KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

Archive of ‘Autor: Nađa Šarenac’ category

INTEGRACIJA STIDA

 

Putem sledecih linkova koji vode ka blogu Mental Wellness-a, mozete se bolje upoznati sa emocijama krivice i stida/srama: http://mentalwellness.rs/poreklo-krivice-i-kako-sa-njom-izaci-na-kraj/ ; http://mentalwellness.rs/kako-prepoznati-stid/.
Ni malo ne cudi, sto se o emociji srama, najcesce govori sa negativnim predznakom. Subjektivni dozivljaj srama je izrazito neprijatan, o cemu najbolje govori gotovo automatsko zatvaranje telesne posture i skretanje/povlacenje pogleda u stranu.

Medjutim, vazno je istaci da ova emocija ima prosocijalnu funkciju, te da kao i svaka druga emocija zauzima znacajno mesto u evolutivnom razvoju ljudske zajednice.

 

U psiholoskoj studiji, objavljenoj u “The Proceedings of the National Academy of Sciences, Dr Sznycer objasnjava da je funkcija stida u tome da prevenira potencijalnu ugrozenost nasih socijalnih odnosa ili da nas motivise da ih repariramo. Dakle, na ovaj nacin aktivacija stida pomaze nam da brinemo o tome sta znacajni drugi misle o nama i omogucava nam da utvrdimo da li odredjeno ponasanje nosi sa sobom i preveliku cenu po nase socijalne odnose.(*izvor: https://www.huffpost.com/entry/shame-psychology-evolution_n_56d4428ce4b0871f60ebf5c9)

 

Nas mozak jos uvek funkcionise na isti nacin kako je i pre nekoliko hiljada godina kada smo ziveli u malim lovacko-sakupljackim zajednicama i kada pojedinac nije mogao fizicki da opstane bez podrske svoje zajednice. Vremena su se okolnosti znacajno promenile i postavlja se pitanje kako postici takav balans da mozemo da osetimo stid, ali da nas on ne odvede u osecaj potpune neadekvatnosti, defektnosti, bespomocnosti i propratno samosazaljevanje ili surovo okrivljavanje sebe i/ili drugih, vec u preispitivanje nekih nasih sklonosti i ponasajnih obrazaca? Izrazi poput: “Ni stida, ni srama“ i “Ova osoba je bezobzirna“, kada se neko ne obazire na drustvena pravila, pa i cesto zdrav razum i dobrobit drugih ljudi, ukazuju na prosocijalnu funkciju emocije.

Za decu je izrazito tesko da postignu takav balans, jer je za njih sram gotovo toksican. Ona jos nemaju dovoljno razvijene kognitivne kapacitete da bi mogla da ga obrade. Dete se na svom razvojnom putu identifikuje najpre sa svojim telom i telesnim senzacijama, zatim emocijama, pa potom odredjenim stavovima i osobinama. U tom smislu posramljivanje deteta moze biti samo kontraproduktivno i voditi dubokom osecaju nemoci i neadekvatnosti koje mu nece pomoci da odrzava funkcionalne socijalne odnose.

Jedno je ukazati detetu na drustveno neprihvatljivo ponasanje i to na adekvatan nacin, primeren uzrastu deteta, a sasvim druga stvar je posramljivati ga. To bi bile one tipicne recenice : “Kako te nije sramota“ ili “ Sram te bilo“, onda kada roditelju nije prihvatljivo neko decije izrazavanje emocija, te zeli da ga sto pre ucutka.

Nazalost, neke duboke rane se prenose i u odraslo doba. Kada sa sobom nosimo „toksicni“ stid, onda mozemo uploviti u perfekcionisticke vode, konstantno se nemilosrdno samokritikovati i okrivljavati za stvari za koje nismo uopste ili smo samo delimicno odgovorni. Krivica i stid su usko povezani, jer osoba lako moze iz osecanja krivice upasti u prostor stida, te posledicno stanja neadekvatnosti, bezvrednosti i inferiornosti. Pisala sam vec o znacaju gradjenja i negovanja samosaosecanja i samoprihvatanja (pogledati sledeci link: http://mentalwellness.rs/zasto-je-tesko-saosecati-sa-sobom/ ), koji su protivotvor za unutrasnjeg kriticara.

Ovom prilikom cu podeliti sa vama jos jednu vezbu, koju sam pronasla kod Dr Mary Kovanen, koju mozete praktikovati u susretu sa unutrasnjim kriticarem:

 

Razmislite o poreklu svog unutrasnjeg kriticara. Pazljivo slusajte poruke koje sebi ponavljate. Mozete ih i zapisati i onda pokusajte da identifikujte kada ste ih prvi put culi. Ako identifikujete osobu koja vas je na isti ili slican nacin kritikovala, locirajte gde je u telu smestena ta poruka i kakav je to osecaj. Postavite ruku na taj deo tela. Zatim zamislite kako cupate kriticziam iz svog tela i vracate ga osobi kojoj je oduvek pripadao. On pripada toj osobi, ne vama. Primetite kako se osecate, kada predajete tu kriticku izjavu.

 

*Na eng.
Reflect on the origins of your inner critic. Listen to the statements you repeat to yourself, perhaps even write them down, and try to identify where they originate from. If you then identify, for example, a person who used to criticize you, locate where you are carrying this statement in your body and notice what it feels like. Place your hand on that body part. Then imagine yourself ripping the criticism out of your body and handing it back to the person; it belongs to them, not to you. Notice what that feels like for you to hand over the critical statement.

Fotos: Sa FB stranice Gitos Art

KAPACITET ZA EKSPANZIJU

 

Kada pogledamo u svoje razvojne rane, u njima je vreme stalo, prostor je jako skucen, a emocije koje vrebaju preplavljujuce.

 

Gledamo u ranu kao u ambis i ambis nas proguta. Kao da svaka nasa celija pulsira u ritmu tog jednom ranjenog deteta. Ceo nas identitet postaje ta davno ispisana prica. Gusi nas i jako je rigidna, a u isto vreme toliko stvarna. Svaki put joj poverujemo. Toliko smo je puta ponovili da se prosirila celim nasim bicem i ucvrstila u nervnim putevima. Postala je nasa realnost, cim je i posredno cacnemo.

 

 

Niko nam nije rekao da pricu mozemo da promenimo, da je mozda prevazidjena, da su se okolnosti promenile, da smo se mi promenili.
Ona je za nas realna, ali sta ako nije istinita?

Pricu je osmislilo dete iz svoje perspektive i uz pomoc sopstvenih kapaciteta, a mi kao odrasli valjda imamo vece kapacitete?

