KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

PRIMER STUDIJE SLUČAJA POSREDSTVOM KLINIČKOG INTERVJUA I deo

Mini studija slučaja

Ispitanik: M. M., star 28 godina

Najpre ću nabrojati sve podatke koje jedna klinička studija slučaja treba da sadrži, a onda ću se fokusirati samo na rezime LOBI –ja i na transkript eksplorativnog intervjua i njegovu analizu, kako bi identitet ispitanika ostao skriven.

Hronološki poređane oblasti ispitivanja:

  • Lista osnovnih biografskih informacija (LOBI)
  • Lični podaci o ispitaniku
  • Minimalni podaci o porodici i odnosima u porodici
  • Minimalni lični podaci o detinjstvu
  • Minimalni podaci o školovanju
  • Adolescencija
  • Minimalni podaci o socijalnom ponašanju i interesovanjima
  • Minimalni podaci o seksualnom ponašanju i partnerskim odnosima
  • Minimalni podaci o profesiji
  • Minimalni podaci bolesti u porodici
  • Minimalni podaci o izgledu ispitanika i ponašanju za vreme ispitivanja
  • Rezime LOBI-ja
  • Intervju
  • Analiza intervjua
  • Analiza ponašanja ispitanika tokom ispitivanja
  • Formulacija slučaja

Rezime LOBI-ja:

Na osnovu prikupljenih podataka moguće je steći uvid u neke od obrazaca funkcionisanja ispitanika u različitim sferama života. Zahvaljujući podacima o odnosima u porodici, sa prijateljima, na poslu, prema novcu i u ljubavnom životu može se reći da je ispitanik veoma privržen nematerijalnim bogatstvima, trudeći se da pomiri razlike u karakterima u najužoj porodici (sestra, otac i majka), da provede što više vremena sa osobama koje voli, da uči, da se usavršava i obrazuje.

otac-i-sinVezanost za roditelje je evidentna. Ipak, vezanost za majku je nešto veća, zbog njene osetljivosti, ali i zbog sličnosti u razmišljanju koje deli sa njom. Oca izuzetno poštuje i njegovo poštenje ističe iznad svega, ali prema njemu ima nešto uzdržaniji odnos ( uočljiv je nesklad između verbalnog i neverbalnog).  Iz ispitanikove priče može se zaključiti da je odrastao u  funkcionalnoj porodici  (ne seća se neke njihove veće svađe) gde su oba roditelja pružala veliku ljubav i podršku, sa velikim poverenjem u svoju decu.

Odnos sa majkom je veoma snažan i ispitanik priznaje da je posebno osetljiv na njeno zdravlje. Njena dobrota drži celu porodicu na okupu, i on se nada da će uspeti da osnuje porodicu po uzoru na svoju porodicu porekla. Ako treba izdvojiti tri osobe za koje je ispitanik posebno vezan, one su pretežno ženskog pola (majka, sestra i devojka). Što se odnosa sa ocem tiče, tu temu bi trebalo dublje ispitati. Veliku ljubav i poštovanje prema ocu smenjuju drugačija raspoloženja prema njegovoj velikoj samouverenosti i tvrdoglavosti. Naime, ispitanik često to opaža kod svog oca i trudi se da mu ne zameri, iako nema slobodu to otvoreno da mu kaže, ne želeći da se on naljuti.

Kada se radi o partnerskim odnosima, M. M. se čini veoma zadovoljan i ne odbija da razgovara o svojoj vezi, smatrajući da u njoj ima sve što mu je potrebno. Moguće je da zbog toga ne oseća potrebu da detaljnije razgovara o svojim prethodnim vezama. Može se zaključiti da mu je bilo jako važno da roditelji prihvate njegovu devojku, i čini se da su izgradili dobar odnos. Saradnja, poštovanje i uzajamno poverenje (što je ispitanik posebno naglasio kao prerogativ u ostvarivanju kvalitetne romantične veze) u kojim je M. M. odrastao, ključni su za prenos obrazaca ponašanja u svojoj budućoj porodici , dok kod partnerke traži iskrenost i duhovitost. Takođe, naslućuje se da su mu jako važna zajednička interesovanja (npr. njegova devojka studira istoriju umetnosti i on se jako interesuje za istoriju arhitekture). M. M. je staložen, odgovoran i vredan.

Promene mesta stanovanja ispitaniku nisu isuviše strane, on voli da putuje i da nauči sve što može, ako ga interesuje. Takođe je zainteresovan za konstantno unapređivanje u obrazovanju, iako ga vreme, finansije, a pomalo i lenjost, sputavaju o tome. Kada je reč o novcu, nije mu privržen, smatra da je to samo sredstvo za dolaženje do cilja i do onoga što želi. Kao krajnji cilj u karijeri naveo je dovoljna primanja da ne mora da razmišlja o „sastavljanju kraja s krajem“ i ispunjavanju nekih osnovnih životnih benefita, ponajviše vezanih za putovanja.

A photo by Patryk Sobczak. unsplash.com/photos/9VPtNW84vGIBes koji se jako retko, ali značajno ispoljava, rezultat je često suzdržanih negativnih emocija, sa kojima se ispitanik bori glasnim slušanjem muzike i povlačenjem u sebe. Zdravstveni problemi ispitanika nisu dovoljno ispitani i to je jedna od tema koju treba dalje produbiti, kako bi se uvidelo da li su možda uzroci njegovih problema psihološki.

Eksplorativni intervju će se dakle, koncentrisati na njegov kompleksan odnos sa ocem, na ispitivanje porodičnih očekivanja, uverenja i zabrana, kao i na proradu ispitanikovog zdravstvenog stanja, tj. simptoma na koje se žali, kako bi se rasvetlile potencijalne zone konflikta.

Na koje to poteškoće nailaze adolescenti kada su u pitanju partnerski i seksualni odnosi?

youthZa izbor partnera potrebna je emocionalna zrelost. Prve modele partnerskih odnosa stičemo iz porodice porekla. Naravno, ukoliko postoje loši odnosi između roditelja i loša porodična atmosfera, ne mora da znači da će se to u potpunosti precrtati na detetov izbor.

Odrasla osoba je sposobna da određene nedostatke u oblasti emocionalnih sposobnosti kompenzuje i nadoknadi na drugom mestu. Možda će tetka i teča, baka i deka, neki prijatelji itd. pružiti bolji primer partnerskih odnosa. Ovde hoću da kažem da su odnosi u porodici jako važni, ali ne i odlučujući faktor u postavljanju uzora za kreiranje partnerskih odnosa.

