Prva faza u razvoju karijere odnosi se na izbor zanimanja i pripremu za posao. Као оstale faze razvoja karijere navode se ulazak u organizaciju, rana karijera – početak i ostvarenje, srednja i pozna karijera. U prvoj fazi razvoja karijere mogu da se jave određeni problemi. Ova faza se odnosi na izbor zanimanja ili pripremu za posao, i obuhvata najraniji period razvoja ličnosti, od prelaska iz osnovne u srednju školu, a može trajati i do 25. godine života. U ovoj fazi osoba razvija sopstveni profesionalni imidž i jedan od problema koji može da se javi proizilazi iz nedostatka svesti o samome sebi, dok je drugi problem dobijanje tačnih informacija o karijeri koje se razlikuju od onih koje se dobijaju od roditelja ili vršnjaka. Stoga je u ovom prvom koraku profesionalnog razvoja, ili razvoja karijere, na samom prelasku iz osnovne u srednju školu, važno da se mladim osobama pruži podrška da sami sebe sagledaju iz različitih perspektiva, a isto tako, potrebno im je i da dobiju tačne informacije o putevima karijere i njenom razvoju.

Cilj profesionalne orijentacije je pružanje podrške mladim ljudima u prevazilaženju problema karakterističnih za prvu fazu razvoja karijere. Pod profesionalnom orijentacijom se podrazumeva kompleksan i sistematski proces pružanja pomoći pojedincu da dobije celovitu i realnu sliku o sebi i da sagleda svoju ulogu u svetu rada, kao i da uspešnije planira i ostvaruje svoj profesionalni razvoj u cilju potpunijeg stvaralačkog ispoljavanja kroz rad.

Profesionalna orijentacija obuhvata tri međusobno povezane delatnosti: profesionalno informisanje, profesionalno savetovanje i dalje praćenje osobe na putu karijere. Profesionalna orijentacija je proces koji se sastoji iz različitih koraka koji se kreću od informisanja o obrazovanju i zanimanju do individualnog savetovanja.

Mladima u izboru zanimanja podršku može pružiti psiholog. Važno je da mladi u ovoj prvoj osetljivoj fazi dođu do samospoznaje, odnosno da prepoznaju sopstvene kapacitete, sposobnosti i interesovanja. Značajno je da dobiju tačne i strukturisane informacije o zanimanjima, kao i da se upoznaju sa mogućnostima školovanja i karijere koje vode do ostvarenja željenog zanimanja. Za mlade je važno obezbediti susrete sa svetom zanimanja kako bi ono žto žele proverili u realnosti pre nego što donesu odluku o zanimanju.

Tokom ove faze razvoja karijere važno je da se razvijaju kompetencije za izbor zanimanja koje se odnose na:

• otkrivanje, istraživanje, preispitivanje sopstvenih želja, interesovanja i sklonosti,
• uočavanje talenata i sposobnosti,
• upoznavanje sa profilima zahteva za stručne poslove i školovanje,
• sticanje detaljnih uvida u odabrane mogućnosti školovanja i zanimanja u skladu sa svojim sopstvenim interesovanjima,
• sagledavanje rada i njegovog značaja,
• prepoznavanje aktuelnih formi i promenljivosti rada i zanimanja,
• upoznavanje sa svetom rada i zanimanja sa kulturnih, ekonomskih, socijalnih, ekoloških stanovišta,
• prepoznavanje uticaja novih tehnologija na različite oblasti struke i života,
• razmišljanje o dimenzijama zdravlja kao faktoru u radu i struci,
• sagledavanje raznovrsnih mogućnosti školovanja,
• izgrađivanje lične strategije za sopstveno planiranje karijere i života,
• poređenja profila ličnosti i profila zahteva za put školovanja i karijere.

Naročita pažnja obraća se na tipične greške prilikom izbora srednje škole kojima su skloni mladi na kraju osnovnog školovanja kao što su:

• izbor najbliže srednje škole,
• izbor one srednje škole koji biraju vršnjaci ili najbolji drugovi,
• izbor srednje škole koja je popularna,
• izbor srednje škole koju su za dete odabrali roditelji,
• izbor bilo koje srednje škole zbog slabog školskog uspeha,
• sužavanje izbora na samo jednu srednju školu i ne uzimanje u obzir alternativa.

