June 2017 archive

Kako dijagnostikuje geštalt terapeut?

Geštalt terapija je procesna terapija i nije joj primaran cilj dijagnoza klijenta. Postoji saglasnost brojnih autora koji su se bavili ovom temom da psihopatologija, kao nauka koja dijagnostikuje pojedince, smeštajući ih u kategorije, nije u saglasnosti sa procesnim pristupom geštalt terapije. Ipak, autori se slažu i u tome da je dijagnostika integralni deo terapeutskog procesa i da može biti od značaja i za terapeuta i za klijenta.

Dijagnoza je, pre svega, deskriptivni iskaz, kojim se izražava ono što primećujemo u sadašnjosti, a podrazumeva i obrasce, ponavljanja određenog iskustv i predikciju, predviđanje ponašanja klijenta. Dakle, dijagnostikovati znači proširiti sliku.

U geštalt terapiji je važno imati na umu da ovo stvaranje značenja koje se odnosi na klijenta uključuje i dijagnostičara, odnosno i terapeuta, jer je zajedno sa klijentom u dijaloškom odnosu.

Geštalt terapija je relaciona, i gotovo je nemoguće donositi dijagnozu samo na osnovu onoga što je u klijentu. Za geštalt terapeuta je neophodno da pri uspostavljanju dijagnoze uključi svesnost u obuhvatanju i onoga što je u samom terapeutu i onoga što se dešava u odnosu terapeuta i klijenta. Dijagnostičar u geštaltu nije samo onaj koji klasifikuje i time ima moć nad drugom osobom koja ima neki simptom ili sindrom, već je deo zajedničkog polja koje se sagledava i potom klasifikuje. Dakle, relacioni geštalt u uspostavljanju dijagnoze postavlja pitanje: „kako ja kao terapeut u tome učestvujem?“, odnosno, kada je dijagnostičar deo polja, onda on time može lično i direktno da utiče na dijagnozu.

Dijagnostika u geštaltu se može vršiti posmatranjem klijenta iz ugla ciklusa kontakta, osnosno terapeut prati način na koji klijent kontaktira sa terapeutom i kako se povlači iz kontakta. Klijent koristi svoja čula u kontaktu sa terapeutom tako da geštalt terapeut može da donese kliničku procenu sveukupnog funkcionisanja: kako klijent gleda, koje pokrete ima, kako govori, čuje, diše, kakav je dodir, sve se to manifestuje u kontaktu, a tu su i su miris i ukus, koji se ipak retko koriste u terapiji. Disfunkcija klijenta može da se manifestuje kroz otpore u kontaktu, odnosno kroz mehanizme odbrane, ali i tako što klijent ne koristi svoje unutrašnje i spoljašnje sisteme podrške.

Geštalt dijagnoza je istovremeno i terapijska mogućnost koja pruža nadu i istovremeno izaziva dijagnostičara i njegov kapacitet za svesnošću i kreativnim prilagođavanjem. Kada terapeut dijagnostikuje na ovakav način, rast i promena klijenta su mogući.Ovde će biti prikazan jedan od načina na koji se uspostavlja dijagnoza u geštalt terapiji (Greenberg). Možemo posmatrati klijenta od počekta terapije i proveriti 1. kako klijent prezentuje svoj problem, 2. šta primećuje na terapeutu i u kancelariji, 3. šta terapeut oseća prema klijentu.

 

 

 

1. Terapeut može da ostane zainteresovan za otkrivanje onoga što je klijenta motivisalo da zakaže prvu seansu. Nije isto ako klijenti dolaze zato što ih je neko na koga su se oslanjali napustio ili zato što su se našli u situaciji koja zahteva od njih da aktivno strukturišu svoj život ili se ponašaju autonomno, u odnosu na sledeće motive: klijenti koji su izgubili neki izvor validacione podrške, ili se nalaze u situaciji u kojoj se plaše da će biti javno izloženi kao nesavršeni ili pate od povreda kao što su starenje, gubitak novca, moći i lepote. Drugi će doći zbog toga što su postali toliko izolovani da se plaše da će biti diskonektovani od cele ljudske rase, mladi su i prvi put shvataju da njihovi problemi povodom bliskosti i poverenja smetanju njihovim brakovima i intimnim prijateljstvima ili imaju ozbiljne simptome koji ih sprečavaju da imaju normalan život.

2.Terapeut obraća pažnju i na to šta klijent primećuje na terapeutu i u kancelariji. Na primer, određeni klijenti obraćaju pažnju na one aspekte kancelarije i terapeuta koje vide kao potencijalne indikatore statusa, kao što je broj diploma koje terapeut ima, poželjnost kraja u kom se nalazi kancelarija, relativan luksuz nameštaja u kancelariji, broj knjiga na policama. Mogu biti posebno osetljivi na neverbalne odgovore terapeuta. Ovi klijenti obično interpretiraju odgovore terapeuta kao znak njegove zainteresovanosti ili nezainteresovanosti za ono što oni govore ili kao signale neodobravanja ili validacije, odnosno da li će biti priznati i vrednovani ili ne.

