mentalwellness.rs

Cesto pomislimo: “Samo kada bih razumeo/la zasto su mama i/ili tata postupali tako prema meni, bilo bi mi lakse?” Medjutim razumevanje je vise kognitivna radnja, ne nuzno i emocionalna. Uz psiholosko objasnjenje zasto se neko ponasa kako se ponasa, ne znaci da ce nuzno doci olaksanje. Da, razumecemo, ali necemo popuniti unutrasnju prazninu ili naci red u haosu misli i emocija, koje nas cesto preplavljuju.

Potrebno je prihvatanje psiholoske realnosti, a to je da ne mozemo imati detinjstvo koje smo zeleli.

Nismo mi krivi za to. Nisu ni roditelji, jer nisu znali i umeli drugacije (cesto su i oni na slican nacin prolazili kao deca), ali jesu odgovorni sto su nas zlostavljali ili zanemarivali. Za oprastanje, ako dodjemo do toga, je potrebno vreme( individualno je koliko je potrebno). Mozda je bolje reci da je potrebno otpustanje, nego oprastanje. Otpustanje emocija i prorada istih, izgovaranje svega nedorecenog. Svega sto nas tisti. Onoga sto je od tajne preraslo u otrov, jer nije bilo svedoka da nas cuje, vidi, validira, ogleda, utesi, kada nam je to najvise bilo potrebno.

Otpustanje znaci konacnu separaciju od roditelja koji nisu adekvatno odigrali svoju ulogu. Otpustanju prethode ljutnja i tugovanje za srecnim detinjstvom koje nismo imali.

Razne emocije i teme ce izaci na povrsinu. Proces je bolan, a izlazak na drugu stranu oznacava spremnost da se ne drzimo proslosti, spoznavanje sopstvenih sposobnosti i snaga kao odraslih osoba. Mogucnosti da sami sebi pruzimo ono sto nismo dobili, kao i da na odrasli nacin dobijamo ljubav, paznju i validaciju od svog partnera i pijatelja i da sa svojom decom ne odigravamo stare porodicne obrazce.

U terapijskom procesu, postajemo svesni introjekta, koje nesvarene samo prebacujemo na svoju decu, kako bismo napokon mi bili oni “dobri”. A, to bi znacilo da onda oni treba da nastave da nose teret zrtvenog jarca. To se desava ako ne osvestimo transgeneracijsku dinamiku.

Ukoliko postanemo svesni, shvaticemo da nas introjekti zuljaju. Da nisu deo nas. Da ih nismo provarili i da to ne zelimo. Da mozemo da biramo sopstvene vrednosti, a da su uverenja nesto sto je podlozno proveri. Nesto sto nisu cinjenice, samo smo kao jako mali i u tom trenutku bespomocni i zeljni ljubavi i prihvatanja od strane nama vaznih ljudi poverovali u odredjene fantazije. Nismo krivi zbog toga. Nismo mogli i znali bolje, ali sada imamo novu sansu.

Tokom licne analize i psihoterapijske prakse, shvatila sam da postoji odredjen red u procesu samospoznaje. Naravno, samospoznaji nema kraja, ali ono vaznije je da se sam terapijski proces ne moze forsirati i pozurivati.
Postoji vreme za sve.

Telo i psiha u svojoj povezanosti ce znati kada smo spremni za odredjen uvid i emocionalnu obradu.Svaki otpor u nama ima svoju unutrasnju logiku. Nema slucajnosti.

Odredjeni kompleksi u nama trose vise energije od nekih drugih, tako da nista ne moze preko reda. Postoje teme za koje mozda godinama necemo biti spremni, ili cemo ih povrsno obradjivati i to je sasvim u redu.
Medjutim, kako sazrevamo i menjamo se i oslobadjamo psiholoski prostor, radeci na drugim stvarima, docice momenat kada ce delovati da nam je uvid dosao iz vedra neba, da smo se “prosvetlili” i da se osecamo jace ili opustenije ili mudrije i prosto ce se dugogodisnji problem samo rasplesti pred nama. Pocece da nam se desavaju nove i drugacije stari, koje smo godinama cekali

Zasto?

Zato sto vise nismo zarobljeni u stare obrasce, zato sto smo promenili nacin kojim percipiramo stvarnost i poceli da primecujemo i privlacimo osobe, stvari i prilike koje su sada u sinhronizaciji sa novim Ja.

Slika 1: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival 

Slika2 :Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival 

Kriza koja se trenutno dešava najviše pobuđuje strah od neizvesnosti, koji je povezan sa oseća­jem bespomoćnosti.

Jedna od primarnih psiholoških potreba je potre­ba za kontrolom i izvesnošću u određenoj meri. U ovom trenutku ne možemo posebno uticati na spoljašnji svet, jer su mnoge stvari vezane za Covid-19 još uvek nepoznate u naučnim krugov­ima. Ono što možemo je da utičemo na sebe i sopstvene reakcije. U kućnoj izolaciji smo sig­urni i to je ono što je umirujuća potvrđena infor­macija. Međutim, ako po ceo dan čitamo samo o pandemiji i ne ustajemo iz kreveta, to bi moglo voditi dodatnoj imobilizaciji ili panici.

Možemo posmatrati trenutnu izolaciju kao iza­zov koji vodi ka dubljoj samospoznaji i jačanju sopstvenih kapaciteta. „Bez obzira na okolnosti, čoveku se ne može oduzeti bazična sloboda da izabere svoj stav i svoje ponašanjeˮ, govori nam Viktor Frankl, poznati psihijatar i psihoterapeut. Osluškivanje sebe, svojih želja i potreba nije ni malo lak zadatak, naročito ako smo navikli da se uvek oslanjamo na spoljne resurse ili da tražimo distrakciju na neumeren način.

Kako početi povezivanje sa sobom?

Ovde ću ponuditi tri prakse koje su polazna os­nova lične transformacije, a to su: struktuiranje vremena, tehnike uzemljenja i centriranja i ne­govanje saosćanja sa sobom.

