KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

Moj put kroz edukaciju iz porodične terapije

Kada sam završila osnovne studije iz etnologije i antropologije, došlo je na red i pitanje zapošljavanja. Tokom studija, moja jedina preokupacija su bili ispitni rokovi, i nije mi ni padalo na pamet da razmišljam da treba posle negde i da se zaposlim u struci. Onako, još idealistički, potiskivala sam ta pitanja egzistencijalne prirode, govoreći sebi da će se već nešto rešiti, tj.da će pasti sa neba. Pogrešno!

Sa druge strane, psihologija me je, u najširem smislu oduvek zanimala. Čitala sam razne članke iz popularne psihologije kao i stručnu literaturu, još od srednje škole. Dvoumila sam se između studija psihologije i antropologije. Sticajem okolnosti, odluka je pala na antropologiju. Međutim, svi predmeti koje sam slušala su bili više ili manje prožeti psihološkim pristupima. Nauka o čoveku, ne može biti lišena upoznavanja sa psihičkim procesima, bilo na kolektivnom ili individualnom planu. Kao, obaveznu literaturu, čitala sam radove Frojda, Junga, Froma, Eriksona, Rut Benedikt, Margaret Mid, i mnoge druge, a kao izborni predmet sam izabrala psihopatologiju, koju je držala profesorka dr Zorka Lopičić.

Pošto je jedini posao koji sam u tom trenutku mogla da nađem bio rad u prodaji, sve više sam se nosila mišlju o nastavku školovanja. Klinička psihologija je počela sve više da me zanima. Javila mi se želja, koja je vremenom postajala sve jača, da bih vremenom mogla da se bavim psihoterapijom. Imala sam prilike da iskusim kako je to biti “pacijent“, a smatrala sam da imam dovoljno smisla i empatije da se obučim za drugu ulogu u terapijskom odnosu. Počela sam da se raspitujem o različitim terapeutskim školama ili orjentacijama. Sa psihoanalitičkom psihoterapijom sam već bila upoznata iz pozicije klijenta i bila mi je jako privlačna, međutim bila sam sklonija orjentaciji koja je okrenuta lociranju nefunkcionalnih obrazaca u svakodnevnoj komunikaciji sa bliskim osobama.

Posle duže analize svih faktora, izabrala sam sistemsku porodičnu terapiju kao referentni okvir.

Prve dve godine edukacije protekle su u izučavanju teorijskih postavki odabrane psihološke škole. Bila sam u grupi koja je, najvećim delom opstala do treće godine edukacije, zadovoljivši se sa zvanjem porodičnog savetnika. U početku mi je bilo prijatno u grupi. Učili smo nove termine, postavke i istorijat razvoja sistemske terapije kroz modernu i postmodernističku misao. Bilo je zabavno, jer nam je sve bilo novo. Učili smo teoriju i dobijali grupne zadatke. Međutim, vremenom je počelo da se oseća nezadovoljstvo unutar grupe. Svako je imao svoje viđenje kako bi edukacija trebalo da se odvija i to se odrazilo ne samo na jedinstvo, več i na snagu grupe.

Mislila sam da će svaki pojedinac moći da koristi grupu budućih kolega za svoj lični razvoj, kako bi na kraju edukacije bio spreman da se uhvati u koštac sa potrebama Drugog. Nažalost, do toga nije došlo. Primetila sam da ne postoji neko preterano razumevanje ili empatija za bilo koji lični problem ili emotivno stanje pojedinca, koji bi rešio da ih podeli u grupi. Ovde ne govorim o mentorima. Nije bilo adekvatnog feed-back-a od strane grupe. Ono što je meni pomagalo u takvoj atmosferi je što sam se na edukaciji skoncentrisala na predavanja i primere iz prakse, da bih nakon toga sa svojim terapeutom proradila zbunjujuća ili negativna emocionalna stanja iz tog perioda.

(more…)

UNUTRAŠNjI SVET ADOLESCENTA

Zašto nam je teško da nađemo zajednički jezik sa adolescentima? Zašto imamo utisak da se ne razumemo sa njima i da se udaljavamo? Kako da odrasli prebrode tranziciju deteta u odraslu osobu? Kako sačuvati odnos i biti adekvatan u ulozi roditelja, nastavnika u školi, ili psihoterapeuta, kada se pred nama nađe adolescent u kome se odjednom sve uskomešalo i promenilo? Zašto sebe i njih vidimo kao odvojene i često suprotstavljene svetove?

