KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

Archive of ‘Autor: Nađa Šarenac’ category

Pravo lice TEMPER TANTRUM-A

TEMPER TANTRUMI, nocna mora svakog roditelja, a jos gore ako ih muka zadesi na javnom mestu. Dete se zaista ponasa kao da ga je zaposela neka “mracna” sila i cini nam se, kao da mu je jedini cilj da nam napakosti tim bezobraznim, razmazenim ponasanjem.

Urla, vristi, besni, bacaka se. Telo mu podrhtava kao u transu usled placa i neopisivog besa. Nekooperativno je i ne pristaje ni na sta. Deluje kao da niko i nista ne moze da ga umiri.

Medjutim, da li je dete zaista bezobrazno i razmazeno i zeli voljno da nam napakosti? Sta je u osnovi temper tantruma?

Temper tantrum je RAZVOJNI FENOMEN, koji se javlja na uzrastu od 2-5 godina, narocito kod dece sa visokim nivoom psihicke energije. On je pokusaj oslobadjanja emocioalne energije, koja je suvise jaka i sa kojom njegov sistem u razvoju ne moze da se nosi na adekvatniji nacin.

Ono sto mi vidimo kao lose ponasanje je LEGITIMNA NESPOSOBNOST deteta za primereniju ekspresiju emocija u ranom senzitivnom periodu. Dete se tek uci SPOSOBNOSTI SAMOREGULACIJE. Neokorteks je u fazi razvoja i na snazi je limbicki sistem (emocionalni mozak).

Dete je u tom periodu sposobno da u jednom trenutku dozivljava iskljucivo jednu emociju i ima slabu sposobnost samoregulacije, te mu je potrebna regulacija od spolja (od strane roditelja). Vremenom ce on ovu sposobnost internalizovati, ali do tada roditelj je taj koji treba da ostane pribran i da PODNESE detetovo stanje i pomogne mu uz zagrljaj i svoje prisustvo (da autenticno bude tu ) da se dete regulise.

Odredjena situacija, podigla je kod deteta vise emocija, i ono ne moze da ih obradi. Sposobno je samo za jednu. Ulazi u stanje hiperrazdrazljivosti i to dozivljava kao cist uzas. Kao da ga je zaista spopalo nesto, cega ne moze da se oslobodi. Ostaje zaglavljeno u tom stanju i ne moze samo da povrati balans.

To je kao da smo previse utikaca gurali u steker dok nije zablokirao, usled pojacanog napona.

Dragi roditelji, sledeci put kada vase dete upadne u ovakvo stanje, a ono je zaista nesto sto mu se desi, sto nadjacava njegove razvojne kapacitete, pokusajte da se stavite u njegove cipelice.

Ne treba mu kazna i ignorisanje, vec vase saosecanje, prisustvo i pomoc da se umiri.

Tesko je, i trebace vremena da se prevazidju tantrumi, ali uz vasu pomoc ih nece potiskivati, vec ce ih proradjivati do sve vece EMOCIONALNE ZRELOSTI.
Ovo naravno ne znaci da ce dobiti sve sto pozeli da bi se umirilo.
Ne, granice ce se postavljati, ali cete emocionalno biti uz dete kako bi prevazislo odredjenu razvojnu fazu na najbezbolniji nacin.

TRI KLJUČNE STVARI KOJE RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE OSEĆA ANKSIOZNOST

 

Anksioznost – Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti.
Svako od nas se u većoj ili manjoj meri suočava sa anksioznošću. Ona je deo svakodnevnice. Kada god se nađemo pred nekim novim zadatkom, koji za nas predstavlja veći izazov, možemo osetiti strepnju, nervozu ili tremu.

Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste. Takođe, različite su i strategije kanalisanja ove podignute energije u pravcu kreativnog rešenja. Svi imamo neke svoje specifične mehanizme samoumirivanja ibodrenja.

Iako znamo da je osećanje anksioznosti prirodno i da ima svoju adaptivnu ulogu, teško nam je kada primetimo da je naša deca doživljavaju. Prvo takvo iskustvo se već može desiti na uzrastu kada dete postane svesno mame kao zasebnog bića, te će njen i kratak odlazak izazvati uznemirenost kod deteta.

ŠTA KAO RODITELJI MOŽEMO DA URADIMO DA OSNAĐIMO SVOJE DETE? Često se desi da iz najbolje namere osnažimo anksiozni odgovor, a to nam svakako nije cilj.

1. KOMUNIKACIJA I EDUKACIJA

Razgovaramo sa detetom o njegovim emocijama i doživljajima. Ne guramo problem pod tepih i ne kreiramo distrakcije. Pomažemo detetu da razume svoje emocije. Imenujemo ih. Pomažemo mu da prihvati trenutno stanje uz naglasak da je prolaznog karaktera. Postavljamo pitanja detetu kako bi što specifičnije locirao šta ga najviše uznemirava u konkretnom događaju.

2. VALIDACIJA EMOCIJA

Ne umanjujemo dečiju brigu oko nečega, što za nas može delovati beznačajno. Ne razuveravamo dete rečima : „Nije to ništa“, „Biće sve ok.“ Dete u tom trenutku percipira opasnost i naše neuvažavanje tog doživljaja, dovešće samo do toga da nam se dete ne poverava(jer je zaključilo da ne možemo da ga razumemo), da potiskuje emocije i da se pravi kao da je sve u redu. Cilj je da detetu pošaljemo poruku da je svaka emocija dozvoljena i da ima pravo da oseća ono što oseća.

3. VODIČ KROZ NEPRIJATNOST

Mi smo ti koji „držimo prostor“ detetu da bezbedno ovlada emocijom, da je oseti, prihvati i iznađe adekvatne strategije za kanalisanje kako prijatnih, tako i neprijatnih emocija. Kada je dete u stanju visoke pobuđenosti, naša energija treba da ostane smirena i da neutrališe njegovu. Putem neutralizacije energije i mentalizacije(imenovanje emocija i kognicija koje je prate), održavamo konekciju sa detetom. Umesto burne reakcije(panika kao odgovor na dečiju anksioznost), mirno pružamo podršku detetu da izgradi konstruktivan i prihvatajući odnos i sa neprijatnim stanjima i psihološkim sadržajima. Kada je dete umireno, prelazimo na izgradnju strategija. One su mnogobrojne, od onih za samoumirivanje do iznalaženje konkretnih načina za rešavanje specifičnih problema. Kroz priču, možemo detetu davati različite primere kako smo se nosili sa određenim izazovima. Takođe, možemo da pomognemo detetu da napravi svoj „borbeni plan“ za najčešće scenarije, koi mogu poći po zlu u specifičnoj, za njega bitnoj situaciji, koja mu budi nelagodu i uznemirenost (npr.utakmica, javno izlaganje, društveno okupljanje, itd.)

