mentalwellness.rs

Jedan od najpoplarnijih sistemskih pristupa rada sa porodicom je strukturalna porodična terapija, koju je još krajem 60-tih godina prošlog veka utemeljio Salvador Minuchin sa svojim saradnicima na Philadelphia Child Guidance klinici u Americi.

Ova sistemska paradigma formirana je u radu sa siromašnim portorikanskim porodicama iz predgrađa i geta, koji su bili zainteresovani za jedan aktivniji i direktivniji terapijski pristup, koji bi bio u mogućnosti da pruži brza i konkretna rešenja. Tokom 70-tih i 80-tih godina, razvijala se u pravcu rada sa porodicama dece i mladih obolelih sa bolestima psihosomatske prirode. Strukturalna terapija se u svojoj osnovi oslanja na opštu teoriju sistema, ali ideje crpi i iz humanističke, egzistencijalne filozofije.

Salvador Minučin je svojom harizmom, specifičnim humorom (pravovremenim) i vešto skrojenim metaforama na izvanredan način koristio sopstvenu ličnost u radu sa parovima i porodicama. Bio je jako direktivan, delujući iz ekspertske pozicije, ali tek kada se u potpunosti ”pridruži” porodici.

Strukturalni model posmatra rad sa disfunkcionalnom porodicom na sledeći način: Disfunkcionalna porodica je složen dinamički sistem koji je zaustavljen u homeostazi. Neadekvatno funkcionisanje porodičnog sistema može biti poboljšano i pokrenuto ka razvoju, ukoliko terapeut uspe da poremeti postojeću homeostazu, stvaranjem krize u samom sistemu.

Kako je nemoguće u jednom tekstu predstaviti sve aspekte strukturalnog pristupa, koncentrisaću se na ključne koncepte i sam terapijski postupak u smislu skeniranja porodičnih transakcija i dijagnosticiranja problema.

Porodica je živi sistem sastavljen od organizovanih i nezavisnih delova, subsistema (roditelji, deca), koji je u konstantnom procesu razmene sa svojom sredinom, kako bi se adaptirala promenljivim uslovima. Stalna interakcija između porodičnih subsistema formira trajne obrasce ponašanja, koji se prepoznaju kao predvidljiva rutina.

Ove aktivnosti (porodične funkcije i operacije), zajedno sa porodičnim ulogama i pravilima, koja ih regulišu čine stukturu jedne porodice.

Najvažnija stvar u proučavanju porodične strukture je dolaženje do njenog dinamičkog odraza, tj.sekvencijalnog procesa. Sekvenca je vidljivi ciklus interpersonalnih ponašanja, koji se sa pravilnošću javljaju u porodičnom životu.

Strukturalni terapeut će izdvojiti određenu sekvencu i ”punktuirati”, staviti određeni događaj u fokus i onda pokušati da je prekine različitim tehnikama (opisivanje, preuokviravanje, instruiranje, itd.)

Prema strukturalistima, poremećaji u porodičnoj strukturi, funkcionisanju i razvoju pokazatelj su njene patologije.

Patološke ili disfunkcionalne porodice su one koje su blokirane u homeostazi. Na bilo koji znak povećanog stresa, unutrašnjeg ili spoljašnjeg pritiska, ovakve porodice reaguju defanzivno ili rigidno.

Zatvaraju svoje granice, nastavljaju sa nefunkcionalnim oblicima ponašanja, čime ostaju slepi za alternativne mogućnosti i rešenja. U svom otporu, izbegavaju potencijalnu krizu, a samim tim i promenu, tako da onemogućavaju napredak.

Dakle, kod disfunkcionalnih porodica, moguća su tri osnovna oblika patologije sistema: patologija granica, veza i moći. Veze (savezi i alijanse) mogu biti rigidne, granice ili previše otvorene ili čvrsto zatvorene, nepropustljive, a hijerarhija obrnuta (npr. dete ima najveću moć). Takve porodice se retko i teško menjaju, pa su im tako funkcije adaptacije i razvoja jako limitirane.

Strukturalisti poreklo patologije lociraju u porodični sistem, dok je pojedinac samo nosilac simptoma, tj. identifikovani  pacijent. Simptom je u službi održavanja homeostaze i sistem ga formira i održava. 

Akcenat nije u ”kopanju” po dalekoj prošlosti u potrazi za poreklom simptoma, već na rekonstukciji sistema u sadašnjem (aktuelnom) vremenu. Sistem je bolestan, a ne pojedinac, tako da šta god da je uslovilo simptom nije toliko važno koliko ono što ga održava.

Simptom je odraz nefunkcionalnosti sistema i ima funkciju da drži sistem u stagnaciji, čime se dalje onemogućava kretanje porodice u pravcu razvoja.

Zato je potrebno uvesti krizu u sistem, restruktuirati sistem i vratiti otuđenog pojedinca u porodično okrilje. Terapeut ima centralnu ulogu u ovom procesu, jer on ulazi u sistem, pridružuje se ostalim članovima i različitim intervencijama proverava potencijalne hipoteze, redefiniše problem, a zatim zajedno sa porodičnim članovima formira alternativne ponašajne obrasce i strukturalnu promenu.

Terapeut započinje svoj rad postavljanjem inicijalne hipoteze. Na osnovu teorijskog znaja o porodicama, dotadašnjeg iskustva i prvim informacijama koje dobija od porodice. Više se usresređuje na proces, nego na sadržaj, tako što najpre opservira spontane interakcije i odnose među članovima, a tek onda podatke koje porodica iznosi o svom ponašanju i istoriji. Različite porodične konstelacije, specifični simptomi, razvojna faza u kojoj se porodica nalazi, takođe pomažu pri formiranju hipoteze, koja se proverava i odbacuje, ukoliko se pokaže kao neadekvatna.

Pridruživanje terapeuta sistemu je najdelikatniji deo procesa, jer ukoliko porodica ne bude imala poverenje u terapeuta, neće sarađivati. Pridruživanje je ujedno i dijagnostička i terapijska procedura. Lepak koji drži terapijski sistem (terapeuta i porodicu)zajedno.