Profesionalni razvoj učenika mora biti dobro promišljena, planirana i organizovana delatnost škole koju ostvaruju svi akteri školskog života, uključujući i psihologa. Jako je važno negovati partnerski odnos sa roditeljima koji se odnosi na otvorenost, kontinuiranu dvosmernu komunikaciju, poverenje i jednako međusobno uvažavanje kako bi se ostvarili zajednički ciljevi u najboljem interesu deteta koji obuhvataju i njegov profesionalni razvoj i put karijere. Izbor zanimanja je jedan od načina ostvarivanja ličnosti i poželjnih ciljeva koji vode zadovoljstvu ne samo na radu nego i zadovoljstvu svojim životom.

Na izbor zanimanja utiču faktori koji se odnose na sociodemografske karakteristike porodice kao što su obrazovanje, zanimanje roditelja i socioekonomski status porodice. Materijalne prilike i uslovi života porodice učenika su bitni faktori. Takođe, nije zanemarljiv ni uticaj socijalnih karakteristika porodice, socijalnih kontakata, klime koja se neguje u porodici, kao i aktivnosti koje se realizuju u slobodnom vremenu. Međusobni odnosi u porodici utiču na izgrađivanje emocionalnog, socijalnog, moralnog i intelektualnog kapaciteta deteta, koji oblikuju tok njegovog profesionalnog razvoja.  Na izbor zanimanja utiče i kontekst škole, vršnjaka i nastavnika, sa kojima dete provodi značajan deo svog vremena. Nastavnici su važni i kao uzori i kao oni koji svojim aktivnostima takođe usmeravaju profesionalni razvoj mladih.

U okviru profesionalnog savetovanja važno je da se pravilno sagledaju sposobnosti i interesovanja čiju procenu može izvršiti psiholog upotrebom standardizovanih mernih instrumenata. Psiholog takođe može pružiti podršku u razvijanju potrebnih komtepencija i može ponuditi smernice i uputstva za potpunije sagledavanje sveta rada i mogućnosti školovanja.

I u ovoj fazi, za profesinalni razvoj je važno razvijanje veština komunikacije, timskog rada, rešavanja konflikata, upravljanja stresom, socijalne interakcije, zatim veštine upravljanje informacijama, kao I veština upravljanja sobom i drugima, planiranja, organizovanja, upravljanja vremenom, određivanja prioriteta, donošenja odluka, liderstva, orijentacije na rezultat, motivisanja drugih u radu i samomotivisanja za rad, praćenje promena u načinu rada i u poslovnom okruženju, uvođenje inovacija. Naglasak se stavlja i na osobine ličnosti koje su važne za uspešnu karijeru kao što su fleksibilnost, otpornost na stres, visok motiv postignuća i samodisciplina.

Slika 1. http://www.sterija.edu.rs/index.php?sta=strana&broj=21

Slika 2. http://gamademedeiros.com.br/multa-por-perda-de-comanda-e-ilegal/

Geštalt terapija je procesna terapija i nije joj primaran cilj dijagnoza klijenta. Postoji saglasnost brojnih autora koji su se bavili ovom temom da psihopatologija, kao nauka koja dijagnostikuje pojedince, smeštajući ih u kategorije, nije u saglasnosti sa procesnim pristupom geštalt terapije. Ipak, autori se slažu i u tome da je dijagnostika integralni deo terapeutskog procesa i da može biti od značaja i za terapeuta i za klijenta.

Dijagnoza je, pre svega, deskriptivni iskaz, kojim se izražava ono što primećujemo u sadašnjosti, a podrazumeva i obrasce, ponavljanja određenog iskustv i predikciju, predviđanje ponašanja klijenta. Dakle, dijagnostikovati znači proširiti sliku.

U geštalt terapiji je važno imati na umu da ovo stvaranje značenja koje se odnosi na klijenta uključuje i dijagnostičara, odnosno i terapeuta, jer je zajedno sa klijentom u dijaloškom odnosu.