 

Foto: FB page: Mille&une images

ZALJUBLJIVANJE I PODSVESNA POTRAŽIVANJA

 

U ranijim tekstovima bilo je reči o prirodi emotivnog vezivanja između ljudi. Da ponovim, prema teoriji attachment-a, majčina responzivnost na signale deteta je od ključnog značaja za uspostavljanje kvalitetnog odnosa privrženosti kao razvojnog procesa. Naravno, treba uzeti u obzir i temperament deteta.
U odnosu na majčinu fizičku i emocionalnu dostupnost/nedostupnost i načina na koji će odgovoriti na signale koje beba šalje, dete će postepeno izgradi tzv. unutrašnji radni model privrženosti(URMP). Na osnovu svakodnevnih, ponovljenih iskustava sa majkom, a u zavisnosti od kvaliteta istih, dete će postepeno graditi sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi, ali i o sebi kao o značajnom i vrednom ljubavi.
URMP se izgrađuju između sedmog i devetog meseca, a najintenzivnije tokom druge i treće godine i relativno su stabilni. Unutrašnje modele predstavljaju sa jedne strane lična uverenja i očekivanja o sebi samom i sopstvenom ponašanju, dok je sa druge strane u fokusu skup verovanja i očekivanja koje dete ima o ponašanju značajnih drugih.
Zahvaljujući fenomenu asimilacije, unutrašni rani modeli najčešće nesvesno opstaju kroz život osobe u neizmenjenom obliku, utičući na oblikovanje svih odraslih relacija, na prvom mestu partnerskih odnosa.

KAKO TO ZAPRAVO IZGLEDA?

Ne postoji savršeno roditeljstvo i uz najbolje namere negde ćemo pogrešiti kao roditelji. Najčešće transgeneracijski nesvesno prenosimo određene „vaspitne modele“ ili pod pritiskom sredine primenjujemo i neke metode koje imaju više štete nego koristi za dete. Možemo primenjivati samo ono što smo i sami iskusili i davati samo ono što imamo i umemo da damo.
Najvažnija stvar za rast i razvoj deteta je zadovoljavanje njegovih primarnih potreba kroz autentični kontakt. Iz različitih razloga, neke od potreba neće biti adekvatno zadovoljene, na način ili u količini koja je određenom detetu potrebna. Ta nezadovoljena potreba će biti  mesto gde će dete emocionalno ostati zaglavljeno. Bolno mesto, duboko kodirano u dubinama našeg nesvesno, koje će automatski biti aktivirano, kada se pojavi okidač iz spoljne sredine, na osnovu asocijacije sa starom povredom.

KOJA SU TO ISKUSTVA NEOPHODNA ZA USPEŠAN PSIHOLOŠKI I EMOCIONALNI RAZVOJ DECE?

Dečiji mozak se razvija kroz zadovoljavanje PRIMARNIH POTREBA: – SIGURNOST: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Iskustva taktilne stimulacije, pažnje, zadovoljavanja fizičkih potreba, roditelja kao “sigurne baze”, osećanja pripadnosti, dovešće do formiranja osećaja poverenja i sigurnosti u roditelje, te prijatnosti bivstvovanja u sopstvenoj koži i radoznalosti za istraživanje sveta oko sebe. (od 4 meseca trudnoće do kraja druge godine),
NAMIRENOST: Namirenje kontaktom sa mamom u fazi simbioze. (od 3 do 12 meseca),
EMOCIONALNOST: Slobodna ekspresija emocija, regulacija emocionalnih stanja od strane roditelja, tešenje, umirivanje, prorada frustracija, početak emocionalnog opismenjavanja, ogledanje emocionalnih ekspresija, iskustvo velike količine užitaka i ugodnih emocija. (1,5 do 4 godine),
VIĐENOST/DOŽIVLJENOST: Iskustvo doživljenosti, iskustvo da su roditelji uočili, prepoznali i prihvatili detetovu autentičnu dimenziju, njegovu posebnost i specifičnost u svim razvojnim fazama. (1,5 do 4 godine),
PRIZNANJE: Afirmacija ličnog osećaja moći, priznavanje njegovog vlastitog autoriteta od strane osoba od autoriteta – roditelja. ( od 3 do 7 godine)

I kada odrastemo, ostaće žudnja za iskustvima koja je trebalo da dobijemo u detinjstvu, a koja su u službi podmirivanja primarnih potreba u najsenzitivnijem periodu, kada su nam bila neophodna. Biološki smo predodređeni da ih dobijemo, jer su preduslov našeg optimalnog razvoja. Razvojno poticajna iskustva koja nismo dobili ostavljaju prazninu u našem životnom narativu i onemogaćavaju nam da se zaokružimo i integrišemo delove sa kojima nismo u kontaktu, jer su previše bolni za svesnu obradu. Svako od nas ima neku svoju “nedovršenu priču“ i kompulziju da je dovrši, tj. namiri one potrebe koje nisu namirene na adekvatan način.
Ono što osoba nije dobila od roditelja, jer drugačije nisu umeli i znali(ovde nije reč o krivici), kroz mehanizam transfera potražiće od partnera. Nesvesno odabiramo partnera u koga se zaljubljujemo. Dublji delovi mozga učestvuju u tome da u nekome prepoznamo specifičnu energiju jednog od roditelja i onda u njega projektujemo naša očekivanja, iz želje da on napokon bude taj koji će nam pomoći da dovršimo našu priču.

Robin Skiner, porodični psihoterapeut bi to ovako iskazao : “Mi nosimo svoju porodicu sa sobom, negde u sebi i šaljemo signale zahvaljujući kojima nas drugi sa sličnom porodičnom istorijom prepoznaju.“
Dr Harviile Hendrix, podrobnije objašnjava: “Moramo pomoći parovima da razumeju stvarnost da se njihova romantična privlačnost temelji na podsvesnoj slici koja ih je zbližila. Priroda funkcioniše na takav način. Zbližava ljude koji nisu kompatibilni, iako oni misle da jesu (ali fundamentalno nisu), kako bi se međusobno zalečili i razvili. Tokom godina istraživanja, došli smo do sledećeg zaključka: Ako se zaljubim u nekoga, ta će osoba aktivirati one moje delove koji se najviše moraju razviti. Tako počinje postupak međusobnog razvoja i zalečenja.“

Međutim, tu ima jedna caka. Sa jedne strane postoji žudnja za onim što nam je potrebno i što nismo dobili kada nam je bilo najpotrebnije. Sa druge strane postoji nesvesnost o potrebi, a svesnost o sekundarnoj emociji: da mi nešto ide na živce, da me nervira, da sam zbog toga besan/a ili tužan/a. Nismo u kontaktu sa bolnim iskustvom, jer se različitim mehanizmima odbrane štitimo od inicijalne boli i patnje. Kao deca smo bili najranjiviji i naš sistem je podigao štit i uposlio različite odbrambene mehanizme, kako bismo preživeli i bez stvari koje su nam tada bile neophodne od strane najznačajnijih osoba od kojih smo legitimno zavisili.
Ako se u odnosu ne osećamo sigurno, a to će se desiti kada se stara rana aktivira, ućićemo u odbrambeno stanje, koje smo naučili u detinjstvu, i opet nećemo dobiti ono za čim žudimo. Partner će, najverovatnije takođe ući u napad ili odbranu i nećemo imati zajedničko polazište.

 

Psihoterapija ovde može dosta da pomogne parovima da osveste svoje odbrambene obrasce, ali i bolne teme na koje reaguju. Cilj je pomoći im da stvore sigurnost u vezi, jer bez sigurnosti nema ni povezanosti. Pomoći im da razumeju poziciju druge strane i zašto se neko ponaša na određen način i šta je to što se nalazi ispod površine. Šta je to što im je zaista potrebno?