Mozemo da posmatramo taj ranjeni deo iz vise uglova, da preispitujemo pricu i crno-beli kontekst, da pruzimo saosecanje i razumevanje za nas ranjivi deo, da eksperimentisemo sa drugacijim mogucnostima, da napravimo pauzu i umirujemo se kada bura krene?
Da, gradili smo identitet oko te rane, morali smo da budemo na sigurnom i da obezbedimo podmirivanje psiholoskih potreba. Nasli smo sta funkcionise u tom trenutku, dobili formulu u obliku ako…onda, i formirali sliku sveta i nas u njemu, kako bismo bli sigurni, kako bi stvari bile izvesne, kako bismo imali neku kontrolu.

Kada kao odrasli zagrebemo po toj rani, osecamo telesno kontrakciju i skucenost, kao da nas neko gusi i pritiska gudni kos. Zelimo da izadjemo iz sopstvene koze. Zasto?

Zato sto smo prerasli taj skuceni prostor, a i dalje ga se drzimo, jer nam je poznat i u tom trenutku zaboravimo da u nama ima jos slobodnog prostora.

Svako od nas je veci od jedne price, svako od nas ima kapacitet za ekspanziju. Istovremeno mozemo da reagujemo iz rane i da posmatramo sopstvene reakcije, samo je potrebna cvrsta intencija da posmatramo i uocavamo obrazce na relaciji stimulus-odgovor, da se pobrinemo za sebe kada odigravamo stare scene, da dozvolimo sebi da ostanemo sa neprijatnom emocijom.

Resenje je u ekspanziji. Nasa tela su programirana da obuhvate svaku emociju. Meni to deluje kao ogromno prostranstvo, puno mogucnosti.

Foto: Gitos Art

APLAUZ MOLIM!!!

Kao deo sire drustvene grupe, covek ima inherentnu potrebu da svojim delovanjem potpomogne unapredjivanje te vece celine, te da njegovo zalaganje i trud budu prepoznati i ispostovani. Svi znamo za Maslovljevu hijerarhiju psiholoskih potreba. Imamo potrebu da budemo vidjeni i dozivljeni od strane znacajnih drugih, dakle tezimo validaciji i od spolja.
Problem nastaje kada postanemo zavisni od spoljasnjih pohvala, pa spoljasnja validacija postane glavni motiv naseg delovanja. To se desava onda kada nismo razvili unutrasnju motivaciju i strast prema poslu kojim se bavimo.
Mozda radimo samo ono sto se drugima svidja ili sto su drugi odabrali za nas, kako bismo im udovoljili. Mozda su nam roditelji aplaudirali kada postignemo uspeh u nekim aktivnostima, po njihovoj volji, pa smo postali zavisni od tih aplauaza i nismo ni stigli da istrazimo sta nas autenticno zanima.
Kada ne postoji izgradjen osecaj sopstvene vrednosti(samopostovanje), onda pumpamo samopouzdanje, tako sto radimo samo one stvari za koje se pokazalo da ce doprineti najvecem broju aplauza. Ko smo mi bez tih aktivnosti to ne znamo, ali dok dobijamo pohvale, necemo sebi ni postavljati to pitanje.
Dakle, postoji distinkcija izmedju legitimne potrebe za pripadanjem i prihvatanjem od strane drustvene zajednice (uze ili sire), ali ta vrsta potrebe ne mora prerasti u nezasitu glad za validacijom. U tom slucaju, rec je o potrebi ega da kako zna i ume odrzi dobru pozitivnu sliku o sebi, koja nema utemeljenje u selfu(jungijanski shvacenom), te je sustinski nestabilna. Tada ce dobijanje validacije biti glavni motivator.
Osoba ce postati nezasita, a zadovoljstvo kratkog daha. Cim dobije potvrdu za kojom traga, brze bolje ce pojuriti ka sledecem “projektu“ koji obecava aplauze. Postoji neutoljiva zelja za potvrdom od strane svih ljudi sa kojima stupa u kontakt i povecana osetljivost na kritiku.
Sa druge strane, kada je motivacija ka poslu intrinzicna, strast za obavljanjem odredjene vrste posla je primarna, a validacija od strane drugih sekundarna.
Osoba ceni kada dobije povratnu informaciju da su njegova zalaganja primecena, a plodovi rada od koristi drugima i duboko je zahvalna na tome. Ne juri za pohvalama, nije anksiozna i nezasita. Dovoljno joj je da je odredjenom broju ljudi od koristi, nema zelju da se svima svidi i zapravo spoljasnja validacija predstavlja “slag na torti“.
Dodala bih i da zavisnost od spoljnih pohvala na neki nacin urusava kreativnost i originalnost, jer kako bismo se svima svideli moramo igrati na sigurno, a inovativne ideje dolaze sa spremnoscu na odredjeni rizik.

Foto: Sa sjta http://www.uihire.com

 

ZIVOT POPUT OTKUCAJA SRCA

Energetski usponi i padovi, praćeni emocionalnim doživljajima sreće, radosti, ushićenja u smeni sa doživljajem tuge, ravnodušnosti, ili čak očaja, nisu rezervisani samo za tzv. poremećaje raspoloženja. Nema uspona bez pada i obrnuto, to su dva lica istog novčića.

Psihološki razvoj u sebi nosi krizu. Stalno smo u procesu izgradnje i razgradnje i svi aspekti naše ličnosti su u igri ( i ja vredna i kreativna i ja lenja i malodušna; ona koja je oprezna i ona koja je spremna na rizik.. ).

Sve smo to mi i sasvim je normalno da prolazimo kroz različite faze i da se menjamo, kao što se će se menjati zahtevi okoline koja nas okružuje.
Naravno da postoje individualne razlike koje se tiču same amplitude smene više i niže energije i intenziteta emocionalnih doživljaja, ali pošto smo dualna bića, ta amplituda mora da postoji, inače životarimo.

Život je poput otkucaja srca. Kada pogledamo grafički zapis električnih potencijala srčanog mišića (EKG), ulazak u ravnu liniju je najveća opasnost. Niko nije lišen emocionalnih turbulencija, samo se o tome dovoljno ne priča.

Na nama je da iznađemo najadekvatniji način kako da se nosimo sa tim burama, da ih prihvatimo kao sastavni deo života i budemo prijatelj sa sobom i svim onim aspektima, koji su gradivno tkivo našeg identiteta.

 

ZAŠTO JE TEŠKO SAOSEĆATI SA SOBOM?

