Zdravstvena psihologija se definiše kao„skup specifičnih, obrazovnih, naučnih i stručnih doprinosa psihologije, kao zasebne discipline unapređenju i održavanju zdravlja, sprečavanju i lečenju bolesti, te uočavanju etioloških i dijagnostičkih odnosa zdravlja, bolesti i pratećih smetnji.“(Matarazzo, 1980.)
Svi smo već upoznati sa pojmom stresa koji je ušao u rečnik svakodnevnice. Ne možemo ga izbeći sve i da hoćemo. Određena količina stresa se pokazala kao neophodna šansa za razvoj ličnosti i postizanje zadovoljstva, ali šta raditi sa kontinuiranim svakodnevnim stresom vezanim za pritiske na poslu i različita očekivanja koja nose socijalni kontakti.
Folkman i saradnici su izdvojili različite koping strategije i svrstali ih u dve grupe. Prva grupa strategija su one koje su orjentisane na problem. Čine je konstruktivne aktivnosti u vezi stresnog događaja, i primenjuju se onda kada je problem rešiv. To je na prvom mestu strateško prevladavanje stresne situacije, ulaganje napora da se situacija preokrene u našu korist, traženje socijalne podrške, porodice, prijatelja, društvenih grupa sa sličnim problemima, itd.
Drugu grupu koping strategija čine one aktivnosti koje su usmerene na emocije, tj. na prevladavanje emocionalne posledice stresora. One se koriste ukoliko je problem nerešiv. To bi bile sledeće strategije: uspostavljanje samokontrole, pokušaj da se osećamo bolje u pogledu stresne situacije. Distanciranje, time out u neuspešnim naporima, pronalaženje pozitivnih značenja stresnog iskustva, a minimiziranje negativnih, prihvatanje odgovornosti za ličnu ulogu u stresnoj situaciji, izbegavanje stresora (alkohol, pušenje, lekovi).
U ponudi su i različite tehnike koje pomažu čoveku da se opusti, obradi nezdrave emocije i pronađe nove zdravije načine u borbi sa stresorima. To su masaža, meditacija, autogeni trening i druge tehnike relaksacije, zdrava ishrana, dovoljno sna, bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, hobijem, biofeedback, hipnoza, terapija pokretom oka EMDR i drugi različiti oblici psihoterapije.
Ovde bih volela da se osvrnem na nova istraživanja zdravstvene psihologije koja su dovela do jako zanimljivih rezultata vezano za preispitivanje dosadašnjeg odnosa prema stresu. Istraživanje sprovedeno na 30 000 Amerikanaca u periodu od osam godina, započeto je sledećim pitanjima: „Koliko stresa ste doživeli u prethodnoj godini?“ i „Da li verujete da je stres štetan po vaše zdravlje? “
Pratila se stopa smrtnosti, i rezultati su pokazali da je veća količina stresa za 43% povećavala rizik smrtnog ishoda, ali samo kod onih osoba koje su imale čvrst stav o tome da je stres loš po njihovo zdravlje. Različite psihološke eksperimentalne situacije su pokazale da ukoliko ispitanici percipiraju stresnu reakciju kao nešto pomažuće, krvni sudovi oko srca će ostati opušteni, bez obzira na ubrzanost pulsa.
Topičan odgovor na stres bi bio sledeći: Srce počinje ubrzano da kuca, a krvni sudovi se sužavaju. Međutim, ukoliko stresnu situaciju interpretiramo kao pripremu tela na izazov, tj,kao pomažuću, tim uverenjem možemo uticati i na promenu naših emocija, a samim tim i fizioloških reakcija.
Naše telo može podržati nov način razmišljanja, i na taj način ćemo postići mnogo zreliji kardiovaskularni profil poput onoga koji imamo u momentima sreće i smelosti. Ukoliko bi neprijatne fiziološke reakcije razmatrali u kontekstu pomoći koje nam telo i um pružaju kako bi bili spremniji pred izazovima i odreagovali na najbolji mogući način, koristeći maksimalno svoje sposobnosti i potencijale, onda bi naša stresna reakcija mogla da dobije pozitivni predznak, a ne da se posmatra kao a priori negativna i opasna po nas i naše zdravlje.
Još jedna interesantna stvar kod stresne reakcije je lučenje neurohormona oksitocina. On je zadužen da nas pripremi za bavljenje aktivnostima koje jačaju bliske odnose, da pokrene žudnju za fizičkim kontaktom od strane porodice i prijatelja, da poveća empatiju i potrebu da pomognemo i podržimo osobe do kojih nam je stalo.
Hormon oksitocin je deo naše stresne reakcije isto koliko je to i adrenalin, koji ubrzava rad srca. Pomaže srčanim ćelijama da se regenerišu, tj.jača srce i štiti kardiovaskularni sistem od efekata stresa, tako što omogućava krvnim sudovima da ostanu opušteni za vreme stresne reakcije. Najvažnija uloga oksitocina je u tome da nas motiviše da potražimo podršku. Poručuje nam da se međusobno podržavamo, a ne da potiskujemo stvari i guramo probleme pod tepih. Pojačana društvena podrška kao rezultat će imati pojačano lučenje oksitocina u situacijama kada nam je potrebna zaštita.
Naša reakcija na stres sadrži u sebi mehanizam rezilijentnosti, a to je ljudska veza. Ukoliko budemo radili na tome da drugačije koncipiramo sopstveni doživljaj stresa i negujemo naše socijalne kontakte i u periodima kada nismo pod uticajem jačih stresora, čime ćemo povećavati i nivo oksitocina u organizmu, očuvaćemo sopstveno fizičko i mentalno zdravlje.
Kelly McGonigal, zdravstveni psiholog nam poručuje sledeće: “ Kada odlučite da vidite vašu reakciju na stres kao korisnu, vi stvarate biologiju hrabrosti, a kada odaberete da stupite u vezu sa drugima pod stresom, možete da stvorite rezilijentnost (otpornost).“