KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

PRIHVATANJE SEBE

Ako odustajemo od sebe, ne slusamo svoj unutrasnji glas, zatrpavamo emocije bilo kojim sadzajem, koji nam onemogucava da spoznamo sopstvene psiholoske potrebe, nastupice anksioznost, stanje konfuzije ili depresije.
Naravno da mi tada funkcionisemo po nesvesnim obrascima, koje smo usvojili kao deca kako bismo bili prihvaceni. Vec sam pisala o tome na koji nacim filtriramo stvarnost i interpretiramo postupke nama najblizih.
Dete ce uraditi sve da dobije ljubav i prihvatanje svojih roditelja, do nivoa samoponistavanja svog autenticnog Ja.

Medjutim, uvek su na delu i suprotne sile, koje nas vuku ka razvoju i autonomiji, koje nas teraju da se vratimo sebi. Nekada ce ti signali biti u obliku psihosomatskih tegoba i razlicitih neprijatnih simptoma.
Kao sto dete zeli da ima poverenje u roditelje (ma, ne samo sto zeli ima potrebu/poriv), isto tako kada odrastemo, imamo potrebu da se uzdamo u sebe i da imamo poverenja u sebe.

Ako stalno odustajemo od sebe (putem razlicitih destruktivnih obrazaca, potiskivanja emocija i dozvole da nam drugi konstantno probijaju licne granice), onda je anksioznost, cak i panika sasvim ocekivana.

Strah se javlja u stanjima nesigurnosti i neizvesnosti, a gubitak poverenja u sebe je alarm da smo u opasnosti i da to treba ozbiljno da shvatimo.I da trazimo podrsku.

Razmisljam kako je mozda najtezi psiholoski(i duhovni) zadatak prihvatanje. Prihvatanje sebe, drugih, odredjene situacije, zivota. Kako je tesko pogledati se u ogledalu, zagledati se kroz sopstvene oci pravo u dusu i prihvatiti sve delove sebe. Neke, naravno tek treba otkriti, jer su raznim mehanizmima odbrane pogurani u nesvesno. To je celozivotni zadatak(upoznavanje sebe) i treba da bude postepen.
Nije ni cudo sto kada dozivimo previse intenzivnih neugodnih senzacija, koje u tom trenutku nas sistem ne moze da obradi, zapadamo u postraumatski stres. Tako da preplavljenost nije resenje.

Malo po malo stajati sa svim svojim senzacijama i emocijama, manama i vrlinama, resursima i ogranicenjima, a ne pobeci ili uci u neku vrstu otpora je egzistencijalni izazov ljudske vrste.

Koliko je samo tesko ne iskrivljavati stvarnost, jacati toleranciju na frustraciju i ambivalenciju, sedeti sa neprijatnoscu, posmatrati se bez osudjivanja, razumeti i na kraju prihvatiti sebe. Sve to je neizostavni deo psihoterapije i otud toliko ambivalentnih emocija prema njoj, jer ona ne daje instant resenje. Terapeuti nemaju magicni stapic.

Treba se “ogoliti” pred svedokom od poveranja i imati hrabrosti da se pogleda u svaki kutak sebe. To je najteze. Isto je i sa zivotom, punim neizvesnosti, ali i avantura i mogucnosti.

Kada dodjemo do dovoljne tacke prihvatanja, onda cemo mnogo lakse menjati stvari koje mozemo i zelimo, otpustiti ono sto vise nije deo nas i prgrliti zivot, svesni i da su neke stvari van nase kontrole.

Slika1: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival

Slika2: Preuzeto sa FB.stranice art is a way of survival

Postavi komentar