 

Prednovogodišnji tekst za sve one koji sosećaju sa drugima, ali ne uspevaju da neguju blagonaklon i podržavajući odnos sa sobom.

 

Zašto nam je toliko teško da saosećamo sa sobom? Da budemo blagi prema sebi i prihvatajući prema sopstvenim greskama?

Umemo da podržimo prijatelja/partnera u trenucima lične krize i neuspeha, budemo brižni i razumevajući, a sa druge strane sebe tretiramo kao najvećeg neprijatelja.

Dr Kristin Neff i Dr Chris Germer, bave se istarživačkim radom na ovom polju, a osmislili su i specifičan program u kome na praktičan način pomažu ljudima da izgrade i ojačaju sposobnost saosećanja sa sobom. Psihološka istraživanja nedvosmisleno ukazuju na benefite od praktikovanja saosećajnosti, ne samo prema drugima, već na prvom mestu prema sebi. Kada sebe prihvatamo i podržavamo, automatski generišemo saosecanje i prama drugima.

Pokazalo se da ljudi imaju poteškoća da saosećaju sa sobom, jer smo naučeni da teba da “stisnemo zube” i  guramo sebe ka zadatom cilju. Mišljenja smo da ako nismo strogi prema sebi, da će to umanjiti našu motivaciju i onemogućiti nam da ostvarujemo uspeh.

Upravo je suprotno! Kada smo grubi prema sebi u trenucima emocionalno teških perioda i doživljenog neuspeha, počinjemo da se plašimo da ne napravimo gresku, što povratno izaziva pojačanu anksioznost pri svakom poduhvatu i umanjuje naše samopouzdanje. U takvom stanju, samo ćemo jos više grešiti i potvrdjivati sebi da smo zbog toga neuspešni i manje vredni.

Sa druge strane, ako tokom doživljenog neuspeha gajimo prema sebi podržavajući i prihvatajući odnos i ne pribegavamo samokažnjavanju, održavaćemo veru u sebe i istrajati pred izazovima, uprkos mogućnosti neuspeha.

Možemo se uvek vratiti u neku situaciju u detinjstvu kada smo se mučli, prolazili kroz krizu. Šta nam je tada više bilo od koristi? Strog, kritikujući odnos roditelja ili onaj razumevajući i podržavajući? Podržavanje ne znači i popuštanje/podilaženje, ne podrazumeva liniju manjeg otpora, već oslonac i veru u naše mogućnosti i sposobnosti, “vetar u ledja’ uz poruku da je ljudski gresiti. Greske su neminovne, ali ne moraju i ne treba da označavaju poraz. Na greškama se uči.

Saosećanje (eng. “suffer with”), doslovno se prevodi kao “patiti sa”. To znači da smo sposobni da detektujemo i prepoznamo nečiju patnju i da smo pokrenuti da uradimo nešto što bi tu patnju ublažilo.

Saosećanje sa drugima/sobom se može učiti i jačati. Biološki (kao sisari), imamo predispoziciju za negu, brigu i privrženost. Vrlo često umemo da budemo podrška drugima, samo je potrebno da sebi damo dozvolu da se na isti način ophodimo i prema sebi. “Biti dobar podržavajući prijatelj sam sebi “ je definicija saosecanja(sa sobom), ističe Katrin Neff.

Pomenuta autorka izdvojila je tri komponente, kao sastavne delove saosećanja:

1) Tretiranje sebe sa razumevanjem, toplinom i blagošću umesto grubim kriticizmom. Aktivno  smo motivisani da pomognemo sebi. Kada primetimo da se borimo/mučimo, zastanemo, oslušnemo sebe, zapitamo se šta nam je u tom trenutku potrebno  i pokušavamo to sebi da damo.

2) Zajedničko ljudsko iskustvo bi bila druga komponenta. Patnja je sastavni deo ljudskog iskustva. Ono što nas sve povezuje i čini ljudima je to da smo smrtni, ranjivi i nesavršeni. Postoji određena uteha u tome da se podsetimo da nismo sami u svojoj patnji. Nismo jedini koji patimo. Niko nije pošteđen od pravljenja grešaka, te “neuspeh” nije nešto što se samo nama dešava, već je deo zajedničkog iskustva ljudske vrste.

3) Mindfulness – sposobnost da budemo prisutni sa onim što se dešava u trenutku dok se dešava, koliko god neprijatno bilo. Imati hrabrosti da budemo prisutni kada nam je teško, a ne da automatski pokušavamo da se opiremo ili izbegavamo neprijatne emocije. Sposobnost održavnja neosuđujućeg stava prema sadržajima svesti koji će se javljati (slike, emocije, misli, telesne senzacije), kako se sa jedne strane ne bi previse identifikovali sa negativnim sadržajima, dok ih sa druge strane ne bismo ni po svaku cenu izbegavali.

Kada se osećamo uplašeno ili u opasnosti, naš  trenutni, prirodni instinkt(nesvesna reakcija) je da odemo u fight, flight, freeze  odgovor (automatski odgovor primitivnog/reptilskog dela mozga). Ne treba zbog toga sebe da OSUĐUJEMO, baš iz razloga što je taj odgovor automatski i ne možemo da utičemo na njega, a svakako je koristan, jer mu je funkcija da nas zaštiti.

Jedna od većih opasnosti u današnjem vremenu je kada pogrešimo, doživimo neuspeh ili se osećamo neadekvatno. Način da se sačuvamo  i zaštitimo sebe je u formi borbe sa problemom(na žalost, u ovom slučaju problem je u nama, nije  reč o spoljašnjoj  ospasnosti). Prirodni poriv je da se kritikujemo, bežimo od problema, izolujemo se (osećamo se usamljeno), ili se sledimo, ostajemo zarobljeni u svom umu, ruminiramo(borba, beg, zamrzavanje odgovor).

Lakše nam je da saosećamo sa drugima, jer kada prijatelji pogreše imamo tu neophodnu distancu za sagledavanje situacije, ne osećamo se u opasnosti/ugroženi time, kao kada mi pogrešimo. Kada sami doživimo neuspeh, ne uspevamo da napravimo distancu da bi objektivnije sagledali situaciju, već reagujemo iz našeg “dečijeg” dela, koji je u najmanju ruku jako uplašen.

Potrebna je vežba da u stanju ranjivosti i uz njenu pomoć, dopremo do mudrijijeg aspekta sebe, jer to nije naš prvi instinkt.

Chris Germer je to iskazao na sledeći način: ”Melting of a hart in a face of failure”.