Međutim, kod nekih osoba splet različitih okolosti, uključujući i sopstveno loše iskustvo vezano za interakcije sa suprotnim polom, mogu dovesti do osećanja inferiornosti, zastoja u emocionalnom sazrevanju, kao i straha od emocionalnog zanemarivanja i povređivanja. Takve osobe  će formirati negativne asocijacije u vezi sa potencijalnim partnerima.

Dakle, problemi sa kojima se mladi susreću u neposrednoj su vezi sa emocionalnom nezrelošću. Čovek ceo svoj život radi na usavršavanju socijalnih veština i komunikacionih sposobnosti, ali potreban je optimalan nivo razvoja emocionalnih kompetencija kako bismo bili spremni da se upustimo u intimnu vezu, izaberemo odgovarajućeg partnera i  da zajednički sa njim, putem kompromisa razvijamo svoju vezu. Za to je potrebno da imamo stabilnu sliku sebe i drugih (na koju, između ostalog, utiče i zanemarivanje i prezaštićavanje od strane naših najbližih), realna očekivanja , poštovanje i uvažavanje tuđih potreba, kao i sposobnost mentalizacije i neutralizacije emocija i prihvatanje odgovornosti za sopstvene postupke.

Što se seksualnosti tiče, čini mi se da su mladi u Srbiji nalaze u krajnje nezavidnoj situaciji. Sa jedne strane su pod uticajem tradicionalne patrijarhalne kulture, koja ima krute norme, pod kojima su seksualne teme i problemi još uvek tabuirani. Sa druge strane, sa malih ekrana nas bombarduju dehumanizujući produkti potrošačke pop kulture, koja  mladima pružaju instant modele ili trendove “ depersonalizovanih objekata“, kojima je seks samo još jedno sredstvo u postizanju uspeha , ili kako bi Vorhol rekao, svojih 5 minuta slave.

youth1Kako su adolescenti više okrenuti svojim vršnjačkim grupama, kada su u pitanju modeli seksualnog izražavanja, mišljenja sam da je seksualna edukacija neophodna u osnovnim i srednjim školama, kao i organizovanje radionica na kojima će se na pravi način diskutovati sa mladima o pogrešnim uverenjima, predrasudama i nedoumicama u vezi seksualnog ponašanja. Još uvek mi je nejasno zašto je nekada obavezno seksualno obrazovanje napustilo školske učionice?

Да ли (пре)заштићујете своје дете?

Пример из психотерапијске праксе:

girl worriedШанон, 21-годишња студенткиња долази код психотерапеута и жали се на повећану анксиозност и тешкоће у вези са завршавањем својих обавеза. Такође је рекла да је њена двогодишња веза у проблему. Била је, с времена на време, на психотерапији од своје адолесценције и закључила је да јој то никада није помагало. Сада се осећа безнадежно. Нада се да ће јој психотерапеут рећи ШТА ДА РАДИ. Осим што је повремено викендом конзумирала марихуану, не постоји историја злоупотребе супстанци, нити је известила о самоповређујућем понашању или суицидалним идејама. Она је најстарије дете у потпуној породици и изјавила је да има веома блиску повезаност са оба родитеља. Описује родитељске драматичне покушаје да јој помогну кроз њену академску и социјалну каријеру. Нпр. када је имала потешкоћа у склапању пријатељстава  као мало дете, њени родитељи би организовали забаву за њу и позвали све њене другове из одељења. Такође је рекла да када би имала проблема у школи њени родитељи би ангажовали најбоље наставнике да јој помогну. Иако им је била захвална за такву помоћ, Шанон је изјавила да јој њен академски успех изгледа као лаж. Она се, такође, пита да ли су њена пријатељства заиста права пошто се чак и сада осећа као да их купује. Она осећа да без помоћи родитеља не би успела. До тог дана каже да је звала родитеље свако вече, и када је имала свађу са дечком, она и њена мајка провеле су сате на телефону „радећи на томе“. Недавно, ипак, њена мајка је престала да пише домаће задатке за њу са циљем да је припреми за реалан живот. Она је сада јако уплашена да ли ће моћи да поднесе своје обавезе и да је у опасности да неуспешно заврши свој семестар. Осећа се напуштеном и преплашено, неадекватно за задатке који се траже од ње. Недавна свађа са њеним дечком увећала је њену анксиозност и претходила њеној посети психотерапеуту, током које је она изразила да се осећа контролисаном од стране њеног дечка и неадекватном у тој вези. Често се осећала неспособном да живи по његовим очекивањима, и назименично је осећала да он од ње захтева нешто и била је безнадежна у покушају да му докаже да она може да буде њему све. Ниво бриге се подигао код ове младе жене када је открила да се још увек носи са проблемима повезаним са сепарацијом и индивидуацијом. Једва је установила осећај личне ангажованости, и у идентификацији са својим родитељима, она очекује да јој психотерапеут каже шта да ради. Ово очекивање иде тако далеко да објашњава зашто она има доживљај да претходне терапије нису биле успешне. Она је очигледно ставила дечка на место својих родитеља и са њим се сада свађа око истих ствари које није разрешила са родитељима. Те ствари се односе на њен доживљај да се осећа контролисано, неспособном да живи по очекивањима, и на потребу да мора да задовољи све његове потребе. На тај начин, друга фаза индивидуације у њеној адолесценцији је одложена за неколико година, па тако, сада близу дипломирања, она се осећа празно и поставља питања у вези са даљим развојем и адаптацијом (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009).

child protection 3У психолошким терминима, презаштићивање подразумева ексцесивно укључивање родитеља и забринутост за дететово ментално стање и капацитет за прилагођавањем. Ово такође укључује потешкоће у сепарацији, одвајању детета од родитеља, које су нарочито очигледне како дете напушта кућу, односно полази у вртић, школу. Презаштићивање може бити резултат нарцизма родитеља, а ту је и недовољни капацитет родитеља да се носе са сопственом агресијом и проблемима са сепарацијом. У знаке презаштићивања укључује се overscheduling (прегуст распоред активности) као и  micromanaging (микроуправљање дететовим животом од раног узраста), што оставља врло мале шансе и скоро нимало простора за аутономна когнитивна, афективна, физичка и спиритуална открића која могу да проистекну из слободног времена и игре.

То укључује рану бригу око уласка у селектоване предшколске програме, изазове за наставнике и административне раднике у основној и средњој школи, инсиситирање на формализованом екстракурикуларном учествовању и високом школском постигнућу, скоро па манични притисак на дете да буде зрело и да се упише на врхунске универзитете. Лебдеће и контролишуће родитељство репрезентује компромисну формацију између бриге и агресије (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009). „Родитељи хеликоптери“ је колоквијалан термин који се користи да се опишу родитељи који су превише укључени и који лебде изнад свог детета и спремни су да у сваком тренутку прискоче и реше било који проблем који њихово дете има.