Terapeut donosi nešto novo i drugačije u porodični život, jer redefiniše problem, restruktuira sistem i rekonstruiše porodičnu realnost. Uloge koje terapeut preuzima u toku terapijskog procesa su mnogostruke. On nastupa iz pozicije znanja i dobrog kapaciteta za testiranje realnosti; edukuje i instruira članove porodice; opisuje ponašanje koje vidi pred sobom, interpretira motivaciju i emocije u kontekstu strukture i procesa i ukazuje na drugačiju perspektivu, okvir, značenje u multiznačnoj porodičnoj realnosti.

Tehnike strukturalne porodične terapije su mnogobrojne, te ih neću ovom prilikom navoditi, samo ću naznačiti da su one okupljene oko tri glavne strategije, a to su izazivanje simptoma, porodične strukture  i porodične realnosti.

Istraživanja su pokazala da strukturalna terapija u proseku traje 6 do 10 seansi, koje se obično održavaju jednom nedeljno i traju oko 1 i po sat. U nekim slučajevima, porodice ostaju pod tretmanom i duže od godinu dana. Najveći uspeh je barem u početku okupiti sve članove porodice, naročito tokom procesa pridruživanja, a dešava se da se pozivaju i članovi šire porodice ili uže zajednice (komšije, prijatelji, itd.), ukoliko je potrebno obezbediti širi krug podrške.

Najgore osećanje krivice je da prihvatite nezasluženu krivicu.

                                                                                     Ajn Rand

Emocije poput ponosa, stida i krivice razvijaju se tokom druge i treće godine života, jer se tada razvija i svest o vlastitoj ličnosti. Krivica ima svoje istaknuto mesto u moralnom ponašanju, jer ohrabruje ljude da postupaju po usvojenom etičkom kodu i socijalnim normama. Takođe, krivica utiče na razvijanje empatije i preuzimanje odgovornosti za sopstvena dela.

Prema nekim autorima, osnovna razlika između krivice i stida je u tome što se u slučaju krivice, akcenat stavlja na loše ponašanje, u smislu „Učinio sam nešto loše.“, dok se kod sramote, akcenat prebacuje na sliku, koju osoba ima o sebi: „Ja sam loš“.  Međutim, u praksi to ne izgleda tako, jer dugotrajno osećanje krivice itekako može da dovede do pojave anksioznosti, depresije i samoprezira.

Kultura ima veliki uticaj na to koje će ponašanje okarakterisati kao „nemoralno“, pa će kršenje te norme izazvati osećaj krivice kod pojedinca. Postoje kulture, poput japanske i grčke koje su kolektivističke i mišljene drugog je jako važno za osećaj lične vrednosti. Ukoliko osoba u takvoj kulturi napravi prekršaj, biće osramoćena. Kolektivno je kažnjena time što će izgubiti poštovanje i ugled. Posramljenost je društvena kazna. Sa druge strane individualističke kulture, poput američke, dozvoljavaju osobi iskreno izvinjenje i pokušaj reparacije štete. Njen prekršaj neće ostaviti trajnu mrlju na njenom „karakteru“. Mogućnost iskupljenja greha je srž hrišćanske religije.

Osećanje krivice se javlja kada se naš postupak kosi sa nekim usvojenim moralnim standardom, ili kada smo povredili neku osobu našim ponašanjem. Nekada su ovi standardi zamućeni, nejasni, pa nam osećaj krivice daje odgovor da li smo postupili ispravno ili ne. Problem nastaje ukoliko nismo svesni da su naši standardi ili očekivanja previsoki i samim tim nerealistični.

Možda dolazimo iz porodice koja nas je ohrabrivala da budemo preterano odgovorni, tako što nas je krivila za svaku sitnicu i nalazila mane u svemu što radimo. Mogli smo se osetiti manje vrednim, i preosetljivim na svaku naznaku greške ukazanu od strane autoriteta(roditelj, profesor, šef). Onda je ta preterana odgovornost postala mehanizam odbrane. Razvili smo unutrašnjeg kritičara, koji bi uvek preduhitrio spoljašnjeg. 

Još jedan izvor krivice, izgleda da vodi poreklo od tzv. “magijskog mišljenja“ iz ranog detinjstva.

Kao deca, naučili smo da kada god imamo neku potrebu (za hranom, preobukom, pažnom, itd.), sve što treba da uradimo je da pustimo glas, i neko će doći da zadovolji našu potrebu.

Na taj način, iz egocentrične perspektive, usled još nedovoljno razvijenih kognitivnih alatki, mi učimo da verujemo u naše moći. Ovo uverenje da smo „centar sveta“  traje maksimalno do 9 godine, kada će nam kognitivni razvoj omogućiti da razumemo druge vrste uzročno-posledičnih odnosa.

Učimo da mi nismo uzrok, a samim tim nismo ni odgovorni za sve što se dešava oko nas. Ipak, neki relikti “magijskog mišljenja“ će se zadržati kod većine ljudi i kada odrastu.

U susretu sa velikim gubitkom, možemo da reaktiviramo ostatke nekadašnjeg načina mišljenja, koji doprinose osećanju krivice. Onda sebi postavljamo dobro poznata pitanja: “Šta sam to uradio, da mi se ovo desi? Šta sam mogao da uradim da sprečim gubitak?“

Naravno da treba da preispitujemo svoje ponašanje i da budemo svesni svoje odgovornosti, ali ukoliko sebi nabijamo krivicu, mučimo se i obezvređujemo, velika je verovatnoća da smo navukli veliku količinu narcizma na sebe.

Još jedan uzrok krivice je povezan sa iluzijom kontrole. Lakše nam je da verujemo da su određeni događaji rezultat naše greške, nego da su uzrokovani neizbežnim okolnostima. Cena koju plaćamo za taj osećaj kontrole je krivica.

Nesvesna krivica

Najteža da se sa njom suočimo, jer je nismo svesni. Možemo indirektno da je primetimo, ukoliko reagujemo poprilično defanzivno dok pričamo o nečemu što smo učinili. Projekcija je još jedan način kojim se manifestuje nesvesna krivica. Projektujemo onda, kada nekog drugog krivimo za stvari koje su povezane sa našim sopstvenim postupcima.