Takođe, ono što je važno istaći je da svi možemo samo ono što smo iskustveno doživeli. Npr. Ako kao dete nismo mogli da dobijemo od majke ono što nam je potrebno i kada nam je to potrebno (dodir, utehu, regulaciju, pažnju, prihvatanje, itd), mi onda iskustveno ne znamo ni kako da primamo. Stalno smo u stanju potraživanja, ali ne i uzimanja. Samo nam je ono poznato. Nismo naučili kako da primamo od drugih, iako imamo jaku potrebu da dobijamo od drugih. Iako se osećamo prazno i neispunjeno.

Upravo zbog toga neki ljudi iznova ponavljaju ovakve obrasce u partnerskim odnosima i ostaju nezadovoljni. Često se pitaju: “Kako završavam samo sa onima koji ne daju?“
Možda oni ne umeju ili ne žele da daju, ali ono sto je ovde bitno je da osoba koja potražuje, vrlo često ne zna kako da primi ono što joj treba. Nedostaje joj to iskustvo. Nije naučila kako se to radi i kada bi neko došao i nesebično počeo da joj daje, vrlo verovatno bi se našla zbunjena zbog neiskustva primanja, a i straha od nečega za nju nepoznatog.

Koliko god neprijatna da su osećanja koja izviru iz nezadovoljenih potreba, ona su za naš nešto što nam je poznato i sa čim smo naučili da se nosimo. Iskustva koja smo dobili kroz odnos sa roditeljima su naša realnost. Oni su sržni deo našeg narativna, naše percepcije, našeg odnosa prema sebi i drugima.
Dobra vest je da kao odrasli imamo više kapaciteta i snage da budemo u kontaktu sa bolnim mestom i više mogućnosti da menjamo naše dečije narative. Sposobni smo da sami ili uz stručnu pomoć osvestimo naše obdrane i zacelimo razvojne rane, a onda steknemo i određene sposobnosti i naučimo veštine koje nam fale. Postepeno, uz podršku i strpljenje, možemo skidati sa sebe stare okove koji su nam nekada bili neophodni, ali nam sada otežavaju život. Možemo sticati nova, korektivna iskustva i svesno osmišljavati vlastitu životnu priču.

“School of life” uvek ima zanimljive videe na razne psihološke teme. Ovom prilikom ću priložiti dva koji slikovito upotpunjuju današnju temu:

 

 

Izvor:

Slika1: http://www.okvir.org/tag/psihologija/
Slika2: http://psihoterapija.online.rs/tag/partnerski-odnosi/
Slika3: https://www.krazyinlove.com/broken-heart/i-dont-wanna-play-this-game-anymore/

 

Teorija privrženosti II deo – PARTNERSKI ODNOSI

U prethodnom tekstu otvorili smo temu attacment-a (privrženosti) kod dece, a sada je vreme da  otkrijemo šta se dešava u vezama odraslih osoba, naročito kada je u pitanju najznačajnija od njih, a to je partnerska ili ljubavna veza.

Istraživanja Mery Ainsworth produbila su konceptualizaciju fenomena privrženosti. Privrženost počinje da se tretira kao osobina ličnosti. Ovakvo shvaćena, odlika je ne samo dece, već i odraslih.

Bitne karakteristike privrženosti kod odraslih i razlike u odnosu na dečiju:

  • Blizina figure nije nužna, već pre kontinuirana psihosocijalna povezanostost i trajnost.
  • Uzajamnost u podršci i dostupnosti za razliku od vezivanja po tipu dete-roditelj, koja je jednosmerna,
  • Iskustvo privrženosti služi mnogo većem broju funkcija. Ukoliko afirmiše osećanje sigurnosti i podrške, bilo koji ljudski odnos može sadržati komponentu privrženosti, međutim samo mali broj odnosa će imati dominantno afektivno određenje.

Formiranje partnerskih odnosa

Toliko je različitih modaliteta u kojima parovi funkcionišu, da ih nije lako sve sagledati i objasniti. Međutim, pristalice teorije afektivnog vezivanja, Hazan i Shaver(1987) imaju svoje viđenje, koje je bazirano na argumentima do kojih je došlo preko 400 istraživača ove oblasti. Njihovo uverenje je da unutrašnji radni modeli najćešće nesvesno opstaju tokom celog života, te utiču na oblikovanje svih kasnijih životnih relacija.

Hazan i Shaver smatraju da emocionalnom dinamikom i ranog afektivnog i partnerskog odnosa upravlja isti bihejvioralni sistem. Odraslima, partner, takođe može služiti kao sigurna baza  iz koje se istražuje okolina i učestvuje u različitim projektima. Kada je partner dostupan, razumevajući i uz nas, osećaćemo se bezbednije i sigurnije. Osećanje sigurnosti je ključno u partnerskom odnosu, jer tek kada osetimo sigurnost, moćićemo zaista i da se povežemo. Da budemo otvoreni i spremni za razmenu.

Služeći se šemom, koju je postavila Mery Ainsworth, a koja nudi okvir za organizovanje individualnih razlika u načinu mišljenja, osećanja i ponašanja u partnerskim vezama, Hazan i Shaver uspevaju da izdvoje tri kvalitativno različite vrste partnerske afektivne vezanosti, a to su: sigurna, nesigurno ambivalentna i nesigurno odbacujuća.

Na osnovu različitih iskustva afektivnog vezivanja iz prošlosti, ljudi formiraju određena očekivanja i uverenja o sebi samima i sopstvenim bliskim vezama. Pozitivna i manje pozitivna ili odbacujuća iskustva ugrađuju se u relativno stabilne unutrašnje radne modele privrženosti. Pored vezanosti, za partnersku ljubav su karakteristična jos dva bihejvioralna sistema, a to su brižnost i sex. Ovi fenomeni, iako teorijski odvojivi su praktično isprepletani

Rad pomenutih autora samo je jedan u nizu rezultata proisteklih iz empiriske ekspanzije u ovoj oblasti. U pokušaju integracije raznovrene empiriske građe, posebno se ističe Kim Bartholomew, koja je 1998-e godine formulisala tzv. četirikategirijalan model vezanosti. Model je izveden iz Bowlby-jevih teorijskih postavki o dva tipa unutrašnjih modela vezanosti (model sebe i model drugoga), kojima se pridružuju dimenzije odbacivanja  i anksioznosti, identifikovane faktorskom analizom. Ukrštanjem ovih dimenzija sa unutrašnjim radnim modelima dobijaju se četiri glavna stila vezanosti: sigurni, preokupirani, povlačeći i bojažljivi(plašljivi) stil vezanosti. “Svaki od navedenih stilova vezanosti karakteriše različiti pristup bliskim osobama, kao i različite strategije emocionalne regulacije i interpersonalnog ponašanja”, istakla je Bartholomew.

 

 

Karakteristike izdvojenih oblika afektivne vezanostih kod odraslih osoba:

Sigurni tip: Ljudi sa sigurnim strategijama vezivanja nemaju problem da iskažu svoju zainteresovanost i naklonost ka potencijalnom partneru. Takođe se osećaju sasvim udobno u sopstvenoj koži i ne predstavlja im problem da budu sami. Oni umeju pravilno da rasporede prioritete u različitim životnim sferama, te da izdvoje vreme za partnerske odnose, na takav način da se održi optimalna distanca koja je potrebna za uzajamnost. Sposobni su da prihvate odbacivanje i da se kreću napred uprkos boli, ali su takođe sposobni i da budu lojalni i žrtvuju neke svoje želje i interese kada je to potrebno. Nemaju problem da veruju ljudima sa kojima su bliski, a i sami su vrlo pouzdani. Prema psihološkim istraživanjima sprovedenim u Americi (Mickelson, K. D., Kessler, R. C., & Shaver, P. R. (1997). Adult attachment in a nationally representative sample. Journal of Personality and Social Psychology, 73(5), 1092-1106.), preko 50% stanovništva spada u sigurno vezane. Sigurnu tip privrženosti razvijaju osobe koje su u detinjstvu adekvatno zadovoljile svoje razvojne potrebe uz veliku količinu podrške i ljubavi.

