Ključne reči: psihološke igre, uloga, žrtva, spasilac, progonilac, nesvesna uverenja, medjuljudski odnosi, komunikacija, psihološke potrebe, odgovornost, mehanizmi odbrane, psihologija, mentalno zdravlje.
Različite su okolnosti zbog kojih se neka osoba drži uloge žrtve, kao i manevri koje koristi. Zajedničko im je to da ce na manipulativan način, posrednim putem pokušati da zadovolje određene psihološke potrebe (za prihvatanjem, konekcijom, sigurnošću, itd).
Osoba je tokom detinjstva stvorila određeno uverenje o sebi i drugim ljudima i adaptirala se najbolje sto je umela.
Jedna od opcija je da iz pozicije “žrtve” tražimo spasioca, koji će da radi stvari umesto nas i tako održava naše uverenje o bespomoćnosti, sve dok se i sam potpuno ne iscrpi, pa i on upadne u ulogu žrtve ili progonioca (sto će učvrstiti uverenje osobe koja je začela psihološku igru da su svi ljudi loši/zli).
Druga je, da se zbog preko potrebne pažnje, druga osoba načini progoniocem. To bi izgledalo kao da ja drugoj osobi “lupim šamar” što će izazvati ljutnju kod nje, a onda počnem da plačem i da upirem prstom u nju uz jadikovke da mi je načinila zlo.
Na taj način prikupljam publiku koja će saosećati sa mnom i tešiti me, a napadati nedužnu stranu i eto meni pažnje i podrške.
U toj situaciji, navodni progonilac, zaista i može ući u stvarnu ulogu progonioca, kako bi se osvetio ili ce prosto ostati neshvaćena žrtva.
Takođe, osobe koje predominantno koriste primitivne mehanizme odbrane( koji su uvek nesvesni), poput splitinga( cepanja) i projekcije, sve loše ce pripisivati drugima, kako bi se odbranile od preplavljujućeg osećaja stida, te će na taj način sebe doživljavati kao ultimativnu žrtvu protiv koje su se svi urotili.
Kad su ovakve psihološke igre po sredi, najbolje je samo udaljiti se. Tu pozivi na racio i konstruktivan dijalog ne pomažu.
Naravno, ovaka uloga nije naša sudbina, ona je maska koju smo jednom davno nesvesno stavili, kako bismo se adaptirali. Uz stručnu pomoc možemo osvestiti logiku koja stoji iza ovakvog izbora i raditi na fleksibilnosti. Ono što je jako bitno, a ljudima teško da prihvate je da osoba koja je u ulozi žrtve, takođe treba da preuzme odgovornost za svoje postupke. Na taj način vraća agensnost i kontrolu u sopstveni zivot.
Foto: Preuzeto sa sajta Otvorium.com