Može dovesti do destruktivnih ponašajnih obrazaca, poput alkoholizma, zatrpavanja poslom, itd. Ovi obrasci su način da nesvesno kažemo „kriv sam, i zato sam bezvredan i treba da ispaštam, treba me kazniti“.

Postoje različite psihoterapijske tehnike koje se mogu upotrebiti u radu sa krivicom. Najvažnije je prvo osvestiti ovo osećanje i znati za šta tačno sebe okrivljujemo. Koja uverenje stoje iza našeg zaključka da smo napravili „prekršaj“. Da li je naše sagledavanje racionalno? Da li osećaj krivice nosimo sa sobom iz detinjstva, pa on sada iskrivljava našu percepciju?

Sva ova pitanja je najbolje razmatrati sa stručnim licem, ali možemo to raditi i sami ukoliko emocija nije preplavljujuća ili ne deluje iz nesvesnog dela ličnosti.

Podeliću sa vama jedan video u kome klinički psiholog dr Martin Hsia prepričava svoje iskustvo sa klijentom, koji se dugo mučio sa osećanjem krivice. Između ostalog, koristio je tehniku „guilt pie“ (u bukvalnom prevodu pita krivice), iz repertoara kognitivne psihoterapije. Pogledajte, nekome može da bude od koristi.

Iako se o tome dosta pisalo, čini mi se da još uvek postoje nedoumice oko toga čime se bave psiholog, psihoterapeut i psihijatar. Kada se nađu pred određenim psihičkim problemom, ljudi često ne znaju kome da se obrate, jer mešaju različite struke i na taj način imaju neadekvatna očekivanja.

Da bismo utvrdili gradivo, ukratko ću razjasniti ove termine.

Psiholog je neko ko je dipomirao psihologiju, humanističku nauku, koja ne stavlja akcenat na izučavanje psihopatologije, već na ličnost kao celinu. Psihologija se bavi izučavanjem psiholoških procesa i ponašajnih obrazaca. Najveći procenat ljudi sa kojima psiholozi rade jesu zdravi ljudi koji se, suočeni sa određenim životnim problemima, obraćaju psihologu kako bi dobili stručno mišljenje i savet u vezi nekih životnih pitanja ili pomoć i podršku da razreše neke dileme ili konflikte koje imaju. Tako da se psihologu možemo javiti ukoliko se javilo neko intenzivno osećanje, koje ne uspevamo da kontrolišemo, ukoliko imamo partnerske probleme ili poteškoće u učenju (problem da se koncentrišemo, motivišemo, imamo tremu pri izlaganju, itd), ukoliko imamo neke somatske tegobe (česte glavobolje, bolove u stomaku, pad imuniteta, konstantan umor), a isključeni su medicinski uzroci, itd. Takođe, psiholozi tokom osnovnih studija stiču znanja iz kliničke psihologije i psihodijagnostike, pa su na taj način obučeni da obavljaju različita psihološka testiranja, na prvom mestu psihološku procenu ličnosti. Na osnovu procene i vrste problema, psiholog je obučen da uputi klijenta kod psihoterapeuta ili psihijatra, kako bi dobio adekvatnu pomoć.

Ukoliko je osoba nakon završenih studija humanističke orjentacije, nastavila svoju dalju edukaciju u nekom od psihoterapeutskih pravaca gde je ovladala posebnim tehnikama i strategijama za pružanje profesionalne pomoći ljudima u stanju psihičkog distresa, a nakon toga i praktični rad pod supervizijom, kao i lični rad u nekom psihoterapijskom modalitetu, onda govorimo o psihoterapeutu. Psihoterapeut, takođe pomaže svojim klijentima da se suoče sa mnogobrojnim teškoćama, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu, ali je pored toga edukovan i za rad sa psihičkim poremećajima. Međutim, ne može prepisivati lekove.

Psihijatar, kao specijalista medicine radi psihodijagnostiku i prepisuje farmakoterapiju. Psihijatrija je grana medicine koja je dosta patocentrična i okrenuta je klasifikaciji i dijagnostifikovanju psihičkih poremećaja i bolesti.

Sada kada smo razgraničili ove bliske struke, koje zajednički sarađuju kada je u pitanju briga oko mentalnog zdravlja, kao psihoterapeut, objasnila bih još i dobiti od ove vrste “rada na sebi”. O značaju odnosa između terapeuta i klijenta sam već pisala, tako da ću ovde akcenat staviti na sam princip rada i trajanje same psihoterapije.

Ljudi nisu uvek u mogućnosti da realno sagledaju sopstvene snage, kao ni samu situaciju koju tumače kao frustrirajuću, čime koče uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni  život. Često se nađemo “zaglavljeni“ u određenoj  životnoj fazi , što za rezultat ima pojavu specifičnih simptoma, koji nam poručuju da je “psihička ravnoteža“ narušena.

Što smo manje svesni sopstvenih motiva, osećanja, misli, percepcije, itd, to nas oni više kontrolišu i mi sve više ostajemo taoci sopstvenih nefunkconalnih životnih obrazaca. Psihoterapija nam pomaže da osvestimo i inkorporiramo u našu ličnost one sadržaje koje smo prikrivali, otuđili ili ispoljili putem simptoma i time omogućimo sebi lični rast i razvoj sopstvenih potencijala.

Trajenje same terapije u mnogome zavisi od odabranog psihoterapijskog modaliteta, ali i postavljenih ciljeva o kojima se dogovaramo sa terapeutom. Moguće je postaviti neke okvirne smernice, ali bi bilo nerealno i neprofesionalno obećati klijentu da mu sigurno možete pomoći i to u najkraćem mogućem roku.

Dakle, sam process može trajati nekoliko meseci, ali može i nekoliko godina. To sve zavisi od ciljeva koji se postavljaju, brzine i tempa rada kojima je neko spreman da se suoči sa neosvešćenim sadržajima. Takođe, postoje velike individualne razlike, kada je u pitanju saradljivost, uspostavljanje poverenja, sposobnost samoposmatranja i refleksivnosti, kapaciteta za uvid, spremnosti da se udaljimo od “zone komfora”, itd.