У књизи „Worried all the time, OVERPARENTING in an age of Anxiety and how to stop it“, David Anderegg, 2003, поставља питање: Зашто су родитељи толико забринути за своју децу? Аутор с правом примећује да су родитељи увек бринули; јер то је оно што родитељи раде. У природи је родитеља да заштите своје дете. Мeђутим, данас се дешава да родитељи превише мисле и превише брину, и на крају претерано и одреагују у одређеним ситуацијама. Изгледа као да се родитељи труде да донесу савршену одлуку у сваком тренутку за своје дете. Ови родитељи су, при томе,  образовани људи који пуно читају и мисле о томе шта је све њиховој деци потребно. Наравно да се сваки родитељ труди да буде најбољи што може, али чињеница је да овај ниво комплексне бриге о деци једноставно није био присутан када смо ми били деца.

Да ли то значи да родитељи раније нису толико бринули, или да данашњи родитељи превише брину, отворено је питање, али је тачно да данашњи родитељи брину много више него раније. То можемо да видимо и у нашим школама, у медијима, у психотерапијској пракси. Данас родитељи највише брину о томе да ли су њихова деца безбедна у школи и при томе претерују. Нпр. у основношколској пракси није ретко да се родитељи обраћају учитељу јер у одељењу постоји дечак који изгледа „као да би могао“ да малтретира и њихово дете јер је већ ударио некога раније. Они сада брину да би тај дечак могао да постане насилан, и наравно, шта би се догодило ако он повреди њихову ћерку и да ли би зато било боље да она не иде у школу? Други је пример родитеља који брине зато што је њихово дете смислило шалу, а нико у одељењу се није смејао његовој шали! И наравно, тај родитељ сада тражи од учитеља да обезбеди да се следећи пут сви насмеју шали његовог сина.

child protection 4По неким истраживањима (Anita S. Mak, 1994) деца коју родитељи презаштићују имају ниско самопоштовање јер немају доживљај да су сама заслужила своје успехе, па тако могу веровати да су њихова пријатељства и успех у школи лажни јер су се родитељи увек трудили да им све обезбеде. Нпр. ако су имали потешкоћа у склапању пријатељстава, родитељи би организовали забаву за дете и позвали све другове из одељења, или ако су имали тешкоћа у учењу родитељи би платили приватне часове код најбољих наставника и слично. Друга истраживања показују да је висока заштита деце од стране родитеља повезана са вишим нивоима деликвенције и код дечака и код девојчица. Деца која су презаштићивана могу се осећати безнадежно и цео живот могу трагати за значајним одраслима, родитељима, наставницима, психотерапеутима, који би у одређеним ситуацијима требало да им кажу шта да раде, јер су родитељи читавог живота драматично покушавали да им помогну па нису стекла неопходне животне вештине.

Када родитељи преведу фрустрацију детета у агресиван телефонски позив или мејл упућен школи, дете је заштићено од ангажовања у врло важним тренуцима матурације који долазе из фрустрације, губитком и разочарењем. Даље, када се родитељи труде да уклоне реалност спољашњег света из искуства детета, они утичу на процес менталног сазревања и креирају унутрашњи свет који није способан да толерише разочарење и одбијање. Овакав унутрашњи свет може вечно да тежи да екстернализује негативна и узнемирујућа осећања и тако одлажући и даље успешну интеграцију у тежак, компетитиван и често непријатељски спољашњи свет за други период дечјег живота када ће и захтеви бити већи (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009).

Референце:

  1. Richard L. Munich, Matthew A. Munich (2009), Overparenting and the Narcissistic Pursuit of Attachment, Psychiatric annals, 39:4.
  2. David Anderegg (2003) Worried all the time, OVERPARENTING in an age of Anxietu and how to stop it, New York.
  3. Anita S. Mak (1994) Parental neglect and overprotection as risk factors in delinquency, Australian Journal of Psychology, Volume 46Issue 2

 

Психолог Слађана Луковић

Рад са децом – гешталт приступ

beautiful-1039725_640Да ли је психотерапија погодна за децу? На ово питање одговор је да добробит од терапије на дечјем узрасту јесте неоспорна: брже се и лакше долази до резултата јер проблеми нису имали времена да се стврдну у фиксирани гешталт, развој је у току и дете брже превазилази проблеме. Деци можда не значи пуно садржај сеансе, колико време и пажња који су им посвећени у терапеутском односу.

Топлина и уважавање које добију јесу нешто специјално и посебно за њих као и то што терапеут прихвата дете онако какво оно заиста јесте. То је некада довољно да се проблем превазиђе. С друге стране, рад са децом повлачи и одређене одговорности терапеута и етичке норме које су шире у односу на рад са одраслима, затим подразумева, ипак и рад са родитељима или целом породицом и широм социјалном средином у којој дете одраста (вртић, школа, вршњаци), а често захтева посебне вештине терапеута како би се успоставио контакт са дететом јер деца не комуницирају искључиво вербално.

Историјски поглед у психотерапију деце:

  • Психоанализа

Почеци дечје психотерапије се везују за психоанализу и прва таква студија је Фројдова анализа фобије малог Ханса (1909).

  • Бихејвиоризам

Вотсон је показао да је могуће ослободити трогодишњег дечака страха од зеца меотдом десензитизације.

  • Гешталт

Гешталт приступ је погодан за рад са децом из више разлога – основни појмони гешталт трапије се одлично могу применити у раду са децом. За дете је важно да је однос са терапеутом однос у коме нема очекивања, нити захтева за одређеним облицима понашања или изласком у сусрет потребама других, већ да је то однос правог поштовања у коме циљ није да се дете “поправи” или промени, већ да се помогне процес самолечења (Ја-Ти однос).

person-human-child-girl-mediumКонцепт парадоксалне теорије промене каже да се промена дешава онда када се призна оно што јесте, а то је кључно у раду са децом, јер када одрасли (родитељи, наставници) прихвате и признају особине детета и схвате да дете „није лоше“ и да нема ничег погрешног у понашању детета, већ да се у одређеној ситуацији понаша тако (по мишљењу одраслих неприлагођено), јер то понашање за њега има неко значење, догоди се промена и дете се прилагоди.

За промену је важна свесност , а детету управо треба помоћи да постане свесно себе, да спозна, открије себе и да припише значења себи и свету у коме се развија, и у том циљу гешталт нуди безброј техника које могу помоћи детету да постане свесно (цртање, сликање, причање прича, игра, вајање, глума итд).  