 

Preokupirani tip: Često su pod stresom u vezi svojih partnerskih odnosa. Potrebna im je stalna naklonost i uveravanje od partnera da je sve u redu u vezi odnosa. Imaju poteškoća da budu sami sa sobom ili van veze. Često će podleći nezdravim ili uvredljivim odnosima. Imaju poteškoće da veruju ljudima, čak iako su u bliskom odnosu. Njihovo ponašanje može biti iracionalno i preterano emocionalno. Čućete ih često da se žale kako su svi pripadnici suprotnog pola hladni i bezdušni. Ovo je devojka koja vas poziva 30 puta u jednoj noći pitajući se zašto je niste pozvali Ili momak koji prati  šta radi  njegova devojka, kako bi se uverio da ne flertuje sa drugim muškarcima. Preokupirane strategije vezivanja razvijaju se u detinjstvu  kod  dece koja dobiju ljubav i negu na nepredvidiv način.

Izbjegavajući tip: Izbjegavajući tipovi vezivanja su izuzetno nezavisni, samodovoljni i ne osećaju se prijatno u intimnim situacijama. Pokazuju strah i odbojnost prema vezivanju i stručnjaci su za racionalizaciju razloga svog izlaska iz bilo koje intimne situacije. Redovno se žale na doživljaj  “gušenja” kada ljudi pokušavaju da im se približe. U svakoj vezi, uvek imaju izlaznu strategiju. Često organizuju svoj način života na takav način kako bi izbegli posvećenost ili previše intimni kontakt. Primer momka koji radi 80 sati nedeljno i uznemirava se kada žena sa kojim je u vezi želi da ga vidi više od jednom nedeljno(za vikend). Izbegavajuću strategiju vezivanja u detinjstvu, razvijaju deca koja su uspela da zadovolje neke svoje potrebe, dok su ostale zanemarene (na primer dete je bilo redovno hranjeno, ali nije bilo dovoljno fizičkog kontakta).

Plašljivi tip: Ne samo da se plaše intimnosti i posvećenosti, već su nepoverljivi i obrušiće se na svakoga ko pokušava da im se približi. Često provode veliki deo svog vremena sami i nesrećni, u destruktivnim ili nefunkcionalnim odnosima. Prema pomenutim istraživanjima sprovedenim u Americi, samo mali procenat populacije se može kvalifikovati u ovaj tip, a obično imaju i mnoštvo drugih emocionalnih problema u drugim područjima njihovog života (zloupotreba supstanci, depresija itd.). Ovakve strategije se razvijaju u detinjstvu kod dece koja su bila zlostavljena ili zanemarivana.

Kao i kod većine psiholoških profila, ovi tipovi nisu uniformni. Možemo se kretati po već spomenutim dimenzijama, iako svi imamo jednu dominantnu strategiju. Zaključak  je da možemo pokazati tendencije više strategija u zavisnosti od situacije, a i različitim intenzitetom.  Dakle, “sigurni” tipovi će i dalje pokazivati neko uznemirujuće ili izbegavajuće ponašanje. “Uznemireni” tipovi ponekad će pokazati sigurno ponašanje, itd. Stanje stvari nije sve ili ništa.

Koristeći ovaj model kao mapu puta, možemo početi sa jačanjem ”sigurnih” strategija. Anksiozni tipovi mogu da rade na jačanju sebe, stvaranju zdravih granica i negovanju zdravog samopouzdanja. Nekada je dobro da se pronađe aktivnost van sfere prtnerskih odnosa, u koju se ulažemo sa strašću. Ona nam može biti osnova na kojoj ćemo jačati smopouzdanje. Izbegavajući tipovi bi mogli raditi na otvaranju prema drugima, obogaćujućii svoje odnose tako što će se postepeno učiti uzajamnosti u odnosima. Naša je odgovornost da pronađemo nešto sjajno u svima s kojima se susrećemo. Budimo radoznali. Ne sudimo na prvu loptu.

 

Izvor:

Ainsworth, M. S., & Bowlby, J. (1991), An ethological approach to personality development, American Psychologist 46(4).

Bartholomew,K.,Avoidance of intimacy: An attachment perspective, Journal of social pszchology 37, 95-109, (1993).

Shaver P. R., & Hazan,C.,Romantic love conceptualized as an attachment process, Journal of personality and social psychology 52, 511-524, (1987).

 

Slika1.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJ-BF446_BONDS_D_20120220170312.jpg

Slika2.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJBF449_BONDSJ_DV_20120220170504.jpg

Teorija privrženosti I deo

 

Teorija attachment-a je psihološka teorija koja se bavi izučavanjem prirode emotivnog vezivanja između ljudi. Istraživanja u okviru teorije attachment-a započeta su 50-tih godina i od tada su mnogobrojni istraživači potvrdili njene osnovne koncepte i  dodatno je razradili. Dva istraživača po imenu J. Bowlbi i M.Ainsworth, nezavisno su otkrili da će priroda odnosa između odojčeta i njegovih staratelja odrediti njegovu “strategiju vezivanja” tokom  čitavog života.

Pre nego što vam budem približila emocionalne stilove pridruživanja kod odraslih, u kratkim crtama ću izneti osnovne pojmove ove teorije.

Dečiji psihijatar Bowlby, bio je zaintrigiran fenomenom da je formiranje jakih interakcijskih veza u životinjskom svetu urođeno i nepovezano sa ishranom. U svom radu, Bowlby se koristio određenim konceptima iz psihologije objektnih odnosa, koje je povezivao sa saznanjima do kojih je dolazio putem sistematske opservacije dece u stvarnim životnim situacijama. Njegov praktični rad rezultirao je utemeljenjem  potpuno novog polja u proučavanju i konceptualizovanju bliskih odnosa. Novi nalazi, doveli su Bowlby-ja do razilaženja u mišljenu sa svojim supervizorom Melani Kleinne, koja je smatrala da je unutrašnji život deteta determinisan pre fantazijama nego stvarnim životnim događajima.

Attachment( eng.odanost, privrženost, pričvršćivanje, vezivanje, veza, simpatija) predstavlja  postojanje primarne (urođene, na instiktima zasnovane) detetove potrebe za posebnom vrstom vezivanja za svoje staratelje. Centralno mesto u ovom odnosu zauzima detetova potreba za osećanjem sigurnosti i zaštite, koju mogu obezbediti značajni odrasli. Ako roditelji budu dovoljno emocionalno i fizički dostupni (na prvom mestu majka), dete će se osećati dovoljno bezbedno da istražuje svoju neposrednu okolinu. Na taj način, pružanjem sigurne baze detetu, omogućava se i njegova autonomija.

Koje su to komponente ovog specifičnog odnosa privrženosti?