Što se modaliteta tiče, ukoliko se radi samo na menjanju ponašajnih obrazaca bez dubljeg uvida u razloge zašto je uopšte došlo do pojave određene simptomatologije, onda će i sama terapija kraće trajati.

A, evo i jednog interesantnog videa koji u glavnim crtama prikazuje glavne psihoterapijske modalitete :

Kako se letnji semester privodi kraju, vreme je za razmišljanje o predstojsrećem ispitnom roku. Apsolventi, zadovoljni što su pred krajem studiranja, već uvoliko biraju diplomske teme i pripremaju završne ispite. Međutim, često se dešava da i odlični studenti “posustanu” pred poslednjim ispitom. Odugovlače, preskaču ispitne rokove, kao da uvek imaju nekog važnijeg posla. Neki se žele da su izgubili motivaciju, da prosto ne mogu da se skoncentrišu, što nekada potraje i godinu i više dana, na užas njihovoh roditelja. Roditelji počinju sa pritiscima, nabeđivanjima, neki podmićuju, dok drugi direktno iskazuju svoje razočaranje, čime dovode do toga da se dete oseti krivim ili besnim i povuče iz dalje komunikacije, nastavljajući sa prokrastinacijom.

Ima studenata, koji konstantno imaju problem sa polaganjem ispita, i onih kod kojih se problem jave tek sa poslednjim ispitima.

Za spremanje bilo kog ispita, važno je i kakve smo radne navike stekli tokom srednje škole, da li učimo redovno ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas, da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada?

Ovde je zanimljiva stvar, to što se kod studenta pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba.

U našoj zemlji “uspeh se ne prašta”.  Sistemi vrednosti su se izvitoperili, pa umesto da negujemo talentovanu, vrednu i ambicioznu decu, mi veličamo nerad i kupujemo društvene pozicije. Osoba koja se ističe svojim trudom i radom, često biva kritikovana od strane svojih vršnjaka i izaziva zavist kod onih, koji smatraju da im pripadaju sve pohvale i nagrade. Iz tog razloga, mnoga nadarena deca se plaše uspeha, kako ne bi ostala neprihvaćena i usamljena. Međutim, strah od uspeha imamo i kod osoba koji se zapravo plaše odgovornosti i novih uloga koje će im taj uspeh doneti, pa stalno umanju svoja postignuća. Takođe, postoje  osobe  koji se  jako plaše koonkurencije. Oni ne žele da se ističu, niti da se upoređuju, jer ih to izrazito frustrira. Ovde govorimo o frustraciji rivaliteta, kada se osoba plaši da će se kroz upoređivanje uvideti njihova inferiornost, koju maskiraju različitim odbrambenim mehanizmima.

Perfekcionisti, kojima nikada ništa što urade nije dovoljno dobro, plaše se da pogreše. Iz silne želje za savršenstvom, koje je nemoguće postići, opsesivno se bave svakim detaljem, često odlažu stvari i odugovlače, jer im je lakše da se ne upuste u neki poduhvat, nego da pogreše. Kod ovih osoba uglavnom postoji ambivalentan odnos prema zacrtanom cilju. Potiskivanjem jedne strane ambivalencije i reaktivnim pojačavanjem druge, perfekcionista pokušava toliko dobro da odradi postavljeni zadatak, da na kraju ne uspeva da zadovolji sopstvene standarde, jer su jako visoko postavljeni. Onda dolazi do toga da mu se od silne opterećenosti i zabrinutosti za posao, isti smuči, ili mu teško pada, pa odlaže započinjanje aktivnosti.

Dešava se i da pojedini studenti polusvesno sabotiraju sebe. Razvlače učenje ili uče samo najvažnije delove, kako bi uvek imali odstupnicu da bi bolje prošli da su samo više truda uložili. Na ovaj način, oni neće dovoditi u pitanje sopstvene sposobnosti, niti će ih kritički razmatrati.

Neki ljudi se koriste i tzv. mehanizmom „dva u jedan“. Posežemo za ovim mehanizmom, kada istovremeno prema određenoj aktivnosti gajimo oprečna osećanja, kojih nismo svesni, pa samim tim ne dolazi do konflikta usled kontradiktornosti u emocijama, već radimo tako da u isto vreme i poništavamo ono što radimo.

Međutim, kada je upitanju odlaganje poslednjeg ispitna potrebno je i zapitati se da li smo upisali ono što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa sada osećamo nezadovoljstvo i nepovezanost sa budućom profesijom? Ne radujemo se budućem radu, jer on nikada i nije bio naš izbor, produkt naše autentične želje.

Poslednji ispit  je najčešće i simbol ulaska u zrelo doba, koji je pun nepoznanica. Pitanja vezana za nalaženje posla, preuzimanje veće odgovornosti, razmišljanja o bračnom životu, sve su to teme koje izazivaju strah kod mladih osoba, koje treba da zakorače u “svet odraslih”. Nisu spremne za “rastanak” sa studentskim životom, napuštanjem roditeljskog doma, preuzimanjem odgovornosti za svoj život. U našoj zemlji kulturološki, a i ekonomski faktori doprinose praksi da deca tokom studiranja, a nekada i duže ostaju u roditeljskom domu, što otežava proces separacije i individuacije, a samim tim i preuzimanje uloge odraslog člana zajednice.

Naravno, nekada je samo u pitanju prezasićenost ili fokusiranje pažnje na neki drugi segment života.

Frustracije su neminovne u svakoj razvojnoj fazi koju čovek prolazi. Optimalne frustracije su neophodne za rast i razvoj, one su okidač promene.

Da bi se suočili sa neuspehom, najvažnije je da ga prihvatimo kao sastavni deo iskustva. Učimo kroz greške i tako postajemo bolji. Takođe, važno je da sebi odajemo priznanje za uspehe koje smo postigli, da osetimo zadovoljstvo zbog postignutog i da se okružimo ljudima koji će to ceniti. I, na kraju da budemo iskreni prema sebi i izaberemo da se posvetimo studiranju onoga što volimo i što nam leži, jer je tada uspeh zagarantovan.