Geštalt terapija je relaciona, i gotovo je nemoguće donositi dijagnozu samo na osnovu onoga što je u klijentu. Za geštalt terapeuta je neophodno da pri uspostavljanju dijagnoze uključi svesnost u obuhvatanju i onoga što je u samom terapeutu i onoga što se dešava u odnosu terapeuta i klijenta. Dijagnostičar u geštaltu nije samo onaj koji klasifikuje i time ima moć nad drugom osobom koja ima neki simptom ili sindrom, već je deo zajedničkog polja koje se sagledava i potom klasifikuje. Dakle, relacioni geštalt u uspostavljanju dijagnoze postavlja pitanje: „kako ja kao terapeut u tome učestvujem?“, odnosno, kada je dijagnostičar deo polja, onda on time može lično i direktno da utiče na dijagnozu.

Dijagnostika u geštaltu se može vršiti posmatranjem klijenta iz ugla ciklusa kontakta, osnosno terapeut prati način na koji klijent kontaktira sa terapeutom i kako se povlači iz kontakta. Klijent koristi svoja čula u kontaktu sa terapeutom tako da geštalt terapeut može da donese kliničku procenu sveukupnog funkcionisanja: kako klijent gleda, koje pokrete ima, kako govori, čuje, diše, kakav je dodir, sve se to manifestuje u kontaktu, a tu su i su miris i ukus, koji se ipak retko koriste u terapiji. Disfunkcija klijenta može da se manifestuje kroz otpore u kontaktu, odnosno kroz mehanizme odbrane, ali i tako što klijent ne koristi svoje unutrašnje i spoljašnje sisteme podrške.

Geštalt dijagnoza je istovremeno i terapijska mogućnost koja pruža nadu i istovremeno izaziva dijagnostičara i njegov kapacitet za svesnošću i kreativnim prilagođavanjem. Kada terapeut dijagnostikuje na ovakav način, rast i promena klijenta su mogući.Ovde će biti prikazan jedan od načina na koji se uspostavlja dijagnoza u geštalt terapiji (Greenberg). Možemo posmatrati klijenta od počekta terapije i proveriti 1. kako klijent prezentuje svoj problem, 2. šta primećuje na terapeutu i u kancelariji, 3. šta terapeut oseća prema klijentu.

1. Terapeut može da ostane zainteresovan za otkrivanje onoga što je klijenta motivisalo da zakaže prvu seansu. Nije isto ako klijenti dolaze zato što ih je neko na koga su se oslanjali napustio ili zato što su se našli u situaciji koja zahteva od njih da aktivno strukturišu svoj život ili se ponašaju autonomno, u odnosu na sledeće motive: klijenti koji su izgubili neki izvor validacione podrške, ili se nalaze u situaciji u kojoj se plaše da će biti javno izloženi kao nesavršeni ili pate od povreda kao što su starenje, gubitak novca, moći i lepote. Drugi će doći zbog toga što su postali toliko izolovani da se plaše da će biti diskonektovani od cele ljudske rase, mladi su i prvi put shvataju da njihovi problemi povodom bliskosti i poverenja smetanju njihovim brakovima i intimnim prijateljstvima ili imaju ozbiljne simptome koji ih sprečavaju da imaju normalan život.

2.Terapeut obraća pažnju i na to šta klijent primećuje na terapeutu i u kancelariji. Na primer, određeni klijenti obraćaju pažnju na one aspekte kancelarije i terapeuta koje vide kao potencijalne indikatore statusa, kao što je broj diploma koje terapeut ima, poželjnost kraja u kom se nalazi kancelarija, relativan luksuz nameštaja u kancelariji, broj knjiga na policama. Mogu biti posebno osetljivi na neverbalne odgovore terapeuta. Ovi klijenti obično interpretiraju odgovore terapeuta kao znak njegove zainteresovanosti ili nezainteresovanosti za ono što oni govore ili kao signale neodobravanja ili validacije, odnosno da li će biti priznati i vrednovani ili ne.

U odnosu na njih, druga grupa klijenata se retko fokusira na statusne simbole ili sitne detalje ponašanja terapeuta. Kada se žale oko toga koliko je teško stići do kancelarije ili oko toga koliko im je teško da plaćaju terapiju, oni se fokusiraju na to koliko su bespomoćni i osećaju se slabo opremljenim da stvore svoj put u životu odraslih, nisu fokusirani na okrivljavanje terapeuta, već na njihovo osećanje neadekvatnosti. Mogu imati tendenciju da primećuju stvari na terapeutu ili u kancelariji koje izgledaju kao da obećavaju da će se o njima tu neko brinuti, ili obrnuto, stvari koje ukazuju na to da su u opasnosti od onoga čega se najviše plaše: napuštanja.

Dalje, neki klijenti se mogu razlikovati po tome što su obično tačno svesni onih detalja terapeutskog odnosa koji su u vezi sa sigurnošću i zavisnošću od terapeuta. Ovo se odnosi na to koliko blizu/daleko sede u odnosu na terapeuta, ili čak na to kako ih terapeut  gleda.

3.Terapeut obraća pažnju na to kako se on oseća kada je sa klijentom. Obraćanjem pažnje na ono što emocionalno postaje figura za terapeuta od svih mogućnosti interpersonalnog polja, obično je moguće da se identifikuju ključne karakteristike uloge koju klijent pripisuje terapeutu. Kod nekih klijenata terapeut najčešće primeti da oni žele da on brine o njima, ili alternativno, terapeut se oseti iznervirano i isfrustrirano njihovom bespomoćnošću.

Ovo obično znači da klijent projektuje na terapeuta ulogu staratelja, ili staratelja koji neguje (dakle, želim da terapeut brine o klijentu) ili nevoljnog i ljutitog staratelja (otuda osećanja frustracije i iznerviranosti kod terapeuta).Terapeut se može plašiti da izrazi mišljenje koje se razlikuje od mišljenja klijenta ili se oseća kao da „hoda po jajima“ tokom seanse.

Postoji oklevanje da im se postave normalna pravila kao i ostalim klijentima (kao što su završavanje seanse odmah ili davanje adekvatnog obaveštenja pre nego što otkaže seansu).

S druge strane, pitanje inferiornosti i superiornosti postaje figura za klijenta. Neki klijenti opisuju svoj život u tako idealizovanim terminima, tako da se, dok ih terapeut sluša, on oseća kao da im zavidi na tome što imaju i počinje, shodno njihovim očekivanjima, da postaje publika koja im se divi. S druge strane, terapeut oseća da je ovim klijentima stalno potrebna validacija da su OK, da su sposobni, vredni itd.

Terapeut može uhvatiti sebe da je skoncentrisan na to da se klijent oseća sigurno. Postaje hipersvestan svakog pokreta koji napravi, a koji može biti potencijalno doživljen kao ugrožavajući. Ili iznenada uhvati sebe da se brine da će na neki način izdati poverenje klijenta i povrediti ga/je. Kada takve stvari postanu figura za terapeuta tokom seanse, terapeut postaje osetljiv za suptilne znake klijenta koji su povezani sa njegovim karakterističnim interpersonalnim strahovima.

Dakle, u procesnoj terapiji, kao što je geštalt, moguće je izvršti dijagnostiku i kombinovati je sa drugim dijagnostičkim teorijama i sistemima. Ono što je prednost geštalt terapije, po meni, je u tome što je dijagnoza ujedno i terapijska intervencija. Odnosno, u službi je dijaloškog odnosa klijenta i terapeuta.

U geštaltu krajnji cilj nije dijagnostikovati, već ishod proizilazi iz prethodne aktivnosti u odnosu i razmeni sa klijentom, iz polja koje se kreira između terapeuta i klijenta, i nekada taj ishod može biti i dijagnoza klijenta. Terapeut u geštaltu može da osvesti taj momenat i da dozvoli da ugleda kako mu to što je dijagnoza sada postala figura, pomaže u razumevanju i obuhvatanju klijenta. Odnosno, kojim daljim intervencijama ga ovo dijagnostičko usmeravanje vodi.

http://velikirecnik.com/wp-content/uploads/2017/05/Sinergija.jpeg – slika1

https://akos.ba/wp-content/uploads/2015/03/00172d96b90b2c0543465ec95cffa6d0.jpg – slika2

http://www.poslanikmuhammed.info/slike/upload/dialogue.png – slika5.

Zašto nam je teško da nađemo zajednički jezik sa adolescentima? Zašto imamo utisak da se ne razumemo sa njima i da se udaljavamo? Kako da odrasli prebrode tranziciju deteta u odraslu osobu? Kako sačuvati odnos i biti adekvatan u ulozi roditelja, nastavnika u školi, ili psihoterapeuta, kada se pred nama nađe adolescent u kome se odjednom sve uskomešalo i promenilo? Zašto sebe i njih vidimo kao odvojene i često suprotstavljene svetove?