Postojanje potrebe, žudnje deteta da  bude blizu osobama za koje je vezano,

Osoba za koju je dete vezano preuzima ulogu “sigurne baze” iz koje dete može slobodno da istražuje okolinu,

Pojava separacione anksioznosti kod deteta uzrokovana odsustvom osobe za koju je dete vezano,

Osoba za koju je dete vezano ujedno je i “bezbedno utočište”, kome se dete vraća radi utehe ili obnove energije u situacijama straha ili pretnje.

Prema ovoj teoriji, majčina responzivnost na signale deteta je od ključnog značaja za uspostavljanje kvalitetnog odnosa privrženosti kao razvojnog procesa. Naravno, treba uzeti u obzir i temperament deteta. U odnosu na  majčinu fizičku i emocionalnu dostupnost/nedostupnost i načina na koji će odgovoriti  na signale koje beba šalje, dete će postepeno izgradi tzv.unutrašnji radni model privrženosti (URMP). Na osnovu svakodnevnih, ponovljenih iskustava sa majkom, a u zavisnosti od kvaliteta istih, dete će postepeno graditi sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi, ali i o sebi kao o značajnom i vrednom ljubavi. URMP se izgrađuju između sedmog i devetog meseca, a najintenzivnije tokom druge i treće godine i relativno su stabilni. Unutrašnje modele predstavljaju sa jedne strane lična uverenja i očekivanja o sebi samom i sopstvenom ponašanju, dok  je sa druge strane u fokusu skup verovanja i očekivanja  koje dete ima o ponašanju značajnih drugih. ”Sigurno dete ima unutrašnji radni model responzivnog, pouzdanog roditelja koji može pružiti ljubav, i sebe kao bića dostojnog ljubavi i pažnje”, uvideo je Bowlby.

Tokom daljeg razvoja, Bowlby-jeva učenica Mary Ainsworth je koristići sada već dobro poznatu laboratorijsku situaciju “Protokol ponašanja u nepoznatoj situaciji” (više o eksperimentu možete saznati putem sledećeg linka: https://www.youtube.com/watch?v=QTsewNrHUHU), uočila i izdvojila četiri tipa afektivne vezanosti kod dece:

Sigurna afektivna vezanost: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Formiraće model drugih kao pouzdanih osoba od poverenja, na koje se može osloniti i slobodno istraživati, a sebe će doživljavati kao biće vredno ljubavi i pažnje.

Izbegavajuća afektivna vezanost: Ako majka dosledno ne odgovara na signale deteta, ako je samo fizički prisutna i vodi račina o detetu na način koji ne rezonuje sa dečijim potrebama i lišen je emocionalne povezanosti, dete će razviti izbegavajući model privrženosti. Naučeno ponovljenim iskustvima da mama neće adekvatno odgovoriti na njihove potrebe, dete će formirati model drugih kao osoba na koje se ne može osloniti, jer mu nisu nakljonjeni, a sebe će doživeti kao biće koje se ne ceni dovoljno. Kako bi se zaštitila od daljih razočarenja, deca ovog tipa će se povući, zatvoriti u sebe i podići oklop, koji ih razdvaja od drugih ljudi, te formirati odbrambenu pozitivnu sliku o sebi.

Ambivalentna afektivna vezanost: Kod ovog tipa vezanosti, majka je nedosledna u zadovoljavanju dečijih potreba. Reaguje selektivno, odnosno samo na određene signale. Kako je detetu potreba za majkom od životnog značaja, ono će svu svoju energiju i pažnju usmeriti u cilju tumačenja majčinog ponašanja. Kada dete bude otkrilo na koje signale je majka responzivna, ono će postati onakvo kakvo je majci potrebno: nespretno, bolešljivo, neješno,itd. Ova preterana fokusiranost na majku ima svoju cenu. Dete neće u dovoljnoj meri istraživati sredinu, te će njegove istraživačke sposobnosti biti oslabljene. Pošto je emocionalno ulaganje usmereno na druge i slika o drugima će biti pozitivna, a slika o sebi negativna.

Dezorganizaciona afektivna vezanost: Ova grupa je posebno izdvojena, a kriterijum je bio da neka deca nisu mogla biti klasifikovana ni u jednu od prethodnih kategorija. Ovde je reč o visoko traumatizovanim i često i psihički bolesnim majkama, koje u svom repertoaru nemaju ni jednu smislenu strategiju za rešavanje životnih problema, koje bi ponudili svojoj deci.Kao posledicu jednog posve konfuznog  odnosa, deca  formiraju negativne unutrašnje modele sebe i drugih i ostaju lišena adekvatnih adaptivnih strategija.

Zahvaljujući fenomenu asimilacije, unutrašni rani modeli najčešće nesvesno opstaju kroz život osobe u neizmenjenom obliku, utičući na oblikovanje svih odraslih relacija, na prvom mestu partnerskih odnosa.

(O stilovima vezivanje kod odraslih biće reči u narednom tekstu)

Izvor:

Bowlby, J. (1988), A secure base, New York, Basic book.

Ainsworth, M. S., & Bowlby, J. (1991), An ethological approach to personality development, American Psychologist 46(4).

Slika 1: http://www.ozlemozcan.com/User_Files/editor/image/attachment.jpg

Slika 2: http://www.newsmobile.in/wp-content/uploads/2017/08/Happy-Mother-And-Happy-Baby-In-The-Bed.jpg

KAKO PREBOLETI GUBITAK?

Zapadna kultura je toliko orjentisana ka sticanju, kako bismo sebi obezbedili uspešan i srećan život, da je potpuno zanemarila temu gubitka i oporavak od istog. Svuda se piše o gubitničkom i pobedničkom mentalitetu, pozitivnom razmišljanju i putevima uspeha kroz sticanje materijalnih i nematerijalnih dobara, ali nas retko ko uči kako da se nosimo sa različitim gubicima koji su neminovni u svačijem životu. Učimo i kako da volimo, ali ne i kako da gubimo? Kako da znamo kada smo odtugovali? Kako da se nosimo sa često oprečnim emocijama nakon gubitka? Kako da proradimo sve te emocije i zacelimo rane? Ovo su samo neka od pitanja koje je svako od nas barem jednom u životu postavio.

Kao reakcija na gubitak nama važnog objekta javlja se emocija tuge. Tuga je normalna i prirodna reakcija na gubitak i ne treba je suzbijati, jer je više nego korisna. Na prvom mestu, kada doživimo gubitak, dolazi do nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Pošto smo emotivno vezani za unutrašnju predstavu objekta, koga smo iz različitih razloga izgubili, potrebno je sada polako odvojiti sve te ugodne emocije investirene u taj odnos, kako bismo povratili usaglašenost sa realnim svetom. To emocionalno odvajanje je bolno, a tuga nam pomažemo u procesu “odvezivanja“ od izgubljenog objekta i oslobodjanja psihičke energije koju ćemo, po želji, ulagati u druge nama značajne osobe, stvari, aktivnosti.

Kada otvoreno pokazujemo tugu, dobijamo i preko potrebnu socijalnu podršku, koja nam pomaže da uvidimo da ima još osoba sa kojima se možemo povezati i graditi odnose, koji zadovoljavaju našu potrebu za negom, poverenjem i sigurnosću. Iz tog razloga svi društveni rituali vezani za obrede prelaza imaju kao najvažniju ulogu održavanje društvene kohezije i solidarnosti.