Oduvek sam volela da gledam rodoslove. Sedela bih u biblioteci Filozofskog fakulteta i prelistavala već požutele stranice debelih istorijskih knjiga u potrazi za porodičnim stablima naših ili stranih vladara. Nemanjići, Karađorđevići, Obrenovići bi mi paradirali pred očima u svojim svečanim uniformama, a ja bih pokušavala da uhvatim sličnosti među pripadnicima određene dinastije. Ko na koga liči, ko se ženio, koliko dece je ko imao? Kakvi su im karakteri, ko odstupa od porodičnog obrasca pa ga zavedu kao “crnu ovcu” familije?

Najzanimljivije su mi bile porodične priče koje su pripovedale moje bake i deke. Bila sam zadivljena koliko oni pamte, jer ja brzo zaboravim i mnogo važnije stvari. Kao žive enciklopedije, neumorno bi prepričavali životne priče naših bližih predaka, do tančina. Nikada im nije bilo teško, i zaista mi se čini da priče nisu menjale svoj oblik i sadržinu. Nije vremenom došlo do preuveličavanja. To je za mene bila umetnost-pričati priče, do detalja i to tako da se drži pažnja slušaoca. Pripovedanje i jeste veština, ukoliko slušaoce uspe da izmesti u samu priču, a onda oni mogu da vide, čuju, osete i dožive sve ono što i glavni akteri iste. Uspevali smo da se identifikujemo sa porodičnim članovima koji više nisu sa nama, i da ih razumemo. To je i poenta porodičnih priča, kao i povezivanje članova, čiji se životni narativi tek osmišljavaju.

Nešto slično rodoslovu nam nudi sistemska porodična terapija, a to je genogram. To je, zapravo vizuelni dijagram koiji prikazuje povezanost strukture, relacija i istorije u najmanje tri generacije porodičnog sistema. Predstavlja mapu porodičnog života, čiji sadržaj možemo posmatrati na tri vremenske linije. Prošlost, sadašnjost i budućnost su isprepletane putem ove grafičke reprezentacije.

Dakle, genogram se sastoji iz dijagrama, odnosno mape porodičnog života i intervjua koji se paralelno vodi sa članovima porodice. Konstruisao ga je Murray Bowen, krajem 70-tih godina XX veka, a usavršili Mc. Goldrick i Gerson. Sadržaj genograma dobijamo iz razgovora sa porodicom, koji se onda simbolično prikazuju kroz crtež. Psihoterapeut svoje klijente uči koji simboli se koriste za prikaz figura, specifične vrste odnosa, itd., tako da porodica može i kao domaći zadatak da nastavi sa dopunjavanjem genograma, naročito zato što to onda prerasta u zajedničku porodičnu aktivnost, gde učestvuju i deca, a povećava se porodična kohezivnost. Naravno, interpretacija genograma se radi isključivo u saradnji sa psihoterapeutom. Iako su podaci relativno objektivni, naša tumačenja su u velikoj meri subjektivna, te je uloga terapeuta da postavi hipoteze na osnovu datih podataka, koje će se dalje eksplorisati. Svako determinističko shvatanje života nije realno i ne može voditi promeni.

Ne bih vas ovom prilikom davila sa silnim informacijama koje mogu naći svoje mesto na genogramu. Mogućnosti su zaista ogromne, zato ću samo navesti  načine na koje genogram može da se koristi, tj. kako se tumače podaci ove složene trogeneracijske mape.

Posmatraju se sledeće kategorije podataka. Na prvom mestu porodična struktura:

• Sastav porodice je važan, jer svaka vrsta porodice (nuklearna, proširena, sa jednim roditeljem, itd, ima svoje specifične teme i probleme);
• Sibling pozicija je značajna za rasvetljavanje određene “emocionalne pozicije” pojedinca. Razlika u polu i uzrastu među siblinzima, red rođenja, urođene karakteristike deteta (temperament, zdravstveni problemi), specifična roditeljska očekivanja od svakog deteta, tzv. “roditeljski program”, moguće podudaranje rođenja deteta sa određenim kriznim ili traumatskim događajem u životu porodice, sibling pozicija deteta u odnosu na sibling poziciju roditelja, mogu imati velikog značaja na razvoj ličnosti, stil života, i specifične problematične teme pojedinca u okviru sistema.

Sledeće velike kategorije koje se istražuju vezane su za ponavljanje adaptivnih ili maladaptivnih obrazaca ponašanja kroz generacije; obrazaca odnosa ili strukturalnih obrazaca (npr. isti broj dece, isti red rođenja, itd.) Takođe se ispituje uticaj specifičnih životnih događaja (životne promene, tranzicije, trauma, koincidencije radosnih i tragičnih događaja, reakcije na godišnjce značajnih porodičnih događaja, uticaj društveno-političkih i ekonomskih okolnosti na porodicu, itd.)

Ove kategorije se mogu i uporedo  izučavati, nema posebnog rasporeda. Eksplorišu se i raznovrasni porodični obrazci, naročito oni koji se ponavljaju među generacijama (različite vrste udruživanja pojedinih članova, što dovodi do umrežavanja ili utrougljavanja (savezi, koalicije). Najzad je tu skeniranje porodičnog balansa/disbalansa u sferi porodične strukture, funkcionisanja (različitih potreba, stilova vaspitanja, stavova i vrednosti), uloga i resursa.

Genogram je zaista izvanredna tehnika, koja ima široku primenu. U vrlo kratkom vremenu, dolazi se do ogromnog broja relevantnih informacija. Lako je izvodljiv i ekonomičan. Komunikativan i stimulativan. Olakšava pridruživanje terapeuta porodici, omogućava aktivno učešće dece, koja ga rado prihvataju. Stvara širok uvid, čime omogućava da se brže prodre i do porodičnih tabu tema, a pomaže porodici da šireći kontekst sagleda i alternativne mogućnosti. Daje terapeutu startnu poziciju za postavljanje hipoteza. Omogućava članovima emocionalno proživljavanje, koje se na sigurnom mestu uz pomoć terapeuta može obraditi, a isto tako i neutralisati potencijalni konflikti. I kao najvažnija stvar, genogram pomaže porodici da uoči svoje snage, preuokviri vizuru iz koje posmatra problem, pa čak i preventivno deluje na sprečavanje daljeg razvoja destruktivnih modela ponašanja.