Ako ne znamo početak i kraj određene aktiv­nosti, dani će predstavljati određnu vrstu bez­vremenog limba, što nalikuje traumatskom iskustvu. Zato je važno napraviti raspored za svaku nedelju: vreme kada ustajemo i odlazi­mo u krevet, mesto i vreme za rad, fizičku aktiv­nost, kreativnost, zabavu, kao i kratak period za praćenje podataka o aktuelnoj situaciji iz rele­vantnih izvora.

„U žurbi da se vratite u normalu, iskoristite ovo vreme da razmislite kom delu ’normalnosti’ je vredno vratiti se”, poručuje nam Dejv Holis. Svakodnevna jurnjava da obavimo sve što smo zacrtali i što nam je od drugih nametnuto vodi nas ka otuđenju. Izgubili smo pojam o sopst­venim vrednostima, o tome šta nam je zaista potrebno i šta je ono što nas usrećuje. Izdva­janje vremena u toku dana da zaista posedimo sa sopstvenom ranjivošću je najbolji recept za povratak sebi.

Praktikovanje tehnika uzemljenja (eng. ground­ing) i centriranja pomaže nam da se poveže­mo sa sobom. Omogućava nam da osetimo i redefinišemo sopstvene fizičke i psihološke granice, jer je naše telo nešto što osećamo u sadašnjem trenutku i u šta se možemo pouz­dati.

Udobno se smestite u svoju stolicu i dišite tako što ćete se mentalno fokusirati na pre­deo abdomena. Svaki izdah meko dodiruje vaš abdomen i dalje se proširuje u kukove, butine, noge, stopala. Pokušajte da osetite naslon sto­lice na kojoj sedite i pritisak tela na sedište. Zatim osetite svoja stopala kako čvrsto sto­je na podlozi. Gurajte stopalima podlogu da biste što snažnije osetili kontakt sa podom. Dok udišete kroz nos, zamislite kako vaš dah unosi u vas vazduh u toplim bojama. Sa sva­kim izdahom na usta, zamislite kako izbacu­jte sve što vam energetski više nije potrebno. Pomaže ako tom sadržaju dodelite crnu boju. Zamislite onda kako se iz vaših stopala grana čvrsto korenje duboko ka središtu zemlje. Os­etite tu povezanost sa zemljom. Vizualizujte kako iz nje crpite svu potrebnu energiju koja vam daje snagu i stabilnost, a iz sebe sa izda­hom izbacujete negativnu energiju, nakupljeni stres i brigu. Osetite kako tenzija napušta vaše telo. Nakon toga, prebacite fokus na skeniran­je delova tela (jedan po jedan) i pokušajte da u potpunosti osetite svaki, a zatim ustanite. Ceo prostor oko vas dokle vam dopiru ruke i noge kada ih raširite je vaš fizički prostor, ali i psihološki. To određeno polje nervni sistem konstantno mapira radi bolje orijentacije i koor­dinacije u prostoru. Slobodno osetite taj pros­tor, povežite se sa njim. To je prostor gde počin­je i završava se vaše Ja. Širite ruke iza sebe i ispred sebe kao da plivate. Možete dizati noge ili blago šutirati vazduh ispred sebe, iza sebe ili sa strane. Okrećite se u kukovima, sagnite se i uspravite se. Primetite svaku senzaciju ili emociju koja se podiže. Na taj način ćete pono­vo uspostaviti kontakt sa sopstvenim telesnim granicama, ali i intuicijom.

Sada ste spremni za praktikovanje sa­moosećanja sa sobom. Kada se osećamo uplašeno ili da smo u opasnosti, naš trenutni, prirodni instinkt (nesvesna reakcija) je da ode­mo u „borba, beg, zamrzavanje” odgovor. Reč je o automatskom odgovoru primitivnog/rep­tilskog dela mozga. Ne treba zbog toga sebe da osuđujemo, baš iz razloga što je taj odgovor instinktivan i ne možemo da utičemo na nje­ga. Produkt je evolucije i u službi je opstanka vrste.

Biološki (kao sisari) imamo predispoziciju za negu, brigu i privrženost. Vrlo često umemo da budemo podrška drugima, samo je potrebno da sebi damo dozvolu da se na isti način ophodimo i prema sebi. „Biti dobar podržavajući prijatelj sam sebi” je definicija saosećanja (sa sobom), ističe Katrin Nef. Ova autorka izdvojila je tri komponente, kao sastavne delove saosećanja:

1. Tretiranje sebe sa razumevanjem, toplinom i blagošću umesto grubim kriticizmom. Aktiv­no smo motivisani da pomognemo sebi. Kada primetimo da se borimo/mučimo, zastanemo, oslušnemo sebe, zapitamo se šta nam je u tom trenutku potrebno i pokušavamo to sebi da damo.

2. Zajedničko ljudsko iskustvo bi bila druga komponenta. Patnja je sastavni deo ljudskog iskustva. Ono što nas sve povezuje i čini lju­dima je to da smo smrtni, ranjivi i nesavršeni. Postoji određena uteha u tome da se podseti­mo da nismo sami u svojoj patnji. Nismo jedini koji patimo. Niko nije pošteđen od pravljenja grešaka, te „neuspehˮ nije nešto što se samo nama dešava, već je deo zajedničkog iskustva ljudske vrste.

3. Mindfulness − sposobnost da budemo pri­sutni sa onim što se dešava u trenutku dok se dešava, koliko god neprijatno bilo. Imati hrabro­sti da budemo prisutni kada nam je teško, a ne da automatski pokušavamo da se opiremo ili izbegavamo neprijatne emocije. Sposobnost održavanja neosuđujućeg stava prema sa­držajima svesti koji će se javljati (slike, emoci­je, misli, telesne senzacije), kako se ne bismo ni previše identifikovali sa negativnim sadrža­jima, ali kako ih ne bismo ni po svaku cenu iz­begavali.

Kada utišamo spoljnu buku, čujemo sebe. Svo­je autentično Ja. To je početak lične transfor­macije.

P.S. Tekst je napisan tokom aprila za majski broj casopisa RYL.