Učeni smo da ojačamo, “ogrubimo” srce, pošto je rizik dozvoliti da srce ponovo omekša, nakon prvih doživljenih povreda. Težak je to zadatak i na prvi pogled zastršujuć, jer  kako bismo to postigli neophodno je da se prisetimo i proživimo ponovo sve one stvari, usled kojih je srce moralo da ojača.

Na kraju kada taj proces prihvatimo sa ljubavlju, ističe Dr Germer, sve dolazi na svoje mesto i bude lakše. Unutrašni otpor uvek ima zaštitnu ulogu, ali ne vodi razvoju i ispunjenju. Naučili smo da ”očvrsnemo” sa dobrim razlogom (da ne osećamo neprijatnost, povrede, tugu i uzroke istih).

Medjutim, velika je i cena koju plaćamo, jer da bismo iskusili radost, moramo da spoznamo patnju.

 

Nađa Šarenac

Izvor:

Kristin Neff, PhD & Chris Germer, PhD – “The Mindful Self-Compassion Workbook: A Proven Way to Accept Yourself, Build Inner Strength, and Thrive”,

https://www.youtube.com/watch?v=11U0h0DPu7k

 

Slika 1&2: Sa FB. Stranice Zoki.art

BILDOVANJE UNUTRASNJEG NEGUJUCEG RODITELJA

Koji je protivotrov za unutrasnjeg kriticara koji je surov i rigidan i sve posmatra kroz crno/bele kategorije?

SAOSECANJE I SAMOPRIHVATANJE

Pored toga sto treba raditi na preispitivanju internalizovanih poruka nama znacajnih autoriteta, vazno je uporedo jacati unutrasnji negujuci glas, kroz samoprihvatanje i saosecanje.

Kada smo bili mali usvojili smo cesto grube i neosetljive poruke od, na prvom mestu roditelja, a kasnije i drugih autoriteta. Iako surov, unutrasni govor, koji lovi svaku nasu i najmanju gresku, imao je svoju svrhu u detinjstvu, jer smo bili bespomocni i legitimno zavisni od drugih.

Morali smo da se adaptiramo na uslove u kojima smo se zatekli i zastitimo sebe od dodatne boli i patnje, posramljivanja i razocaranja. U tu svrhu, dozvolili smo da nam unutrasnji alarm signalizira u koje interakcije ili aktivnosti da se ne upustamo kako bismo izbegli emocionalnu kaznu.

Nas unutrasnji kriticar ili negativni kriticki roditelj(po TA terminologiji) je postao zastareo, ali ga mi i kao odrasli bespogovorno slusamo. Sada imamo kapaciteta da se zauzmemo za sebe i zastitimo i shvatamo da ne zivimo u crnom belom svetu, samo su poruke vec toliko dugo sa nama da su postale nasa stvarnost. Uverenje koje zivimo i ne preispitujemo.

Vazno je to u sebi osvestiti, ali i graditi negujuci, dobronamerni glas. Kao sto prijatelje umemo da saslusamo, razumemo i sagledamo ih kao celovite osobe sa vrlinama i manama, pitanje je zasto to isto ne radimo i kada smo mi u pitanju.

 Svi smo nesavrsena ljudska bica, koja povremeno grese i svima nam treba saosecanje, prihvatanje i podrska, kako bismo prevazisli periode neuspeha ili krize.

Mozemo poceti sa svakodnevnim praktikovanjem sledecih vezbica da bismo povratili unutrasnju ravnotezu i sebe sagledali celovitije i realnije.

 

1. Kada se javi ostar kriticki glas, nase unutrasnje dete ce ponovo ostati neuteseno. Bas kao
sto nam nisu bile zadovoljene psiholoske potrebe kada smo bili deca, kao odrasli opet diramo
u te stare rane, ali ih ne zaceljujemo. Mozemo probati da budemo negujuci roditelj tom
aspektu nase licnosti.
Uzmite svoju sliku iz detinjstva iz perioda koji je za vas bio posebno tezak ili izazovan.
Udubite se u sliku i razmislite kako se to dete oseca? Sta naslucujete iz njegovog drzanja,
izraza lica, ociju? Sigurno ce se pokrenuti i specificne uspomene, mozda bolne.
Posmatrajte to dete sa ljubavlju. Ono je divno i nevino i ni za sta nije krivo. Pokusajte da
utesite to dete, kao da je vase. Da mu puzate ljubav i saosecanje, da se pobrinete za ono sto
mu u tom trenutku treba.
Kako se osecate nakon vezbe?

 

2. Zamislite grupu ljudi, stvarnih ili izmisljenih (sa televizije, iz knjiga koje ste citali, itd), koji u vama izazivaju opustenost, koji su negujuci, brizni, podrzavajuci.
Zivo ih zamislite. Kako vam se obracaju? Kakva im je neverbalna komunikacija (drzanje, izraz lica, ton). Sta bi vam svako od njih rekao, koju prihvatajucu i podrzavajucu poruku bi vam uputio? Culi ste je vec od njih. I onda zamislite da se nalazite u toj grupi ljudi i da pricate sa svakim po na osob. Svaka od izabranih osoba vam upucuje divnu autenticnu poruku ljubavi i podrske, a kada prodjete sve pojedinacno, onda vam svi zajedno pridju i u glas govore svoje poruke. Eksperimentisite. Birajte koju poruku cete glasnije cuti, cija boja glasa vam vise prija..? Vazno je da ih cujete i kao grupu.

Kako se osecate nakon vezbe?

*Vezbe je potrebno ponavljati i dati sebi sansu, ako ne uspe iz prve.

 

Slika1: Sa sajta consensusmedialon.ie
Slika2: Sa FB stranice Quietude

PRAVO LICE TEMPER TANTRUM-A

TEMPER TANTRUMI, nocna mora svakog roditelja, a jos gore ako ih muka zadesi na javnom mestu. Dete se zaista ponasa kao da ga je zaposela neka “mracna” sila i cini nam se, kao da mu je jedini cilj da nam napakosti tim bezobraznim, razmazenim ponasanjem.

Urla, vristi, besni, bacaka se. Telo mu podrhtava kao u transu usled placa i neopisivog besa. Nekooperativno je i ne pristaje ni na sta. Deluje kao da niko i nista ne moze da ga umiri.

Medjutim, da li je dete zaista bezobrazno i razmazeno i zeli voljno da nam napakosti? Sta je u osnovi temper tantruma?

Temper tantrum je RAZVOJNI FENOMEN, koji se javlja na uzrastu od 2-5 godina, narocito kod dece sa visokim nivoom psihicke energije. On je pokusaj oslobadjanja emocioalne energije, koja je suvise jaka i sa kojom njegov sistem u razvoju ne moze da se nosi na adekvatniji nacin.

Ono sto mi vidimo kao lose ponasanje je LEGITIMNA NESPOSOBNOST deteta za primereniju ekspresiju emocija u ranom senzitivnom periodu. Dete se tek uci SPOSOBNOSTI SAMOREGULACIJE. Neokorteks je u fazi razvoja i na snazi je limbicki sistem (emocionalni mozak).

Dete je u tom periodu sposobno da u jednom trenutku dozivljava iskljucivo jednu emociju i ima slabu sposobnost samoregulacije, te mu je potrebna regulacija od spolja (od strane roditelja). Vremenom ce on ovu sposobnost internalizovati, ali do tada roditelj je taj koji treba da ostane pribran i da PODNESE detetovo stanje i pomogne mu uz zagrljaj i svoje prisustvo (da autenticno bude tu ) da se dete regulise.

Odredjena situacija, podigla je kod deteta vise emocija, i ono ne moze da ih obradi. Sposobno je samo za jednu. Ulazi u stanje hiperrazdrazljivosti i to dozivljava kao cist uzas. Kao da ga je zaista spopalo nesto, cega ne moze da se oslobodi. Ostaje zaglavljeno u tom stanju i ne moze samo da povrati balans.

To je kao da smo previse utikaca gurali u steker dok nije zablokirao, usled pojacanog napona.

Dragi roditelji, sledeci put kada vase dete upadne u ovakvo stanje, a ono je zaista nesto sto mu se desi, sto nadjacava njegove razvojne kapacitete, pokusajte da se stavite u njegove cipelice.

Ne treba mu kazna i ignorisanje, vec vase saosecanje, prisustvo i pomoc da se umiri.

Tesko je, i trebace vremena da se prevazidju tantrumi, ali uz vasu pomoc ih nece potiskivati, vec ce ih proradjivati do sve vece EMOCIONALNE ZRELOSTI.
Ovo naravno ne znaci da ce dobiti sve sto pozeli da bi se umirilo.
Ne, granice ce se postavljati, ali cete emocionalno biti uz dete kako bi prevazislo odredjenu razvojnu fazu na najbezbolniji nacin.

TRI KLJUČNE STVARI KOJE RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE OSEĆA ANKSIOZNOST

 

Anksioznost – Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti.
Svako od nas se u većoj ili manjoj meri suočava sa anksioznošću. Ona je deo svakodnevnice. Kada god se nađemo pred nekim novim zadatkom, koji za nas predstavlja veći izazov, možemo osetiti strepnju, nervozu ili tremu.

Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste. Takođe, različite su i strategije kanalisanja ove podignute energije u pravcu kreativnog rešenja. Svi imamo neke svoje specifične mehanizme samoumirivanja ibodrenja.

Iako znamo da je osećanje anksioznosti prirodno i da ima svoju adaptivnu ulogu, teško nam je kada primetimo da je naša deca doživljavaju. Prvo takvo iskustvo se već može desiti na uzrastu kada dete postane svesno mame kao zasebnog bića, te će njen i kratak odlazak izazvati uznemirenost kod deteta.

ŠTA KAO RODITELJI MOŽEMO DA URADIMO DA OSNAĐIMO SVOJE DETE? Često se desi da iz najbolje namere osnažimo anksiozni odgovor, a to nam svakako nije cilj.

1. KOMUNIKACIJA I EDUKACIJA

Razgovaramo sa detetom o njegovim emocijama i doživljajima. Ne guramo problem pod tepih i ne kreiramo distrakcije. Pomažemo detetu da razume svoje emocije. Imenujemo ih. Pomažemo mu da prihvati trenutno stanje uz naglasak da je prolaznog karaktera. Postavljamo pitanja detetu kako bi što specifičnije locirao šta ga najviše uznemirava u konkretnom događaju.

2. VALIDACIJA EMOCIJA

Ne umanjujemo dečiju brigu oko nečega, što za nas može delovati beznačajno. Ne razuveravamo dete rečima : „Nije to ništa“, „Biće sve ok.“ Dete u tom trenutku percipira opasnost i naše neuvažavanje tog doživljaja, dovešće samo do toga da nam se dete ne poverava(jer je zaključilo da ne možemo da ga razumemo), da potiskuje emocije i da se pravi kao da je sve u redu. Cilj je da detetu pošaljemo poruku da je svaka emocija dozvoljena i da ima pravo da oseća ono što oseća.

3. VODIČ KROZ NEPRIJATNOST

Mi smo ti koji „držimo prostor“ detetu da bezbedno ovlada emocijom, da je oseti, prihvati i iznađe adekvatne strategije za kanalisanje kako prijatnih, tako i neprijatnih emocija. Kada je dete u stanju visoke pobuđenosti, naša energija treba da ostane smirena i da neutrališe njegovu. Putem neutralizacije energije i mentalizacije(imenovanje emocija i kognicija koje je prate), održavamo konekciju sa detetom. Umesto burne reakcije(panika kao odgovor na dečiju anksioznost), mirno pružamo podršku detetu da izgradi konstruktivan i prihvatajući odnos i sa neprijatnim stanjima i psihološkim sadržajima. Kada je dete umireno, prelazimo na izgradnju strategija. One su mnogobrojne, od onih za samoumirivanje do iznalaženje konkretnih načina za rešavanje specifičnih problema. Kroz priču, možemo detetu davati različite primere kako smo se nosili sa određenim izazovima. Takođe, možemo da pomognemo detetu da napravi svoj „borbeni plan“ za najčešće scenarije, koi mogu poći po zlu u specifičnoj, za njega bitnoj situaciji, koja mu budi nelagodu i uznemirenost (npr.utakmica, javno izlaganje, društveno okupljanje, itd.)

 

Foto: FB page: Mille&une images

ZALJUBLJIVANJE I PODSVESNA POTRAŽIVANJA

 

U ranijim tekstovima bilo je reči o prirodi emotivnog vezivanja između ljudi. Da ponovim, prema teoriji attachment-a, majčina responzivnost na signale deteta je od ključnog značaja za uspostavljanje kvalitetnog odnosa privrženosti kao razvojnog procesa. Naravno, treba uzeti u obzir i temperament deteta.
U odnosu na majčinu fizičku i emocionalnu dostupnost/nedostupnost i načina na koji će odgovoriti na signale koje beba šalje, dete će postepeno izgradi tzv. unutrašnji radni model privrženosti(URMP). Na osnovu svakodnevnih, ponovljenih iskustava sa majkom, a u zavisnosti od kvaliteta istih, dete će postepeno graditi sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi, ali i o sebi kao o značajnom i vrednom ljubavi.
URMP se izgrađuju između sedmog i devetog meseca, a najintenzivnije tokom druge i treće godine i relativno su stabilni. Unutrašnje modele predstavljaju sa jedne strane lična uverenja i očekivanja o sebi samom i sopstvenom ponašanju, dok je sa druge strane u fokusu skup verovanja i očekivanja koje dete ima o ponašanju značajnih drugih.
Zahvaljujući fenomenu asimilacije, unutrašni rani modeli najčešće nesvesno opstaju kroz život osobe u neizmenjenom obliku, utičući na oblikovanje svih odraslih relacija, na prvom mestu partnerskih odnosa.