U sledećem tekstu ću vam prikazati model  genograma jedne jako poznate porodice.

Ukoliko imate neka pitanja, sugestije ili želite detaljnije da se informišete o ovoj tehnici, slobodno ostavite svoje komentare. Hvala.

Danas ću Vas malo upoznati sa opštim konceptima porodične terapije, kao šlagvort za sledeći tekst.

Dominantne kliničke paradigme u psihologiji pružaju psihoterapeutu mogućnost da određene psihološke probleme sagleda iz više uglova i otvaraju mu pristup korišćenja različitih strategija, pomoću kojih će problem tretirati. Svaki psihoterapijski model ima svoje prednosti i mane i tu je negde pitanje senzibiliteta psihologa, odnosno psihoterapeuta da oceni koji bi tretman najviše koristio određenom pojedincu za konkretan problem na koji se žali.

U ovom tekstu, želela bih da u kratkim crtama prikažem neke od specifičnosti sistemskog pristupa u psihoterapiji.

Na naučnu scenu tokom 60-tih godina XX veka stupa opšta teorija sistema, kao reakcija na prethodni, redukcionistički pristup. Osnivač ove teorije bio je Ludvig Von Bertalanfy, koji je žive organizme posmatrao kao organizovane sisteme, stavljajući naglasak na celinu i odnose među delovima. Sistem je postao mnogo više od prostog zbira njegovih delova, on je sada kvalitativno drugačija kategorija.

Kibernetika je još jedan novi termin, koji je skovao Norbet Weiner, kako bi opisao sistem, koji se sam reguliše pomoću feed-back petlji. Ovo novo gledište, zajedno sa karakteristikama otvorenih sistema, osnova su sistemske kliničke paradigme. Šta zapravo znače ovi naučni koncepti u kontekstu proučavanja pojedinca? Nichols (1984) daje sledeću definiciju sistema: “Sistem je kompleks elemenata u interakciji i odnosa koji ga organizuju.” Što znači da se pojedinci, porodice, a onda i čitava društva mogu opisati kao sistemi.

Sistemska porodična terapija je u žižu svog interesovanja stavila porodicu, tako da pojedinca nikada ne posmatra izolovano, već kroz interakcije sa drugim članovima sistema. Među odlikama otvorenih sistema, kakva je porodica, istakla bih tri najznačajnije: celovitost, feedback i ekvifinalnost.

Celovitost podrazumeva da je ponašanje svakog pojedinca u porodici povezano i da zavisi od ponašanja drugih. To znači da ukoliko bi smo kao terapeuti uspeli da promenimo nefunkcionalne obrasce ponašanja samo jednog člana, to bi se odrazilo na ceo sistem.

Svaki sistem ima tendenciju da održi stanje homeostaze, tj. stabilnost odnosa, uloga i granica koje ga organizuju. Kako porodica nije izolovani entitet i ima polupropustljive granice, određene informacije će se razmenjivati između porodice i njenog okruženja. Postoji pozitivni i negativni feedback. Pozitivan ima ulogu u održavanju stabilnosti odnosa u sistemu i redukuje tendencije prema bilo kakvom odstupanju. Sa druge strane, negativan feedback ima ulogu da pojača odstupanja u outputu, kako bi omogućio promenu, tj. razvoj sistema.

U otvorenim sistemima različiti uzroci mogu dovesti do istog rezultata i obrnuto, različiti rezultati mogu biti proizvod istih inputa.To je princip ekvifinalnosti po kojem je najznačajnije razmatranje postojeće organizacije porodice i njenih interakcija,  nasuprot samo geneze.

Svaka porodica ima svoja pravila po kojima funkcioniše. Ponašanje pojedinca se u sistemskom diskursu objašnjava pomoću cirkularne kauzalnosti. To je gledište po kome promenljiva predstavlja uzrok, ali deluje i kao posledica. Primenjeno na porodični sistem, akcenat se stavlja na obostranost odnosa u porodici, na međusobnu uslovljenost i uzajamni uticaj njenih članova.

Dakle, da zaključimo: “Poremećaj, devijacija ili disfunkcija pojedinca u tom (sistemskom) svetlu, ne posmatraju se prevashodno kao rezultat sadejstva unutrašnjih psihičkih sila, kako god ih nazvali, već je znak određene disfunkcije aktuelnog sistema (npr. porodice) kojem pojedinac pripada, interakcije porodice sa drugim sistemima.”

Gledano iz ove perspektive, simptom pojedinca odražava razvoj, strukturu i funkcionisanje interpersonalnog sistema čiji je deo i njegova funkcija se ne može razmatrati van te šire celine. Sistematičari obično ispituju funkcionisanje porodice kroz tri generacije, kako bi uočili transgeneracijski prenos nefunkcionalnih obrazaca u svim segmentima sistema.

Izvori:

V.B.Popović, “Paradigme u kliničkoj psihologiji

Milojković, J. Srna i R. Mićović, “Porodična terapija”

Volim da surfujem netom, da čitam članke koji kruže face-om. Kada nemam vremena da se zadubim u neku uzbudljivu knjigu ili film, istražujem različite sajtove u potrazi za informacijama, inspiracijom, zabavom.

U poslednje vreme se brzo zamorim tragajući za zanimljivim štivom. Sijaset programa, radionica tekstova, koji me bombarduju sa njihovim instant rešenjima koji vode ka uspehu i sreći. Motiv za postignućem je nadvladao sve ostale, uzdigao se na neviđene visine i cinično mi se smeška. Kao da pita: Hajde više postavi cilj i ispuni ga. Zar nije to ono što želiš? Bićeš srećna!!!

Ali, ja ne osećam zadovoljstvo kada pokušam to da vizualizujem. Osećam neki pritisak i teskobu. Onda se zapitam zašto se tako osećam? Čovek je biće želja i svako ostvarenje želje ga ispunjava i čini samopouzdanim. Ako nemamo definisane ciljeve, ne znamo kuda smo se uputili?

