Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.
Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.
Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.
Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.
Svako ponašanje je tu sa razlogom. Nama možda u datom trenutku nije dato da vidimo taj razlog, ali to što ga mi ne vidimo, ne znači da on ne postoji. Niko se ne ponaša tako kako se ponaša, a da za to njegovo ponašanje ne postoje duboki koreni. Najčešće ti koreni sežu iz najranijeg detinjstva, iz preverbalnog perioda, dakle do druge godine života. Naše telo pamti senzacije i pošto u tom periodu nema mogućnost da ih verbalizuje ostaju duboko u nama. Kasnije ceo život živimo po matricama iz neverbalnog perioda. Svuda sa sobom nosimo svoje traume, i dok ih ne osvestimo i ne povežemo svoje ponašanje sa njima, odigravamo ih svaki put iznova i iznova sa raznim drugima koji nisu nužno povezani sa našim bolom. To je način na koji komuniciramo ono što smo doživeli i preživeli.
Od samog početka formiranja psihoanalize, analitičari su bili zainteresovani za sadržaje folkloristike. Bajke i mitovi jedne nacije ili šire kulturne zajednice poput individualnih snova obiluju simbolima, koji su za psihoanalizu bili dragoceni putokaz na putu ka nesvesnom. 
Frojdov saradnik 
Zdravstvena psihologija se definiše kao„skup specifičnih, obrazovnih, naučnih i stručnih doprinosa psihologije, kao zasebne discipline unapređenju i održavanju zdravlja, sprečavanju i lečenju bolesti, te uočavanju etioloških i dijagnostičkih odnosa zdravlja, bolesti i pratećih smetnji.“
Drugu grupu koping strategija čine one aktivnosti koje su usmerene na emocije, tj. na prevladavanje emocionalne posledice stresora. 
Tokom druge seanse vratile smo se daljoj rekonstrukciji problema. 
Pitala sam je da li misli da bi njena kćerka uspela sama da reši neki problem, kao kada je bila mlađa, a da je recimo ona sprečena zbog službenog puta da joj pomogne?
U ovom tekstu ću vas kroz prikaz slučaja, upoznati sa osnovnim procedurama specifičnim za narativnu terapiju, koju su utemeljili Majkl Vajt (Michael White) i Dejvid Epstin (David Epstein), 80-tih godina XX veka.
Tek pre desetak godina je u psihologiji porodice prevladala paradigma u kojoj je porodica najuticajniji kontekst za socijalizaciju ličnosti (Luciano L’ Abate, 2003). Odnosi u porodici su bliski i snažni, a međupovezanost članova porodice je raznolika, ne samo biološka, i traje kroz značajni vremenski period. Ipak, zanimljivo je da, iako porodično članstvo nije dobrovoljno, veze su mnogo trajnije nego u bilo kojoj drugoj grupi, a sa druge strane, niti u jedan porodični odnos se ne stupa dobrovoljno, sem u brak. Karakteristično za porodicu je i to što aktivnosti porodičnih članova mogu biti skrivene, odnosno ne moraju biti vidljive široj društevnoj sredini, što predstavlja bezbednu sredinu za otvorenost i poštenje, ali u isto vreme i za mračne aktivnosti kao što su zlostavljanje, zavisnost od supstanci i zanemarivanje. Pored ovih uopštenih zajedničkih karakteristika, svaka porodica je i specifična, što se najčešće vidi u postojanju zajedničke porodične paradigme ili pogleda na svet (Dau, Gilbert, Settles, and Burr 1995, prema Mitić, 2009). Upravo zbog specifičnosti svake podorice teško je definisati pojam „normalna porodica“, a naročito ako uzmemo u obzir i kontekst koji može biti u vezi sa vremenom, prostorom, kulturom, običajima. Ipak, u psihologiji porodice se disfunkcionalnom smatra ona porodica u kojoj se pre svega konflikti, loše ponašanje i čak zlostavljanje pojedinih članova dešavaju kontinuirano. Ovakvo ponašanje dovodi do toga da se tome članovi akomodiraju, a deca mogu da misle i da je takvo ponašanje normalno.
VATELj – preuzima na sebe odgovornost za emocionalnu dobrobit porodice; IZGUBLjENO DETE – nevidljivo, ćutljivo, potrebe mu se često ignorišu; MASKOTA – koristi šalu da bi odvuklo pažnju od narastajućeg disfunkcionalnog porodičnog sistema; MASTERMIND/PAMETNICA – oportunista koji kapitalizuje na greškama ostalih članova porodice.
Podaci iz LOBI-ja ukazali su da ispitanik dolazi iz skladne patrijarhalne porodice iz koje su potekle tri generacije policajaca, u kojoj se članovi međusobno vole, poštuju i podržavaju. Ovakav model “porodične idile“ ispitanik želi da prenese i na svoju buduću porodicu. Međutim, kada govori o svom odnosu sa ocem i porodičnim uverenjima i očekivanjima, evidentan je nesklad između verbalnog iskaza i neverbalnih pokazatelja prikrivenih osećanja anksioznosti i agresije ( stiskanje usne, skretanje pogleda, prekrštene ruke, vrpoljenje u stolici, itd.). Ispitaniku se postavljaju više direktivna pitanja kako bi se stekao bolji utisak o dinamici porodičnih odnosa.
1. Kako Vam se činio prvi deo ispitivanja?