. Kao da svaka nasa celija pulsira u ritmu tog jednom ranjenog deteta. Ceo nas identitet postaje ta davno ispisana prica. Gusi nas i jako je rigidna, a u isto vreme toliko stvarna. Svaki put joj poverujemo. Toliko smo je puta ponovili da se prosirila celim nasim bicem i ucvrstila u nervnim putevima. Postala je nasa realnost, cim je i posredno cacnemo.

 

 

Niko nam nije rekao da pricu mozemo da promenimo, da je mozda prevazidjena, da su se okolnosti promenile, da smo se mi promenili.
Ona je za nas realna, ali sta ako nije istinita?

Pricu je osmislilo dete iz svoje perspektive i uz pomoc sopstvenih kapaciteta, a mi kao odrasli valjda imamo vece kapacitete?

Mozemo da posmatramo taj ranjeni deo iz vise uglova, da preispitujemo pricu i crno-beli kontekst, da pruzimo saosecanje i razumevanje za nas ranjivi deo, da eksperimentisemo sa drugacijim mogucnostima, da napravimo pauzu i umirujemo se kada bura krene?
Da, gradili smo identitet oko te rane, morali smo da budemo na sigurnom i da obezbedimo podmirivanje psiholoskih potreba. Nasli smo sta funkcionise u tom trenutku, dobili formulu u obliku ako…onda, i formirali sliku sveta i nas u njemu, kako bismo bli sigurni, kako bi stvari bile izvesne, kako bismo imali neku kontrolu.

Kada kao odrasli zagrebemo po toj rani, osecamo telesno kontrakciju i skucenost, kao da nas neko gusi i pritiska gudni kos. Zelimo da izadjemo iz sopstvene koze. Zasto?

Zato sto smo prerasli taj skuceni prostor, a i dalje ga se drzimo, jer nam je poznat i u tom trenutku zaboravimo da u nama ima jos slobodnog prostora.

Svako od nas je veci od jedne price, svako od nas ima kapacitet za ekspanziju. Istovremeno mozemo da reagujemo iz rane i da posmatramo sopstvene reakcije, samo je potrebna cvrsta intencija da posmatramo i uocavamo obrazce na relaciji stimulus-odgovor, da se pobrinemo za sebe kada odigravamo stare scene, da dozvolimo sebi da ostanemo sa neprijatnom emocijom.

Resenje je u ekspanziji. Nasa tela su programirana da obuhvate svaku emociju. Meni to deluje kao ogromno prostranstvo, puno mogucnosti.

Foto: Gitos Art