Onda sam shvatila da mi uopšte ne smeta postavljanje ciljeva. To svakodnevno radim. Preispitujem sebe šta želim, sagledavam situaciju iz različitih uglova, postavljam prioritete, pa onda pravim plan od sitnih koraka, kako se ne bih osećala preplavljena obavezama. Ljudi se često uplaše svojih želja, kada su one grandiozne i kada bi sve i odmah, ali ne znaju kako da započnu. Ne kreću od malih koraka, nego bi nekako da preskoče što više stepenika odjednom. Pa se umore ili pogube, jer im se smernice gube iz vida.

Pisala sam već o tome kako se borimo sa razočaranošću na nezdrav način.

Ovde je zanimljiva stvar to što se pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba. Takođe, bitno je i kakve smo radne navike stekli tokom života, da li smo posvećeni zadatku kontinuirano ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas. Da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada? Da li se bavimo onim što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa smo ambivalentni ili frustrirani prema objektu želje?

Sve je to važno, ali mi ne daje odgovor za kojim tragam.

Gledam fotografije nestvarno lepe prirode, pa onda fantastičnih enterijera, slušam muziku i opet je sve lepršavo. Nema stege. Dok pijuckam kafu pogled mi zastaje na snimaku o tome kako su pojedini filozofi definisali šta je to dobar život? Krenula sam od Sokrata, tj. Platonove interpretacije Sokratovog filozofskog stanovišta. I tu mi se jako dopala jedna rečenica. Osetila sam da je ključna za moje razmišljanje o ciljevima.

Odbrana Sokrata za optužbu da „kvari“ omladinu počinje time da on ne smatra sebe krivim, jer ne može da prestane da ispituje život, jer neispitan život, po njemu nije vredan življenja. On ne može da ne ispituje zašto nešto treba da radi i koje su njegove vrednosti zbog kojih radi to što radi.

Vrednost, a ne ciljevi.

To je ono što mi stvara nelagodu. Insistiranje na postignućima. Na neprekidnom postavljanju ciljeva koji se nižu u beskraj. Svi smo imali prilike da na porodičnim skupovima podnosimo bujice pitanja o postignućima i dostignućima. Kultura nam bespogovorno nameće sve veći niz “obaveznih“ ciljeva. Na zapadu bismo se naoružali tzv. „to do“ listama pokušavajući da dođemo do „must have“ objekata. Da li ti ostvareni ciljevi zaista imaju vrednost sami po sebi? Čak i ako ih autentično želimo? Kada da stignemo da se radujemo, kad odmah treba da usledi novi zadatak, novi cilj. Nikada dosta. Ništa nije dovoljno. Još, još, još. To mi uvek odzvanja u ušima, kada  me ljubopitivi, “dobronamerni“ poznanici propituju i procenjuju. Dešava se to svima i u porodici i u krugu prijatelja. Propitivanje i poređenje. Valjda treba da nam lakne kada još neko nije ispunio neki zadatak.

I da se vratim na Sokrata. Šta bi sa vrednostima? Zašto ja radim to što radim i koji je smisao u tome. Smisao je u samom procesu ispunjavanja ciljeva. Radoznalost, istraživanje, kreativnost, sloboda, igra u samom osmišljavanju svog života. Uživanje u samom procesu koji naravno vodi ka odabranom cilju. Možda i ne ostvarimo neki cilj usled raznih okolnosti, ali ako nismo bili prisutni u samom stvaranju i napredovanju i učenju, onda nećemo ni biti srećni. Barem ne na duže vreme. Trčimo ka sledećem uspehu isfrustrirani rokovima, pritiscima sa strane, pa i unutar nas samih, ukoliko smo internalizovali takav modus vivendi, dok nam život prolazi kao kada pokušavamo da uhvatimo obrise predela dok sedimo u brzom vozu.

I naravno, kao što ništa nije slučajno kada si u potrazi za značajnim uvidom, tako nisam ni ja slučajno naletela na rečenicu koja je verbalizovala moje nepovezane misli. A, onda sam otišla na youtube da potražim još inspitativnih mislilaca, jer sve je već ispričano, samo treba pronaći ono što nam je potrebno. To nije uvek lako, ali put može da bude zabavan, ako to sebi dozvolimo.

Što sam tražila, to sam i našla. Fantastičan video Dr Russ Harris-a, pod nazivom Values vs. Goals (Vrednosti nasuprot Ciljeva). Pogledajte:

Opšte je poznato da čovek koji dolazi kod psihoterapeuta na prvi intervju postaje “ispitanik”, “pacijent”, “slučaj”, tj. prihvata jednu ulogu, koja je po definiciji podređena i zavisna od terapeuta. U ovoj vrsti odnosa postoji apriorna hijerarhijska podela na onog koji traži pomoć i onog koji tu pomoć pruža, onog koji daje odgovore i onog koji ih postavlja, na “podređenog” i “nadređenog”.

Bez obzira, da li koristili direktivni ili nedirektivni (pacijentocentrični) pristup ispitivanja, odnosno savetovanja, preferiran od strane američkog psihologa Rogersa, hijerarhijska podela postoji. Međutim, da li terapeut, delujući iz “ekspertske” pozicije, zaista pomaže samo svojim višegodišnjim specijalističkim znanjem? Neosporno je da su tehnike, koje koriste različite psihološke paradigme bitne za terapijski rad, ali ono što je neophodno je uspostavljanje dobrog raporta sa “klijentom”. Porodični terapeut Salvador Minučin koristio je termin “pridruživanje“ za veštine kojima terapeut treba da ovlada kako bi formirao stabilan savez sa klijentom, koji predstavlja osnovu terapijskog rada.

Broj veština koje dobar psihoterapeut treba da savlada varira od jedne do druge terapijske škole. Za mnoge od njih je potrebno dugogodišnje iskustvo kako bi se usavršile, ali one najosnovnije odlike, koje će pomoći u pridruživanju pacijentu dolaze iz same ličnosti terapeuta. Uspešne terapeute odlikuje: autorefleksivnost, zainteresovanost, kognitivna kompleksnost, tolerancija prema protivurečnom, energija, prisutnost, strpljenje, empatija, otvorenost, ležernost i kreativnost.