U odnosu na njih, druga grupa klijenata se retko fokusira na statusne simbole ili sitne detalje ponašanja terapeuta. Kada se žale oko toga koliko je teško stići do kancelarije ili oko toga koliko im je teško da plaćaju terapiju, oni se fokusiraju na to koliko su bespomoćni i osećaju se slabo opremljenim da stvore svoj put u životu odraslih, nisu fokusirani na okrivljavanje terapeuta, već na njihovo osećanje neadekvatnosti. Mogu imati tendenciju da primećuju stvari na terapeutu ili u kancelariji koje izgledaju kao da obećavaju da će se o njima tu neko brinuti, ili obrnuto, stvari koje ukazuju na to da su u opasnosti od onoga čega se najviše plaše: napuštanja.

Dalje, neki klijenti se mogu razlikovati po tome što su obično tačno svesni onih detalja terapeutskog odnosa koji su u vezi sa sigurnošću i zavisnošću od terapeuta. Ovo se odnosi na to koliko blizu/daleko sede u odnosu na terapeuta, ili čak na to kako ih terapeut  gleda.

3.Terapeut obraća pažnju na to kako se on oseća kada je sa klijentom. Obraćanjem pažnje na ono što emocionalno postaje figura za terapeuta od svih mogućnosti interpersonalnog polja, obično je moguće da se identifikuju ključne karakteristike uloge koju klijent pripisuje terapeutu. Kod nekih klijenata terapeut najčešće primeti da oni žele da on brine o njima, ili alternativno, terapeut se oseti iznervirano i isfrustrirano njihovom bespomoćnošću.

Ovo obično znači da klijent projektuje na terapeuta ulogu staratelja, ili staratelja koji neguje (dakle, želim da terapeut brine o klijentu) ili nevoljnog i ljutitog staratelja (otuda osećanja frustracije i iznerviranosti kod terapeuta).Terapeut se može plašiti da izrazi mišljenje koje se razlikuje od mišljenja klijenta ili se oseća kao da „hoda po jajima“ tokom seanse.

Postoji oklevanje da im se postave normalna pravila kao i ostalim klijentima (kao što su završavanje seanse odmah ili davanje adekvatnog obaveštenja pre nego što otkaže seansu).

S druge strane, pitanje inferiornosti i superiornosti postaje figura za klijenta. Neki klijenti opisuju svoj život u tako idealizovanim terminima, tako da se, dok ih terapeut sluša, on oseća kao da im zavidi na tome što imaju i počinje, shodno njihovim očekivanjima, da postaje publika koja im se divi. S druge strane, terapeut oseća da je ovim klijentima stalno potrebna validacija da su OK, da su sposobni, vredni itd.

Terapeut može uhvatiti sebe da je skoncentrisan na to da se klijent oseća sigurno. Postaje hipersvestan svakog pokreta koji napravi, a koji može biti potencijalno doživljen kao ugrožavajući. Ili iznenada uhvati sebe da se brine da će na neki način izdati poverenje klijenta i povrediti ga/je. Kada takve stvari postanu figura za terapeuta tokom seanse, terapeut postaje osetljiv za suptilne znake klijenta koji su povezani sa njegovim karakterističnim interpersonalnim strahovima.

Dakle, u procesnoj terapiji, kao što je geštalt, moguće je izvršti dijagnostiku i kombinovati je sa drugim dijagnostičkim teorijama i sistemima. Ono što je prednost geštalt terapije, po meni, je u tome što je dijagnoza ujedno i terapijska intervencija. Odnosno, u službi je dijaloškog odnosa klijenta i terapeuta.

U geštaltu krajnji cilj nije dijagnostikovati, već ishod proizilazi iz prethodne aktivnosti u odnosu i razmeni sa klijentom, iz polja koje se kreira između terapeuta i klijenta, i nekada taj ishod može biti i dijagnoza klijenta. Terapeut u geštaltu može da osvesti taj momenat i da dozvoli da ugleda kako mu to što je dijagnoza sada postala figura, pomaže u razumevanju i obuhvatanju klijenta. Odnosno, kojim daljim intervencijama ga ovo dijagnostičko usmeravanje vodi.

http://velikirecnik.com/wp-content/uploads/2017/05/Sinergija.jpeg – slika1

https://akos.ba/wp-content/uploads/2015/03/00172d96b90b2c0543465ec95cffa6d0.jpg – slika2

http://www.poslanikmuhammed.info/slike/upload/dialogue.png – slika5.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Predbračno savetovanje kao vid prevencije

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći, kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd). Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“- niska tolerancija na frustraciju; „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je – nerealna očekivanja, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni  pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv.modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku. To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

(more…)