Tugovanje može biti i komplikovano. Može nam se desiti da ostanemo “zaglavljeni“, tj. u nemogućnosti da se “odvežemo“ od izgubljenog objekta. Kako prema značajnim osobama gajimo ambivalentne emocije, nerazrešeni “emocionalni poslovi“ mogu nas opsedati nakon gubitka i onemogućavati da nastavimo da živimo sa punim kapacitetom za doživljavanje zadovoljstva.

Veliki problem u oporavku od tuge predstavljaju mitovi i pogrešna uverenja o načinu izlaženja na kraj sa gubitkom, ističu Džon V.Džejms i Rasel Fridman, svetski autoriteti za psihologiju žalovanja.

Ovaj tekst ima za cilj da pomogne čitaocima da bolje razumeju sam proces tugovana i pogrešne koncepcije vezane za njega, kao i da pruži određene smernice za praktične tehnike samopomoći koje omogućavaju oporavak od gubitka. U tome ću se rukovoditi iskustvenim radom već pomenutih autoriteta za ovu vrstu problema.

Dok su smrt i razvod očigledni gubici, treba napomenuti i sledeće: preseljenje, polazak u školu, ulazak u brak, diplomiranje, okončanje zavisnosti, značajne zdravstvene promene, penzionisanje, finansijske promene – pozitivne i negativne, odmori, pravni problemi, „prazno gnezdo“. Žalimo za gubitkom svih odnosa koje smatramo bitnim. Ovde treba istaći i sledeće gubitke, koje društvo ne prepoznaje kao uzročnike tuge, a to su: gubitak poverenja, sigurnosti, vere, gubitak vlasti nad sopstvenim telom ( usled fizičkog ili seksualnog zlostavljanje), gubitak detinjstva, itd.

Osnivači svetski poznatog Instituta za oporavak od tuge ističu sledeću definiciju tugovanja, koje predstavlja “sučeljena osećana uzrokovana krajem ili promenom poznatog obrasca ponašanja“.

Oporavak od tuge je emocionalni proces i sastoji se iz niza ispravnih malih koraka koji donose ozalošećeni. Dakle, važno je aktivno raditi na problemu. Za to je potrebna otvorenost, hrabrost i pažnja, kako bi se izvršili svi neophodni koraci koji vode ka isceljenju. Kako je svaki odnos jedinstven, tako je sam proces oporavka takođe jedinstven i predstavlja iznalaženje i rešavanje onoga što je ostalo nerazrešeno u tom odnosu. Na tom putu nam intelekt neće biti od prevelike pomoći, jer su nedovršeni poslovi uvek na nivou emocija.

Džejms i Fridman istiću da se oporavljamo kada se osećamo bolje, kada smo u mogućnosti da uživamo u lepim uspomenama, bez bojazni da će se probuditi bolna osećanja i kajanje. Kada smo u stanju da razgovaramo o tuzi i da uspostavimo kontrolu nad okolnostima u kojima se nalazimo. Kada uspevamo da ponovo da osmislimo život, da mu damo novo značenje, bez straha od nove povrede. Kada dozvolimo sebi s vremena na vreme da osetimo tugu i da je normalizujemo, jer je prolazna. Eho nekadašnjeg tugovanja.

Nakon nekih gubitaka, možemo imati utisak da nam je srce slomljeno i  da se od toga  nikada ne možemo oporaviti. Ako dozvolimo sebi u tim trenucima da prizovemo lepe uspomena na izgubljeno, možemo li osetiti radost? Najćešće možemo i to je znak da naša sposobnost za radovanje nije nepovratno nestala. Oporavak ne znači zaborav. Iako ćemo povremeno osetiti tugu i još uvek gajiti osećanja prema nekome ili nečemu koji više nije sa nama, to ne znači da nismo razrešili tugu zbog gubitka.

Koje to poruke, dobijemo od sredine, koje su može se reći racionalne, ali ne pomažu ili čak odmažu proces tugovanja? Kao što sam napomenula oporavak je emocionalni proces, a poruke koje najčešće dobijamo kreću se na nivou kognicija i zato nemaju efekta.Takve poruke neće biti od koristi za utvrđivanje i razrešavanje nerazrešenih emocija koje sadrži svaki međuljudski odnos. Džejms i Fridman su izdvojili sledeće nefunkcionalne poruke:“

  • Ne tuguj.
  • Zameni izgubljeno.
  • Žali sam/a.
  • Samo joj daj vremena.
  • Budi jak radi drugih budi stalno uposlen/a.“

Možete i sami dopuniti spisak informacijama koje ste vi dobijali u periodu žalovanja. Tokom odrastanja imamo poverenja u određene izvore informacija i ne preispitujemo njihovu tačnost. Verujemo da su takve poruke uvek ispravne. Međutim, praksa je pokazala da ove, iako dobronamerne poruke ne funkcionišu. Ne pomažu ožalošćenom da proradi emocije, te je potreban drugačiji pristup.

Drugi ljudi su često nepripremljeni da nam pomognu da izadjemo na kraj sa gubitkom. Postoji više razloga te nespremnosti. Mogu biti uplašeni i da ne znaju šta da kažu, mogu se bojati naših osećanja, mogu pokušavati da promene temu ili da pribegavaju intelektualizaciji. Mnogi nas prosto neće čuti, neće želeti da pričaju o smrti ili neugodnim temama, neće umeti da se nose sa burnim emocijama ili će prosto visoko ceniti pribranost i kontrolu emocionalnih stanja. Evo nekoliko primera koji će približiti ove komunikacione barijere:

„Saberi se.“

„Ne smeš da gubiš vlast nad sobom.“

„Ne tuguj, važno je da se on/ona više ne pati.

„Budi zahvalan što imaš još jednog sina.“

„Život ide dalje.“

„Sve u životu je prolazno.“

„Naćićeš nekog drugog/u.“

„Sad je na boljem mestu“, itd.

 

Sve ove izjave apeluju na intelekt i ne podstiču ispoljavanje osećanja. Džejms i Fridman smatraju  da : „Pribegavanje intelektualizaciji  pojačava osećaj usamljenosti kod ožalošćenog i stvara utisak da ga povređuju, procenjuju i kritikuju.“ Ožalošćeni često donose zaključak da mora da glume da su se oporavili.

Kako je u jednom tekstu ne moguće prikazati sve aktivnosti koje autori preporučujui, a koje su se pokazale kao korisne, izdvojiću neke smernica za razumevanje samog procesa oporavka. Svakom zainteresovanom da isproba ove tehnike preporučujem knjigu „Oporavak od tuge – Kako preboleti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vere…“, pomenutih autora.

Određene vrste ponašanja nam mogu pomoći da na kratko ublažimo bol, tugu, kao i mnoge druge emocije koje se javljaju tokom tugovanja. One ne moraju biti nezdrave same po sebi, ali ako ih kompulzivno izvršavamo kako bi pobegli od neželjenih osećanja, na duže staze će nam samo činiti medveđu uslugu. Neke od tih aktivnosti su sledeće ( kada god želimo da ne osećamo, konzumiraćemo velike količine hrane, odati se alkoholu ili drogama, raditi fizičke vežbe ili gledati filmove, čitati knjige, izolovati se od ljudi, upražnjavati seks ili se baciti na posao ili kupovinu). Ponavljam neke od ovih aktivnosti nisu same po sebi nezdrave, čak ih je i poželjno raditi, ali ukoliko su nam one beg od stvarnosti i kompulzivno im se predajemo, onda će nas kontrolisati i  otežati proces tugovanja.