Da bismo donekle razumeli ova pitanja važno je da se podsetimo da je adolescencija razvojno-prelazni period iz detinjstva u zrelost unutar koga se događaju dramatične i radikalne telesne, emocionalne, intelektualne i socijalne promene. Istina je da se adolescenti mogu opisati kao „osobe na margini”, kao što to kaže Levin, jer u ovom uzrastu postoji stalno kolebanje između uloge deteta i uloge odraslog. Ovaj uzrasni period je kompleksan i obuhvata tri faze: ranu adolescenciju (približno od 12-14 godina), srednju adolescenciju (od 15-16 godina) i kasnu adolescenciju (od 17-20 godina).

Promene su najočiglednije u odnosu prema sredini i odraslima, i u porodici i u školi. Menjaju se i odnosi prema vršnjacima, a značajne promene se dešavaju i u odnosu prema moralnim, ideološkim i drugim vrednostima. Adolescent je sada sa vršnjacima intenzivnije povezan, oni postaju poverljivi prijatelji, više nisu samo drugari u igri. S druge strane, u odnosu sa odraslima adolescenti se drugačije postavljaju, javljaju se pobuna, odbacivanje, napuštanje, borba za slobodu. Ako su do sada ispunjavali očekivanja odraslih, sada pregovaraju o tome šta i koliko žele, a šta ne. Javlja se i jedna nova sposobnost adolescenata za bliskost i dublje povezivanje. Sada su sposobni da se pojačano interesuju za drugog i da dublje razumevaju poziciju u kojoj se drugi nalazi.

Adolescenti svojim spoljašnjim izgledom i interesovanjima izazivaju zbunjenost i glasno čuđenje među odraslima, a to zapravo ima funkciju stvaranja iskustva različitosti, odnosno uspostavljanja granice. Mogu se posmatrati kao posebna podkultura, naročito u pogledu eksperimentisanja sa garderobom, kosom, telom u pokušaju da stvore što originalniji izgled i po mogućstvu da budu šro različitiji od onoga kako bi to njihovi roditelji hteli. S druge strane, jača identifikacija sa grupama vršnjaka pa mogu imati i različite nazive za svoje družine (postoje pametnjakovići, pankeri, rokeri, gubitnici, ozloglašeni…). Celokupan proces razlikovanja i odvajanja od sveta odraslih je u službi drugačijeg, potpunijeg, životnijeg i snažnijeg povezivanja sa sobom.

(more…)

ANKSIOZNOST – integralno sa FB stranice Mental Wellness-a

Kada bi probali da fenomenolioški objasnimo osećanje pojačane anksioznosti to bi negde izgledalo ovako: Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti. Katastrofiziranje često spada u repertoar mišljenja osoba koje se bore sa nekim anksioznim poremećejem, tj. preuveličavanje karakteristika opasnosti i njenih posledica, a umanjivanje sopstvanih kapaciteta.

Uzroci nastanka anksioznih poremećaja su različiti, a najčešće su multifaktorski. Genetska predispozicija, gde spadaju i određene odlike temperamenta, kao i hipersenzitivnost, fiziološki disbalans u mozgu, razna uskraćivanja u detinjstvu, kao i neusklađenost majke i deteta, preuzimanje porodičnog anksioznog stila, nagomilani stres, zajedno mogu da dovedu do paničnih napada, generalizovane anksioznosti, kao i drugih oblika anksioznih poremećaja. Održavajući faktori ovih poremećaja su takođe raznovrsni. Mogu biti na telesnom nivou (borba protiv panike koja rezultira grčenjem mišića, hiperventilacijom, zatim neaktivnost, loša ishrana, nedovoljno sna, itd.). Na emocionalnom nivou (potiskivanje emocija, nerazrešeni unutrašnji konflikti i sl.), dok na nivou kognicije perzistiraju iracionalna uverenja, niska tolerancija na frustraciju, katastrofiziranje, nefleksibilan i samoporažavajući unutrašnji govor, a na bihejvioralnom strategije izbegavanja suočavanja sa problemima.