KAKO TO ZAPRAVO IZGLEDA?

Ne postoji savršeno roditeljstvo i uz najbolje namere negde ćemo pogrešiti kao roditelji. Najčešće transgeneracijski nesvesno prenosimo određene „vaspitne modele“ ili pod pritiskom sredine primenjujemo i neke metode koje imaju više štete nego koristi za dete. Možemo primenjivati samo ono što smo i sami iskusili i davati samo ono što imamo i umemo da damo.
Najvažnija stvar za rast i razvoj deteta je zadovoljavanje njegovih primarnih potreba kroz autentični kontakt. Iz različitih razloga, neke od potreba neće biti adekvatno zadovoljene, na način ili u količini koja je određenom detetu potrebna. Ta nezadovoljena potreba će biti  mesto gde će dete emocionalno ostati zaglavljeno. Bolno mesto, duboko kodirano u dubinama našeg nesvesno, koje će automatski biti aktivirano, kada se pojavi okidač iz spoljne sredine, na osnovu asocijacije sa starom povredom.

KOJA SU TO ISKUSTVA NEOPHODNA ZA USPEŠAN PSIHOLOŠKI I EMOCIONALNI RAZVOJ DECE?

Dečiji mozak se razvija kroz zadovoljavanje PRIMARNIH POTREBA: – SIGURNOST: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Iskustva taktilne stimulacije, pažnje, zadovoljavanja fizičkih potreba, roditelja kao “sigurne baze”, osećanja pripadnosti, dovešće do formiranja osećaja poverenja i sigurnosti u roditelje, te prijatnosti bivstvovanja u sopstvenoj koži i radoznalosti za istraživanje sveta oko sebe. (od 4 meseca trudnoće do kraja druge godine),
NAMIRENOST: Namirenje kontaktom sa mamom u fazi simbioze. (od 3 do 12 meseca),
EMOCIONALNOST: Slobodna ekspresija emocija, regulacija emocionalnih stanja od strane roditelja, tešenje, umirivanje, prorada frustracija, početak emocionalnog opismenjavanja, ogledanje emocionalnih ekspresija, iskustvo velike količine užitaka i ugodnih emocija. (1,5 do 4 godine),
VIĐENOST/DOŽIVLJENOST: Iskustvo doživljenosti, iskustvo da su roditelji uočili, prepoznali i prihvatili detetovu autentičnu dimenziju, njegovu posebnost i specifičnost u svim razvojnim fazama. (1,5 do 4 godine),
PRIZNANJE: Afirmacija ličnog osećaja moći, priznavanje njegovog vlastitog autoriteta od strane osoba od autoriteta – roditelja. ( od 3 do 7 godine)

I kada odrastemo, ostaće žudnja za iskustvima koja je trebalo da dobijemo u detinjstvu, a koja su u službi podmirivanja primarnih potreba u najsenzitivnijem periodu, kada su nam bila neophodna. Biološki smo predodređeni da ih dobijemo, jer su preduslov našeg optimalnog razvoja. Razvojno poticajna iskustva koja nismo dobili ostavljaju prazninu u našem životnom narativu i onemogaćavaju nam da se zaokružimo i integrišemo delove sa kojima nismo u kontaktu, jer su previše bolni za svesnu obradu. Svako od nas ima neku svoju “nedovršenu priču“ i kompulziju da je dovrši, tj. namiri one potrebe koje nisu namirene na adekvatan način.
Ono što osoba nije dobila od roditelja, jer drugačije nisu umeli i znali(ovde nije reč o krivici), kroz mehanizam transfera potražiće od partnera. Nesvesno odabiramo partnera u koga se zaljubljujemo. Dublji delovi mozga učestvuju u tome da u nekome prepoznamo specifičnu energiju jednog od roditelja i onda u njega projektujemo naša očekivanja, iz želje da on napokon bude taj koji će nam pomoći da dovršimo našu priču.

Robin Skiner, porodični psihoterapeut bi to ovako iskazao : “Mi nosimo svoju porodicu sa sobom, negde u sebi i šaljemo signale zahvaljujući kojima nas drugi sa sličnom porodičnom istorijom prepoznaju.“
Dr Harviile Hendrix, podrobnije objašnjava: “Moramo pomoći parovima da razumeju stvarnost da se njihova romantična privlačnost temelji na podsvesnoj slici koja ih je zbližila. Priroda funkcioniše na takav način. Zbližava ljude koji nisu kompatibilni, iako oni misle da jesu (ali fundamentalno nisu), kako bi se međusobno zalečili i razvili. Tokom godina istraživanja, došli smo do sledećeg zaključka: Ako se zaljubim u nekoga, ta će osoba aktivirati one moje delove koji se najviše moraju razviti. Tako počinje postupak međusobnog razvoja i zalečenja.“

Međutim, tu ima jedna caka. Sa jedne strane postoji žudnja za onim što nam je potrebno i što nismo dobili kada nam je bilo najpotrebnije. Sa druge strane postoji nesvesnost o potrebi, a svesnost o sekundarnoj emociji: da mi nešto ide na živce, da me nervira, da sam zbog toga besan/a ili tužan/a. Nismo u kontaktu sa bolnim iskustvom, jer se različitim mehanizmima odbrane štitimo od inicijalne boli i patnje. Kao deca smo bili najranjiviji i naš sistem je podigao štit i uposlio različite odbrambene mehanizme, kako bismo preživeli i bez stvari koje su nam tada bile neophodne od strane najznačajnijih osoba od kojih smo legitimno zavisili.
Ako se u odnosu ne osećamo sigurno, a to će se desiti kada se stara rana aktivira, ućićemo u odbrambeno stanje, koje smo naučili u detinjstvu, i opet nećemo dobiti ono za čim žudimo. Partner će, najverovatnije takođe ući u napad ili odbranu i nećemo imati zajedničko polazište.

 

Psihoterapija ovde može dosta da pomogne parovima da osveste svoje odbrambene obrasce, ali i bolne teme na koje reaguju. Cilj je pomoći im da stvore sigurnost u vezi, jer bez sigurnosti nema ni povezanosti. Pomoći im da razumeju poziciju druge strane i zašto se neko ponaša na određen način i šta je to što se nalazi ispod površine. Šta je to što im je zaista potrebno?

Takođe, ono što je važno istaći je da svi možemo samo ono što smo iskustveno doživeli. Npr. Ako kao dete nismo mogli da dobijemo od majke ono što nam je potrebno i kada nam je to potrebno (dodir, utehu, regulaciju, pažnju, prihvatanje, itd), mi onda iskustveno ne znamo ni kako da primamo. Stalno smo u stanju potraživanja, ali ne i uzimanja. Samo nam je ono poznato. Nismo naučili kako da primamo od drugih, iako imamo jaku potrebu da dobijamo od drugih. Iako se osećamo prazno i neispunjeno.

Upravo zbog toga neki ljudi iznova ponavljaju ovakve obrasce u partnerskim odnosima i ostaju nezadovoljni. Često se pitaju: “Kako završavam samo sa onima koji ne daju?“
Možda oni ne umeju ili ne žele da daju, ali ono sto je ovde bitno je da osoba koja potražuje, vrlo često ne zna kako da primi ono što joj treba. Nedostaje joj to iskustvo. Nije naučila kako se to radi i kada bi neko došao i nesebično počeo da joj daje, vrlo verovatno bi se našla zbunjena zbog neiskustva primanja, a i straha od nečega za nju nepoznatog.

Koliko god neprijatna da su osećanja koja izviru iz nezadovoljenih potreba, ona su za naš nešto što nam je poznato i sa čim smo naučili da se nosimo. Iskustva koja smo dobili kroz odnos sa roditeljima su naša realnost. Oni su sržni deo našeg narativna, naše percepcije, našeg odnosa prema sebi i drugima.
Dobra vest je da kao odrasli imamo više kapaciteta i snage da budemo u kontaktu sa bolnim mestom i više mogućnosti da menjamo naše dečije narative. Sposobni smo da sami ili uz stručnu pomoć osvestimo naše obdrane i zacelimo razvojne rane, a onda steknemo i određene sposobnosti i naučimo veštine koje nam fale. Postepeno, uz podršku i strpljenje, možemo skidati sa sebe stare okove koji su nam nekada bili neophodni, ali nam sada otežavaju život. Možemo sticati nova, korektivna iskustva i svesno osmišljavati vlastitu životnu priču.

“School of life” uvek ima zanimljive videe na razne psihološke teme. Ovom prilikom ću priložiti dva koji slikovito upotpunjuju današnju temu:

 

 

Izvor:

Predavanja Tomislava Kuljisa u IPD centru, Beograd

Slika1: http://www.okvir.org/tag/psihologija/
Slika2: http://psihoterapija.online.rs/tag/partnerski-odnosi/
Slika3: https://www.krazyinlove.com/broken-heart/i-dont-wanna-play-this-game-anymore/

 

Teorija privrženosti II deo – PARTNERSKI ODNOSI

U prethodnom tekstu otvorili smo temu attacment-a (privrženosti) kod dece, a sada je vreme da  otkrijemo šta se dešava u vezama odraslih osoba, naročito kada je u pitanju najznačajnija od njih, a to je partnerska ili ljubavna veza.

Istraživanja Mery Ainsworth produbila su konceptualizaciju fenomena privrženosti. Privrženost počinje da se tretira kao osobina ličnosti. Ovakvo shvaćena, odlika je ne samo dece, već i odraslih.

Bitne karakteristike privrženosti kod odraslih i razlike u odnosu na dečiju:

  • Blizina figure nije nužna, već pre kontinuirana psihosocijalna povezanostost i trajnost.
  • Uzajamnost u podršci i dostupnosti za razliku od vezivanja po tipu dete-roditelj, koja je jednosmerna,
  • Iskustvo privrženosti služi mnogo većem broju funkcija. Ukoliko afirmiše osećanje sigurnosti i podrške, bilo koji ljudski odnos može sadržati komponentu privrženosti, međutim samo mali broj odnosa će imati dominantno afektivno određenje.

Formiranje partnerskih odnosa

Toliko je različitih modaliteta u kojima parovi funkcionišu, da ih nije lako sve sagledati i objasniti. Međutim, pristalice teorije afektivnog vezivanja, Hazan i Shaver(1987) imaju svoje viđenje, koje je bazirano na argumentima do kojih je došlo preko 400 istraživača ove oblasti. Njihovo uverenje je da unutrašnji radni modeli najćešće nesvesno opstaju tokom celog života, te utiču na oblikovanje svih kasnijih životnih relacija.

Hazan i Shaver smatraju da emocionalnom dinamikom i ranog afektivnog i partnerskog odnosa upravlja isti bihejvioralni sistem. Odraslima, partner, takođe može služiti kao sigurna baza  iz koje se istražuje okolina i učestvuje u različitim projektima. Kada je partner dostupan, razumevajući i uz nas, osećaćemo se bezbednije i sigurnije. Osećanje sigurnosti je ključno u partnerskom odnosu, jer tek kada osetimo sigurnost, moćićemo zaista i da se povežemo. Da budemo otvoreni i spremni za razmenu.

Služeći se šemom, koju je postavila Mery Ainsworth, a koja nudi okvir za organizovanje individualnih razlika u načinu mišljenja, osećanja i ponašanja u partnerskim vezama, Hazan i Shaver uspevaju da izdvoje tri kvalitativno različite vrste partnerske afektivne vezanosti, a to su: sigurna, nesigurno ambivalentna i nesigurno odbacujuća.

Na osnovu različitih iskustva afektivnog vezivanja iz prošlosti, ljudi formiraju određena očekivanja i uverenja o sebi samima i sopstvenim bliskim vezama. Pozitivna i manje pozitivna ili odbacujuća iskustva ugrađuju se u relativno stabilne unutrašnje radne modele privrženosti. Pored vezanosti, za partnersku ljubav su karakteristična jos dva bihejvioralna sistema, a to su brižnost i sex. Ovi fenomeni, iako teorijski odvojivi su praktično isprepletani

Rad pomenutih autora samo je jedan u nizu rezultata proisteklih iz empiriske ekspanzije u ovoj oblasti. U pokušaju integracije raznovrene empiriske građe, posebno se ističe Kim Bartholomew, koja je 1998-e godine formulisala tzv. četirikategirijalan model vezanosti. Model je izveden iz Bowlby-jevih teorijskih postavki o dva tipa unutrašnjih modela vezanosti (model sebe i model drugoga), kojima se pridružuju dimenzije odbacivanja  i anksioznosti, identifikovane faktorskom analizom. Ukrštanjem ovih dimenzija sa unutrašnjim radnim modelima dobijaju se četiri glavna stila vezanosti: sigurni, preokupirani, povlačeći i bojažljivi(plašljivi) stil vezanosti. “Svaki od navedenih stilova vezanosti karakteriše različiti pristup bliskim osobama, kao i različite strategije emocionalne regulacije i interpersonalnog ponašanja”, istakla je Bartholomew.

 

 

Karakteristike izdvojenih oblika afektivne vezanostih kod odraslih osoba:

Sigurni tip: Ljudi sa sigurnim strategijama vezivanja nemaju problem da iskažu svoju zainteresovanost i naklonost ka potencijalnom partneru. Takođe se osećaju sasvim udobno u sopstvenoj koži i ne predstavlja im problem da budu sami. Oni umeju pravilno da rasporede prioritete u različitim životnim sferama, te da izdvoje vreme za partnerske odnose, na takav način da se održi optimalna distanca koja je potrebna za uzajamnost. Sposobni su da prihvate odbacivanje i da se kreću napred uprkos boli, ali su takođe sposobni i da budu lojalni i žrtvuju neke svoje želje i interese kada je to potrebno. Nemaju problem da veruju ljudima sa kojima su bliski, a i sami su vrlo pouzdani. Prema psihološkim istraživanjima sprovedenim u Americi (Mickelson, K. D., Kessler, R. C., & Shaver, P. R. (1997). Adult attachment in a nationally representative sample. Journal of Personality and Social Psychology, 73(5), 1092-1106.), preko 50% stanovništva spada u sigurno vezane. Sigurnu tip privrženosti razvijaju osobe koje su u detinjstvu adekvatno zadovoljile svoje razvojne potrebe uz veliku količinu podrške i ljubavi.

 

Preokupirani tip: Često su pod stresom u vezi svojih partnerskih odnosa. Potrebna im je stalna naklonost i uveravanje od partnera da je sve u redu u vezi odnosa. Imaju poteškoća da budu sami sa sobom ili van veze. Često će podleći nezdravim ili uvredljivim odnosima. Imaju poteškoće da veruju ljudima, čak iako su u bliskom odnosu. Njihovo ponašanje može biti iracionalno i preterano emocionalno. Čućete ih često da se žale kako su svi pripadnici suprotnog pola hladni i bezdušni. Ovo je devojka koja vas poziva 30 puta u jednoj noći pitajući se zašto je niste pozvali Ili momak koji prati  šta radi  njegova devojka, kako bi se uverio da ne flertuje sa drugim muškarcima. Preokupirane strategije vezivanja razvijaju se u detinjstvu  kod  dece koja dobiju ljubav i negu na nepredvidiv način.

Izbjegavajući tip: Izbjegavajući tipovi vezivanja su izuzetno nezavisni, samodovoljni i ne osećaju se prijatno u intimnim situacijama. Pokazuju strah i odbojnost prema vezivanju i stručnjaci su za racionalizaciju razloga svog izlaska iz bilo koje intimne situacije. Redovno se žale na doživljaj  “gušenja” kada ljudi pokušavaju da im se približe. U svakoj vezi, uvek imaju izlaznu strategiju. Često organizuju svoj način života na takav način kako bi izbegli posvećenost ili previše intimni kontakt. Primer momka koji radi 80 sati nedeljno i uznemirava se kada žena sa kojim je u vezi želi da ga vidi više od jednom nedeljno(za vikend). Izbegavajuću strategiju vezivanja u detinjstvu, razvijaju deca koja su uspela da zadovolje neke svoje potrebe, dok su ostale zanemarene (na primer dete je bilo redovno hranjeno, ali nije bilo dovoljno fizičkog kontakta).

Plašljivi tip: Ne samo da se plaše intimnosti i posvećenosti, već su nepoverljivi i obrušiće se na svakoga ko pokušava da im se približi. Često provode veliki deo svog vremena sami i nesrećni, u destruktivnim ili nefunkcionalnim odnosima. Prema pomenutim istraživanjima sprovedenim u Americi, samo mali procenat populacije se može kvalifikovati u ovaj tip, a obično imaju i mnoštvo drugih emocionalnih problema u drugim područjima njihovog života (zloupotreba supstanci, depresija itd.). Ovakve strategije se razvijaju u detinjstvu kod dece koja su bila zlostavljena ili zanemarivana.

Kao i kod većine psiholoških profila, ovi tipovi nisu uniformni. Možemo se kretati po već spomenutim dimenzijama, iako svi imamo jednu dominantnu strategiju. Zaključak  je da možemo pokazati tendencije više strategija u zavisnosti od situacije, a i različitim intenzitetom.  Dakle, “sigurni” tipovi će i dalje pokazivati neko uznemirujuće ili izbegavajuće ponašanje. “Uznemireni” tipovi ponekad će pokazati sigurno ponašanje, itd. Stanje stvari nije sve ili ništa.

Koristeći ovaj model kao mapu puta, možemo početi sa jačanjem ”sigurnih” strategija. Anksiozni tipovi mogu da rade na jačanju sebe, stvaranju zdravih granica i negovanju zdravog samopouzdanja. Nekada je dobro da se pronađe aktivnost van sfere prtnerskih odnosa, u koju se ulažemo sa strašću. Ona nam može biti osnova na kojoj ćemo jačati smopouzdanje. Izbegavajući tipovi bi mogli raditi na otvaranju prema drugima, obogaćujućii svoje odnose tako što će se postepeno učiti uzajamnosti u odnosima. Naša je odgovornost da pronađemo nešto sjajno u svima s kojima se susrećemo. Budimo radoznali. Ne sudimo na prvu loptu.

 

Izvor:

Ainsworth, M. S., & Bowlby, J. (1991), An ethological approach to personality development, American Psychologist 46(4).

Bartholomew,K.,Avoidance of intimacy: An attachment perspective, Journal of social pszchology 37, 95-109, (1993).

Shaver P. R., & Hazan,C.,Romantic love conceptualized as an attachment process, Journal of personality and social psychology 52, 511-524, (1987).

 

Slika1.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJ-BF446_BONDS_D_20120220170312.jpg

Slika2.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJBF449_BONDSJ_DV_20120220170504.jpg

1 2 3 5