Foto: Preuzeto sa fb.stranice Art is a way of survival

Ako odustajemo od sebe, ne slusamo svoj unutrasnji glas, zatrpavamo emocije bilo kojim sadzajem, koji nam onemogucava da spoznamo sopstvene psiholoske potrebe, nastupice anksioznost, stanje konfuzije ili depresije.
Naravno da mi tada funkcionisemo po nesvesnim obrascima, koje smo usvojili kao deca kako bismo bili prihvaceni. Vec sam pisala o tome na koji nacim filtriramo stvarnost i interpretiramo postupke nama najblizih.
Dete ce uraditi sve da dobije ljubav i prihvatanje svojih roditelja, do nivoa samoponistavanja svog autenticnog Ja.

Medjutim, uvek su na delu i suprotne sile, koje nas vuku ka razvoju i autonomiji, koje nas teraju da se vratimo sebi. Nekada ce ti signali biti u obliku psihosomatskih tegoba i razlicitih neprijatnih simptoma.
Kao sto dete zeli da ima poverenje u roditelje (ma, ne samo sto zeli ima potrebu/poriv), isto tako kada odrastemo, imamo potrebu da se uzdamo u sebe i da imamo poverenja u sebe.

Ako stalno odustajemo od sebe (putem razlicitih destruktivnih obrazaca, potiskivanja emocija i dozvole da nam drugi konstantno probijaju licne granice), onda je anksioznost, cak i panika sasvim ocekivana.

Strah se javlja u stanjima nesigurnosti i neizvesnosti, a gubitak poverenja u sebe je alarm da smo u opasnosti i da to treba ozbiljno da shvatimo.I da trazimo podrsku.

Razmisljam kako je mozda najtezi psiholoski(i duhovni) zadatak prihvatanje. Prihvatanje sebe, drugih, odredjene situacije, zivota. Kako je tesko pogledati se u ogledalu, zagledati se kroz sopstvene oci pravo u dusu i prihvatiti sve delove sebe. Neke, naravno tek treba otkriti, jer su raznim mehanizmima odbrane pogurani u nesvesno. To je celozivotni zadatak(upoznavanje sebe) i treba da bude postepen.
Nije ni cudo sto kada dozivimo previse intenzivnih neugodnih senzacija, koje u tom trenutku nas sistem ne moze da obradi, zapadamo u postraumatski stres. Tako da preplavljenost nije resenje.

Malo po malo stajati sa svim svojim senzacijama i emocijama, manama i vrlinama, resursima i ogranicenjima, a ne pobeci ili uci u neku vrstu otpora je egzistencijalni izazov ljudske vrste.

Koliko je samo tesko ne iskrivljavati stvarnost, jacati toleranciju na frustraciju i ambivalenciju, sedeti sa neprijatnoscu, posmatrati se bez osudjivanja, razumeti i na kraju prihvatiti sebe. Sve to je neizostavni deo psihoterapije i otud toliko ambivalentnih emocija prema njoj, jer ona ne daje instant resenje. Terapeuti nemaju magicni stapic.

Treba se “ogoliti” pred svedokom od poveranja i imati hrabrosti da se pogleda u svaki kutak sebe. To je najteze. Isto je i sa zivotom, punim neizvesnosti, ali i avantura i mogucnosti.

Kada dodjemo do dovoljne tacke prihvatanja, onda cemo mnogo lakse menjati stvari koje mozemo i zelimo, otpustiti ono sto vise nije deo nas i prgrliti zivot, svesni i da su neke stvari van nase kontrole.

Slika1: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival

Slika2: Preuzeto sa FB.stranice art is a way of survival

Nakon tekstova posvecenih STIDU i ZAVISTI https://m.facebook.com/psiholoska.podrska/photos/a.1667917063435623/2641951176032202/?type=3&source=48
https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=2702201570007162&substory_index=0&id=1663671357193527, na red je dosla jos jedna od “omrazenih” emocija, a to je LJUBOMORA.

Hipoteza o frustracionoj agresiji, koju sam nasla na sajtu Psihobrloga, govori o tome da kada neko osujeti ljubav koju ocekujemo, mozak pretvara strah u mrznju. Treba naznaciti, da su centri besa povezani sa centrima ocekivanja nagrade.

U tom kontekstu, u razlicitim psiholoskim tekstovima se, vec nasiroko pise o ljubomori kao jednoj vrsti straha od gubitka ljubavi, a na taj strah mozemo razlicito reagovati. Neke od mogucnosti su tuga, bes i mrznja.
Ovde je jako vazno napraviti distinkciju izmedju osecanja i reakcije na ta osecanja – ponasanja.
Ako je emocija zabranjivana i etiketirana kao izraz slabosti ili nemanje dovoljnog kapaciteta za ljubav, onda mi ne mozemo ni da ovladamo tom emocijom. Ne mozemo da je razumemo i potiskujuci je, vremenom se moze ispoljiti pojacanog intenziteta, uz neadekvatnu reakciju.

Necu ovde zalaziti u sve nekonstruktivne nacine ispoljavanja ljubomore, i odredjene poremecaje licnosti, koji mogu dovesti do razlicitih deluzija ili paranoje, obzirom da se o tome dosta pisalo i govorilo.

Ovaj tekst je posvecen porukama koje LJUBOMORA nosi, jer nema dobrih i losih emocija.

Kao sto sam vec rekla, emocije su nas kompas za snalazenje u svetu, te je vazno otkriti znacaj koji imaju kako za pojedinca, tako i za socijalni kontekst.

Prema istrazivanjima socijalnih psihologa, ljubomora je vezana za odnose sa drugima i sadrzi u sebi mudrost intuicije i instinkta.

Ako gledamo na nizi intenzitet ljubomore, sto implicira da smo u kontaktu sa njom i da je brzo detektujemo, videcemo da ona ima ulogu odredjene vrste partnerskog radara.
Dakle, ljubomora nam pomaze da adekvatno skeniramo potencijalnog partnera i dodjemo do odgovora da li je on neko ko moze da nam bude lojalan, ko ima sposobnost i zelju da nas voli i prihvati i na koga mozemo da se oslonimo.

Mudrost ljubomore je u detektovanju pravicnosti, sigurnosti, povezanosti i lojalnosti, jer se javlja upravo kada smo spremni da posmatramo naseg partnera ili prijatelja u sirem drustvenom kontekstu, tj.kako se ponasa prema drugim ljudima, porodici, bivsim partnerima, itd.

Kada je intenzitet emocije izrazen to znaci da osecamo da smo izdani, i to ne samo da je nas neko izdao, vec i mi sami sebi, jer nismo bili u kontaktu sa sopstvenim emocijama i nismo slusali sopstvenu intuiciju.

Izvor: Karla McLaren – Emotion Dynamics

Foto: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival

Pisala sam vec u vise navrata kako nema dobrih i losih emocija, samo prijatnih i neprijatnih i da svaka nosi u sebi znacajnu poruku, te vazna pitanja koja sebi treba da postavimo. Pre citanja ovog teksta, preporucujem da najpre procitate tekst o osecanju STIDA/SRAMA putem sledeceg linka
https://m.facebook.com/psiholoska.podrska/photos/a.1667917063435623/2641951176032202/?type=3&source=54&ref=bookmarks
Jedna od ne tako dragih nam emocija je ZAVIST.

Razni psiholoski tekstovi govore o tome da se zavist javlja kada zelimo nesto sto drugi ima, a smatramo da mi to zasluzujemo, te se u odnosu na tu zelju mozemo postaviti konstruktivno i raditi na sopstvenim kapacitetima, kako bismo i mi to ostvarili.
Dakle, mozemo biti inspirisani da se usavrsavamo i razvijamo, a mozemo reagovati i destruktivno, tako sto cinimo sve da omalovazimo tog drugog, umanjimo njegove zasluge ili se cak potrudimo da i on izgubi ono za cime zudimo(U narodu dobro poznata izreka: “Da komsiji crkne krava.”)
Tu svakako ima istine i lako je uvideti koliko su sebicnost i pohlepa zastupljeni u ljudskom drustvu. Medjutim, emocije su mudrije u znacenju koje nose, i samo nerazumevanjem njihove poruke mozemo otici u destruktivno ponasanje.

A, zasto ih ne razumemo?

Zato sto su nam u detinjstvu bile zabranjivane, kazu istrazivaci iz oblasti socijalne psihologije emocija. Onda kada je trebalo da njima ovladamo, receno nam je da smo sebicni i pohlepni i da treba zavist da guramo pod tepih. Da ona nije dobra.
Kada pogledamo siri kontekst prosocijalnih emocija, tesko da cemo poverovati da se zavist javlja samo kada zudimo za necim sto neko drugi ima. To bas i nije drustveni benefit.

Koja je onda uloga zavisti?

Uloga je u tome da bude nas interakcioni kompas. Da nas informise o tome kako smo situirani u drustvu i koliko su nam dostupni resursi koji nam omogucavaju ekonomsku sigurnost (izmedju ostalog novac), ali takodje i koliko je zastupljeno postenje i pravicnost kada je u pitanju socijalna razmena.

Dakle, zavist ce biti nas mehanizam kojim skeniramo okruzenje i postizemo razumevanje sire slike (socijalnog sveta-najvise poslovnog), a to nam omogucava opstanak. Zavist ce se javiti kao alarm da nas obavesti da nesto nije u redu u socijalnim interakcijama, da nema reciprociteta i fer razmene, sto moze da ugrozi nasu egzistenciju. Da nismo sigurni u okruzenju gde ne dobijamo nagrade za ulozen trud ili gde, opet neko drugi ima pristup resursima bez ulozenog truda, te dobija vise nego sto zasluzuje ili gde neko drugi dobija zasluge za ono sto smo mi uradili.

Zavist treba da nam pomogne da ispravimo ono sto nije pravicno i posteno i to najbolje znaju mala deca.

Postoje eksperimenti koji pokazuju da ako date detetu da podeli npr.parce torte sa bratom/sestrom i da ce onda taj drugi prvi birati parce, dete ce skoro hirurski precizno podeliti kolac, jer ima kapacitet da vuzuelno proceni ravnomernu podelu, a uzajamnost i reciprocitet jesu drustveno pozeljne kategorije.

Tako da nemojte odbacivati zavist na prvu loptu, jer je njena poruka znacajna, ali naravno bitno je i kako cemo postupiti i tu treba covek da bude i dobar strateg.

Problem je sto je zabrana na istu dovela do toga da se kod ljudi ne razvije kapacitet za razumevanje reciprociteta, te posledicno osnaze mrznja i pohlepa.

P.S.Ova skulptura (na prilozenoj slici) me asocira na mitsku Meduzu koju su svi smatrali za monstruma, iako je ona najpre bila prelepa devojka na koju je bacena kletva. Medjutim, ovde sam stavila Meduzu iz drugog razloga, a to je zato sto se iz njene smrti radja Pegaz, te je to takodje naznaka da znacenja trazimo ispod povrsine i uvrezenih drustvenih shvatanja.

Izvor: Karla McLaren – Emotion Dynamics

FOTO: SA FB.stranice Art is a way of survival

                           MIT O NARCISU – DIMENZIONALNI POGLED

Narcizam, narcisoidan, narcis, sve su  to pojmovi koji se obilato koriste u svakodnevnom govoru i za razlicite stvari. Problem je kada ljudi koriste ove termine kao dijagnosticke kategorije, pa ispada da svaki drugi covek moze da se podvede pod dijagnozu narcistickog/narcisoidnog poremecaja licnosti (kriterijumi navedeni u psihijatrijskom dijagnostickom prirucniku DSM-5).

Tacno je da zivimo u eri potrosackog drustva, te da su sebicnost, egocentricnost, zelja za postignucem, samozivost i grandioznost, izrazene kroz dozivljaj da smo bas mi oni specijalni i posebni, nesto sto se kulturoloski, barem na Zapadu podrzava i ceni. Medjutim, dijagnoza narcistickog poremecaja licnosti nije toliko cesta, koliko se misli (1% na nivou opste populacije). Ovde se necu detaljno baviti ovom dijagnozom, samo bih htela da istaknem da se u naucnim krugovima i dalje vode diskusije oko dijagnostickih kriterijuma povezanih sa ovim poremecajem, a narocito onog u vezi odsustva empatije.

Iskreno se nadam da ce buducnost doneci neku drugu dijagnosticku paradigmu, ali to cemo tek videti.

Sada da se vratimo na temu ovog teksta, a to su narcisticne crte u svima nama. Svi mi, hteli to da priznamo ili ne, mozemo da budemo i egocentricni, arogantni, samozivi, sebicni, tvrdoglavi i antagonisticki nastrojeni , da se stitimo od nesigurnosti napadom, da okrivljujemo druge za nase probleme, da se osecamo grandiozno i da budemo ubedjeni da nam odredjene stvari pripadaju, jer smatramo da smo posebni. Takodje, dozivljaj posebnosti moze biti vezan kako za patnju tako i za postignuca. Mozemo biti posebni i specijalni  na osnovu razlicitih kriterijuma, pa i po tome da smo najnesrecnija osoba na svetu i da niko ne prepoznaje nasu posebnost i znacajnost, iz razloga sto se neko ili nesto urotilo protiv nas, pa ne uspevamo da pokazemo svetu tu svoju fantasticnost, te smo zbog toga isfrustrirani i zavidni i trazimo sazaljenje drugih.

Narcizam se kao sklop odredjenih crta licnosti moze posmatrati dimenzijalno, gde ce se na jednom kraju naci ehoizam (eng.echoizm), a na drugom narcisticki poremecaj licnosti i maligni narcizam, kako ga je prvi definisao Otto Kernberg (gde se vec narcisticne crte spajaju sa psihopatskim ili sociopatskim ).

Izmeju ove dve krajnosti, nalazi se citav dijapzon mogucih kombinacija i intenziteta  antagonizma koji postoji u srzi narcisticke strukture. Ako sam introvert onda se bas necu sepuriti grandiozno, nego cu vise koristeci pasivnu agresiju za dolazenje do cilja, a ako sam ekstrovert onda cu se razmetati, sarmirati ljude, i traziti paznju i aplauze. Mogu cak i ciniti dobra dela, ali sa motivom da na taj nacin probudim divljenje i dobijem paznju sa kojom zudim.

Kako bolje objasniti ovu dimenziju nego preko mita. Simbolika mita je poruka mudrosti koja dolazi iz kolektivne svesti. Mit o Narcisu i nimfi Eho je svima poznat i postoje razlicite verzije istog, ali cu ga ja ovde ukratko prepricati kako bi se lakse osvetlila psiholoska podloga i univerzalnost ovih ljudskih aspekata.

Narcis je sin vodenih bozanstava, ali je smrtan. Krasi ga izuzetna lepota i obozava da lovi. Sve nmife su zaljubljene u njega, ali on na njih ne obraca paznju ili ih grubo odbacuje. Ni jedno ‘bice’ nije dovoljno dobro za njega. On nije okrenut drugim ‘bicima’, nesposoban je za povezivanje sa drugima i fantazira o nekome specijalnom i posebnom, koji bi ga bio dostojan.

Eho je planinska nifa i takodje je smrtno zaljubljena u Narcisa, medjutim kako je zagovarala Heru da ne bi saznala za Zevsova neverstva, biva kaznjena, tako sto gubi svoj glas, tj. sposobna je samo da ponovi poslednje reci koje neko drugi izgovori.Tako da ostaje skrivena i zagledana u Narcisa, bez mogucnosti da iskaze svoje zelje i potrebe. Narcisa, takodje sustize kazna, tj kletva(po nekim izvorima od boginje Afrodite, a po drugima boginje osvete Nemeze). Nimfe su se zalile za okrutan tretman Narcisa, te on biva kaznjen da se zaljubi u nekog nedostiznog(po nekim izvorima i u prvu stvar koju vidi).

Narcis umoran od lova, prilazi izvoru kako bi se okrepio i u tom trenutku kada ugleda svoj odraz u vodi, momentalno se zaljubljuje u njega. Pokusava da zagli ili poljubi svoj odraz, ali cim se priblizi, odraz se gubi u talasima vode.

Na prilozenoj slici, Dzon Vilijem Vaterhaus-a se mogu se videti Narcis i Eho, oboje prokleti, oboje sami. Nigde u okruzenju nema njihovih roditelja, nema nimfi i bozanstva de im se nadju, da im pomognu. Narcis vene, zagledan u svoj odraz, prestaje da jede i pije, a sa druge strane Eho nista ne moze sem da ga posmatra iz prikrajka i da ponovi njegove poslednje reci koje izgovara pred smrt. Narcis umire kraj izvora, a Eho nestaje. Ono sto iza njih ostaje su cvet narcis koji cveta svakog proleca, kao i odjek koji cujemo po brdima i planinama (tzv. Eho). Tako da oni nastavljaju da zive u nama, u delovima individualne i kolektivne psihe.

Ono sto je simbolicki interesantno je to da je voda simbol emocionalnog sveta i nesvesnog, kao i duhovnog preobrazaja. Takodje, odsustvo roditelja je pokazatelj odsustva podrske, ljubavi i vodjstva. Narcis ne prepoznaje sebe u odrazu, on ne zna da je to on, sto govori o neizgradjenoj licnosti, o krhkosti ega, o odsustvu samospoznaje, kao posledice odsustva onoga sto se u psihologiji zove ‘ogledanje’. Kada je staratelj ustimovan sa detetom, to dete postepeno  upoznaje sebe u ocima drugoga. Roditelj(na prvom mestu majka) oponasa decije pokrete, facijalnu ekspresiju, verbalizuje sta dete oseca i tako mu daje feed-back da je u redu, da je prihvaceno, da moze da veruje svojim dozivljajima i svojim emocijama, i da nece biti voljeno samo pod odredjenim uslovima, najcesce vezano za odredjena postignuca, koja se od deteta ocekuju. Na taj nacin dete upoznaje sebe i stice zrelo sapomouzdanje i samovrednovanje.

Interesantan je i mit koji govori o tome da kada je upitano jezero kao se nije zaljubilo u Narcisa kada ga je gledalo, ono  odgovora, da zapravo nije ni videlo Narcisa, vec se divilo sopstvenoj lepoti u njegovim ocima.

Sve u svemu, narcizam bi se trebalo posmatrati dimenzionalno i teziti nekoj sredini, ili ti zdravom narcizmu. U toj sferi mi mozemo nekada da precenjujemo sebe u nekim svojim aspektima i da cesce stavljamo ruzicaste naocare, ali to ce doprineti vecem optimizmu, motivaciji, istrajnosti, samopouzdanju. Osobe na tom delu spektra (neka sredina spektra) itekako su sposobne da preispitaju svoje postupke i da se zamisle i izvine kada pogrese, dakle ne moraju uci u defanzivni mod.

Sa druge strane, osobe blize krajnosti ehoizma imaju strah od zdravog narcizma, strah da se osecaju posebnim. Cesto su dozivljavale odbacivanje i dobijale poruke da sve sto urade ne valja. Ne umeju da uspostave zdrave granice, da se zauzmu za sebe. Nemaju svoj glas poput Eho. Ne zele specijalan tretman, jer se smatraju beznacajnim i zato ih cesto privlace narcisi sa suprotne strane spektra, jer je takav tretman nesto na sta su navikle i svakako nece od njih dobiti poseban tretman.

Na drugoj strani, koja ide u krajnost  narcistickog poremecaja licnosti i malignog narcima, nailazimo na osobe koje su eksploatatorski raspolozene i koje duboko ne veruju ljudima. One se ne povezuju iskreno i intimno sa drugima, jer nisu sposobne za uzajamnost i dodir sa sopstvenom ranjivoscu, vec ljude koriste iskljucivo kako bi zadovoljile svoje potrebe, dobile paznju i divljenje. Spremne su da omalovaze ili cak demonizuju druge, ako im se suprostave u stavovima i procenama. Zahtevaju da dobiju sve sto zele, je im to po rodjenju pripada, posto sebe dozivljavaju kao superiorne i iznad svih drugih. Mogu da budu zavisne, agresivne, jako osetljive na bilo koju naznaku kritike, sklone drami, kako bi popunile unutrasnju prazninu i osetile se zivima. Cesto osciliraju izmedju idealizacije i demonizacije drugih. Osobe su kojima se ili nisu postavljale granice u detinjstvu, pa su navikle da sve mora odmah i sada i nemaju toleranciju za druge ili  usled nesigurnog attachment-a nikada nisu uspele da izgrade sebe, nego to krhko jezgro cuvaju jakim zidinama grandioznosti, puni antagonizma zbog neispunjenih ranih razvojnih potreba, usled cega ce svaki osecaj slabosti projektovati na drugoga. Osobe su koje su opsednute sobom, a zpravo sebe i ne poznaju, pa tako ni druge, te  samim tim oduzimaju sebi ono sto im je zaista potrebno i lekovito, a to je prava intimna povezanost sa drugim ljudskim bicem.

Da sumiramo, svi smo mi negde na ovoj dimenziji, bili toga svesni ili ne.

NARCIZAM KAO ARHETIP – CRTE U SVIMA NAMA

Inspirisana predivnom Caroline Myss, pocela sam da posmatram narcizam i iz ugla evolucije svesti.
Razmislja sam kako je cesto prvi korak u otkrivanju onoga sto hocemo u saznanju da nesto necemo, da se necemu protivimo.

Licna, kao i kolektiva revolucija pocinje sa odredjenom vrstom besa, pa i prezira i gadjenja prema odredjenoj stvari/ ideologiji/sistemu. Dakle, znamo da nesto remeti nase blagostanje, ali kada se zapitamo sta bismo tacno zeleli, sta je to sto nam je zaista potrebno, na ta pitanja nemamo precizan odgovor.

Ta sira slika se jos uvek nije iskristalisala i ne samo to, ako se bunimo protiv neceg sto je ukorenjeno u nasem najblizem okruzenju, dozivecemo neodobravanje i odbacivanje, koje proizilazi iz straha od nepoznatog i novog. Obe strane se u ovoj prici osecaju kao da nisu prihvacene i dobrodosle.

Sta onda nastupa?

Ako smo odlucni da krenemo u odredjenom pravcu, ali jos uvek nismo nasli pravu meru za nas ili ono sto nam je sustinski potrebno, promena ce se videti u preterivanju i naglasavanju sopstvene razlicitosti. To je taj narcisticni momenat. Promenicemo izgled, naci novo ‘pleme’ za podrsku, prenaglasavacemo znacaj naseg puta, umanjiti toleranciju za druge opcije, postati rigidni u stavovima i defanzivni.
Sve to je faza ka integraciji neceg za nas svrsishodnog, medjutim mozemo takodje ostati dugo zaglavljeni u istoj grandioznoj poziciji ili stalno ici iz jedne prenaglasenosti u drugu.

Reference: PhD Craig Malkin, predavanja

Foto1: Slika “Narcis i Eho”, Dzon viljem Vaterhaus, 1903.

Foto2: Sa FB.stranice Art is a way of survival

Sve emocije postoje sa razlogom. Ne volimo one neprijatne i zeleli bismo da osecamo samo one prijatne, ali to je nerealisticno, jer svaka emocija ima svoj zadatak, a zivot je kompleksan. Takodje, emocije imaju svoj vek trajanja, dodju i prodju te se ne mogu izjednaciti sa nasim celim identitetom.
Postoje stvari koje nisu ugodne, ali su dobre i zdrave za nas, kao i one koje jesu prijatne, ali nam na duze staze donose vise stete nego koristi.

Emocije su nas unutrasnji kompas i nastale su tokom evolucije kako bi se lakse adaptirali u svetu u kome zivimo. Univerzalne su i na najranijem uzrastu se poput programa upload-uju u nas nervni sistem, te kao bebe svi imamo kapacitet da dozivljavamo emocije.

U zavisnosti od toga koliko ce nasi roditelji imati sposobnosti da nam pomognu da regulisemo emocije, da ih upoznamo, imenujemo i na zdrav nacin ispoljimo, kada se podignu, imacemo vise ili manje problema sa odredjenim emocijama.

Jedna od emocija o kojoj se najcesce govori sa negativnim predznakom je emocija stida/srama.
To je najcesce posledica nerazumevanja prave uloge(zadatka)ove emocije, kao i zloupotrebe njene funkcije.

Ako dete kontinuirano posramljujemo bez ikakvog logickog objasnjenja da je nesto pogresno uradilo u smislu ugrozavanja sopstvenog zivota, zdravlja ili ugrozavanja drugog lica i pri tome ne postavljamo neophodne granice uz odrzavanje kontakta sa detetom i ne repariramo odnos ljubavi, kada smo “izgubili zivce”(sto se svima desava), onda sram pokazuje svoje ruzno lice.

Dete pocinje da internalizuje spoljasnje poruke i da ih interpretira kao da je ono neadekvatno, lose, defektno, a ne da ga odredjeni postupak dovodi u opasnost ili povredjuje druge osobe. I tada dolazi do preplavljenosti emocijom srama.

Problem dakle, nije u samoj emociji, vec u porukama, uverenjima koja su cesto nemoguca za ispuniti, kao sto je npr. uverenje: “Ako nisam savrsen/a, ne zasluzujem da budem voljen/a.

Sada da se vratimo na onu zdravu ulogu emocije, tj.stvarni zadatak koji nam pomaze pri adaptaciji. Cemu zapravo sluzi?

Ona je cuvar naseg integriteta, dostojanstva, moralnog kompasa i unutrasnjeg sistema vrednosti.

Dakle okrenuta je kako samosvesti individue, u smislu detektovanja sopstvenog ponasanja i vrednosne strukture koja je po njenoj meri, a tokodje sadrzi i socijalnu komponentu, jer se aktivira kada je neki nama vazan odnos potencijalno ugrozen, zbog toga jer smo mi svesno ili nesvesno povredili drugu osobu.

Emocija je koja poziva na licnu odgovornost. Mi smo drustvena bica, umrezena na nacin da tezimo konekciji i to je jako bitna ljudska potreba.
Osecaj jeste neprijatan, ali je neprijatan jer su jako bitne stvari “na udaru”, licno dostojanstvo i sistem vrednosti ili prekid vaznog odnosa.
Da bismo se vratili u balans i ‘opustili’ osecaj sramote, potrebno je da uvidimo gde smo pogresili, da za to preuzmemo odgovornost, izvinimo se i pokusamo da popravimo stetu.

Kada je preplavljenost velika i paralisuca?
Onda kada su uverenja i moralna nacela nerealisticna, neizvodljiva ili nametnuta od spolja, a ne integrisana u nasu licnost i ono u sta zaista verujemo.

Ono sto je jos znacajno reci je da kada se identifikujemo sa emocijom, upadamo u stanje bespomocnosti, koje je paralisuce, jer se samosazaljevamo umesto da saosecamo sa sobom i damo prostor racionalnom delu da sagleda sta je to pod nasom kontrolom i sta mozemo da uradimo kako bismo obnovili odnos sa sobom ili sa drugom osobom. Kada smo drugoj osobi naneli stetu, vise ne treba da mi budemo u fokusu, vec taj drugi, jer je on povredjena strana, a mi biramo ulogu zrtve.


Foto: Art is away of survival

Panicni napadi, generalizovana anksioznost, opsesivno kompulsivni rituali, depresivne epizode, sve mogu biti pracenje smanjenom sposobnoscu funkcionisanja u svakodnevnom zivotu i fizickim(fizioloskim tegobama).

Bolovi u stomaku, dijareja, gubitak apetita, nesenanica, glavobolja, osecaj depersonalizacije i/ili derealizacije.Pored apatije ili povecane agitacije, sve propratne manifestacije usled i hemijskog disbalansa u mozgu coveku zaista mogu biti nepodnisljive, tj.jako teske za podnosenje. Osoba se oseca bespomocno, nesigurno i kao da je teret svojim najblizima.

Lako je reci: “Nemas cega da se plasis? To je iracionalno ili Kako te nista ne zanima, izadji napolje, kreni na sport.” Takva vrsta nerazumevanja samo pogorsava i onako tesko stanje i doprinosi dodatnom osecanju krivice i stida kod osobe koja trpi psihicke i fizicke tegobe.
Predrasude jos uvek u velikoj meri postoje na ovom podneblju, a pomoc i podrska nisu dostupne kao u nekim drugim razvijenijim zemljama.
Osoba moze da nema podrsku porodice ili da nema zive clanove porodice ili da su oni prosto nezainteresovani da pomognu. Moze da bude u pitanju samohrana majka ili otac, kojima simptomi onemogucavaju da zaradjuju za sebe i dete u odredjenom kriznom periodu.

Osoba moze da jedva spaja kraj sa krajem i da nema novca za dugu psihoterapiju. Nekada su i lekovi neophodni(ovde govorim o antidepresivima), barem na neko vreme(bitna je i bioloska osnova u nekim slucajevima ili rana neobradjena trauma).

Naravno da vezbe relaksacije i ravnomernog disanja pomazu, kao i psihoterapija i farmako terapija ukoliko se u duzem vremenskom periodu stvari ne popravljaju uz sve gore navedeno. Vazna je i zdrava ishrana(istrazivanja pokazuju jaku dvosmernu vezu izmedju probavnog trakta i optimalnog nivoa odredjenih transmitera u mozgu).
Velika je steta sto nema vise nevladinih organizacija koje ce pomoci ljudima u ovakvim kriznim periodima.
Nikada ne mozemo znati sta se krije u necijoj dusi, ako nismo zainteresovani i ako ne zelimo da razumemo. Anksioznost, panicni napadi, fobije, depresija uticu na sveopstu funkcionalnost coveka i mogu dugo da ga ometaju i u najlaksim obavezama, a zivotne karte svako drugacije dobija.

I bas kada smo kod etiketiranja i stigme, oduvek me je bila intrigantna dihotomija jak -slab u psiholoskom smislu. I dan danas ne znam sta te odrednice tacno definisu?

Znam da zivimo u dualnom svetu, ali opet to nije izgovor da ne preispitujemo svoja uverenja, pa i pojmove.

Koja je za nas definicija psiholoski “jake” ili “slabe” osobe?

Naravno da postoje kriterijumi pomocu kojih se prati uspesnost resavanja razvojnih zadataka, da postoje temperamentalne razlike, genetska predispozicija, ali i mnogo vise predrasuda(tu su i rodni stereotipi, izmedju ostalog).
Tako imamo da je slabost plakati, naljutiti se, postaviti ili ne postaviti granice(zavisi od konteksta), zatraziti pomoc, pozaliti se, imati krizni momenat….
A, sta je sa prezivljenim traumama, sta je sa nagomilanim stresom, sta je kada nas zivot udara sa svih strana i bukvalno nemamo jednu stabilnu stvar za koju da se uhvatimo?
Lako je sa distance procenjivati i kritikovati, lako je sa dobrog mesta biti pametan i zapravo sebe ubediti da bi smo mi mogli bolje, drugacije. Da smo kamen. A, da li je i kao kamen dobro biti uvek i u svemu?
Svi treba da preispitujemo svoja uverenja i predrasude, da sagledavamo siru sliku, kontekst i da ne zurimo sa osudama.
Na izgled tako deluje lakse, jer sebe sklanjamo od neprijatnih osecanja i kompleksnih konstrukata, ali istovremeno bezimo i od sebe. Ne suocavamo se sa sopstvenim demonima.
A, svi ih imamo, zeleli mi to sebi da priznamo ili ne.

Pokusajmo da bolje osluskujemo sebe i druge, da pomazemo jedni drugima, jer to jeste cilj zajednice, a i generisanja prijatnih osecanja i produktivnosti.

Strah od intimnosti/bliskosti moze se javiti usled straha da cemo biti ostavljeni ili percepcije da cemo biti “progutani” od strane drugog, tj.da cemo izgubiti sopstveni identitet ukoliko dodje do povezivanja i “stapanja” sa drugom osobom.

Da bismo bili bliski sa partnerom, potrebno je da zaista vidimo, cujemo, dozivimo, razumemo i osetimo drugu osobu, kao i da njoj dozvolimo tu vrstu iskustva.

Primila sam jako lose vesti. I nije prvi put. Svaki put je tesko. Ne postoji priprema za takve stvari. Mozemo da mislimo da cemo stalnom brigom i kontrolisanjem svega i svacega spreciti da se lose stvari dese. Necemo. Necemo ni konstantnom strepnjom, ni besom, ni panikom, ni izolacijom.
Kada se lose stvari dese nama najblizim, upascemo u sok i usledice citav niz emocija i to je sve savrseno normalno. Citav rolerkoster emocionalnih stanja je potreban kako bismo prihvatili realnost.
Instiktivno cemo imati zelju da se borimo ili bezimo od novonastale situacije, ili da dozivimo totalni kolaps. Medjutim, ovo stanje bi trebalo da vodi razresenju i onda usmerenom prakticnom delanju.
U suprotnom, upadamo u samosazaljevanje i zacaran krug uzaludnog otpora. Mozemo da se opiremo koliko nam je volja, ali stvari su takve kakve su i vec su se desile. Ako hocemo da pomognemo, potrebno je prihvatanje. Otpustanje besa, frustracije, straha, neverice…, kako bismo bili u ovde i sada, skoncentrisani da nadjemo konstruktivna resenja i pruzimo najbolju verziju sebe u prevazilazenju zivotnih nedaca.

Sigurno je da niko od nas nije ljubitelj losih vesti i da nam je tesko da osecamo neprijatnost i da budemo sa nekim u patnji, tj da saosecamo. Mozemo da imamo empatiju, da kognitivno ili emocionalno spoznamo kako je u necijim cipelama, sto ne znaci da cemo uciniti i korak napred, a to znaci aktivno delovati da umanjimo neciju patnju ili bol. Zato sto je tesko regulisati negativne emocije. Mnogi od nas nisu u dovoljnoj meri savladali sposobnost samoregulacije i onda ce se sklanjati iz situacija koje potencijalno vode emocionalnom preplavljivanju.

Razumljivo je da stitimo sebe, ali kako cemo sa osobom koja pati? Ta osoba smo zapravo mi i to ne mozemo da podnesemo te negiramo ili minimiziramo neciju muku, racionalizujemo, potiskujemo i povlacimo se da ne mislimo, da ne osecamo…
Medjutim, ne mozemo pobeci od sebe, a i osecaj krivice ce nam to potvrditi.
Budimo hrabri i priznajmo sebi da bezimo.To bi bio prvi korak. Drugi je da ne iskrivljujemo realnost osobe koja pati. Pomocicemo joj time sto cemo validirati njene emocije i njen dozivljaj realnosti. Jako je vazno ne umanjivati neciju bol.
Cest primer je kada kod teske dijagnoze uprostimo citav niz izazova kroz koji osoba treba da prodje i vec prolazi sa utesnom recenicom: “Nista to nije bitno, vazno da si ziv/ziva”.

Naravno da je bitno preziveti bolest, ali je i kvalitet zivota takodje bitan. Bitni su svi gubici sa kojima ta osoba treba da se suoci i sve prepreke na putu ka izlecenju. I sva pogorsanja, koji idu zajedno sa poboljsanjima. Jer to je zivot koji ta osoba vodi i najgore sto mozemo da uradimo je da banalizujemo njene izazove ili da joj uskracujemo pravo da oseca i da verbalizuje svoje strahove, sem ako nije stoicko trpljenje i beskrajni optimizam, kako bi nama bilo lakse. Kako bi se pravili da se nista lose ne desava.

Budimo hrabri i zbog sebe i zbog nama drage osobe koja prolazi kroz teskoce. Dozvola koju dajemo osobi da se izrazi i otpusti tenziju u prisustvu saosecajnog svedoka je ogromna pomoc, a i nacin da priglimo sopstvene strahove.

Slika br.1 : Sa FB.stranice Art is a Way of Survival

Slika br.2 : Sa FB.stranice Gitos art