March 2016 archive

Sistemski pristup u psihoterapiji

family-mediumDanas ću Vas malo upoznati sa opštim konceptima porodične terapije, kao šlagvort za sledeći tekst.

Dominantne kliničke paradigme u psihologiji pružaju psihoterapeutu mogućnost da određene psihološke probleme sagleda iz više uglova i otvaraju mu pristup korišćenja različitih strategija, pomoću kojih će problem tretirati. Svaki psihoterapijski model ima svoje prednosti i mane i tu je negde pitanje senzibiliteta psihologa, odnosno psihoterapeuta da oceni koji bi tretman najviše koristio određenom pojedincu za konkretan problem na koji se žali.

U ovom tekstu, želela bih da u kratkim crtama prikažem neke od specifičnosti sistemskog pristupa u psihoterapiji.

Na naučnu scenu tokom 60-tih godina XX veka stupa opšta teorija sistema, kao reakcija na prethodni, redukcionistički pristup. Osnivač ove teorije bio je Ludvig Von Bertalanfy, koji je žive organizme posmatrao kao organizovane sisteme, stavljajući naglasak na celinu i odnose među delovima. Sistem je postao mnogo više od prostog zbira njegovih delova, on je sada kvalitativno drugačija kategorija.

Kibernetika je još jedan novi termin, koji je skovao Norbet Weiner, kako bi opisao sistem, koji se sam reguliše pomoću feed-back petlji. Ovo novo gledište, zajedno sa karakteristikama otvorenih sistema, osnova su sistemske kliničke paradigme. Šta zapravo znače ovi naučni koncepti u kontekstu proučavanja pojedinca? Nichols (1984) daje sledeću definiciju sistema: “Sistem je kompleks elemenata u interakciji i odnosa koji ga organizuju.” Što znači da se pojedinci, porodice, a onda i čitava društva mogu opisati kao sistemi.

Sistemska porodična terapija je u žižu svog interesovanja stavila porodicu, tako da pojedinca nikada ne posmatra izolovano, već kroz interakcije sa drugim članovima sistema. Među odlikama otvorenih sistema, kakva je porodica, istakla bih tri najznačajnije: celovitost, feedback i ekvifinalnost.

food-couple-sweet-married-mediumCelovitost podrazumeva da je ponašanje svakog pojedinca u porodici povezano i da zavisi od ponašanja drugih. To znači da ukoliko bi smo kao terapeuti uspeli da promenimo nefunkcionalne obrasce ponašanja samo jednog člana, to bi se odrazilo na ceo sistem.

Svaki sistem ima tendenciju da održi stanje homeostaze, tj. stabilnost odnosa, uloga i granica koje ga organizuju. Kako porodica nije izolovani entitet i ima polupropustljive granice, određene informacije će se razmenjivati između porodice i njenog okruženja. Postoji pozitivni i negativni feedback. Pozitivan ima ulogu u održavanju stabilnosti odnosa u sistemu i redukuje tendencije prema bilo kakvom odstupanju. Sa druge strane, negativan feedback ima ulogu da pojača odstupanja u outputu, kako bi omogućio promenu, tj. razvoj sistema.

U otvorenim sistemima različiti uzroci mogu dovesti do istog rezultata i obrnuto, različiti rezultati mogu biti proizvod istih inputa.To je princip ekvifinalnosti po kojem je najznačajnije razmatranje postojeće organizacije porodice i njenih interakcija,  nasuprot samo geneze.

Svaka porodica ima svoja pravila po kojima funkcioniše. Ponašanje pojedinca se u sistemskom diskursu objašnjava pomoću cirkularne kauzalnosti. To je gledište po kome promenljiva predstavlja uzrok, ali deluje i kao posledica. Primenjeno na porodični sistem, akcenat se stavlja na obostranost odnosa u porodici, na međusobnu uslovljenost i uzajamni uticaj njenih članova.