Purchase this image at http://www.stocksy.com/636888

Тако да је експеримент који у гешталту отвара поље широке креативности јако добро применљив у раду са децом јер деца уживају да експериментишући одигравају ситуације из живота као и да изразе своју богату машту и фантазију.  Организмичка саморегулација је присутна и у сваком детету, и ако му се омогући бар минимум шансе за задовољење потреба, дете ће да се развија и да расте.

Гешталтистички приступ заснован је на моделу поља, када је реч о људском искуству и понашању, те нас подстиче да се бавимо деловима развојне слагалице као конституентима шире, смислене целине. Затим, концепти контакт и граница, погодни су за покушај описа развоја, јер је развој суштински еволутиван и реорганизујући, када је реч о начинима путем којих се деца повезују са другима (успостављају контакт) и средином.

Гешталт терапеут Вајолет Оуклендер (1978) овако описује доброг дечјег терапеута:…да воли децу, да је способан за однос поверења, да зна нешто о начину на који се деца развијају, расту и уче, да познаје садржаје који су важни за поједине развојне нивое,… мора имати способност да буде директан а не наметљив, да буде благ и љубазан, али не сувише пасиван…..да зна нешто о деловању породице и да познаје утицај околине на дете- куће, школе и других институција са којима је дете у вези.. да познаје утицаје културе којој дете припада. Треба да верује да је свако дете јединствена, вредна особа која има сва људска права. Треба да познаје основне технике саветовања, као што су: рефлектовано слушање, комуникација и технике решавања проблема. Мислим да је битно бити отворен и поштен са дететом. А треба имати и смисла за хумор, да се оном детету које постоји у свима нама дозволи да дође до изражаја.”

Технике које гешталт терапеут употребљава у свом раду са децом (Ouklender, 1978):

  • Најважније правило: овде и сада (од детета се тражи да говори у садашњем времену).
  • Дијалошки однос : Ја и ти (од детета се тражи да говори одређеној особи, реалној или замишљеној).
  • Оно и ја. (Од детета се тражи да са оно пређе на ја; уместо не могу, треба да, зашто, охрабрују се изрази не желим, хоћу, нећу, како.
  • Континуитет свесности. (Од детета се тражи да прати како се нешто догађа).
  • Без описивања. (Од детета се тражи да изрази своја осећања, а не да их описује).
  • Вођење дијалога. (Од детета се тражи да води дијалог између својих супротности).
  • Незавршене ствари. (Од детета се тражи да заврши незавршена осећања, најчешће незадовљство и бес).
  • Супротности. (Оно што дете отворено испољава често је супротно ономе унутра што за дете може бити много важније).
  • Појачавање. (Од детета се тражи да појача одређени покрет или гест како би се боље разумео говор тела ).
  • Остајање у одређеном осећању. (Тражи се од детета да остане у одређеном било пријатном било непријатном осећању како би га потпуно доживело).

 

Највећи број техника које се у терапијском раду са децом примењују заснивају се на раду са пројекцијом. Нпр., дете црта или прича причу и на први поглед не повезује тај садржај са својим животом, али наравно да оно што излази напоље открива унутрашње страхове, стрепње, фантазије, фрустрације, ставове, отпоре, потребе, осећања и слично.

У гешталт терапији нема места интерпретацијама добијених садржаја. Оно што терапеут чини, анализирајући и користећи ове пројекције, је да помаже детету да отвори врата ка свесности и посвоји неке своје садржаје (које је обично отуђило из разлога што нису прихваћени од околине, па тиме ни детета самог). Неке од техника које се користе су: Фантазија, Цртање и фантазија, Прављење ствари, Причање прича, Читање, Писање, Писање поезије, Терапија игром, Игре у песку, Друштвене игре, Чулно искуство.

watercolor-portrait-1050723_640У свом радном моделу Вајолет Оклендер (1978) наводи да терапијски процес тече тако што тражи од детета да: дели своја осећања о цртежу и цртању, да опише делове цртежа, да се идентификује са цртежом и да опис слике из првог лица, затим се издвоје неки делови цртежа и тражи се да се дете идентификује са тим делом при чему се постављају питања да би се подстакао процес, усмерава се пажња детета тако што се истиче део или делови слике, тражи се од детета да успостави дијалог између два дела слике, да обрати пажњу на боје, траже се знаци у тону гласа детета, положају тела, изразу лица, дисању, ћутању, ради се на идентификацији (Да ли се то слаже са твојим животом?), траже се делови који недостају.

Ауторка истиче да је терапија уметност и да се неће пуно тога догодити ако нисмо способни да комбинујемо вештину, знање и искуство са инутитивношћу и креативношћу. Истиче да се често на сеансама не дешава нешто нарочито посебно, али да је важно то да су она као терапеут и дете заједно, да она прихвата дете и да је поштена према њему. Она сматра да деца не треба дуго да буду на терапији, јер немају многобројне слојеве незавршених слојева. Детету треба дати прилику да промене које су се догодиле у току терапије интегрише и укључи у свој спонтани развој.

Референце

  • Ouklender, Violet (1978) WINDOWS TO OUR CHILDREN A gestalt therapy approach to children and adolescents, Real People Press, Moab, Utah [Прозори у свет наше деце – Гешталт терапеутски приступ деци и адолесцентима, превела Неда Димчовић].

Bliskost u partnerskim odnosima

pexels-photo-medium (2)Najčešći problemi zbog kojih se bračni partneri obraćaju psihoterapeutu direktno ili indirektno uključuju i pitanje bliskosti.

Iako je termin bliskosti u svakodnevnoj upotrebi, zapravo u stručnim krugovima postoje razilaženja oko toga da li je bliskost poželjni cilj bračnih odnosa, koji su njeni suštinski elementi i šta je potrebno da bi se ona dostigla?

Ono što određeno iskustvo među partnerima čini bliskim je zajedničko kreiranje značenja. Iskustvo koje oba partnera smatraju izrazom bliskosti je ono koje je za oboje visoko značajno, i smisleno. Oba partnera se u takvim interakcijama osećaju potpuno uključenim i ispoštovanim, te percipiraju ovakvo iskustvo kao izraz, kako lične vrednosti, tako i samog bračnog odnosa. Bliska interakcija stavlja akcenat na saradnju, uzajamnost i empatičnost.

Dakle, stepen bliskosti među partnerima se može proceniti analizom nivoa do kojeg svaki od partnera  učestvuje u stvaranju značenja, koliko pokazuje empatiju i prihvatanje  drugoga, i da li svojim ponašanjem odnos afirmiše kao partnerski.

person-couple-love-romantic

Kako bliskost uključuje saradnju i uzajamnost, usko je povezana sa raspodelom moći među partnerima. Ukoliko su partneri više okrenuti nekoj vrsti kompeticije u bilo kom aspektu svog odnosa, to će se odraziti na ko-kreaciju značenja u značajnim diskursima. Različite su prepreke, koje utiču na formiranje bliskih interakcija u braku.