Posmatrajući različite FB grupe podrške za poremećaje anksioznosti, deluje mi da se članovi najviše koncentrišu na fiziološke reakcije anksioznosti, što je i razumljivo jer su ove reakcije zaista neprijatne, ali one su samo vrh ledenog brega. Možda zbog objašnjenja da usled hiperventilacije dolazi do povećanja nivoa kiseonika u krvi, što izaziva vrtoglavicu, trnjenje u prstima, a propratno mučninu, čoveku bude malo lakše, ali to saznanje neće rešiti preplavljujuču anksioznost ili panične napade. Važno je i to znati, ali nije rešenje anksioznosti u tome da medicinski objasnimo svaku i najmanju fiziološku reakciju iste. Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste, ali ono što je pravo pitanje jeste: Zašto mi se to sada dešava? Šta mi anksioznost poručuje? Sa čime ja to ne mogu da se suočim? Šta to ne mogu da podnesem? Šta mislim da ne mogu, da nemam dovoljno kapaciteta ili sposobnosti da bih ostvario?

Anksioznost, koliko god bila neprijatna nije naš neprijatelj. Ona je signal, alarm koji govori da osoba više ne može da potiskuje, trpi i kontroliše neka osećanja i “neprihvatljive“ psihičke sadržaje, te oni nastoje da se prikažu u jednom prerušenom, simboličnom obliku. Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše, odnosno supresuje mogu biti: strah, tuga, bes, krivica i sl. Anksioznost je samo signal da osoba više ne može da potiskuje i da se bori sa unutrašnjim konfliktima. Osećanja koje osoba nastoji da potisne ili na drugi način pomeri iz svesnog rakursa su recidivi različitih trauma koje je osoba preživela tokom života.

Iako fiziološki smptomi ne treba da nam budu u fokusu, kada želimo da proniknemo u razloge zbog kojih smo učestalo anksiozni ili doživljavamo panične napade, svakako se treba i prema njima na adekvatan način postaviti. Borba protiv anksioznosti ne donosi nikakvu korist. Kada se opiremo panici, ona se uvečava, mišići grče i mi sve pliće dišemo, te zaboravljamo na vrlo značajnu stvar, a to je da izdahnemo. Rešenje je u prihvatanju anksioznosti, treba priznati sebi da je doživljavamo, ali i da nismo zbog toga slabi ili manje vredni. Prihvatamo je kao poruku koju nam telo šalje, koju nam podsvest šalje, kao starija i mudrija prijateljica. Dakle, savet je da se ne opiremo anksioznosti, ali s druge strane joj naravno nećemo dozvoliti ni da ona kontroliše nas. Otpozdravićemo je i dopustiti joj da nam prenese poruku, ali ćemo i olakšati sebi.

Nekome će prijati vežbe progresivne relaksacije i produbljenog disanja. Ima različitih vežbi na youtube-u, treba pronaći odgovarajuću i praktikovati je u mirnom stanju dva puta dnevno, da bi za to vreme naš mozak stekao novu naviku i formirao nove neuralne mreže. Kada ovladamo ovim tehnikama lakše ćemo pregurati napad panike ili nalet pojačane anksioznosti. Zdrava izbalansirana ishrana, vežbe istezanja i sportske aktivnosti, boravak u prirodi i dovoljno sati sna će svakako pomoći, a evo i jednog malog trika iz repertoara bihejvioralnih tehnika.

(more…)

Folkloristika i psihologija II – Analiza bajke

Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.

Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.

Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.

Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.

(more…)

TERAPEUTSKI LIST – iz ugla psihoterapeuta

 O čemu sve razmišlja psihoterapeut tokom svog rada pod supervizijom, najbolje se može videti kroz prikaz primera jednog terapeutskog lista. U ovom slučaju reč je o psihoterapeutu sistemske porodične terapije.       

TERAPEUTSKI LIST

IME I PREZIME KLIJENTA:  M.B.

KO JE PRISUTAN NA SEANSI: Klijent i terapeut     

DATUM: 25. 09. 2010. godine

BROJ SESIJE: Druga

Razmišljanja koja prethode seansi (moguće hipoteze, plan rada, važne teme, prateća osećanja terapeuta):

Moguće hipoteze:

  • Da bi se razlikovala od ljudi iz seoske sredine u kojoj je rođena, M.B. je kao svoj preferirani narativa izabrala onaj u kome je ona osoba koja će raditi na rešavanju bitnih društvenih problema i za to dobiti priznanje od dominantne kulturne sredine (urbane, intelektualne).
  • Sklonost ka idealizaciji kod M.B. ima dvostruku ulogu. Sa jedne strane, daje joj potrebnu motivaciju da istraje u ostvarivanju svojih ciljeva, dok joj, sa druge strane, onemogućava racionalno sagledavanje situacije i sopstvenih resursa.
  • Simptomi se javljaju kada M.B. uz sve svoje napore ne uspeva da dođe do željenog cilja, čime se ruši i željena slika o sebi.

Plan rada: – M.B.već godinama pretenduje da rešava probleme na isti način, te tako primenjuje nefunkcionalni obrazac “more of the same“. Potrebno je uvesti nove perspektive, uhvatiti se u koštac sa problemom iz različitih uglova. Iz tog razloga, stavljam akcenat na narativni terapijski pristup.

Važne teme:

  • Važno je završiti određen društveni fakultet,
  • Važno je biti profesionalno ostvaren i imati društveno priznatu i cenjenu karijeru,
  • Važno je razlikovati se od svoje sredine (urbano nasuprot ruralnom).

(more…)

Kako prepoznati stid

Svako ponašanje je tu sa razlogom. Nama možda u datom trenutku nije dato da vidimo taj razlog, ali to što ga mi ne vidimo, ne znači da on ne postoji. Niko se ne ponaša tako kako se ponaša, a da za to njegovo ponašanje ne postoje duboki koreni. Najčešće ti koreni sežu iz najranijeg detinjstva, iz preverbalnog perioda, dakle do druge godine života. Naše telo pamti senzacije i pošto u tom periodu nema mogućnost da ih verbalizuje ostaju duboko u nama. Kasnije ceo život živimo po matricama iz neverbalnog perioda. Svuda sa sobom nosimo svoje traume, i dok ih ne osvestimo i ne povežemo svoje ponašanje sa njima, odigravamo ih svaki put iznova i iznova sa raznim drugima koji nisu nužno povezani sa našim bolom. To je način na koji komuniciramo ono što smo doživeli i preživeli.

DEFINISANJE STIDA

Jedan od takvih fenomena je stid. Po Lidiji Pecotić to je neverbalni afekat (ima biološku i fiziološku komponentu), a kada se iskustvo ponavlja razvija se u emociju, a kasnije se dodaje i značenje (kognicija). Stid predstavlja telesno pamćenje organizma da mora da se zatvori pred sredinom koja ga bolno tretira. Na ovu osnovnu, biološku manifestaciju stida, kasnije se nadograđuju sadržaji, kao što su osećanje neadekvatnosti, inferiornosti, nepripadanja, osećaj da biće nešto ne zaslužuje. Stid je naš doživljaj da sa našim celim bićem, generalno, nešto nije u redu. To se ne odnosi samo na neki aspekat bića, ne odnosi se na neku aktivnost, već je osećanje stida doživljaj da naše kompletno biće ne zaslužuje da postoji. Zato je stid povezan sa snažnim strahom od odbacivanja.

Stidljivost je fenomen koji je lako prepoznatljiv, naročito kod mlađe dece. Dok je stid, ne samo lični doživljaj, već ljudski fenomen koji je duboko smešten u svima nama. Neko može čak imati i ličnost formiranu na principu stida. Stid je poznato ljudsko iskustvo, nije rezervisano samo za neke. Javlja se onda kada činimo nešto što nije prihvaćeno od drugih i tada moramo da se suzdržimo od određenih manifestacija svog bića da bismo pripali zajednici. Bitnije je zadovoljiti sredinu, nego svoju potrebu.

(more…)

Mitovi i bajke pod lupom psihoanalize

Od samog početka formiranja psihoanalize, analitičari su bili zainteresovani za sadržaje folkloristike. Bajke i mitovi jedne nacije ili šire kulturne zajednice poput individualnih snova obiluju simbolima, koji su za psihoanalizu bili dragoceni putokaz na putu ka nesvesnom. Brojne studije o folkloru nastale su kao nus proizvod pokušaja psihoanalitičara da putem proučavanja folklornog materijala protumače one simbole koji su se javljali kod njihovih pacijenata.

Začetnik psihoanalitičkog tumačenja folklornih sadržaja svakako je Sigmund Frojd. U svojoj knjizi „Tumačenje snova“ uspostavio je relaciju između bajki i mitova i psiholoških sadržaja iz snova svojih pacijenata. Iako je isključivo proučavao individualno nesvesno, smatrao je da su u bajkama projektovani svi naši potisnuti, neprijatni i zabranjeni sadržaji. Bajke, po Frojdu obiluju simbolima koji odgovaraju periodu detinjstva do 6-te godine života. Kraljevi i kraljice personifikacija su roditelja, zla maćeha predstavlja onaj aspekt majke prema kome dete oseća negativne, “zabranjene“ emocije. Sve preteće muške figure projekcija su oca i potpomažu razrešavanju edipalnog kompleksa. Rivalitet među siblinzima, ljubomora, zavist nalaze svoj odušak u simbolici mitova i bajki.