Dakle, da zaključimo: “Poremećaj, devijacija ili disfunkcija pojedinca u tom (sistemskom) svetlu, ne posmatraju se prevashodno kao rezultat sadejstva unutrašnjih psihičkih sila, kako god ih nazvali, već je znak određene disfunkcije aktuelnog sistema (npr. porodice) kojem pojedinac pripada, interakcije porodice sa drugim sistemima.”

Gledano iz ove perspektive, simptom pojedinca odražava razvoj, strukturu i funkcionisanje interpersonalnog sistema čiji je deo i njegova funkcija se ne može razmatrati van te šire celine. Sistematičari obično ispituju funkcionisanje porodice kroz tri generacije, kako bi uočili transgeneracijski prenos nefunkcionalnih obrazaca u svim segmentima sistema.

Izvori:

V.B.Popović, “Paradigme u kliničkoj psihologiji

Milojković, J. Srna i R. Mićović, “Porodična terapija”

Budućnost generacije milenijalaca u Srbiji

download (4)Generacija milenijalaca ili Generacija Y obuhvata mlade koji su rođeni u periodu između 1980. i 2000. godine. Mnogi im zameraju da svoje potrebe stavljaju na prvo mesto, te su okarakterisani kao sebični i razmaženi (Generacija Mi). Nazivaju ih i Petar Pan Generacija, jer za razliku od njihovih roditelja ne žure sa odrastanjem i preuzimanjem odgovornosti. Međutim, čini mi se da se ove negativne karakteristike milenijalaca vrlo lako mogu objasniti otežanim prilikama u pogledu pronalaženja posla i činjenicom da većina pripadnika ove generacije može samo sanjati o kupovini prve nekretnine, usled čega se ne retko dugo zadržavaju u roditeljskom domu.

U odbranu milenijalaca navešću nekoliko pozitivnih karakteristika koje odlikuju ovu generaciju:

imagesTehnološka revolucija i promene koje je ona proizvela obeležile su u velikoj meri odrastanje generacije novog milenijuma. Stoga su milenijalci više nego bilo koja generacija pre njih odlično tehnološki potkovani. Oni zaista ne mogu zamisliti život bez svakodnevne upotrebe Interneta, digitalnih pomagala i društvenih mreža (Milenijal kulinarski vodič za virtuelno preživljavanje: za doručak Twitter, za ručak Facebook, za večeru Instagram). Milenijalci primenjuju nove tehnologije od ranog detinjstva, pa ne čudi činjenica da 56% njih tvrdi da su među prvima kada treba isprobati nove tehnologije; 46% ima preko 200 prijatelja na Fejsbuku; a poznati su i kao stvaraoci i korisnici sadržaja dostupnih putem Interneta, 46% milenijalaca postavlja autentične fotografije ili video snimke onlajn koje su prethodno samostalno kreirali; (Izvor: Who are millenials, http://www.millennialmarketing.com/who-are-millennials/).

Pripadnici generacije Y su praktični i fokusirani na ostvarivanje rezultata. Spremni su da rade u timu kako bi što brže i efikasnije odradili zadato. Sa druge strane oni su i individualisti i nije im potrebno nadgledanje od strane menadžera, jer im posao uglavnom predstavlja zadovoljstvo i još jedno polje gde mogu dokazati svoje kvalitete. A jedno je sigurno ova generacija voli izazove!

Svesni su društvenih potreba i angažovani su kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou.

Milenijalci su najobrazovanija generacija do sad. Oni često završavaju ne samo osnovne studije, već nastavljaju sa studiranjem na nivou master i/ili doktorskih studija. Osim toga, svesni su da će u današnjoj ekonomiji koja se zasniva na znanju (eng. knowledge economy) morati da uče i stiču nove veštine tokom celog svog radnog veka. Digitalne tehnologije predstavljaju sredstvo koje će u budućnosti olakšati celoživotno učenje (eng. lifelong learning).

download (1)Ova generacija ima mnogo liberalnije stavove nego prethodne (po principu Live and let others live), pa se tako češće pozitivno izjašnjavaju u pogledu sklapanja međurasnih brakova ili brakova istog pola, legalizacije marihuane (ups!) i sl. Oni su avanturisti i više nego bilo koja generacija pre njih često željni putovanja, pa i u najudaljenije krajeve sveta.