U ovom tekstu, biće reči o preprekama koje su posledica rodne socijalizacije oba partnera u još uvek preovlađujućem patrijarhalnom kulturološkom modelu. Na njih se mogu nadovezati i nerealna očekivanja od partnera.

Određen nivo otvorenosti i osetljivosti u suštinskoj je suprotnosti sa načinom na koji se dečaci socijalizuju. Tokom odrastanja, dečaci od  svoje okoline dobijaju poruke o tome da treba da izbegavaju svako pokazivanje slabosti. Podstiču se u tome da svoja osećanja zadrže za sebe, što će ojačati njihovu sposobnost za samokontrolu, kada je u pitanju ekspresija “zabranjenih“ emocija. Ovakav vid samokontrole ne ide ruku pod ruku sa duhom otvorenosti i saradnje. Dečaci se nagrađuju kada pokazuju snagu i rešavaju praktične probleme, te su skloniji međusobnoj kompeticiji i iskazivanju moći.

Fokusiranje na praktična rešenja je svakako korisna veština, ali naravno ne može biti zamena za empatisanje sa svojim partnerom. Obično se dešava da kada se žena obrati mužu da je zabrinuta u vezi nečega, on će joj ponuditi neko praktično rešenje. Iako je njegova namera pozitivna, žena će ovakav postupak doživeti kao obeshrabrujući, smatrajući da njena osećanja nisu uvažena i vrednovana. Neće doći do bliskosti, već će se žena naljutiti, povući ili promeniti temu.

pexels-photo-28725-mediumČesto i sami muškarci sebe smatraju nekompetentnim za ovakvu vrstu empatičnog i podržavajućeg razgovora, pa će se da bi izbegli bol i neprijatnost zbog percipiranog neuspeha, sami povući iz komunikacije. Izbegavaće kontakt očima, povući se u ćutanje ili pokušati da promene temu.

Seksualnost je, takođe mesto gde različita uverenja i očekivanja svakog od partnera mogu dovesti do problema na polju bliskosti. Ukoliko muškarac  izjednačava intimnost sa seksualnošću, jer ima uverenja da je samo tokom seksualnog kontakta prihvatljivo da pokaže svoje emocije i osetljivost, on će insistirati na seksualnom odnosu, kako bi osetio bliskost sa svojom ženom. Međjutim, ukoliko njegova partnerka smatra da je zapravo bliskost preduslov seksualnom kontaktu, njih dvoje će se naći u začaranom krugu, i zatvoriće kanale međusobnom razumevanju.

Mnoge devojčice su vaspitavane tako da razvijaju, sa jedne strane svoje verbalne sposobnosti, a sa druge interpersonalne veštine, sa fokusom na kapacitet za brigu o drugome, kao pandan korišćenju moći kao sredstvu uticaja (koji je namenjen muškarcima).

Ako pođemo od preduslova bliskosti, a to je pretpostavka da svaki partner jednako učestvuje u stvaranju značenja, ženino uverenje da je ekspert za interpersonalne odnose, može ugroziti uspostavljanje bliskosti među partnerima. Ukoliko supruga sebe percipira za stručniju u kreiranju značenja, barijera uspostavljanju bliskosti je podignuta.

Bračna terapija je jedna od mogućnosti za koju se odlučuju parovi, kojima je bliskost jedan od ciljeva uspešnog braka. Na terapiji, partneri će u bezbednom okruženju, uz pomoć podržavajućeg terapeuta nastaviti da uče jedan o drugome. Otkriće koja to uverenja i mehanizmi odbrane otežavaju međusobno prihvatanje.

pexels-photo-70737“Pomoći supružnicima da ostanu radoznali jedan za drugoga i da mogu da se „ogledaju“ u drugome, verovatno je najkonkretnija pomoć koju bračni terapeut može da pruži za ovaj problem“, navodi bračni terapeut Cheryl Rampage.

Šta je sa tom „hemijom“?

blog porodicaJoš 50-tih godina prošlog veka, porodični terapeut Henri Diks definisao je tri grupe faktora koje sudeluju pri izboru partnera u koga se „zaljubljujemo. U pitanju su sledeći faktori:

I SOCIJALNI FAKTORI – klasa, religija, novac…                                                            

II SVESNI INDIVIDUALNI RAZLOZI poput dobrog izgleda, zajedničkih interesa, itd.

III NESVESNA PRIVLAČNOST- opštepoznata pod terminom „hemija“.

Šta podrazimeva ta „hemija“?

Robin Skiner, eminentni  psihoterapeut, pokušao je da nam to razjasni uz pomoć svog bivšeg klijenta, Montipajtonovca Džona Kliza u fantastičnoj knjizi „Kako preživeti sopstvenu porodicu”.

blog1Iz svog dugogodišnjeg iskustva sa porodicama i parovima, kao i različitim eksperimentima, o kojima će dalje u tekstu biti više reči, Skiner je došao do sledećeg zaključka: – „ Ono što će privuči dva buduća bračna partnera, na podsvesnom nivou je ništa drugo do sličnost u porodičnoj istoriji ovih individua.“

To je svakako zanimljiva hipoteza, ali potrebni su i empirijski podaci koji bi je potvrdili. Najpouzdaniju demonstraciju načina na koji funkcioniše nesvesna privlačnost,  pruža vežba  Porodičnih sistema, koju su Skiner i njegove kolege nebrojano puta ponovile sa različitim grupama ljudi.

Prvi put kada je prisustvovao ovoj vežbi, grupu su čineli studenti prve godine fakulteta, koji još uvek nisu stigli da se međusobno upoznaju.

Članovima grupe nije dozvoljeno da komuniciraju međusobno, dok traje proces uparivanja. Tek kada izaberu drugog člana, mogu da razgovaraju i pokušaju da dokuče zbog čega su napravili baš taj izbor. Podstiču se da uporede porodične istorije.

Nakon tog razgovora,  od svakog para  se traži da se upari sa još jednim parom iz grupe kako bi formirali porodični model.

Kada svi članovi, sada kvinteta uporede svoje porodične istorije, i to podele sa terapeutima koji vode vežbu, dolazi se do fascinantnih podataka. Sva četri člana dele specifična zajednička iskustva. U pitanju može biti određena emocionalna atmosfera, emocije koje je dozvoljeno /zabranjeno iskazivati; specifican tip odnosa (npr. jako umrežene porodice), odsustvo jednog roditelja u posebno osetljivoj razvojnoj fazi, značajan gubitak u sličnim godinama, itd.