Frojdovo učenje naglasak stavlja na seksualni nagon, koji je po njemu najmoćnija pokretačka sila u čoveku, te je samim tim i najveći deo potisnutog materijala seksualne prirode. Frojd je u svojoj terapijskokj praksi koristio tumačenja do kojih je dolazio analiziranjem sadržaja bajki, kako bi pomogao svojim pacijentima da se suoče sa sopstvenim fantazijama i potisnutim sadržajem.

Frojdov saradnik Oto Rank, takođe se bavio analizom folklornog sadržaja. Uglavnom je analizirao grčke mitove i upoređivao mitske biografije različitih junaka evropske tradicije. U svom delu “Mit o rođenju heroja“ iskazao je obrazac koji prati različite mitove o herojima. Priča zapravo prati junaka na putu adolescencije i završava se procesom inicijacije, kada je glavni junak pobedio sve izazove na putu odrastanja.

Analiziranje bajki i mitova postala je zanimacija i mnogih drugih analitičara, kao što su Ernest Jones, Erih From, Geza Rohajm.

(more…)

Nova istraživanja zdravstvene psihologije na temu stresa

Zdravstvena psihologija se definiše kao„skup specifičnih, obrazovnih, naučnih i stručnih doprinosa psihologije, kao zasebne discipline unapređenju i održavanju zdravlja, sprečavanju i lečenju bolesti, te uočavanju etioloških i dijagnostičkih odnosa zdravlja, bolesti i pratećih smetnji.“(Matarazzo, 1980.)

Svi smo već upoznati sa pojmom stresa koji je ušao u rečnik svakodnevnice. Ne možemo ga izbeći sve i da hoćemo. Određena količina stresa se pokazala kao neophodna šansa za razvoj ličnosti i postizanje zadovoljstva, ali šta raditi sa kontinuiranim svakodnevnim stresom vezanim za pritiske na poslu i različita očekivanja koja nose socijalni kontakti.

Folkman i saradnici su izdvojili različite koping strategije i svrstali ih u dve grupe. Prva grupa strategija su one koje su orjentisane na problem. Čine je konstruktivne aktivnosti u vezi stresnog događaja, i primenjuju se onda kada je problem rešiv. To je na prvom mestu strateško prevladavanje stresne situacije, ulaganje napora da se situacija preokrene u našu korist, traženje socijalne podrške, porodice, prijatelja, društvenih grupa sa sličnim problemima, itd.

Drugu grupu koping strategija čine one aktivnosti koje su usmerene na emocije, tj. na prevladavanje emocionalne posledice stresora. One se koriste ukoliko je problem nerešiv. To bi bile sledeće strategije: uspostavljanje samokontrole, pokušaj da se osećamo bolje u pogledu stresne situacije. Distanciranje, time out u neuspešnim naporima, pronalaženje pozitivnih značenja stresnog iskustva, a minimiziranje negativnih, prihvatanje odgovornosti za ličnu ulogu u stresnoj situaciji, izbegavanje stresora (alkohol, pušenje, lekovi).

U ponudi su i različite tehnike koje pomažu čoveku da se opusti, obradi nezdrave emocije i pronađe nove  zdravije načine u borbi sa stresorima. To su masaža, meditacija, autogeni trening i druge tehnike relaksacije, zdrava ishrana, dovoljno sna, bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, hobijem, biofeedback, hipnoza, terapija pokretom oka EMDR i  drugi različiti oblici psihoterapije.

(more…)

Narativna terapija II deo

Tokom druge seanse vratile smo se daljoj rekonstrukciji problema. Pokušala sam da saznam koja su M. S. prethodna iskustva i stavovi potpomagali ovakvom načinu reagovanja? M.S. je rekla da to sigurno ima veze sa njenim vaspitanjem. ”Rasla sam u jako povezanoj porodici. Majka, tetke, baka, svi bi učestvovali u rešavanju problema. Iako sam ja imala poslednju reč i donosila odluke, svi su bili tu da pomognu. Relativno rano sam otišla od kuće i udala se. Imala sam svoju nezavisnost, ali, primera radi kada je muž bio poslovno u inostranstvu, uvek sam imala na koga da se oslonim.”

Upitala sam je da li to znači da se zabrinutost javlja zbog uverenja  da se teško može uspeti i biti zadovoljan bez stalne zaštite porodice? “Da li obrazac u kome ste odrasli, koji govori o tome da majka i kćerka treba o svemu da pričaju i sve da dele i da je majka ona od koje se pomoć očekuje u svakom trenutku, pomaže tome da se osećate bespomoćno kada je vašoj kćerki teško u inostranstvu?”

“Pa, mislim da jeste. Ima i toga. Zaista sam uvek mislila da najveću pomoć možeš da dobiješ od porodice. A, i mi smo jako bliske. Možda je ona i suviše pod mojom zaštitom, možda smo napravile preblizak odnos. Naš odnos nije tipičan majka-ćerka odnos, više je prijateljski. Pričamo o svemu i onda ona očekuje moju pomoć. Pa, i ja sam je očekivala od svoje majke. Samo što je tada bilo drugačije vreme. Nije sve bilo toliko teško i nedostižno. Normalno se nalazio posao, stan, započinjala emotivna veza. Sada je sve nekako prekomplikovano. Deca su nezadovoljna na svim životnim poljima. Ne samo moja, mislim, generalno.”

Pitala sam je da li misli da bi njena kćerka uspela sama da reši neki problem, kao kada je bila mlađa, a da je recimo ona sprečena zbog službenog puta da joj pomogne? Pošto je jasno da od kćerkinog psihičkog stanja zavisi i majčina smirenost, želela sam da M.S. pokuša da uvidi da je moguće da njena kćerka uspe da se izbori sa sopstvenim problemima i bez majčine direktne pomoći. Kako je kćerka pokazala sposobnost da se uhvati u koštac sa problemima dok je još bila u porodici porekla, te da donese odluku i uspešno završi fakultet u inostranstvu, to nam ukazuje na njenu zrelost i potencijal da samostalno rešava probleme, ukoliko su  okolnosti takve da ne može direktno da računa na pomoć porodice. M. S. je potvrdila moju hipotezu, pošto je posvedočila da je za neke kćerkine probleme saznala tek nakon što bi bili rešeni, jer kćerka nije htela da je zabrinjava u trenutku kada su se pojavili.

(more…)

Narativna terapija

U ovom tekstu ću vas kroz prikaz slučaja, upoznati sa osnovnim procedurama specifičnim za narativnu terapiju, koju su utemeljili Majkl Vajt (Michael White) i Dejvid Epstin (David Epstein), 80-tih godina XX veka.

U narativnom pristupu, terapeut i klijent zajednički istražuju dominantni, problemom zasićeni narativ, postepeno ga dekonstruišu, a onda stvaraju nove, alternativne priče. Pitanja za dekonstrukciju, za otvaranje prostora, pitanja o preferencijama, za razvoj priče i pitanja o značenju su intervencije narativne terapije, koju ja zamišljam kao ponovno slaganje slagalice, u kojoj treba zameniti one delove koji se ne uklapaju dobro u širu sliku. Dekonstrukcijom narativa mi zapravo tražimo te neadekvatne spone.

U daljem tekstu, pokušaću da vam ilustrujem pomenute intervencije i približim tehniku eksternalizovanja simptoma. To je jako moćna alatka narativne terapije, iz razloga što je u službi vraćanja moći pojedincu, koji se u stanju lične krize oseća krajnje bespomoćno ili preplavljeno različitim nezdravim emocijama.

Prikaz tri seanse sa M.S. (52godine), diplomirani ekonomista, udata, majka dve kćerke.

Kako prikaz svake seanse bude tekao, zadržaču se samo na onim delovima, koji su po meni, jasni pokazatelji specifičnih intervencija proisteklih iz narativnog pristupa.

Kada sam pitala M.S. za problem sa kojim se suočava, rekla mi je sledeće: „Teško mi je da se nosim sa problemima starije kćerke, koja je otišla da živi i radi u Nemačku. Ne da ne mogu da prevaziđem njen odlazak, to što nije ovde. To je na početku bio problem i vremenom sam se navikla. Jako sam zabrinuta, jer ne znam da li će u potpunosti uspeti tamo da se adaptira i da ostane. Da nađe stalni posao, da zasnije porodicu, da živi neki normalan život“. U početku smo samo razgovarale o okolnostima vezanim za kćerkin život u inostranstvu, jer je njoj bilo potrebno da o tome govori, a i meni da steknem bolju sliku o njihovom odnosu.

(more…)

1 2 3 4 5