 Ličnost psihoterapeuta  jako je bitna, a ne samo njegova stručnost. Naravno da je važan “sadržaj” terapije, ali je još važniji “proces”, tj. interpersonalni odnos između klijenta i terapeuta. Odnos je ono što leči i uvek je iznad puke primene naučenih tehnika i strategija.

John Burham opisuje relacionu refleksivnost kao “nameru, želju, procese i prakse kroz koje terapeuti i klijenti eksplicitno angažuju jedno drugo u koordiniranju svojih resursa, kako bi stvorili odnos sa terapeutskim potencijalom. Ovo uključuje iniciranje, reagovanje i razvijanje prilika koje se razmatraju, istražuju i sa njima eksperimentiše, kao i elaboriranje načina na koje se one međusobno odnose.”

Burhamova namera je bila da definisanjem ovog procesa potpomogne stvaranje pouzdanog kreativnog sredstva, koje će odnos, formiran između klijenta i terapeuta, zaista i učiniti terapeutskim.

U procesu rešavanja psihičkih problema na koje se klijent žali, terapeut pokušava da formuliše pitanja koja će korespondirati sa koherentnošću (ličnim sklonostima, porodičnim stilom, kulturnim vrednostima, itd.) pojedinca. Na taj način, terapeut praktično eksperimentiše sa različitim dijaloškim modalitetima, koji će mu biti od koristi tokom terapijskog procesa.

“Zagrevanje konteksta” predstavlja sve one načine na koje terapeut može da potpomogne “spremnost” u osobi sa kojom razgovara. Potrebno je obratiti pažnju na više stvari. Kada se postavljaju pitanja o promeni, nije svejedno da li ćemo  ih postaviti sa Ako se (željena promena dogodi) ili Kada se (željena promena dogodi), jer postoji razlika u stepenu sigurnosti, tj. nesigurnosti kod različitih individua. Nametanjem spremnosti za promenu, možemo izazvati distanciranje klijenta. Burham dalje ističe da je uvek potrebno da klijent bude siguran da su njegove želje saslušane i na odgovarajući način shvaćene. Kada je u pitanju pohvala klijenta, značajno je da ona bude prezentovana klijentu, na za njega prihvatljiv način, kako bi izbegli da ga dovedemo u nezgodnu situaciju, nečim što se ne uklapa u njegovo viđenje stvari.

Pitanje koje na brz i jednostavan način rasvetljava sklonosti pojedinca je sledeće: Jeste li emotivac, praktičar ili mislilac? Terapeut će tada biti u mogućnosti da sa klijentom radi na osvešćivanju i jačanju ostalih iskustvenih aspekata.

Kako bi terapijski kontekst učinio što prijemčiviji za klijenta, terapeut bi trebalo da ispita narativni stil, sklonosti i resurse klijenta, specifična značenja, koja se ne moraju poklapati sa doživljajima terapeuta, preferiranu reakciju na klijentove emocije, itd. Sve ove stvari potpomažu koordinaciju klijenta i terapeuta i pospešuju zajednički rad.

Kako izgleda psihoterapijski proces i na koji način se razlikuje od poveravanja bliskim osobama, kao i mnoge druge nedoumice koje se mogu javiti kada se odlučujemo da li da se obratimo terapeutu, ilustrovane su ovom fenomenalnom videu:

Koje je vaše mišljenje o odlasku kod psihoterapeuta? Ukoliko imate iskustva, podelite ih sa nama. Da li su ona pozitivna ili negativna?  

Kada nam se ne ispune očekivanja koja imamo, usledi razočarenje. Ljude različito pogađaju slične životne situacije. Neki će na sve načine pokušati da pobegnu od osećanja koje izazivaju neprijatnost, dok će se drugi sa njima suočiti i pokušati da nauče nešto novo iz tog iskustva. Nefunkcionalni modeli u suočavanju sa razočarenjem su raznoliki. Neki ljudi poriču da ih je određeni događaj pogodio. Oni će bežati od svojih osećanja, pa čak i od situacija koje ih mogu izazvati. Često će pribegavati zloupotrebi psihoaktivnih supstanci i alkohola ili će se odati promiskuitetnom ponašanju. Izbegavanje oduzima veliku količinu energije i onemogućava osobi da se suoči sa svojim osećanjima i nauči kako da se nosi sa njima. Drugi će, pak na osujećenost svojih očekivanja reagovati agresivno, tako što će svoje nezadovoljstvo usmeriti ka spoljašnjem svetu. Pošto odgovornost za svoje postupke u potpunosti prebacuju na druge, takođe neće biti u kontaktu sa sobom, pa samim tim neće moći ni da obrade emocionalni gubitak.

Moguća je i depresivna reakcija na razočarenje. Takve osobe će biti sklone da idealizuju izgubljeno, čime će obezvrediti svaku mogućnost nadoknade.

Postavlja se pitanje kako da izbegnemo ove nefunkcionalne obrasce kada nam se očekivanja ne ispune?

Tako što ćemo raditi na osvešćivanju vlastitih želja i potreba i prihvatanju autentičnih osećanja. To će nam omogućiti da dobijemo realniju sliku sebe. Svako osećanje koje imamo pojavljuje se sa razlogom i otkriva nam nešto značajno o dešavanjima u  našem unutrašnjem svetu. Čovek ne treba da se stidi da pokaže svoja osećanja. Što ih bolje upozna i shvati poruku koju mu šalju, to će lakše sagledati gde je “zakočilo”, pa nismo stigli do postavljenog cilja. Možda je u pitanju strategija, koju treba promeniti, možda treba preformulisati same ciljeve. A, možda se rukovodimo iracionalnim uverenjima, koja su suviše kruta i ograničavajuća.

Ne izbegavajući razočarenje, bolje upoznajemo sebe i stičemo jasniju sliku sopstvenih želja i mogućnosti. Na taj način sprečavamo mogućnost da živimo isprazne živote kao pasivni ravnodušni posmatrači.

Podelite sa nama vaše strategije koje primenjujete kada se razočarate u nekoga ili nešto? Kolika je vaša sposobnost tolerancije na frustraciju? Slobodno komentarišite, kako bismo razmenjivali iskustva i učili zajedno!