Zanimljivo je da pojedinci koji ostanu neupareni takođe dele zajednička iskustva. Svaki put kada je rađena ova vežba, pokazalo se da je ono što spaja ovakve pojedince u svakoj grupi dobro poznat osećaj „odbačenosti“. Ovi pojedinci su ili rasli uz očuha/maćehu, ili su bili usvojeni, ili su odrastali u Domu za nezbrinutu decu, itd.

Empirijski podaci potvrđuju početnu hipotezu.

Ljudi su se iznova i iznova uklapali u različite grupe, i uvek je postojala ta nevidljiva spona koja ih je privlačila. I uvek bi nakon razgovora dolazili do istog zaključka, a to je da ih sve povezuju specifična porodična iskustva. Previše koincidencija, da bi bila puka slučajnost.

Na koji način se takve osobe prepoznaju?

Putem signala koje svako od nas odašilje na osnovu karakterističnih izraza lica, držanja, pokreta tela, načina oblačenja, itd. Dakle, načinom na koji se krećemo i gestikuliramo šaljemo određene poruke (npr. depresivna osoba će se kretati bezvoljno, imati specifične bore na licu, oklembešeno držanje…)

Ono što je značajno istaći jeste da pored promenljivih emocija koje konstantno doživljavamo, svako od nas manifestuje  i uobičajene emocije i stavove, koje proizilaze iz naše ličnosti.

Svaka porodica deli karakterističan skup emotivnih stavova. Neke emocije će biti tretirane kao „dobre“ i njihovo otvoreno izražavanje je podržano od svih članova porodice, dok će druge biti  „loše“ i „zabranjene“. Neke porodice su generalno krute u izražavanju emocija, dok su druge potpuno opuštene.

blog3Članovi porodice dele iste emotivne navike i putem vaspitanja će podsticati učvršćivanje određenih osobina.

Kada se „zaljubljujemo“ u potencijalne partnere, podsvesno ćemo biti privučeni zajedničkim emocionalnim stilom, podsredstvom pomenutih signala. Privlačiće nas ljudi sa sličnim emotivnim navikama. Možda upravo oni koji su propustili istu razvojnu fazu kao i mi.

Tekst ću završiti  sledećim citatom Robina Skinera: „Mi nosimo svoju porodicu sa sobom, negde u sebi i šaljemo signale zahvaljujući kojima nas drugi sa sličnom porodičnom istorijom prepoznaju.“

IZVOR: Robin Skiner i Džon Kliz –  Kako preživeti svoju porodicu, Odiseja, 2011, Beograd.

Genogram porodice Freud II deo

ŽIVOTNI CIKLUS

Frojd pop artPrema podacima iz Sigmundove autobiografije, može se zaključiti da je njegovo rano detinjstvo obeležilo više značajnih životnih događaja: promene mesta boravka (Frajburg, Lajpcig, Beč), kao i emigracija dela familije u London; rađanje brojnih siblinga i smrt bliskih porodičnih članova (brata i ujaka); brojne materijalne toškoće koje su oca i strica dovele i do problema sa zakonom, itd.

Kao adolescent, Sigmund je bio stidljiv i zavoren u socijalnim kontaktima sa vršnjacima, fokusiran na učenje. Emocionalno jako vezan za majku, kojoj se divio, a distanciran u odnosu sa ocem, prema kome je osećao određenu dozu prezira. Takođe, rivalstvo prema sestri Ani, koje se javilo po njenom rođenju, nastavilo se i kroz adolescenciju i praktično je ostalo nepromenjeno tokom čitavog života.

Studiranje je bilo uspešno, ali je Sigmund odugovlačio sa osamostaljivanjem u smislu zaposlenja i ženidbe. Nakon više od četiri godine zabavljanja, oženiće svoju devojku Martu, sa kojom će imati šestoro dece.

Sigmund i Marta imaju drugačija porodična iskustva u smislu porodične kohezivnosti, koja će preneti u novu bračnu zajednicu. Sigmund je osećao ljubomoru prema  Martinoj vezanosti  za svoju porodicu porekla, koja se kontinuirano nosila sa nizom teških životnih događaja (hronična bolest, smrt četvoro najstarije braće i sestara, bankrotstvo, itd.)

Godina u kojoj je konstruisan genogram oslikava krizni period u bračnoj zajednici Marte i Sigmunda. Oboje su bili  zaokupljeni  ličnim problemima. Sigmund borbom da njegove revolucinarne ideje budu priznate u naučnim krugovima, a Marta brigom oko šestore dece. Dolazi do distance u odnosima, koju će Sigmund pokušati  da kompenzuje emocionalnim vezivanjem za svastiku Minu, koja dolazi da živi u njihovom domaćinstvu.

Genogram Freud (1)

*Preostali podaci za analizu genograma porodice Freud u potpunosti preuzeti iz knjige „Porodična terapija“, autora Marklene Milojković, Jelene Srne i Radmile Mićović.

“PONAVLJANJE OBRAZACA

  • Reda rođenja (Jakob i Sigmund su prva deca, a Amalija i Marta mlađa deca),
  • Imena – Najmlađe dete u porodicama Sigmunda i njegove sestre Ane dobija ime siblinga (Ana i Marta), Amalijin otac i muž nose isto ime (Jakob), kao i njen brat i sin (Julius). Sigmund dobija ime dede po ocu;
  • Relacionog obrazca – vezanost za dete suprotnog pola (Jakob – ćerka Ana; Amalija – sin Sigmund; Sigmund – ćerka Ana);
  • Doživljaj profesionalne izolacije (“isključeni iz kompaktne većine“) kod Sigmunda, lekara i Jakoba, trgovca;
  • (e)migracije Sigmundove polubraće u London, Sigmunda u London, Sigmundovih predaka Jevreja na istok.

 ŽIVOTNI DOGAĐAJI

  • Koincidencije: smrt Jakoba i dolazak Mine u porodicu, rođenje Sigmunda i smrt njegovog dede Schloma;
  • Hronična bolest u porodici Freud se ponavlja u dve generacije ( majka oboljava od tuberkuloze, a Sigmund od raka. Prisutna je i u Martinoj porodici (brat Isaak);
  • Smrt siblinga u Sigmundovoj ( brat Julius i dva polubrata) i Martinoj porodici ( Isaak, Fabian, Michael, Sarah);
  • Finansijske teškoće i problemi sa zakonom u Sigmundovoj i Martinoj porodici.

TROUGLOVI

Višegeneracijski  obrazac  vezanosti za roditelja  suprotnog  pola i distanca od roditelja  istog pola ( Sigmund – Amalija – jakob; Ana – Sigmund – Marta).