 

Generacija milenijalaca u Srbiji

Srpski milenijalci se znatno razlikuju od pripadnika ove generacije koji žive širom Amerike i Evrope. Ukoliko izuzmemo nekolicinu srećnika koji pripadaju božanskom redu IT stručnjaka, osnovni problem milenijalaca u Srbiji predstavlja pronalaženje posla. I zaista ko nije prilikom odlaska na razgovor za posao u svojoj glavi čuo Sid Višosovo Nooooo future, nooooo future, noooooooooo future for youuuuuuuuuuu! taj nikad nije tražio posao preko oglasa u Srbiji i ne zna što je patnja. Ovo se naravno odnosi na razgovor za posao koji biste zaista i želeli da dobijete. U suprotnom, ukoliko su čak i vaši najveći obožavaoci (roditelji, kućni ljubimci i slična pristrasna stvorenja) u potpunosti digli ruke od vas, pa ste u stanju očaja aplicirali za posao koji nipošto nemate volje da radite, moguće su i varijacije na temu Dead Man Walking pre samog ulaska u inkvizitorske prostorije komisije za (ne)zapošljavanje.

U slučaju da se stopa nezaposlenosti u Srbiji drastično ne smanji i to u skorije vreme jasno je da će ovakav trend imati višestruke negativne posledice na mentalno zdravlje mladih. Najočiglednija posledica može biti depresija kao rezultat dugotrajnog osećaja da šta god uradili i koliko god se školovali i usavršavali ne možete promeniti situaciju u kojoj se nalazite.

Dakle, dragi moji milenijalci šta nam je činiti u Srbiji?! Jedan od mogućih odgovora jeste : UDRUŽITE SE, priključite sva moguća digitalna pomagala, stavite vaše ideje i ideje vaših bliskih prijatelja na papir ili tablet (bez krađe molim!), zatim razmislite i većajte koja je od tih ideja najrealnija i najostvarljivija, a onda radite vredno na tome da uspe, pa ako i ne dođe do realizacije poslovne ideje vjeka neće biti sve tako sivo, imaćete bar s’nekim otić na pivo!

Da li nas postavljanje ciljeva uvek vodi ka zadovoljstvu?

download (1)Volim da surfujem netom, da čitam članke koji kruže face-om. Kada nemam vremena da se zadubim u neku uzbudljivu knjigu ili film, istražujem različite sajtove u potrazi za informacijama, inspiracijom, zabavom.

U poslednje vreme se brzo zamorim tragajući za zanimljivim štivom. Sijaset programa, radionica tekstova, koji me bombarduju sa njihovim instant rešenjima koji vode ka uspehu i sreći. Motiv za postignućem je nadvladao sve ostale, uzdigao se na neviđene visine i cinično mi se smeška. Kao da pita: Hajde više postavi cilj i ispuni ga. Zar nije to ono što želiš? Bićeš srećna!!!

Ali, ja ne osećam zadovoljstvo kada pokušam to da vizualizujem. Osećam neki pritisak i teskobu. Onda se zapitam zašto se tako osećam? Čovek je biće želja i svako ostvarenje želje ga ispunjava i čini samopouzdanim. Ako nemamo definisane ciljeve, ne znamo kuda smo se uputili?

My PlanOnda sam shvatila da mi uopšte ne smeta postavljanje ciljeva. To svakodnevno radim. Preispitujem sebe šta želim, sagledavam situaciju iz različitih uglova, postavljam prioritete, pa onda pravim plan od sitnih koraka, kako se ne bih osećala preplavljena obavezama. Ljudi se često uplaše svojih želja, kada su one grandiozne i kada bi sve i odmah, ali ne znaju kako da započnu. Ne kreću od malih koraka, nego bi nekako da preskoče što više stepenika odjednom. Pa se umore ili pogube, jer im se smernice gube iz vida.

