Tokom druge seanse vratile smo se daljoj rekonstrukciji problema. Pokušala sam da saznam koja su M. S. prethodna iskustva i stavovi potpomagali ovakvom načinu reagovanja? M.S. je rekla da to sigurno ima veze sa njenim vaspitanjem. ”Rasla sam u jako povezanoj porodici. Majka, tetke, baka, svi bi učestvovali u rešavanju problema. Iako sam ja imala poslednju reč i donosila odluke, svi su bili tu da pomognu. Relativno rano sam otišla od kuće i udala se. Imala sam svoju nezavisnost, ali, primera radi kada je muž bio poslovno u inostranstvu, uvek sam imala na koga da se oslonim.”

Upitala sam je da li to znači da se zabrinutost javlja zbog uverenja  da se teško može uspeti i biti zadovoljan bez stalne zaštite porodice? “Da li obrazac u kome ste odrasli, koji govori o tome da majka i kćerka treba o svemu da pričaju i sve da dele i da je majka ona od koje se pomoć očekuje u svakom trenutku, pomaže tome da se osećate bespomoćno kada je vašoj kćerki teško u inostranstvu?”

“Pa, mislim da jeste. Ima i toga. Zaista sam uvek mislila da najveću pomoć možeš da dobiješ od porodice. A, i mi smo jako bliske. Možda je ona i suviše pod mojom zaštitom, možda smo napravile preblizak odnos. Naš odnos nije tipičan majka-ćerka odnos, više je prijateljski. Pričamo o svemu i onda ona očekuje moju pomoć. Pa, i ja sam je očekivala od svoje majke. Samo što je tada bilo drugačije vreme. Nije sve bilo toliko teško i nedostižno. Normalno se nalazio posao, stan, započinjala emotivna veza. Sada je sve nekako prekomplikovano. Deca su nezadovoljna na svim životnim poljima. Ne samo moja, mislim, generalno.”

Pitala sam je da li misli da bi njena kćerka uspela sama da reši neki problem, kao kada je bila mlađa, a da je recimo ona sprečena zbog službenog puta da joj pomogne? Pošto je jasno da od kćerkinog psihičkog stanja zavisi i majčina smirenost, želela sam da M.S. pokuša da uvidi da je moguće da njena kćerka uspe da se izbori sa sopstvenim problemima i bez majčine direktne pomoći. Kako je kćerka pokazala sposobnost da se uhvati u koštac sa problemima dok je još bila u porodici porekla, te da donese odluku i uspešno završi fakultet u inostranstvu, to nam ukazuje na njenu zrelost i potencijal da samostalno rešava probleme, ukoliko su  okolnosti takve da ne može direktno da računa na pomoć porodice. M. S. je potvrdila moju hipotezu, pošto je posvedočila da je za neke kćerkine probleme saznala tek nakon što bi bili rešeni, jer kćerka nije htela da je zabrinjava u trenutku kada su se pojavili.

(more…)

U ovom tekstu ću vas kroz prikaz slučaja, upoznati sa osnovnim procedurama specifičnim za narativnu terapiju, koju su utemeljili Majkl Vajt (Michael White) i Dejvid Epstin (David Epstein), 80-tih godina XX veka.

U narativnom pristupu, terapeut i klijent zajednički istražuju dominantni, problemom zasićeni narativ, postepeno ga dekonstruišu, a onda stvaraju nove, alternativne priče. Pitanja za dekonstrukciju, za otvaranje prostora, pitanja o preferencijama, za razvoj priče i pitanja o značenju su intervencije narativne terapije, koju ja zamišljam kao ponovno slaganje slagalice, u kojoj treba zameniti one delove koji se ne uklapaju dobro u širu sliku. Dekonstrukcijom narativa mi zapravo tražimo te neadekvatne spone.

U daljem tekstu, pokušaću da vam ilustrujem pomenute intervencije i približim tehniku eksternalizovanja simptoma. To je jako moćna alatka narativne terapije, iz razloga što je u službi vraćanja moći pojedincu, koji se u stanju lične krize oseća krajnje bespomoćno ili preplavljeno različitim nezdravim emocijama.

Prikaz tri seanse sa M.S. (52godine), diplomirani ekonomista, udata, majka dve kćerke.

Kako prikaz svake seanse bude tekao, zadržaču se samo na onim delovima, koji su po meni, jasni pokazatelji specifičnih intervencija proisteklih iz narativnog pristupa.

Kada sam pitala M.S. za problem sa kojim se suočava, rekla mi je sledeće: „Teško mi je da se nosim sa problemima starije kćerke, koja je otišla da živi i radi u Nemačku. Ne da ne mogu da prevaziđem njen odlazak, to što nije ovde. To je na početku bio problem i vremenom sam se navikla. Jako sam zabrinuta, jer ne znam da li će u potpunosti uspeti tamo da se adaptira i da ostane. Da nađe stalni posao, da zasnije porodicu, da živi neki normalan život“. U početku smo samo razgovarale o okolnostima vezanim za kćerkin život u inostranstvu, jer je njoj bilo potrebno da o tome govori, a i meni da steknem bolju sliku o njihovom odnosu.

(more…)