Da bismo donekle razumeli ova pitanja važno je da se podsetimo da je adolescencija razvojno-prelazni period iz detinjstva u zrelost unutar koga se događaju dramatične i radikalne telesne, emocionalne, intelektualne i socijalne promene. Istina je da se adolescenti mogu opisati kao „osobe na margini”, kao što to kaže Levin, jer u ovom uzrastu postoji stalno kolebanje između uloge deteta i uloge odraslog. Ovaj uzrasni period je kompleksan i obuhvata tri faze: ranu adolescenciju (približno od 12-14 godina), srednju adolescenciju (od 15-16 godina) i kasnu adolescenciju (od 17-20 godina).

Promene su najočiglednije u odnosu prema sredini i odraslima, i u porodici i u školi. Menjaju se i odnosi prema vršnjacima, a značajne promene se dešavaju i u odnosu prema moralnim, ideološkim i drugim vrednostima. Adolescent je sada sa vršnjacima intenzivnije povezan, oni postaju poverljivi prijatelji, više nisu samo drugari u igri. S druge strane, u odnosu sa odraslima adolescenti se drugačije postavljaju, javljaju se pobuna, odbacivanje, napuštanje, borba za slobodu. Ako su do sada ispunjavali očekivanja odraslih, sada pregovaraju o tome šta i koliko žele, a šta ne. Javlja se i jedna nova sposobnost adolescenata za bliskost i dublje povezivanje. Sada su sposobni da se pojačano interesuju za drugog i da dublje razumevaju poziciju u kojoj se drugi nalazi.

Adolescenti svojim spoljašnjim izgledom i interesovanjima izazivaju zbunjenost i glasno čuđenje među odraslima, a to zapravo ima funkciju stvaranja iskustva različitosti, odnosno uspostavljanja granice. Mogu se posmatrati kao posebna podkultura, naročito u pogledu eksperimentisanja sa garderobom, kosom, telom u pokušaju da stvore što originalniji izgled i po mogućstvu da budu šro različitiji od onoga kako bi to njihovi roditelji hteli. S druge strane, jača identifikacija sa grupama vršnjaka pa mogu imati i različite nazive za svoje družine (postoje pametnjakovići, pankeri, rokeri, gubitnici, ozloglašeni…). Celokupan proces razlikovanja i odvajanja od sveta odraslih je u službi drugačijeg, potpunijeg, životnijeg i snažnijeg povezivanja sa sobom.

(more…)

Svako ponašanje je tu sa razlogom. Nama možda u datom trenutku nije dato da vidimo taj razlog, ali to što ga mi ne vidimo, ne znači da on ne postoji. Niko se ne ponaša tako kako se ponaša, a da za to njegovo ponašanje ne postoje duboki koreni. Najčešće ti koreni sežu iz najranijeg detinjstva, iz preverbalnog perioda, dakle do druge godine života. Naše telo pamti senzacije i pošto u tom periodu nema mogućnost da ih verbalizuje ostaju duboko u nama. Kasnije ceo život živimo po matricama iz neverbalnog perioda. Svuda sa sobom nosimo svoje traume, i dok ih ne osvestimo i ne povežemo svoje ponašanje sa njima, odigravamo ih svaki put iznova i iznova sa raznim drugima koji nisu nužno povezani sa našim bolom. To je način na koji komuniciramo ono što smo doživeli i preživeli.

DEFINISANJE STIDA

Jedan od takvih fenomena je stid. Po Lidiji Pecotić to je neverbalni afekat (ima biološku i fiziološku komponentu), a kada se iskustvo ponavlja razvija se u emociju, a kasnije se dodaje i značenje (kognicija). Stid predstavlja telesno pamćenje organizma da mora da se zatvori pred sredinom koja ga bolno tretira. Na ovu osnovnu, biološku manifestaciju stida, kasnije se nadograđuju sadržaji, kao što su osećanje neadekvatnosti, inferiornosti, nepripadanja, osećaj da biće nešto ne zaslužuje. Stid je naš doživljaj da sa našim celim bićem, generalno, nešto nije u redu. To se ne odnosi samo na neki aspekat bića, ne odnosi se na neku aktivnost, već je osećanje stida doživljaj da naše kompletno biće ne zaslužuje da postoji. Zato je stid povezan sa snažnim strahom od odbacivanja.

Stidljivost je fenomen koji je lako prepoznatljiv, naročito kod mlađe dece. Dok je stid, ne samo lični doživljaj, već ljudski fenomen koji je duboko smešten u svima nama. Neko može čak imati i ličnost formiranu na principu stida. Stid je poznato ljudsko iskustvo, nije rezervisano samo za neke. Javlja se onda kada činimo nešto što nije prihvaćeno od drugih i tada moramo da se suzdržimo od određenih manifestacija svog bića da bismo pripali zajednici. Bitnije je zadovoljiti sredinu, nego svoju potrebu.

(more…)

 Tek pre desetak godina je u psihologiji porodice prevladala paradigma u kojoj je porodica najuticajniji kontekst za socijalizaciju ličnosti (Luciano L’ Abate, 2003). Odnosi u porodici su bliski i snažni, a međupovezanost članova porodice je raznolika, ne samo biološka, i traje kroz značajni vremenski period. Ipak, zanimljivo je da, iako porodično članstvo nije dobrovoljno, veze su mnogo trajnije nego u bilo kojoj drugoj grupi, a sa druge strane, niti u jedan porodični odnos se ne stupa dobrovoljno, sem u brak. Karakteristično za porodicu je i to što aktivnosti porodičnih članova mogu biti skrivene, odnosno ne moraju biti vidljive široj društevnoj sredini, što predstavlja bezbednu sredinu za otvorenost i poštenje, ali u isto vreme i za mračne aktivnosti kao što su zlostavljanje, zavisnost od supstanci i zanemarivanje. Pored ovih uopštenih zajedničkih karakteristika, svaka porodica je i specifična, što se najčešće vidi u postojanju zajedničke porodične paradigme ili pogleda na svet (Dau, Gilbert, Settles, and Burr 1995, prema Mitić, 2009). Upravo zbog specifičnosti svake podorice teško je definisati pojam „normalna porodica“, a naročito ako uzmemo u obzir i kontekst koji može biti u vezi sa vremenom, prostorom, kulturom, običajima. Ipak, u psihologiji porodice se disfunkcionalnom smatra ona porodica u kojoj se pre svega konflikti, loše ponašanje i čak zlostavljanje pojedinih članova dešavaju kontinuirano. Ovakvo ponašanje dovodi do toga da se tome članovi akomodiraju, a deca mogu da misle i da je takvo ponašanje normalno.

Disfunkcionalne porodice mogu biti rezultat alkoholizma, zavisnosti od supstanci ili drugih zavisnosti kod roditelja, nelečenih mentalnih bolesti ili poremećaja ličnosti, ali i disfunkcionalnih obrazaca i porodičnih iskustava roditelja iz primarne porodice. Disfunkcionalne porodice odlikuje nepredvidljivost aktivnosti, često je i obrtanje uloga pa su deca u ulozi roditelja, ili ih vidimo kao zatvorene porodične sisteme koji su socijalno izolovani. Često je prisutno i poricanje simptoma, ili odsustvo empatije za članove porodice ili odsustvo jasnih granica. U disfunkcionalnim porodicama deca mogu dobijati izmešane poruke u vezi sa (ne)poželjnim obrascima ponašanja. A možemo ih prepoznati i po ekstremnosti u odnosu na konflikte, ili ih ima previše ili ih nema uopšte. Posledice disfunkcionalne porodice po decu mogu biti raznolike (Mitić, 2009): DOBRO dete – preuzima roditeljsku ulogu; PROBLEMATIČNO DETE – ono koje sekhowaf-vwkk-mike-pham krivi za većinu problema po principu identifikovanog pacijenta; ZAŠTITNIK/NEGOVATELj – preuzima na sebe odgovornost za emocionalnu dobrobit porodice; IZGUBLjENO DETE – nevidljivo, ćutljivo, potrebe mu se često ignorišu; MASKOTA – koristi šalu da bi odvuklo pažnju od narastajućeg disfunkcionalnog porodičnog sistema; MASTERMIND/PAMETNICA – oportunista koji kapitalizuje na greškama ostalih članova porodice.

(more…)