Džejms i Fridman daju nam sledeću skicu rešenja, koje se sastoji od pet aktivnosti koje treba obaviti uz pomoć osobe od poverenja: ”

1. Osvešćivanje – da postoji nerazrešen emotivni odnos.

  1. Prihvatanje odgovornosti – da ste vi delom uzrok te nerazrešenosti.
  2. Utvrđivanje poruka koje niste preneli, a koje bi vam omogućile oporavak.
  3. Preduzimanje aktivnosti – da ih prenesete.
  4. Prevazilaženje gubitka – opraštanje sa neprenesenim porukama i bolom.”

Svi međuljudski odnosi su jedinstveni, te je osnovno pitanje koje se postavlja osobi koja je doživela gubitak nekog  odnosa, šta je to što je ostalo nerazrešeno u tom jedinstvenom odnosu.

Nerazrešeni su oni odnosi o kojima ne želimo da razmišljamo ili da o njemu pričamo, oni koji izazivaju strah kada ih se setimo. Nerazrešeni odnosi su i oni u kojima vidimo sve samo u pozitivnim ili samo u negativnim aspektima, kao i oni kod kojih i drage uspomene izazivaju bol.

U pomenutoj knjizi, kao jedna od aktivnosti, ponuđena je izrada Grafikona odnosa.To je grafikon u koji ćemo što objektivnije pokušati da stavimo ključne slike sećanja vezano za odnos koji je prekinut (iz bilo kog razloga), a koji nismo uspeli da razrešimo. Dakle obeležićemo i pozitivne i negativne uspomene. Važno je da detaljno sagledamo odnos i da posebnu pažnju usmerimo na „otkrivanje onoga što bismo želeli da se završilo drugačije, bolje ili da ga je bilo više, kao i na neostvarene nade, snove i očekivanja od budućnosti “, naglašavaju autori. Tražičemo sve ono što bismo voleli da smo uradili ili da nismo uradili, da smo rekli ili da nismo rekli, a želeli smo, a isto ćemo to identifikovati i za drugu stranu odabranog odnosa.

Ovde bih se još osvrnula na ključnu aktivnost pretvaranja Grafikona odnosa u komponente oporavka. Sve neprenesene poruke koje smo identifikovali tokom izrade Grafikona odnosa mogu se smestiti u jednu od sledeće tri kategorije : Izvinjenja, Opraštanja i Značajne emotivne izjave.

Ove poruke će predsavljati srž Pisma razrešenja. Pisanje ovog pisma može biti bolno, ali je i lekovito. Ovim pismom, koje završavamo sa „Zbogom“, opraštamo se od svih bolnih emocija i nerazrešenih poslova, kao i neispunjenih nada i očekivanja. Sa Zbogom se ne završava odnos, već ovaj vid komunikacije koji donosi razrešenje.

Sigurno ste primetili, čitajući ovaj tekst da su izvinjenje i opraštanje među emocionalno nezavršenim poslovima. Šta to znači? Kao prvo, za svaki odnos su odgovorne obe strane. Ne može jedna strana, koliko god „grešila“ da samostalno kreira i održava odnos. Iz tog razloga, treba da se potrudimo da osvestime one aspekte odnosa za koje smo i sami odgovorni. Šta je ono što mislimo da smo mi mogli bolje, više ili drugačije?

Sa druge strane, smatram da bi trebalo pojasniti pitanje oproštanja u konkretnom kontekstu, gde nam nije upućeno izvinjenje i gde se možda i na najbolji način može uvideti pravi

smiso praštanja. Oprostiti drugome, ne znači da tim činom opravdavamo nešto što je uradio, ili da mu dajemo za pravo, niti čak da nužno menjamo mišljenje o njemu. Praštati znači prihvatiti realnost onakva kakva je, bez ulepšavanja ili negiranja. To je intimni lični čin, kojim odustajemo od sujete i ljutnje, koje nam donose kontinuiranu patnju zbog toga što stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Opraštanje podrazumeva sagledavanje lične odgovornosti za neki događaj ili odnos, kao i odustajanje od nekih naših želja, nada i očekivanja, koja smo imali od određenog odnosa iz razloga što ih nećemo dobiti, a ne možemo naterati drugu osobu ili sam život da nam ispuni sve što bismo želeli.

Opraštanje nam pre svega donosi duševni mir. Oslobođeni od ljutnje, sujete, prkosa, itd. oslobađamo svoju psihičku energiju za druge kreativnije aktivnosti i funkcionalnije odnose, a samim tim pospešujemo lični rast i razvoj.

Još jednom ću napomenuti da za sve instrukcije oko izrade Grafikona gubitaka, Grafikona odnosa i Pisma razrešenje konsultujete knjigu „Oporavak od tuge – Kako preboleti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vere…“, Džon V. Džejms i Rasel Fridmen, Psihopolis, 2017, Novi Sad. Tu ćete naći i relevantne informacije za oporavak od drugih pomenutih gubitaka, obzirom da je u ovom tekstu najviše bilo primera za gubitke usled smrti ili razvoda/raskida veze.

 

Slika 1. http://www.pressonline.rs/sw4i/thumbnail/tuga.jpg?thumbId=2266380

Slika2.http://www.hsuir.hr/Slike/Vijesti/n_562325_10201107768847062_1952964562_n_2014512105712.jpg

Slika3.http://opusteno.rs/slike/2006/10/sampca-tuga-usamljenost-964/sampca-tuga-usamljenost-16.jpg

Slika 4. http://www.cikpogodi.com/pictures/posteri/Izvini_Izvini__izvini_1366051695.jpeg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Predbračno savetovanje kao vid prevencije

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći, kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd). Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“- niska tolerancija na frustraciju; „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je – nerealna očekivanja, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni  pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv.modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku. To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

(more…)

Moj put kroz edukaciju iz porodične terapije

Kada sam završila osnovne studije iz etnologije i antropologije, došlo je na red i pitanje zapošljavanja. Tokom studija, moja jedina preokupacija su bili ispitni rokovi, i nije mi ni padalo na pamet da razmišljam da treba posle negde i da se zaposlim u struci. Onako, još idealistički, potiskivala sam ta pitanja egzistencijalne prirode, govoreći sebi da će se već nešto rešiti, tj.da će pasti sa neba. Pogrešno!

Sa druge strane, psihologija me je, u najširem smislu oduvek zanimala. Čitala sam razne članke iz popularne psihologije kao i stručnu literaturu, još od srednje škole. Dvoumila sam se između studija psihologije i antropologije. Sticajem okolnosti, odluka je pala na antropologiju. Međutim, svi predmeti koje sam slušala su bili više ili manje prožeti psihološkim pristupima. Nauka o čoveku, ne može biti lišena upoznavanja sa psihičkim procesima, bilo na kolektivnom ili individualnom planu. Kao, obaveznu literaturu, čitala sam radove Frojda, Junga, Froma, Eriksona, Rut Benedikt, Margaret Mid, i mnoge druge, a kao izborni predmet sam izabrala psihopatologiju, koju je držala profesorka dr Zorka Lopičić.

Pošto je jedini posao koji sam u tom trenutku mogla da nađem bio rad u prodaji, sve više sam se nosila mišlju o nastavku školovanja. Klinička psihologija je počela sve više da me zanima. Javila mi se želja, koja je vremenom postajala sve jača, da bih vremenom mogla da se bavim psihoterapijom. Imala sam prilike da iskusim kako je to biti “pacijent“, a smatrala sam da imam dovoljno smisla i empatije da se obučim za drugu ulogu u terapijskom odnosu. Počela sam da se raspitujem o različitim terapeutskim školama ili orjentacijama. Sa psihoanalitičkom psihoterapijom sam već bila upoznata iz pozicije klijenta i bila mi je jako privlačna, međutim bila sam sklonija orjentaciji koja je okrenuta lociranju nefunkcionalnih obrazaca u svakodnevnoj komunikaciji sa bliskim osobama.

Posle duže analize svih faktora, izabrala sam sistemsku porodičnu terapiju kao referentni okvir.

Prve dve godine edukacije protekle su u izučavanju teorijskih postavki odabrane psihološke škole. Bila sam u grupi koja je, najvećim delom opstala do treće godine edukacije, zadovoljivši se sa zvanjem porodičnog savetnika. U početku mi je bilo prijatno u grupi. Učili smo nove termine, postavke i istorijat razvoja sistemske terapije kroz modernu i postmodernističku misao. Bilo je zabavno, jer nam je sve bilo novo. Učili smo teoriju i dobijali grupne zadatke. Međutim, vremenom je počelo da se oseća nezadovoljstvo unutar grupe. Svako je imao svoje viđenje kako bi edukacija trebalo da se odvija i to se odrazilo ne samo na jedinstvo, več i na snagu grupe.

Mislila sam da će svaki pojedinac moći da koristi grupu budućih kolega za svoj lični razvoj, kako bi na kraju edukacije bio spreman da se uhvati u koštac sa potrebama Drugog. Nažalost, do toga nije došlo. Primetila sam da ne postoji neko preterano razumevanje ili empatija za bilo koji lični problem ili emotivno stanje pojedinca, koji bi rešio da ih podeli u grupi. Ovde ne govorim o mentorima. Nije bilo adekvatnog feed-back-a od strane grupe. Ono što je meni pomagalo u takvoj atmosferi je što sam se na edukaciji skoncentrisala na predavanja i primere iz prakse, da bih nakon toga sa svojim terapeutom proradila zbunjujuća ili negativna emocionalna stanja iz tog perioda.

(more…)

ANKSIOZNOST – integralno sa FB stranice Mental Wellness-a

Kada bi probali da fenomenolioški objasnimo osećanje pojačane anksioznosti to bi negde izgledalo ovako: Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti. Katastrofiziranje često spada u repertoar mišljenja osoba koje se bore sa nekim anksioznim poremećejem, tj. preuveličavanje karakteristika opasnosti i njenih posledica, a umanjivanje sopstvanih kapaciteta.

Uzroci nastanka anksioznih poremećaja su različiti, a najčešće su multifaktorski. Genetska predispozicija, gde spadaju i određene odlike temperamenta, kao i hipersenzitivnost, fiziološki disbalans u mozgu, razna uskraćivanja u detinjstvu, kao i neusklađenost majke i deteta, preuzimanje porodičnog anksioznog stila, nagomilani stres, zajedno mogu da dovedu do paničnih napada, generalizovane anksioznosti, kao i drugih oblika anksioznih poremećaja. Održavajući faktori ovih poremećaja su takođe raznovrsni. Mogu biti na telesnom nivou (borba protiv panike koja rezultira grčenjem mišića, hiperventilacijom, zatim neaktivnost, loša ishrana, nedovoljno sna, itd.). Na emocionalnom nivou (potiskivanje emocija, nerazrešeni unutrašnji konflikti i sl.), dok na nivou kognicije perzistiraju iracionalna uverenja, niska tolerancija na frustraciju, katastrofiziranje, nefleksibilan i samoporažavajući unutrašnji govor, a na bihejvioralnom strategije izbegavanja suočavanja sa problemima.

Posmatrajući različite FB grupe podrške za poremećaje anksioznosti, deluje mi da se članovi najviše koncentrišu na fiziološke reakcije anksioznosti, što je i razumljivo jer su ove reakcije zaista neprijatne, ali one su samo vrh ledenog brega. Možda zbog objašnjenja da usled hiperventilacije dolazi do povećanja nivoa kiseonika u krvi, što izaziva vrtoglavicu, trnjenje u prstima, a propratno mučninu, čoveku bude malo lakše, ali to saznanje neće rešiti preplavljujuču anksioznost ili panične napade. Važno je i to znati, ali nije rešenje anksioznosti u tome da medicinski objasnimo svaku i najmanju fiziološku reakciju iste. Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste, ali ono što je pravo pitanje jeste: Zašto mi se to sada dešava? Šta mi anksioznost poručuje? Sa čime ja to ne mogu da se suočim? Šta to ne mogu da podnesem? Šta mislim da ne mogu, da nemam dovoljno kapaciteta ili sposobnosti da bih ostvario?

Anksioznost, koliko god bila neprijatna nije naš neprijatelj. Ona je signal, alarm koji govori da osoba više ne može da potiskuje, trpi i kontroliše neka osećanja i “neprihvatljive“ psihičke sadržaje, te oni nastoje da se prikažu u jednom prerušenom, simboličnom obliku. Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše, odnosno supresuje mogu biti: strah, tuga, bes, krivica i sl. Anksioznost je samo signal da osoba više ne može da potiskuje i da se bori sa unutrašnjim konfliktima. Osećanja koje osoba nastoji da potisne ili na drugi način pomeri iz svesnog rakursa su recidivi različitih trauma koje je osoba preživela tokom života.

Iako fiziološki smptomi ne treba da nam budu u fokusu, kada želimo da proniknemo u razloge zbog kojih smo učestalo anksiozni ili doživljavamo panične napade, svakako se treba i prema njima na adekvatan način postaviti. Borba protiv anksioznosti ne donosi nikakvu korist. Kada se opiremo panici, ona se uvečava, mišići grče i mi sve pliće dišemo, te zaboravljamo na vrlo značajnu stvar, a to je da izdahnemo. Rešenje je u prihvatanju anksioznosti, treba priznati sebi da je doživljavamo, ali i da nismo zbog toga slabi ili manje vredni. Prihvatamo je kao poruku koju nam telo šalje, koju nam podsvest šalje, kao starija i mudrija prijateljica. Dakle, savet je da se ne opiremo anksioznosti, ali s druge strane joj naravno nećemo dozvoliti ni da ona kontroliše nas. Otpozdravićemo je i dopustiti joj da nam prenese poruku, ali ćemo i olakšati sebi.

Nekome će prijati vežbe progresivne relaksacije i produbljenog disanja. Ima različitih vežbi na youtube-u, treba pronaći odgovarajuću i praktikovati je u mirnom stanju dva puta dnevno, da bi za to vreme naš mozak stekao novu naviku i formirao nove neuralne mreže. Kada ovladamo ovim tehnikama lakše ćemo pregurati napad panike ili nalet pojačane anksioznosti. Zdrava izbalansirana ishrana, vežbe istezanja i sportske aktivnosti, boravak u prirodi i dovoljno sati sna će svakako pomoći, a evo i jednog malog trika iz repertoara bihejvioralnih tehnika.

(more…)

Folkloristika i psihologija II – Analiza bajke

Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.

Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.

Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.

Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.

(more…)

1 2 3 4