Kriza koja se trenutno dešava najviše pobuđuje strah od neizvesnosti, koji je povezan sa osećajem bespomoćnosti.
Jedna od primarnih psiholoških potreba je potreba za kontrolom i izvesnošću u određenoj meri. U ovom trenutku ne možemo posebno uticati na spoljašnji svet, jer su mnoge stvari vezane za Covid-19 još uvek nepoznate u naučnim krugovima. Ono što možemo je da utičemo na sebe i sopstvene reakcije. U kućnoj izolaciji smo sigurni i to je ono što je umirujuća potvrđena informacija. Međutim, ako po ceo dan čitamo samo o pandemiji i ne ustajemo iz kreveta, to bi moglo voditi dodatnoj imobilizaciji ili panici.
Možemo posmatrati trenutnu izolaciju kao izazov koji vodi ka dubljoj samospoznaji i jačanju sopstvenih kapaciteta. „Bez obzira na okolnosti, čoveku se ne može oduzeti bazična sloboda da izabere svoj stav i svoje ponašanjeˮ, govori nam Viktor Frankl, poznati psihijatar i psihoterapeut. Osluškivanje sebe, svojih želja i potreba nije ni malo lak zadatak, naročito ako smo navikli da se uvek oslanjamo na spoljne resurse ili da tražimo distrakciju na neumeren način.
Kako početi povezivanje sa sobom?
Ovde ću ponuditi tri prakse koje su polazna osnova lične transformacije, a to su: struktuiranje vremena, tehnike uzemljenja i centriranja i negovanje saosćanja sa sobom.
Ako ne znamo početak i kraj određene aktivnosti, dani će predstavljati određnu vrstu bezvremenog limba, što nalikuje traumatskom iskustvu. Zato je važno napraviti raspored za svaku nedelju: vreme kada ustajemo i odlazimo u krevet, mesto i vreme za rad, fizičku aktivnost, kreativnost, zabavu, kao i kratak period za praćenje podataka o aktuelnoj situaciji iz relevantnih izvora.
„U žurbi da se vratite u normalu, iskoristite ovo vreme da razmislite kom delu ’normalnosti’ je vredno vratiti se”, poručuje nam Dejv Holis. Svakodnevna jurnjava da obavimo sve što smo zacrtali i što nam je od drugih nametnuto vodi nas ka otuđenju. Izgubili smo pojam o sopstvenim vrednostima, o tome šta nam je zaista potrebno i šta je ono što nas usrećuje. Izdvajanje vremena u toku dana da zaista posedimo sa sopstvenom ranjivošću je najbolji recept za povratak sebi.
Praktikovanje tehnika uzemljenja (eng. grounding) i centriranja pomaže nam da se povežemo sa sobom. Omogućava nam da osetimo i redefinišemo sopstvene fizičke i psihološke granice, jer je naše telo nešto što osećamo u sadašnjem trenutku i u šta se možemo pouzdati.
Udobno se smestite u svoju stolicu i dišite tako što ćete se mentalno fokusirati na predeo abdomena. Svaki izdah meko dodiruje vaš abdomen i dalje se proširuje u kukove, butine, noge, stopala. Pokušajte da osetite naslon stolice na kojoj sedite i pritisak tela na sedište. Zatim osetite svoja stopala kako čvrsto stoje na podlozi. Gurajte stopalima podlogu da biste što snažnije osetili kontakt sa podom. Dok udišete kroz nos, zamislite kako vaš dah unosi u vas vazduh u toplim bojama. Sa svakim izdahom na usta, zamislite kako izbacujte sve što vam energetski više nije potrebno. Pomaže ako tom sadržaju dodelite crnu boju. Zamislite onda kako se iz vaših stopala grana čvrsto korenje duboko ka središtu zemlje. Osetite tu povezanost sa zemljom. Vizualizujte kako iz nje crpite svu potrebnu energiju koja vam daje snagu i stabilnost, a iz sebe sa izdahom izbacujete negativnu energiju, nakupljeni stres i brigu. Osetite kako tenzija napušta vaše telo. Nakon toga, prebacite fokus na skeniranje delova tela (jedan po jedan) i pokušajte da u potpunosti osetite svaki, a zatim ustanite. Ceo prostor oko vas dokle vam dopiru ruke i noge kada ih raširite je vaš fizički prostor, ali i psihološki. To određeno polje nervni sistem konstantno mapira radi bolje orijentacije i koordinacije u prostoru. Slobodno osetite taj prostor, povežite se sa njim. To je prostor gde počinje i završava se vaše Ja. Širite ruke iza sebe i ispred sebe kao da plivate. Možete dizati noge ili blago šutirati vazduh ispred sebe, iza sebe ili sa strane. Okrećite se u kukovima, sagnite se i uspravite se. Primetite svaku senzaciju ili emociju koja se podiže. Na taj način ćete ponovo uspostaviti kontakt sa sopstvenim telesnim granicama, ali i intuicijom.
Sada ste spremni za praktikovanje samoosećanja sa sobom. Kada se osećamo uplašeno ili da smo u opasnosti, naš trenutni, prirodni instinkt (nesvesna reakcija) je da odemo u „borba, beg, zamrzavanje” odgovor. Reč je o automatskom odgovoru primitivnog/reptilskog dela mozga. Ne treba zbog toga sebe da osuđujemo, baš iz razloga što je taj odgovor instinktivan i ne možemo da utičemo na njega. Produkt je evolucije i u službi je opstanka vrste.
Biološki (kao sisari) imamo predispoziciju za negu, brigu i privrženost. Vrlo često umemo da budemo podrška drugima, samo je potrebno da sebi damo dozvolu da se na isti način ophodimo i prema sebi. „Biti dobar podržavajući prijatelj sam sebi” je definicija saosećanja (sa sobom), ističe Katrin Nef. Ova autorka izdvojila je tri komponente, kao sastavne delove saosećanja:
1. Tretiranje sebe sa razumevanjem, toplinom i blagošću umesto grubim kriticizmom. Aktivno smo motivisani da pomognemo sebi. Kada primetimo da se borimo/mučimo, zastanemo, oslušnemo sebe, zapitamo se šta nam je u tom trenutku potrebno i pokušavamo to sebi da damo.
2. Zajedničko ljudsko iskustvo bi bila druga komponenta. Patnja je sastavni deo ljudskog iskustva. Ono što nas sve povezuje i čini ljudima je to da smo smrtni, ranjivi i nesavršeni. Postoji određena uteha u tome da se podsetimo da nismo sami u svojoj patnji. Nismo jedini koji patimo. Niko nije pošteđen od pravljenja grešaka, te „neuspehˮ nije nešto što se samo nama dešava, već je deo zajedničkog iskustva ljudske vrste.
3. Mindfulness − sposobnost da budemo prisutni sa onim što se dešava u trenutku dok se dešava, koliko god neprijatno bilo. Imati hrabrosti da budemo prisutni kada nam je teško, a ne da automatski pokušavamo da se opiremo ili izbegavamo neprijatne emocije. Sposobnost održavanja neosuđujućeg stava prema sadržajima svesti koji će se javljati (slike, emocije, misli, telesne senzacije), kako se ne bismo ni previše identifikovali sa negativnim sadržajima, ali kako ih ne bismo ni po svaku cenu izbegavali.
Kada utišamo spoljnu buku, čujemo sebe. Svoje autentično Ja. To je početak lične transformacije.
P.S. Tekst je napisan tokom aprila za majski broj casopisa RYL.
Foto: Preuzeto sa fb.stranice Art is a way of survival