BALANS

Disbalans postoji u porodičnoj strukturi ( Sigmundova porodica porekla je brojnija i složenija od Martine, koja je intaktna) i koheziji ( Martina porodica je kohezivnija).

Balans postoji u iskustvu bolesti i smrti najbližih na dečijem i adolescentnom uzrastu; u ulogama ( muškarci zarađuju, žene se staraju o brojnoj deci); materijalnom stanju (obe porodice su bile trgovačke i ne naročito bogate).”

Postavlja se pitanje zašto su se simptomi koji muče Sigmunda, poput  psihosomatkih  tegoba  i pojačanih strahova  intenzivirali  baš u periodu  između njegove 41 i 44 godine?

Njegova porodica prokreacije  se u tom periodu nalazi u adolescentnoj fazi porodičnog životnog ciklusa, u kojoj je najvažniji razvojni zadatak uspešna separacija i individuacija dece. Kako bi se ova faza “uspešno“ prevazišla potrebna je emocionalna stabilnost i zrelost bračnog  i roditeljskog  para, kao i njihovi stabilni odnosi. Ukoliko su sami bračni parteri ostali zaglavljeni u nekoj od ranijih razvojnih faza, dočekaće nespremno naredne izazove.

Upravo se to desilo Marti i Sigmundu, koji su usled  transgeneracijski  nasleđenih visokih očekivanja i određenih  koalicija, realnih nedaća sa kojima su morali da se bore, kao i distanciranosti  u  emocionalnom smislu, bili zatečeni novim razvojnim zadacima.

Na koji način možemo da posmatramo značaj simptoma identifikovanog pacijenta, Sigmunda Freud-a u sklopu porodičnog sistema?

Kada porodica uđe u adolescentnu porodičnu fazu, roditelji su najčešće u svojim srednjim godinama i dolazi ne samo do ličnog preispitivanja dosadašnjih dostignuća i postignuća, već i do oživljavanja emocionalnih iskustava istog perioda u porodicama porekla.

Sigmund  ponovo preživljava  svoju adolescenciju, prolazeći  kroz  period konfuzije i izolacije. Posvećen je  poslu i  borbi za sopstvene ideje. Intenzivnu emocionalnu vezanost  sada  razvija sa svastikom Minom i kolegom Fliess-om.

Ako zavirimo u prethodnu generaciju, Sigmundov otac se početkom svojih četrdesetih, ženi po treći put , dobija prvog unuka i petog sina, gubi šestog sina i dobija prvu ćerku. Da li bi Sigmund  mogao na  isti način da prebrodi svoju krizu srednjih godina, tako  što će ponoviti očev obrazac i ponovo se oženiti? Da li  odnos sa Minom nosi slično značenje?

Moguće su sledeće hipoteze: – Siptomi su u finkciju održavanja homeostaze. Očuvanju porodice u periodu krize i tranzicije, dok se ne prikupi snaga za konstruktivnije i zdravije rešenje,

  • Simptomi su u funkciji regulisanja bliskosti i distance među roditeljima.
  • Simptomi su u funkciji prorade emocija, tj. emotivnih interakcija (bračne, roditeljske i sibling relacije).

Genogram porodice Freud – I deo

U jednom od prethodnih tekstova sam vas u opštim crtama upoznala sa genogramom. Sada je pravi trenutak da sagledate kako taj dijagram zapravo izgleda, putem primera. A, da bude interesantno, sagledaćemo konstelaciju jedne jako poznate porodice, a to je porodica Sigmunda Freud-a.

Genogram Freud

 

Za konstrukciju genograma porodice Freud, uzeta je 1900-ta godina, koja je vrlo značajna po tome što je tada Freud okončao svoju petogodišnju samoanalizu i izdao svoje prvo značajno delo „Interpretacija snova“.

Evo i malo autobiografskih podataka:

sigmund-freudSigmund  je kao dete maštao o sebi kao o junaku Hanibalu, a onda i kao rabinu poput svog dede. Te fantazije je svesrdno podržavala njegova mlada majka, kojoj su još u trudnoći prorekli da će joj sin biti veliki čovek.

Iz Freud-ovih  autobiografskih spisa dolazimo do podatka da je celog života imao naivnu veru u autoritete, koji ga po pravilu nisu prihvatali na način na koji je on očekivao. Ambivalentan odnos prema autoritetima produkt je njegovog kompleksnog odnosa sa dosta starijim distanciranim i pasivnim ocem koji je imao velika očekivanja od sina,  ali nije umeo da mu pruži podršku, niti bude model sa kojim će moći da se identifikuje.

Dva životna perioda kojima daje na značaju su četrdesete godine, period velike usamljenosti i izolacije, unutrašnjih i spoljašnjih borbi, kada je patio od brojnih emocionalnih psihosomatskih poremećaja i imao izražen strah od smrti i ulazak u 50-te, kada postaje svetski poznat i priznat sa mnogobrojnim saradnicima. U starosti je oboleo od raka usne duplje, mnogo se mučio , izgurao čak 33 operacije i umro u 83-oj godini života u Londonu, pred sam početak II svetskog rata.

Da bi analizirali genogram, potrebno je sagledati porodičnu strukturu, životni ciklus porodice u trenutku vršenja analize, ponavljanje obrazaca, ključne životne događaje, utrougljavanje u odnosima, balans/disbalans.

Kako budete pratili interpretaciju, moćićete paralelno da istražujete značenje  simbola na samom dijagramu. Može vam biti vrlo zanimljivo. Otkrićete šta znače krugovi i kvadrati, popunjeni kvadratići, dvostruke i trostruke crte, one isprekidane, ili one kaskadne, itd.

 

I porodična struktura

Sigmund Freud je rođen kao najstarije od osmoro (sedmoro žive) dece u očevom trećem i majčinom prvom i jedinom braku. O očevim prethodnim brakovima nema puno podataka. U svakom slučaju Sigmund je Jakobu bio peti sin, ali je dvoje muške dece is prvog braka umrlo još dok su bili bebe. Jakobovi sinovi iz prvog braka su praktično bili vršnjaci njegove treće žene Amalije, Freud-ove majke. Sigmund je deset godina stariji od svog najmlađeg brata, a između njih je bilo pet sestara i brat Julius, koji je umro ubrzo nakon rođenja.

Ime i životni put je nasledio od svog dede. Očekivanja od roditelja su bila velika, s tim što ga je majka, kao prvorođenog sina, ljubimca svesrdno podržavala i pomagala mu da razvije ambiciju, upornost, istrajnost i optimizam.

U svojoj autobiografiji, Sigmund će reći sledeće: “Muškarac koji je neprikosnoveni ljubimac svoje majke celog života zadržaće osećanje pobednika, a to poverenje u uspeh, često indukuje i stvarni uspeh“.

Nije imao konkurenciju, barem kada je majka u pitanju, jer je punih 10 godina bio jedino muško dete u porodici. Rivalitet će se javiti prema najbližem siblingu Ani, koja je bila tatina ljubimica.

Vrlo neobična porodična konstelacija je već sam po sebi predstavljala izvor složenih porodičnih odnosa. U vreme Sigmundovog rođenja, njegov otac je već bio deda svom najstarijem unuku, dok su sinovi iz prvog braka, bili praktično vršnjaci njegove treće žene Amalije, Sigmundove majke.

Česte selidbe, smrt mlađeg brata, kao i već pomenuta porodična konstelacija predstavljale su plodno tlo za razvoj različitih dečijih fantazija i zagonetnih pitanja.

Priče o strahovima – uvodni deo

Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji.

Jovan Dučić

Mali uvod u priču o strahovima.

 

Čega se sve plašimo? Koji su razvojni, a koji neurotski strahovi? Kako dolazi do napada panike i kako se boriti sa anksioznošću?, samo su neka od pitanja sa kojima ćemo se vrlo brzo uhvatiti u koštac na stranicama bloga. Pratite nas!

Šta nije pozitivna psihologija?

Tvorac pozitivne psihologije je američki psiholog Martin Seligman, koji se zalaže za ideju da mentalno zdravlje treba da bude nešto više od izostanka mentalne bolesti. Sam termin pozitivna psihologija nije najadekvaniji, jer implicira da bi sadašnja naučna psihologija onda mogla nositi naziv “negativna“, što bi bilo krajnje besmisleno.

people-1230872_640Ono što je veliki doprinos pojave tzv. “pozitivne“ psihologije je u tome što se povećao broj istraživanja pozitivnih ljudskih stanja. Pojmovi kao što su sreća, fluktuacija i procvat postaju centralne teme ovakvih istraživanja, kao i traganje za načinima kako da negujemo pozitivne emocije i živimo srećnije i smislenije živote. Slažem se da je jako važno izbalansirati i integrisati različita polja istraživačkog rada u okviru psihologije.

Termin “pozitivna psihologija” je iztrgnut iz svog naučnog konteksta i široko se koristi uz različite površne, pojednostavljene, prakse, koje nisu empirijski potvrđene, ali su primamljive, najčešće usled harizmatičnosti osoba koje ih plasiraju na tržište. Tome u prilog govori i preplavljenost naših knjižara svakakvim knjigama i priručnicima, koji obećavaju ostvarivanje svih naših želja i ciljeva ukoliko pratimo neke korake i uputstva, koje nam taj autor ili motivacioni govornik nudi. Ukoliko ne ostvarimo sve što je napisano, pa mora da nismo pažljivo pratili uputstva ili se nismo dovoljno trudili, pošto su ona „nepogrešiva“.

Ovakve zloupotrebe nisu neka novost, jer će u današnjem užurbanom svetu mnogi posegnuti za instant rešenjima koja obećavaju da će ih učiniti srećnim i uspešnim, bez kritičkog sagledavnja postavki na kojima se neki pristup zasniva.

snow-1283278_640“Mislite pozitivno i redovno izgovarajte svoje pozitivno mišljenje i afirmacije”, samo su neka od uputstva koja se nude.

Ja bih rekla, budimo realistični, možemo održavati opšti pozitivan stav prema životu, ali ne i ZAHTEVATI da nam sve misli budu pozitivne i afirmišuće. Iz prostog razloga jer je to nemoguće.

Takvim insistiranjem na pozitivnom razmišljanju pravimo sebi zabranu da osećamo i neprijatne emocije, koje imaju svoju svrhu. Ako smo npr. tužni, treba da dozvolimo sebi da se tako osećamo, jer samo na taj način možemo da obradimo gubitak i da se reorganizujemo. Svako insistiranje na samo jednom dijapazonu emocija, automatski u nama stvara psihološki otpor. Možemo do besvesti ponavljati afirmativne tvrdnje, ali ukoliko podsvesno ne verujemo u te tvrdnje ili ukoliko potiskujemo i negiramo neprijatne emocije kako bi na silu “ostali pozitivni”, onda sebi pravimo medveđu uslugu i vremenom postajemo jako frustrirani. Tu je naravno i značaj delanja. Nijedna vizualizacija ili afirmacija nam ne može pomoći u ostvarenju ciljeva ukoliko se ne pokrenemo, ukoliko ne napravimo konkretan, realističan i uvremenjen plan i onda se korak po korak krećemo ka željenom cilju. A da bi napravili realističan plan moramo i sami biti realistični, predvideti potencijalne probleme, sakupiti relevantne informacije i biti strpljivi i istrajni.


woman-570883_640To ćemo postići samo ako iskreno i duboko pogledamo u sebe i osvestimo svoje otpore. Ako znamo svoje prednosti, ali i ograničenja, kako bismo kreirali recept za uspeh, baš po svojoj meri.

Kao i u svemu, potrebna je ravnoteža, ne možemo pobeći od ljudske prirode. Dobro je sebe motivisati, negovati pozitivni samogovor u smislu da sebe bodrimo i motivišemo u postizanju željenjih ciljeva, da vizualizujemo pozitivne ishode. Nije dobro ignorisati čitav jedan aspekt realnosti, postati “rob afirmacija” u iluzornoj želji da postignemo stanje apsolutne sreće i blagostanja.

Da se vratim Martinu Seligmanu i naučno zasnovanim idejama pozitivne psihologije. Njegovo stanovište se bazira na tome da se pre svega treba unaprediti život ljudi koji ne boluju od mentalnih bolesti. Druga važna stvar je da unapređivanje sopstvenog života nikako ne treba da znači da se od nas zahteva da uvek budemo pozitivni i da „negativne“ emocije treba ugušiti i potiskivati. To bi bilo kontraproduktivno. Potiskivanjem emocije, ona neće nestati. Svaka emocija ima svoj razlog postojanja i imamo svako pravo na svoja osećanja i iskazivanje istih. Poenta je u radu na sebi, u konstantnom unapređivanju svojih kompetencija, boljem i dubljem upoznavanju sebe, iskorišćavanju sopstvenih snaga i potencijala, vođenju smislenog života.  A, smisao biramo sami, kao i stvari koje će nas učiniti srećnim.

Da biste poslušali šta sam Martin Seligman govori o tome kako možemo da unapredimo sopstveni život pogledajte sledeći snimak: