KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

ZDRAVSTVENA ANKSIOZNOST

Marija ne može da zaspi. Ista priča svake noći kada legne u krevet. Sve vreme po glavi joj se „motaju misli“ da ima tumor na mozgu. Obavila je neophodne medicinske analize i preglede, lekar tvrdi da je zdrava, ali ona ne može da poveruje u to.  Brinu je pojedini simptomi o kojima pomno razmišlja, „ Šta je sa glavoboljom kojoj  nisu našli uzrok?“ Šta je sa vtroglavicama koje joj se nekada javljaju?“  „Mora da je doktor nešto pogrešio, možda je nešto propustio da uoči ili možda mu ona nije dobro objasnila svoje simptome.  Možda doktor nije dovoljno stručan, možda je bolje da ode drugom lekaru. Ove  misli se  „roje“ i preokupiraju je. Kako vreme odmiče postaje sve više i više uznemirena.  Preplavljena je anksioznošću i uverena da više ne može da  podnese ovaj pritisak neizvesnosti, ustaje iz kreveta da proveri na internetu još jednom simptome tumora na mozgu ne bi li nekako pomogla sebi i umirila se. Na internetu nalazi još inofrmacija o simptomima, među njima i zujanje u ušima, počinje da sumnja da ima i taj simptom. Stoji osluškuje sebe i proverava, da, ima i taj simptom, dakle skoro je izvesno ima tumor na mozgu! Šta će sada, kako će se zaštititi? U ovom trenutku anksizonost već dostiže visoki nivo, više ne može logično i realistično da razmišlja. Cele noći ne može da spava, jedva dočeka jutro da nazove lekara i zakaže ponovo pregled. Nakon pregleda anskioznost se malo redukuje, ali vrlo brzo ponovo ulazi u isti krug misli i anksioznosti i proveravanja na internetu.

Marija ima problem sa zdravstevnom anksioznošću.  Nekada se nazivala hipohondrija (DSM IV) i pripadala je grupi somatoformnih poremećaja, a sada je poremećaj anksiznosti povodom bolesti  i deo je poremećaja somatskih simptoma (DSM V).  Karakteriše je preokupiranost sa strahom da postoji neka ozbiljna bolest ili ideja da se može ozbiljno razboleti, a bazirano na pogrešnoj interpretaciji telesnih simptoma kao opasnih.

Mnogi ljudi sa zdravstvenom anksioznošću često imaju klinički značajnih problema sa funkcionisanjem i uživanjem u životu, jer su preopterećeni invanzivnim mislima o bolestima i preplavljeni raznim strahovima, između ostalog i strahom od smrti. Postaju preokupirani telesnim funkcijama ( disanjem, radom srca), telesnim abnormalnostima (fleke i pege na koži), telesnim simptomima (glavobolje, bol u stomaku, trnjenje ruku i sl.). Kontinuirano su u stanju opreznosti i skeniranja svoga tela, prate svaku promenu. Često su veoma osetljivi na priče o bolestima iz kojih izvlače svoje zaključke i to postaju povodi za javljanje anksionosti. Recimo,  Marija čuje od prijateljice neku priču o njenom poznaniku kako je umro u snu, a pre toga stalno se žalio na glavobolje i išao kod lekara. Za nju to postaje dodatno optrećenje, jer ona je sada još više ubeđena da je njena procena i zaključak o glavobolji ispravan. Glavobolja je opasna, i znak je ozbiljne bolesti i lekari su nekompetentni. Naravno, sada će se stalno fokusirati na potencijalnu glavobolju i baviti se njome u mislima do iznemoglosti, dok posledično anksioznost samo raste.

Kada se normalni telesni simptomi protumače kao simptomi neke opasne bolesti, kao  kod Marije, oni postaju novi  povod za anksioznost.  „Boli me glava“, iz ovoga sledi procena „Ne sme da me boli glava, strašno je što mi se ovo dešava i nepodnošljivo“, jer to znači da imam tumor na mozgu.

Zdravo telo proizvodi razne vrste telesnih simptoma koji mogu biti neprijatni, neočekivani ili na neki drugi način neželjeni, ali ne i opasni. Zamislite da vaš alarm na autu se uvek uključi kada god neko prođe pored njega, a ne samo kada neko pokušava da provali i ukrade ga. U tom slučaju vaš alarm bi pogrešno tumačio sve pešake koje prolaze kao opasne.

Ljudi sa zdravstvenom anksioznošću mogu imati veoma rigidne stavove o zdravlju, a to znači da i najmanja nelagodnost ukazuje na loše zdravlje. Ako čuju neku priču novinara o virusu koji se brzo širi, oni brzo skeniraju svoje telo u potrazi za pomenutim simptomima virusa. Ovako fokusirana pažnja na telo čini da primete i najsuptilnije senzacije koje bi inače ignorisali. A neizvesnost sa kojom se tada suočavaju čini da se mašta rasplamsa i razvijaju najgori mogući scenariji vezani za simptome, što sve intenzivira i održava anksioznost.

Nevolja je što i anksioznost ima svoje telesne manifestacije, što dodatno doliva ulje na vatru. Tada obično shvataju da stvarno nešto ne valja sa njima, da su stvarno bolesni.  Sada imaju i dokaze za to. Nešto im se dešava,a  ne razumeju šta. Zato je veoma važno prepoznati anksioznost i njene znake i  iskrivljena viđenja koja idu iz nje.  Tipično za ljude sa zdravstvenom anksioznošću da ona  i dalje traje uprkos uveravanju od strane lekara da je sve u redu. Ne verovanje u procene lekara, traženje ponovljenih medicinskih pregleda  i posete hitnoj pomoći su uobičajene ako patite od zdravstvene anskoinosti. A sve ovo radite, zato što vam daje osećaj privremene sigurnosti i redukuje uznemierenost.

Kao i kod Marije, razvijaja se začarani krug u kojem skenirate svoje telo, primećujete  fizičke senzacije koje se tumače kao preteće, postajete uznemireni, odlazite lekaru, to donosi privremeno olakšanje i umirenje, ubrzo ciklus ponovo počinje.

Ono što je važno da se napomene je da postoje dva tipa zdravstvene anskoznosti:

Oni koji traže medicinsku pomoć, koji su već pomenuti.

Oni koji izbegavaju medicinsku pomoć i procene upravo iz anksioznoste, jer su ubeđeni da će im lekar dijagnostifikovati neku opasnu bolest.

Koja su to sržna disfunkcionalna uverenja koja mogu biti razlog za pojavu zdravstvene anksioznosti?

Sržna uverenja utiču na to kako ljudi tumače određene stvari. Netačna uverenja čine da ljudi pogrešno interpretiraju somatske simptome kao preteće, a ne samo kao neprijatne.

Sledeća uverenja se često sreću u praksi kod ljudi sa problemom zdravstvene anksioznosti:

Ozbiljna bolest je svuda. Ljudi sa zdravstvenom anksioznošću često imaju tendencije da precene verovatnoću dobijanja ozbiljne bolesti. Bolest vreba iza svakog ugla. Npr. ako ih ujede komarac pomisle da će dobiti malariju, jer vesti kažu da su se i na ovim područijima pojavili neki zaraženi komarci. Ako se ikako zaraze i dobiju određenu bolest onda veruju da su možda baš oni ti nesrećnici koji će da razviju najgoru kliničku sliku, da će dobiti sve komplikacije malarije u ovom slučaju.

Slab/a sam  i vulnerabilna na bolesti . Oni veruju da su podlozniji nego drugi bolestima. Gotovo kao da sve visi o koncu, a svaka bolest će ih poslati u grob. U realnosti njihovo zdravlje i tela su mnogo jača nego što oni predstavljaju.

Lekarima i medicinskim službama se ne može verovati ili su nekompetentni. Često veruju da su lekari i metode koje koriste nedovoljne i neadekvatne da se dijagnostifikuju ozbiljne bolesti.

Moram biti siguran 100% u svoje zdravstveno stanje svakog trenutka. U situaciji kada nisu sigurni, kada se javi neki simptom, oni zaključuju da nedostatak sigurnosti znači sigurno da imaju neku ozbiljnu bolest ili da će umreti. Zato stalno traže sigurnost, raznim proverama i analizama i uvek su na kraju nezadovoljni jer nikada nemaju tih 100% sigurnosti u svoje dobro zdravlje.  Ali niko nije siguran niti ima garanciju 100% za bilo šta u životu, pa tako i za svoje zdravstveno stanje. I ne moramo da budemo sigurni u svoje zdravlje, da bismo bili zdravi.

Neću moći da se nosim sa smrću i sa umiranjem.  Iako se niko ne raduje smrti, možda ona neće biti tako užasna kao što su oni zamišljali. Ljudi zabrinuti za svoje zdravlje često su preplavljeni različitim strahovima šta će biti posle smrti, kako će njihovi voljeni živeti bez njih i sl.

Ako je moje telo zdravo, trebalo bi da bude bez senzacija u svakom trenutku. Naša tela su prirodno bučna  i mahom telesni simptomi i senzacije su način održavanja homeostaze ili su nešto beningno.

Tretman

Pre lečenja zdravstvene anskioznosti moraju biti isključeni fizički problemi temeljnim medicinskim pregledima.  Glavni koncept  u psihoterapijskom radu (CBT, REBT) je da naše misli utiču na to kako se osećamo (anksiozno) i kako se ponašamo (posete lekarima, skeniranje tela, pretrage interneta). Anksioznost nije izazvana identifikovanjem somatskih simptoma, samo je time trigerovana, a uzrokovana je značenjem i tumačenjem  tih simptoma.

Na terapiji se  uči kako da se na drugačiji način sagleda situacija, osporavaju se iracionalna uverenja i  menjaju se nekonstruktivna ponašanja i disfunkcionalni misaoni obrasci. Takođe, radi se i na jačanju tolerancije na anksioznost i neizvesnost. Neretko se u tretmanu uključuje i farmakoterapija.

Foto 1: Preuzeto sa Fb.stranice Art is a way of survival

Foto 2: Preuzeto sa Fb.stranice Art is a way of survival

PERSONALNA SENKA

Personalna Senka se razvija tokom odrastanja deteta, suočenog sa zahtevima sredine, a vođenog razvojnim psihološkim potrebama za sigurnošću i pripadanjem.

Jako dobru ilustraciju kreiranja konzistentnog Ja identiteta putem prilagođjavanja zahtevima sredine daje Robert Blaj (Bly), koju ću parafrazirati: Dolazimo na ovaj svet kao „ličnosti od 360 stepeni”. To znači da energija isijava iz svakog dela našeg bića – tela i psihe. Dete predstavlja živi energetski globus. Šta se onda dešava? U susretu sa spoljnim svetom stičemo različita iskustva i primećujemo da se neki aspekti nas baš i ne dopadaju našim roditeljima. Te aspekte onda potiskujemo u Senku. Možete da zamislite kako svi nosimo jednu torbu na leđima i kako je punimo tim odbačenim delovima, jer želimo ljubav i prihvatanje. Nakon roditelja dolaze nastavnici, pa se i njima nešto neće svideti. Nakon toga, nastupa dobro poznat pritisak uklapanja u vršnjačku grupu. I tako prolazimo kroz detinjstvo sa sve težom i težom torbom, a od one početne energetske lopte ostaje samo parče. Onda jedno takvo „parče” stupi u vezu sa drugim „parčetom” i postane nam jasno da čak i taj odnos ne čini kompletnu celinu.

Ono što je važno da znamo je da svi nosimo torbe kojih nismo svesni i da nam upravo odnosi sa drugima pružaju šansu da upoznamo sadržaj naše. U torbi se krije enormna količina kreativne energije, koja je ključna za postizanje punog potencijala naše ličnosti, samo ako postepeno dozvolimo sebi kontakt sa nesvesnim. Do reintegracije se dolazi posredstvom zdravog i jakog Ega, koji je flesksibilan, te ne diže rigidne odbrane u susretu sa dubljom istinom o sebi.
Kreiranje Ego-svesti, organizujućeg centra naše narastajuće svesti započinje u atmosferi svih članova naše porodice. Hendriks (Harville Hendrix) ističe da represiju nepoželjnog ponašanja, a i aspekata ličnosti, roditelji postižu kako vrebalnim porukama („Ne misliš zaista tako”, „Ti ćeš meni da se ljutiš”, „Ne diraj se tu”, „Kako te nije sramota”, “Da te nisam čuo/la”, „Dečaci ne plaču”, “Devojčice se ne ljute”, „Ne želim da te čujem da si to rekao”, „Tako se ne ponašamo u ovoj porodici” itd.), ali i neverbalnim putem.

Sve ono što roditelji „izaberu” da ne vide, sve ono što nije validirano, odlazi u Senku. Deca uče po modelu, te preuzimaju određene obrasce ponašanja, kao i sistem vrednovanja, ili ulaze u bunt protiv istog, što predstavlja vrstu „odigravanja”, a ne stvar slobodnog izbora.

Kada imamo dinamiku gde jedan roditelj na određene načine nipodaštava drugog, deca će se prirodno identifikovati sa onim „moćnijim” iz te dijade, bez obzira na pol, te će posledično obezvređivati određene uloge, pa čak i pojedine odlike muškosti ili ženskosti. Međutim, kako istovremeno gaje ljubav i prema drugom roditelju, nesvesno će internalizovati i njegove reakcije. Najčešće bes, krivicu i stid.

Kada se detetu nešto zabranjuje, ono će to najpre raditi u tajnosti, ali ne i pred roditeljima, iz straha od kazne. Ako uvidi da je nešto do te mere neprihvatljivo, frormiraće internalizovanog unutrašnjeg kritičara, koji mu pomaže da održi određenu prediktabilnost u nezavidnoj situaciji. To može da bude jako iscrpljujuće za dete, zbog čega se čitavi aspekti ličnosti „otcepljuju” i proteruju u nesvesno. Kako bi se popunila praznina, stvara se lažni self (false self), koji kamuflira delove koji su potisnuti i brani se od dalje povrede.

Primer: Dete sa distanciranom majkom, koja šalje poruku da je seks nešto gadno.

Jedna od strategija je nadkompenzacija. Sin negira sopstvenu zavisnost i ranjivost, otcepljuje je i one odlaze u deo, koji Hendriks naziva „Lost self” (izgubljeni self). Potrebno je popuniti prazninu u doživljaju sebe. Dečak postaje jak i nezavisan, te racionalizuje kao mu i ne treba afektivna majka, da je dovoljan sam sebi. Takođe, introjektuje uverenje kako je seks nešto loše. Ovaj zamenski deo, predstavlja „False self”(lažni self) i ima za cilj da umannji bol gubitka dela celovitosti (potrebe, emocije, misli). U susretu sa drugim ljudima, sada već odrasli dečak naići će na još jedan problem. Neće svi ljudi videti ingenioznost adaptivne strategije u Lažnom selfu, već neurotičnost. Doživeće njegovo ponašanje i odnošenje prema drugima kao hladno i distancirano. Javlja se konflikt potreba. Sa jedne strane je potreba za pripadanjem, a sa druge očuvanje dobre slike o sebi. Rešenje ovog konflikta može biti u negiranju negativnih karakteristika. Odrednice hladan i distanciran se takođe proteruju u tzv. „Disowned self” (delovi lažnog selfa koje je suviše teško prihvatiti).

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Art is way of survival

JUNGOVA MAPA DUŠE – II DEO

Nastavljamo sa upoznavanjem Jungove mape duše. Prvi deo možete pročitati putem sledećeg linka: http://mentalwellness.rs/jungova-mapa-duse-i-deo/

Persona je instanca ličnosti koja nastaje kao rezultat prilagođavanja fizičkom i socijalnom okruženju. U procesu socijalizacije sve ono što je pozitivno vrednovano i obožavano postaće deo Ja – svesti i Persone. Možemo je zamisliti kao masku, koju navlačimo kako bismo odigrali društveno prihvatljivu ulogu. Poput glumca u grčkom pozorištu koji koristi masku kako bi preuzeo specifičnu ulogu i identitet u okviru drame i mi koristimo Personu kako bismo sagovorniku otkrili samo ono što smatramo prihvatljivim u datom kontekstu.

U procesu formiranja i razvoja Ego svesti, oni sadržaji koje prihvata i sa kojima se identifikuje, postaju deo nje i Persone (Ego ideala). Svi ostali sadržaji, neusaglašeni sa svesnim stavom, biće proterani u Senku. Persona i Senka, kao komplementarne strukture imaju određenu autonomiju u odnosu na Ego. Obe ove podličnosti su strane Egu, s tim što je odnos sa Personom, tj. „zvaničnom”, javnom ličnošću otvoreniji, s obzirom na to da je usklađena sa društvenim normama i običajima.

Persona je funkcionalni kompleks koji koristimo kako bismo prikrili ili otkrili svesne misli i osećanja. Ona poseduje određeni stepen autonomije u odnosu na Ego. Često, kao na autopilotu, automatski ulazimo u različite uloge, i skoro bez razmišljanja igramo društvenu ulogu. Funkcija Persone je u olakšavanju svakodnevne komunikacije u različitim socijalnim i kulturnim kontekstima. Ukoliko je nedovoljno razvijena ili nefleksibilna, može nam stvarati velike probleme. U prvom slučaju, osoba je više investirana na unutrašnji svet, a manje na potrebe drugih, dok se u drugom slučaju ličnost preterano identifikuje sa Personom. Adekvatno uspostavljena Persona rezultat je uspešnog razrešenja konflikta u Egu izmedju želje za nezavisnošću (separacija i individuacija) i povezivanjem (društvena prilagodljivost).

Formiranje Senke počinje istovremeno sa formiranjem Ega (Ja-svest). Kako bismo se prilagodili društvu i bili voljeni i prihvaćeni od strane značajnih drugih, neophodno je da iz našeg svesnog repertoara izbacimo sve one društveno neadekvatne sadržaje. Najčešće su to oni sadržaji čovekove prirode koji su ocenjeni kao nemoralni i neprihvatljivi. Na početku života prisutna je celovitost psihe na nesvesnom nivou, a zatim se postepeno formira Senka, zajedno sa svim ostalim kompleksima. Dete izlazi iz carstva Edena i kuša jabuku sa drveta znanja. Rađa se Ego – svest, dok ostali aspekti Jastva nalaze svoje mesto u nesvesnom. Džonson (Johnson 1986) ističe da često ne dolazi samo do cepanja i potiskivanja agresivnog obrasca ponašanja već i emocionalnog stanja koje mu je prethodilo. U Senku mogu zapasti različiti potencijali ličnosti, koji nisu bili ogledani ili validirani od strane roditelja, ali i oni koje sticajem okolnosti nismo stigli da aktuelizujemo.

Kada bolje ramislimo, bez kreiranja Senke ne bi bilo kulture. Važno je istaći i da pored onih civilizacijski nepriznatih sadržaja, postoje i kulturno i društveno specifični, a svakako i oni određeni istorijskom epohom. Senka je konglomerat sadržaja lične i kolektivne prirode, te tako možemo govoriti o ličnoj, porodičnoj, kolektivnoj i arhetipskoj Senci.

Krećući se dalje ka dubinama nesvesnog, dolazimo do arhetipskih figura Anime i Animusa, koje predstavljaju most između svesnog i nesvesnog. Jung je bio shvatanja da u svakom čoveku živi i princip suprotnog pola. „Jung je pod Animom podrazumevao žensku komponentu u muškarčevoj ličnosti, a Animusom je imenovao mušku komponentu u ličnosti žene. Ove izraze je izveo iz latinske reči „animare”, koja znači oživeti, zbog toga što je osećao da Anima i Animus predstavljaju oživljavajuće duše ili duhove muškaraca, odnosno žena.[1] Anima /Animus predstavljaju imago, kolektivnu predstavu svih iskustava koje imamo sa drugim polom. Majka je prvi nosilac slike Anime, a otac Animusa.

“Tokom milenijuma ljudske istorije, Anima i Animus su bili projektovani na mitološke figure, na bogove i boginje koji su naseljavali naš duhovni svet, i možda najvažnije od svega, na žive muškarce i žene. Bogove i boginje grčke mitologije možemo razumeti kao personifikaciju različitih aspekta muškog ili ženskog arhetipa.”[2] Arhetipove života i kreacije sa jedne strane i razuma i duha sa druge, principe Erosa i Logosa, dva duhovna pola između kojih teče celokupan život.

Kao centralni arhetip koji objedinjuje sve ostale arhetipove i arhetipske predstave izdvaja se Jastvo. Jastvo je organizator, koji stoji iza ličnosti i uključuje sav psihički potencijal osobe. Može se označiti kao „bog u nama”, imago boga, skrovito, nepoznato, nadredjeno, božansko središte psihe. Odgovorno je za postizanje najboljeg prilagođavanja u svakoj životnoj fazi, koje okolnosti mogu dozvoliti. Cilj Jastva je postizanje celovitosti, te je njegova funkcija teleološka. Okrenuto je ka budućnosti i teži ispunjenju cilja. Jung je ovu potragu za celovitošću nazvao procesom individuacije, čija je svrha razvijanje najvećeg potencijala organizma.

Jastvo je ukorenjeno u biologiji, međutim njegova suština nije sadržana u psihičkom polju, te transcendira svako subjektivno iskustvo. Ego se zajedno sa drugim strukturama razvija iz Jastva koje postoji od početka života. Jastvo u sebe uključuje čitavo bogatstvo kulturnog i duhovnog sveta i vodi ka neizrecivim misterijama duše, za čije su dubine sposobna sva ljudska bića.


[1] Džon Senford, “Nevidljivi partneri”, Psihopolis institut, Novi Sad, 2020, str.14.

[2] Ibid, str.19

Foto 1: http://www.thesap.org.uk

Foto 2 : https://tonicarminesalerno.com/product/anima-animus/

JUNGOVA MAPA DUŠE – I DEO

K.G. Jung je bio mišljenja da psiha predstavlja totalitet psihičkih procesa, kako svesnih, tako i nesvesnih. Ona je samoregulišući sistem koji teži da održi određenu ravnotežu između suprostavljenih krajnosti, dok se istovremeno kreće ka sopstvenom rastu i razvoju, preciznije individuaciji. Za razliku od Frojda, koji je posmatrao psihu kroz svesno i lično nesvesno, Jung, proučavajući snove i bogat mitološki materijal, uvodi u naučni diskurs pojam kolektivnog nesvesnog, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka.

Ja (ego) predstavlja centar svesti koji ima uticaj kako na svesne tako i na nesvesne procese. Svest se formira iz odnosa Ja prema psihičkim sadržajima. Marej Stajn (Murray Stein) Ego predstavlja vrstom ogledala u kome se psiha ogleda i postaje svesna. Sve mutno i zamagljeno, svaki sadržaj koji nije reflektovan od strane ovog ogledala, ne pripada carstvu svesti. Dakle, „Ego fokusira našu svest i daje našem svesnom ponašanju smisao i pravac.”[1] Ego je sedište identiteta i volje, organizator naših misli, osećanja, intuicija i senzacija, posrednik između svesnih i nesvesnih sadržaja. Iako na površini deluje kao suvereni vladalac nad našim ponašanjem, strogo orjentisan ka realnosti, na dubljem nivou, sklon je uplivima emocija, fantazija i konflikata. Ego se kreće po toku svesti, usmeravajući naše aktivnosti do određene mere, ali zbog svog ograničenog kapaciteta, mnoge stvari ostajaće van svesnog fokusa. Sa te strane, svesna orijentacija je selektivna i jednostrana.

Krećući se po mapi duše, koristiću se Stajnovom metaforom. Možemo pokušati da posmatramo psihu kao naš planetarni sistem. Ego-svest je zemlja na kojoj živimo. Prostor oko nas ispunjen je različitim, većim ili manjim satelitima i meteorima. Dakle, naša Ego – svest uronjena je u nesvesno iz kog izranja kroz interakciju sa spoljašnjim i unutrašnjim stimulusima. Sateliti i meteori koji nas okružuju predstavljaju komplekse i gradivno su tkivo ličnog nesvesnog. Kada nesvesni sadržaj probije barijeru svesti, dolazi do poremećaja u svesnom toku i do pojačane emocionalne pobuđenosti.

Koristeći se eksperimentom asocijacija na određene reči, Jung je uspeo da dođe u kontakt sa nesvesnim sadržajima. Kompleks se može okarakterisati kao skup tematski povezanih sećanja, asocijacija, fantazija, očekivanja i obrazaca ponašanja, propraćenih snažnim emocionalnim nabojem. Kompleks je sačinjen od jezgra i velikog broja sekundarno konstelisanih asocijacija. Emocije su te koje čvrsto drže elemente kompleksa na okupu. Jezgo kompleksa se ne sastoji samo od zamrznutog sećanja, zapravo predstave (unutrašnjeg objekta), koja je ostala u psihi nakon ponovljenog iskustva tokom ranog razvojnog perioda, već i urođenog (arhetipskog) dela blisko povezanog sa njim. Važno je istaći da unutrašnju predstavu ne kreira sam događaj, već naša reakcija na isti. Broj sekundarnih asocijacija može biti veći ili manji, a što je gušća asocijativna mreža, to je i konstelisani emocionalni naboj intenzivniji. Kompleks se pokreće određenim okidačem (spoljni ili unutrašnji stimulus), i on tada biva konstelisan. U tom trenutku dolazi do oslobađanja velike količine potisnute energije i u zavisnosti od svoje snage, Ego će biti više ili manje asimilovan u kompleks i njegove ciljeve. Kompleksi poput magneta skupljaju ogromnu količinu energije, koja je autonomna, te nije vezana za Ego. Kada potpadnemo pod uticaj kompleksa, to možemo doživeti kao „opsednutost”, jer dolazi do odigravanja (acting out), koje se kosi sa našim svesnim namerama.

Jungova teorija se, kako zbog svoje kompleksnosti, tako i koncepta kompleksa ponekad nazivala i psihologijom kompleksa. Psiha je poput kosmosa isprepletenog sazvežđima, sazdana od autonomnih energetskih centara, koje u neku ruku poseduju sopstvenu svest i svrhu. Na taj način posmatrano, Ego je samo jedan od kompleksa u strukturi psihe, čiju energiju nazivamo „slobodnom voljom”.

Pre nego što pomenem osnovne komplekse u strukturi psihe, zadržaću se na pojmu arhetipa, jednog od najznačajnijih termina u analitičkoj psihologiji.

Arhetip je reč grčkog porekla i označava prauzrok, prasliku, prvi otisak. Odnosi se na urođene predispozicije mišljenja, osećanja  i ponašanja, koje su rezultat nataloženog iskustva ljudske vrste. Ovi primordijalni obrasci predstavljaju gradivno tkivo kolektivnog nesvesnog, koje poseduje dinamički aspekt, te poziva na aktivnost. Kao ljudska vrsta predisponirani smo da pristupamo životu i doživljavamo ga na specifičan način, prema obrascima duboko utkanim u našu psihu. Arhetip  je sam po sebi nesaznatljiv i možemo ga razumeti kao formu, obrazac, strukturu objektivne psihe, koja se oblaže predstavama, idejama i motivima. Vrlo je važno napraviti razliku između arhetipa i arhetipske predstave. Arhetip, kao prazna forma, uspostavlja vezu sa svesnim umom u vidu arhetipske predstave. Te predstave, po J. Jakobi (Jacobi), nisu stvorene, već „nametnute” umu i imaju kvalitet neodoljivosti, a možemo ih razumeti, tek kada se ispune sadržajem iskustva konkretne ličnosti i kulture kojoj ta ličnost pripada. Arhetipove odlikuje mnogoznačnost i bipolarnost, te postoji distinkcija između pozitivnih i negativnih aspekata, osećanja i doživljaja. Elemente arhetipa doživljavamo u svakodnevnom životu kroz iskustvo kompleksa.

Prema svojoj osnovnoj funkciji, komplekse, tj. „podličnosti” na našoj mapi duše možemo podeliti na:

„1. Komplekse koji se odnose na osnovne strukture identiteta, kojima pripada Ja kompleks i Senka (preko njih saznajemo šta jesmo, kao i šta smo mogli realizovati, a nismo – sadržaj Senke);

2. Kompleksi koji su okrenuti relacionim strukturama, tu uvršćujemo Animu/Animus i Personu (ove strukture nas povezuju sa dubljim nesvesnim procesima, odnosno sa spoljašnjim svetom i različitim socijalnim kontekstima u kojima se zahtevaju određene uloge).” [2]


[1] Marej Stajn, „Mapa duše”, Laguna, Beograd, 2007, str.31.

[2] Jelena Sladojević Matić, “Senka u psihoterapiji”, Fakultet za medije i komunikacije univerziteta Singidunum, Beograd, 2018, str.20.

Foto: preuzeto sa sajta http://www.thesap.org.uk

RELACIONI DIJAGRAM

Psiholoske granice mozemo simbolicki zamisliti kao kozu. Koza je mesto kako protekcije, tako i konekcije. Ona nas stiti od spoljasnjih stimulusa, a istovremeno dozvoljava razmenu. Ako je ta koza jako tanka, neselektivno propustljiva, osoba nece imati sopstveni stit od intenzivnih psiholoskih uticaja, bice preplavljena stimulusima i reaktivna. Kako bi prezivela ovakvu nezavidnu situaciju, osoba ce biti sklona zavisnickim odnosima u kojima trazi “zastitu”.

Na drugom kraju kontinuuma, mozemo sresti tzv.debelokozce, koji su do te mere razvili protektivnu ulogu svoje psiholoske koze, na racun relacione, da nalikuju na izolovane, samodovoljne tvrdjave. Nezavisne i hladne, opasane snaznim bedemima i  nezainteresovane za razmenu.

Psihoterapeut Terry Real, konstruisao je dijagram pod imenom “The relationship grid”, tako sto je ukrstio dve dimenzije, esencijalne za procenu svakog odnosa, a to su samopostovanje i psiholoske granice. U sredistu dijagrama, naznacena je zona zdrvih odnosa, kao i usmerenost na psiholoski rast i razvoj.

Sada cemo rekonstruisati dijagram.

Ako obratimo paznju na desnu polovinu dijagrama, u preseku osa, mogu se uociti dva kvadranta. U gornjem desnom uglu, susrecu se grandioznost i slabe granice, a u donjem slabe granice udruzene su sa losom slikom o sebi, inferiornoscu i izrazenim  stidom. U tom kvadrantu nalaze se osobe koje su visoko reaktivne, kompulzivne i anksiozne. Posto im je neophodna zastita, a smatraju i da nesto inherentno nije u redu sa njima, jedino resenje vide u odnosima zavisnosti, tako sto ce se lepiti za druge ljude i  koristiti strategiju kontrole. Spremne su da iz pozicije bespomocnosti i ocaja udovoljavaju svom partneru, kako bi zdrzale zastitu. Sklone su zavisnickom ponasanju ( zloupotreba jela, pica, psihoaktivnih supstanci, itd). Terry Real smatra da su energija ove pozicije ocaj i manipulacija, a uverenje koje je najbolje oslikava je sledece: “Voli me, uradicu sve! Ocajan /na sam.”

U gornjem desnom kvadrantu i dalje preovladava konekcija nad protekcijom, ali sada osoba ima i superiorno misljenje o sebi. Smatra se privilegovanom, te da mu je zastita potrebna odmah i na silu. Energija ove pozicije su kontrola i bes. Terry Real je zavisnicku potrebu ove pozicije objasnio putem zapovesti: “Ustani odatle i voli me!” Kada kontrola ne pomaze, tu su osveta i bes. Sva zlostavljanja ( verbalno, fizicko i seksualno nasilje), mogu se smestiti u ovaj kvadrant.

Sada se mozemo prebaciti na levu polovinu dijagrama. U donjem levom uglu susrecu se izbegavanje intimnosti i osecaj inferiornosti. Srzna energija ove pozicije su depresivnost i uzaludnost nastojanja. Osoba se povlaci iz drustvenih situacija, intimno se ne povezuje, zaglavljena je u osecaju stida, te je sklona brzom odustajanju od bilo kakvog izazova. Ovde zivi depresija. Energija je blokirana, tj.okrenuta ka regresiji. Uverenje koje bi joj odgovaralo, po Terry Real-u je sledece: ” Ne treba da se ukljucujem u bilo sta, beskorisno je, a i ne zasluzujem.”

U gornjem levom uglu se izbegavajuci stil privrzenosti susrece sa grandioznim stavom o sebi. Ovo je kvadrant gde zive privilegovanost, osionost i bezobzirnost. Srzna energija ove pozicije ogleda se kroz indiferentnost, prezir i pasivnu agresiju. Ovo je mesto za elitizam, snobizam i rasizam. Uverenje bi bilo sledece: “ Ti ne zasluzujes da budes sa mnom, nisi me dostojan.”

Ovaj dijagram moze posluziti kao mocna alatka u psihoterapijskom radu, jer nam pomaze da razumemo gde se svaki od partnera nalazi, kao i kakva je dinamika izmedju njih.

ZASTO LJUBAV NIJE DOVOLJNA?

Na prvom mestu, ljudi često brkaju ZALJUBLJENOST sa ljubavlju, pa misle da poznaju partnera, a zapravo se radi o čistoj projekciji. Dok se ne odreknemo idealistickih projekcija, mi zapravo ne znamo ko je ta osoba, koja stoji ispred nas. Volimo idealnu predstavu koju smo “prilepili” partneru, te se i mi u tom periodu osećamo savršeno ogledajući se u očima svog partnera.

Ako, smo izasli iz faze zaljubljenosti i zaista upoznali partnera, što znači da su se projekcije povukle, treba da razmislimo o jos jednoj stvari, a to je KOMPATIBILNOST.
Jedno je prihvatiti tudje vrline i mane, sto jeste odlika ljubavi, ali je ljubav i znati sta je dobro za nas i za našeg partnera.
Kompromisi su sastavni deo svakog partnerskog odnosa, međutim kod bitnih zivotnih vrednosti se ne prave kompromisi, jer će se kad-tad vratiti u obliku ogorčenosti, zavisti, razočaranosti, pa čak i mržnje i prezira.

Kada poznajemo sebe i partnera, onda možemo da preispitamo dve stvari:

Prva je da li se okrenuti jedni ka drugom razumemo? Da li možemo da saslušamo drugoga i budemo dovoljno otvoreni i ranjivi za emocionalno povezivanje i intimnost.
Druga je, da li kada stanemo jedno pored drugog gledamo u istom pravcu? Da li delimo zajedničke vrednosti, tj.koji su nam prioriteti u životu?
Ako se volite, dakle, ovaj prvi deo je zadovoljen, onda treba biti iskren i u vezi kompatibilnosti. Ljubav je i kada se raziđemo, ako smo svesni da je to za više dobro naseg partnera.
Sve ostalo je žrtvovanje, a ono češće dolazi iz određenih strahova, nego iz ljubavi.
Drugo je kada svesno biramo, realno sagledavajući koristi i štete od određenog izbora.

U ljubavnoj jednacini jedna od najvaznijih sposobnosti je sposobnost odrzavanja optimalne distance. To je mesto sa koga mozemo istovremeno voleti sebi i druge.

Postavljanje granica nam omogucava da se zauzmemo za sebe, pobrinemo za sopstvene zelje i potrebe i negujemo odnose u kojima cemo biti tretirani sa postovanjem.

Zauzimanje za sebe ne znaci da smo sebicni i samozivi vec da, prvenstveno prepoznajemo sebe kao vredno ljudsko bice i iz te pozicije postujemo i druge osobe kao i njihovo pravo na licne zelje i potrebe.
Da bismo adekvatno postavili granice, treba direktno da iskazemo drugome ono sto nam je prihvatljivo i ono sto nije, da budemo konkretni i specificni, da govorimo o sopstvenim osecanjima(dakle iz prvog lica), a ne da napadamo druge zbog “nezadovoljavajuceg” ponasanja, da imamo primeren ton kada se izjasnjavamo, kao i da procenimo pravi trenutak kada cemo razgovarati o nama bitnim temama.

Ako se bojimo postavljanja granica u odnosima sa drugima zbog toga sto ne zelimo da nekoga naljutimo ili iz straha da budemo ostavljeni(obrasci nastali na osnovu uverenja iz vaspitnih stilova pojedinacne porodice), trebalo bi da preispitamo takva uverenja. Cinjenica je da se ne mozemo svima svideti i da ako uvek koristimo samo svoju Personu u komunikaciji, ne dajemo drugima sansu da nas zaista i upoznaju, sto moze voditi ka osecaju usamljenosti, ali i besu, ozlojadjenosti, itd.
Sledeca stvar o kojoj treba da razmisljamo je da mi ne mozemo da kontrolisemo ponasanje drugih, te cak i ako smo uvek pomirljivi i ne zameramo se i ne iskazujemo svoje potrebe, to nije garant da nas drugi nece povrediti i da cemo biti ispostovani.
I, naposletku, dok ne iskazujemo svoje autenticne zelje i potrebe, kao i emocije, nego se iskljucivo prilagodjavamo druguma, pojavice se bes, koji ce ili u jednom trenutku eksplodirati ka drugima, ili cemo ga nesvesnim mehanizmima okrenuti prema sebi i eto novih problema(depresija, anksioznost, psihosomatske bolesti su samo neke od mogucih posledica).

Slika 1 : Preuzeto sa FB. stranice Art is a way of survival

Slika 2 : Preuzeto sa sajta Goodtherapy.org 

POLIVAGALNA TEORIJA I PTSP

Autonomni nervni sistem je u osnovi svih nasih zivotnih iskustava.

1. Aktivacija ventralnog dela nerva vagusa – stanje opustenosti i sigurnosti. Osoba oseca bazicnu sigurnost za bivstvovanje u svetu. Oseca zadovoljstvo sa samim sobom i uz druge ljude. Tezi konekciji. U ovom stanju sistem je otvoren za promene.

2. Aktivacija simpatikusa – sistem je putem neurocepcije detektovao potencijalnu opasnost. Luce se velike kolicine kortizola i adrenalina. Stanje pobudjenosti (hiperaktivnosti). Organizam se mobilise, otuda velika kolicina energije. U stanju borbe ili bega, sistem vise nije zainteresovan za konekciju. Prezivljavanje postaje jedini zadatak.
Tek kada opasnost prodje, sistem ce se vratiti u stanje opustenosti. Problem nastaje kada ne uspevamo da razresimo problem koji ima naznaku opasnosti, te prolongirano ostajemo u stanju hiperpobudjenosti.

3. Kada dodje do premora simpatikusa, organizam pada u stanje kolapsa. Borimo se dok mozemo, a kada dodje do premora, odustajemo. Dolazi do aktivacije dorzalnog dela vagusa. Parasimpatikus je opet na snazi, ali ovog puta u drugacijoj ulozi. Iskustva imobilizacije i disocijacije su karakteristicna za ovo stanje. U stanje kolapsa cemo zapasti i kada borba i beg ne deluju kao moguce strategije. Odluke su automatske i nesvesne i u njima ucestvuju dublji delovi mozga.
Svaki od ovih stanja sa sobom nosi i set odredjenih misli, osecanja i dozivljaja.

STA SE DESAVA U MOZGU OSOBE KOJA PATI OD PTSP-A?

Bessel van der Kolk, jedan od vodecih eksperta u terapiji traume istice tri znacajne promene:

1. U subkortikalnim strukturama mozga, sistem zasluzan za detekciju opasnosti postaje senzitivniji. Osoba koja pati od PTSP-a je konstantno u fazi opreza. Sistem alarma se ukljucuje na najmanje promene u okruzenju.Tamo gde traumatizirana osoba vidi opasnost, osoba koja to nije, vidi stvari sa kojima moze lako da izadje na kraj;

2. Odredjeni filter u visim strukturama mozga, ciji je zadatak da napravi distinkciju izmedju relevantnih informacija i onih koji to nisu je poremecen. Osoba koja pati od PTSP-a usled toga tesko uspeva da bude fokusirana na trenutnu situaciju. Paznja luta, jer ne uspeva da ignorise irelevantne sadrzaje;

3. Dozivljaj selfa je zamagljen. Zbog toga sto se traumaticni dozivljaj prozivljava telesno, dakle osecamo se lose u sopstvenom telu, kao obrambeni mehanizam koristimo disocijaciju. Perzistentan je osecaj umtvljenosti kako bi se sprecilo podizanje neprijatnih emocija, ali takvo umrtvljavanje sprecava mogucnost osecaja zadovoljstva, uzbudjenja, radosti, senzualnosti i konekcije.

Osobe koje su prezivele traumu, mogu delovati bezosecajno, a to je zato sto su nesvesnim mehanizmima umrtvile sopstvena osecanja. Dolazi do psiholoskog povlacenja, te su takve osobe zatvorene za osecanja.
Na suprotnom kraju ovog kontinuuma se nalazi hiper reaktivnost.

Zbog pomenutog poremecenog unutrasneg alarma, osoba se konstantno oseca povredjena od strane drugih. Vrlo lako se pokrecu unutrasnji okidaci vezani za traumatski dogadjaj. Iz tog razloga, u zamci su da na sebe preuzmu tudja osecanja i da ih vrlo licno dozive kao “napad”. Projekcije su ceste i osoba ima dozivljaj da ljudi namerno hoce da je povrede, a ne da su reakcije proizvod ljudske nesavrsenosti, te da smo svi pogresivi.

Uz pomoc razlicitih psihoterapijskih tretmana uz akcenat na somatske i telesne modalitete, EMDR, Neurofeedback i Biofeedback, kao i praktikovanje yoge ili meditacije( ako strucno lice odredi da ce imati benefit u konkternom slucaju), osoba ce uspeti da umiri svoj unutrasnji svet i da na taj nacin ucvrsti dozivljaj selfa, te uspe da razgranici sta je njegovo, a sta tudje, kada su u pitanju emocionalni dozivljaji.

Izvor: Bessel van der Kolk – “The body keeps the score”

Foto: Preuzeto sa Fb.stranice Art is a way of survival See Less

ANKSIOZNOST I DEPRESIJA

U vise navrata sam pisala o anksioznosti, pa cu sada najpre staviti link za jedan raniji tekst: http://mentalwellness.rs/anksioznost-integralno-sa-fb…/, a zatim podeliti dodatna razmatranja na ovu temu.

Ljudi su socijalna bica i cela nasa neurobiologija satkana je tako da podrzi topao ljudski kontakt. U kozi imamo receptore, specijalizovane da osete toplinu drugog ljudskog bica, jer nam je ona potrebna. Svi znamo kako je bebi neophodna taktilna stimulacija, nega i toplina majcinog tela. Nazalost, ukoliko je bilo puno traumatizacije od strane drugih, narocito fizickog i seksualnog nasilja, osecaj da se priblizava druga osoba ce biti dozivljen kao opasnost. Zato bi za te osobe, za pocetak bio blagorodan kontakt sa zivotinjama, cak is a vitalnom energijom biljaka.

Dr Sarah Peyton nam daje odgovor na pitanje kako nervni sistem odgovara na usamljenost? Ne na osamljivanje gde prikupljamo energiju, opustamo se i bavimo introspekcijom, vec usamljenost kao izolaciju od drugih, nemogucnost povezivanja sa drugima.
Kako to izgleda kada smo sami kada je tesko? Sara taj dozivljaj naziva “alarmed loneliness” (separaciona anksioznost). Coveku je potrebno da bude vidjen i dozivljen i sada pokusajte da zamislite sledecu situaciju: Gledali ste predstavu i neki sadrzaji su vas duboko uznemirili, medjutim izgleda da su svi oko vas uzivali. Vi nemate sa kim da podelite vas dozivljaj, kao da je ostao zaledjen u vasem sistemu, jer nema osobe koja bi vas “pridrzala”, koja bi vas razumela i dozivela na adekvatan nacin.

U tom trenutku u organizmu dolazi do skoka kortizola i posejano je jedno seme bespomocnosti, posto smo potpuno sami, iako okruzeni ljudima. Takav osecaj moze imati beba, kada izgubi mamu iz vidnog polja. Takodje javlja se i kod gubitka bliske osobe. Ucini nam se da je vidimo i u tom trenutku aktivira se alarm i mi smo pokrenuti da je trazimo. Svuda nam se pricinjava.

Velika usamljenost je inherentna depresiji, a depresivnost i anksioznost se u 50% slucajeva preplicu, pokazuju naucna istrazivanja.

Kada smo depresivni, gubimo zivotnu energiju i padamo. Imamo osecaj da nas niko ne moze razumeti. Dozivljavamo sopstvenu bol kao veliki teret za druge, te se povlacimo i obeshrabrujemo da pricamo o sopstvenim problemima.
Jaak Panksepp je proucavajuci nervni sistem kod sisara, dosao do zakljucka da se anksioznost moze aktivirati ne samo preko sistema straha, vec i sistema panike(razliciti, ali isprepletani centri u mozgu). Takodje, anksioznost se podize i kada je organizam van homeostaze, ali i kada smo rastrzani izmedju dva autoriteta, cija misljenja podjednako cenimo.
Kada je depresija u pitanju, blokada moze nastati u sistemu potrage, koji je povezan sa radoznaloscu, ocekivanjem i zanimanjem.

Pomaze nam da zadovoljimo sopstvene potrebe, tako sto nas pokrece na istrazivacko ponasanje. Ako dodje do blokade u ovom sistemu, dolazi najpre do frustracije, zatim besa, pa bespomocnosti, a onda slede ocaj i depresija.
Sara Pejton nas podseca da je jako vazno da u takvom stanju pokusamo da radimo i najmanje aktivnosti koje ce proizvesti odredjenu efikasnost. Ljudima je vazno da njihove aktivnosti imaju cilj i da donose korist, u suprotnom se nalaze u stanju usamljenosti i separacione anksioznosti, jer su odvojeni od ostatka sveta.Tu je ta isprepletanost depresivnosti i anksioznosti.

Podelicu sledeci link sa vama: yourresonantself.com, na kome mozete naci vodjene meditacije koje imaju za cilj da probude dozivljaj saosecajnog drzanja sebe.

Ako nismo nikada doziveli tako topao podrzavajuci odnos ili nam ga niko nije modelovao, potrebno je razvijati odredjene neurone, jer svi imamo kapacitet za isti.

Rad na tome je svesna intencija, pracenje kritickog govora kojim se sebi obracamo i menjanje istog, postavljanje pitanja sebi vezano za nasa unutrasnja stanja i cega u trenutku treba da budemo svesni. Vazno je da zastanemo i obratimo se sebi imenom, pr. Nadja, da li u ovom trenutku prepoznajes i prihvatis da si radosna/opustena/inspirisana? Kod depresije je prisutan i strah da nikada nece biti bolje, da cemo izgubiti prihode i potrebno je ne iz samosazaljenja, vec saosecanja drzti sebe i podsetiti se na sve nedace koje su dovele do depresivnog odgovora i da nije ni cudo sto smo za trenutak poklekli uz veru i nadu da cemo se ponovo podici.

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Art is a way of survival See Less

ODBACENI DELOVI

Svi imamo taj neki jako senzitivni i ranjivi deo sebe. To je deo koji je pretrpeo napustanje, odbacivanje, neprihvatanje, zanemarivanje ili zlostavljanje. On je deo naseg decijeg dela, koji je uvek i izvor spontanosti, pokreta, slobode, razigranosti, kreativnosti, pa i intuicije. On nam donosi mnoge darove, ali kada prezivi ponovnu povredu, donosi i mnogo preplavljucih neprijatnih emocija.

Mi ga stitimo, cesto rigidno i cesto kroz neke naredbe ili zabrane prema sebi.
Psihoterapija nas uci da prihvatimo sve svoje delove, a za to je potrebno da ih osvestimo i sagledamo.
Ima tu i jedna caka. Nije dovoljno samo da prihvatimo postojanje naseg najosetljivijeg dela, vec i da ga zavolimo. Zavoleti nesto sto nam donosi brojne muke, narocito fizicke i psihicke simptome nije lako. Sposobnost ljubavi podrazumeva blagonakloni odnos prema sebi i svim onim i ne tako prijatnim delovima, jer sve smo to mi. Podrazumeva dozvolu svakom nasem aspektu da zivi i komunicira, bez da ga ucutkujemo, odcepljujemo, odbacujemo.

U tome nam moze pomoci sledeca tehnika.

Mozemo personifikovati i eksternalizovati taj svoj osetljivi deo. Onda krenemo da vodimo dijalog sa tim sada personifikovanim delom( detaljno ga osmislimo, moze biti i neki animirani lik ili lik iz knjizevnost, ako nam je tako lakse, vazno je da odrazava sustinu tog naseg aspekta licnosti).

I onda zapazimo kakav je nas unutrasnji govor usmeren prema tom nasem najosetljivijem delu, koji je produkt nekog oblika traumatizacije. Obracamo se tim tonom i vokabularom sada personifikovanom aspektu. Primeticemo da je u igri puno netrpeljivosti, vike, kriticizma i zahteva. To bas i nije prihvatajuce, nije topao roditeljski odnos. Kako onda ocekujemo da se umiri?

Od starta nije bio prihvacen od znacajnih drugih, a sada i mi sami, internalizujuci taj pristup, na bol, strah, frustraciju, bes, nemoc nanovo reagujemo prekorom, odbijanjem, pa sve do mrznje ili prezira. I sta dobijamo? Dobijamo retraumatizaciju. Deciji deo nanovo nije podrzan i sve sto moze je da se jos jace oglasava, jer ocito ne cujemo njegovu poruku i ne validiramo njegovu realnost. Druga mogucnost je disocijacija, bespomocnost i praznina.

Kada to shvatimo i svesno menjamo svoj unutrasnji govor, pruzajuci razumevanje i bezrezervno prihvatanje, stupajuci u kontakt i nezno drzeci svoj ranjeni deo, on ce poceti da se opusta i manje ce da nas zulja, jer smo ga napokon culi i ne zelimo da ga se resimo.

Medjutim, vazno je dozvolitii drugim aspektima licnosti pravo na postojanje i dozvolu da se izraze na adekvatan nacin.

Nekada ce nam snovi podariti drugaciju verziju sebe, neku koju odlikuju karakteristike sa kojima se ne identifikujemo u svakodnevnom zivotu. Kada se vidimo u drugacijem svetlu, gde vladamo novim sposobnostima i dozivljajima sebe i sveta, dovoli o sebi da se pridruzimo toj predstavi i da sa njom odrzavatmo kontakt.

Mozemo je nacrtati, mozemo je vizualizovati na javi i postavljati joj pitanja. Ta verzija je smernica za neke nove self identifikacije, a kontakt sa njom ce povuci specificne aspekte licnosti, kojih smo se u odredjenom trenutku odrekli, zato sto nisu bile prihvacene ili ogledane od nama znacajnih drugi.

Foto: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival survival

CRTICE SA PSIHOTERAPIJE

Cesto pomislimo: “Samo kada bih razumeo/la zasto su mama i/ili tata postupali tako prema meni, bilo bi mi lakse?” Medjutim razumevanje je vise kognitivna radnja, ne nuzno i emocionalna. Uz psiholosko objasnjenje zasto se neko ponasa kako se ponasa, ne znaci da ce nuzno doci olaksanje. Da, razumecemo, ali necemo popuniti unutrasnju prazninu ili naci red u haosu misli i emocija, koje nas cesto preplavljuju.

Potrebno je prihvatanje psiholoske realnosti, a to je da ne mozemo imati detinjstvo koje smo zeleli.

Nismo mi krivi za to. Nisu ni roditelji, jer nisu znali i umeli drugacije (cesto su i oni na slican nacin prolazili kao deca), ali jesu odgovorni sto su nas zlostavljali ili zanemarivali. Za oprastanje, ako dodjemo do toga, je potrebno vreme( individualno je koliko je potrebno). Mozda je bolje reci da je potrebno otpustanje, nego oprastanje. Otpustanje emocija i prorada istih, izgovaranje svega nedorecenog. Svega sto nas tisti. Onoga sto je od tajne preraslo u otrov, jer nije bilo svedoka da nas cuje, vidi, validira, ogleda, utesi, kada nam je to najvise bilo potrebno.

Otpustanje znaci konacnu separaciju od roditelja koji nisu adekvatno odigrali svoju ulogu. Otpustanju prethode ljutnja i tugovanje za srecnim detinjstvom koje nismo imali.

Razne emocije i teme ce izaci na povrsinu. Proces je bolan, a izlazak na drugu stranu oznacava spremnost da se ne drzimo proslosti, spoznavanje sopstvenih sposobnosti i snaga kao odraslih osoba. Mogucnosti da sami sebi pruzimo ono sto nismo dobili, kao i da na odrasli nacin dobijamo ljubav, paznju i validaciju od svog partnera i pijatelja i da sa svojom decom ne odigravamo stare porodicne obrazce.

U terapijskom procesu, postajemo svesni introjekta, koje nesvarene samo prebacujemo na svoju decu, kako bismo napokon mi bili oni “dobri”. A, to bi znacilo da onda oni treba da nastave da nose teret zrtvenog jarca. To se desava ako ne osvestimo transgeneracijsku dinamiku.

Ukoliko postanemo svesni, shvaticemo da nas introjekti zuljaju. Da nisu deo nas. Da ih nismo provarili i da to ne zelimo. Da mozemo da biramo sopstvene vrednosti, a da su uverenja nesto sto je podlozno proveri. Nesto sto nisu cinjenice, samo smo kao jako mali i u tom trenutku bespomocni i zeljni ljubavi i prihvatanja od strane nama vaznih ljudi poverovali u odredjene fantazije. Nismo krivi zbog toga. Nismo mogli i znali bolje, ali sada imamo novu sansu.

Tokom licne analize i psihoterapijske prakse, shvatila sam da postoji odredjen red u procesu samospoznaje. Naravno, samospoznaji nema kraja, ali ono vaznije je da se sam terapijski proces ne moze forsirati i pozurivati.
Postoji vreme za sve.

Telo i psiha u svojoj povezanosti ce znati kada smo spremni za odredjen uvid i emocionalnu obradu.Svaki otpor u nama ima svoju unutrasnju logiku. Nema slucajnosti.

Odredjeni kompleksi u nama trose vise energije od nekih drugih, tako da nista ne moze preko reda. Postoje teme za koje mozda godinama necemo biti spremni, ili cemo ih povrsno obradjivati i to je sasvim u redu.
Medjutim, kako sazrevamo i menjamo se i oslobadjamo psiholoski prostor, radeci na drugim stvarima, docice momenat kada ce delovati da nam je uvid dosao iz vedra neba, da smo se “prosvetlili” i da se osecamo jace ili opustenije ili mudrije i prosto ce se dugogodisnji problem samo rasplesti pred nama. Pocece da nam se desavaju nove i drugacije stari, koje smo godinama cekali

Zasto?

Zato sto vise nismo zarobljeni u stare obrasce, zato sto smo promenili nacin kojim percipiramo stvarnost i poceli da primecujemo i privlacimo osobe, stvari i prilike koje su sada u sinhronizaciji sa novim Ja.

Slika 1: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival 

Slika2 :Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival 

1 2 3 8