Pisala sam već o tome kako se borimo sa razočaranošću na nezdrav način.

Ovde je zanimljiva stvar to što se pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba. Takođe, bitno je i kakve smo radne navike stekli tokom života, da li smo posvećeni zadatku kontinuirano ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas. Da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada? Da li se bavimo onim što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa smo ambivalentni ili frustrirani prema objektu želje?

Sve je to važno, ali mi ne daje odgovor za kojim tragam.

Gledam fotografije nestvarno lepe prirode, pa onda fantastičnih enterijera, slušam muziku i opet je sve lepršavo. Nema stege. Dok pijuckam kafu pogled mi zastaje na snimaku o tome kako su pojedini filozofi definisali šta je to dobar život? Krenula sam od Sokrata, tj. Platonove interpretacije Sokratovog filozofskog stanovišta. I tu mi se jako dopala jedna rečenica. Osetila sam da je ključna za moje razmišljanje o ciljevima.

Odbrana Sokrata za optužbu da „kvari“ omladinu počinje time da on ne smatra sebe krivim, jer ne može da prestane da ispituje život, jer neispitan život, po njemu nije vredan življenja. On ne može da ne ispituje zašto nešto treba da radi i koje su njegove vrednosti zbog kojih radi to što radi.

Vrednost, a ne ciljevi.

To je ono što mi stvara nelagodu. Insistiranje na postignućima. Na neprekidnom postavljanju ciljeva koji se nižu u beskraj. Svi smo imali prilike da na porodičnim skupovima podnosimo bujice pitanja o postignućima i dostignućima. Kultura nam bespogovorno nameće sve veći niz “obaveznih“ ciljeva. Na zapadu bismo se naoružali tzv. „to do“ listama pokušavajući da dođemo do „must have“ objekata. Da li ti ostvareni ciljevi zaista imaju vrednost sami po sebi? Čak i ako ih autentično želimo? Kada da stignemo da se radujemo, kad odmah treba da usledi novi zadatak, novi cilj. Nikada dosta. Ništa nije dovoljno. Još, još, još. To mi uvek odzvanja u ušima, kada  me ljubopitivi, “dobronamerni“ poznanici propituju i procenjuju. Dešava se to svima i u porodici i u krugu prijatelja. Propitivanje i poređenje. Valjda treba da nam lakne kada još neko nije ispunio neki zadatak.

I da se vratim na Sokrata. Šta bi sa vrednostima? Zašto ja radim to što radim i koji je smisao u tome. Smisao je u samom procesu ispunjavanja ciljeva. Radoznalost, istraživanje, kreativnost, sloboda, igra u samom osmišljavanju svog života. Uživanje u samom procesu koji naravno vodi ka odabranom cilju. Možda i ne ostvarimo neki cilj usled raznih okolnosti, ali ako nismo bili prisutni u samom stvaranju i napredovanju i učenju, onda nećemo ni biti srećni. Barem ne na duže vreme. Trčimo ka sledećem uspehu isfrustrirani rokovima, pritiscima sa strane, pa i unutar nas samih, ukoliko smo internalizovali takav modus vivendi, dok nam život prolazi kao kada pokušavamo da uhvatimo obrise predela dok sedimo u brzom vozu.

I naravno, kao što ništa nije slučajno kada si u potrazi za značajnim uvidom, tako nisam ni ja slučajno naletela na rečenicu koja je verbalizovala moje nepovezane misli. A, onda sam otišla na youtube da potražim još inspitativnih mislilaca, jer sve je već ispričano, samo treba pronaći ono što nam je potrebno. To nije uvek lako, ali put može da bude zabavan, ako to sebi dozvolimo.

Što sam tražila, to sam i našla. Fantastičan video Dr Russ Harris-a, pod nazivom Values vs. Goals (Vrednosti nasuprot Ciljeva). Pogledajte: