Kada beba oko sedmog meseca shvati da je odvojena od majke, javiće se anksioznost. Saznanja se samo gomilaju i treba obraditi sve te nove podatke, što je izuzetno stresno. Instiktivno se vezuje za majku, jer joj je potrebna u blizini, ali će u trenucima odvajanja osećati anksioznost.
Beba se ogleda u majci i uz njenu emotivnu podršku polako upoznaje sebe i izgrađuje svoju mapu sveta. Kako bude rasla, nivo napetosti će opadati, jer ce naučiti da sama radi ono zbog čega je ranije morala da se oslanja na majku.
Sa negde devet meseci, beba počinje da puzi i kreće u istraživanje, a mama će uvek biti na sigurnoj razdaljini da uteši i umiri svoje dete kada je to potrebno.
Kako dete da nauči da bude duži period odvojeno od majke? Da bude nezavisnije? U igru ulazi tzv. “tranzicioni objekat”, po Vinikotu. Najpopularniji je, svakako plišani meda. On će pomći detetu da prebrodi prelazni period između faze, kada mu je potrebna konstantna majčina prisutnost i faze kada će biti u mogućnosti da dobije podršku i od drugih značajnih osoba. Meda predstavlja specifičnu vrstu pokretnog “sistema podrške”, koji pomaže detetu da se odvoji od majke (u toku druge/treće godine zivota). Projektujuci svoja osećanja na igračku, dete upoznaje sebe i nastavlja da razjašnjava sopstvene granice. Tranzicioni predmet će, po potrebi, preuzimati ulogu majke ili deteta. Na taj način, menjajući uloge, dete ce polako naučiti kako da se brine o sebi i kako da se umiri.
Ukoliko majka podržava narastajuću potrebu za nezavisnošću deteta, ono će bez krivice moći malo da se odvoji od majke, kako bi se vezalo za druge ljude i polako će izgraditi zdravo samopouzdanje, upuštajući se u nove izazove. Dakle, internalizovaće dovoljno dobru majku. Igrajući se sa prelaznim objektom, dete zapravo dobija od majke “dozvolu za odrastanje”, ističe porodični terapeut Robin Skiner.
Kao odrasli često koristimo nezdrave prelazne objekte, kako bismo umirili sopstvenu anksioznost. Pušenje, prejedanje, alkohol, droga, promuskuitetni odnosi preuzimaju funkciju prelaznog objekta. Medjutim, prelazni objekti, odnosno prošireno tranzicioni, marginalni prostor ne mora biti nezdrav i odlika je dobrog mentalnog zdravlja. Zvuči paradoksalno, ali evo o čemu se tu radi.
Svakodnevna realnost je za čoveka teško i usamljeno mesto i potrebna su mu povremena ekstatična iskustva. Liminalni prostor moze prestavljati susret sa prirodom, sa nepreglednim prostranstvom vode i planina, kao i susret sa umetnošću. Uživajući u prostranstvu prirode, stapajući se sa umetničkim delom ( film, predstava, slika, muzika, ples), na trenutak ćemo osećati kao da su granice izmedju Ja i Ne-Ja zamagljene. Ta iskustva su nam potrebna, ako možemo lako da se vratimo u realan svet. Zapravo, tranzicioni prostor nikada ne prerastamo, on samo poprima drugačije oblike i funkcije.
Na više mesta sam čula da je psihoterapija vrednosno neutralna. Ne slažem se. Psihoterapija nije molarizatorska i nije osuđujuća( ne bi trebalo da bude), ali se svakako bavi konceptom morala.
Prafraziraću psihoanaliticara D.Carvetha. Cilj psihoterapije je da pomogne klijentu da modifikuje sopstveni super ego, da od onog sadističkog, koji vodi ka persekutornoj krivici dođe do reparativne krivice. Da pojača kontakt sa svojom savešću, koja je biološki determinisana, te inherentna ljudskoj vrsti, kroz univerzalne vrednosti. Vrednosti koje nisu socijalni konstrukt i odražavaju Princip reciprociteta.
Sta psihoterapeut podržava?
Podržava prevagu života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i istine nad lažima.
U tom kontekstu, psihoterapija se bavi pitanjem morala.
Tako definisana, psihoterapija ne bi trebalo da prati biznis model, što se nažalost često dešava na određenim društvenim platformama. Zašto?
Ne samo zato što se kompleksni procesi pojednostavljaju i kategorički prikazuju, već zato što senzacionalizam nadvladava realističnost promene.
U biznis modelu se isceljuje, transformiše, potpuno oslobadja od…što je, zapravo marketing, a marketing neguje omnipotenciju i magijsko mišljenje.
Psihoterapeut pomaže osobi da unapredi nivo funkcionisanja svoje licnosti, da bude fleksibilnija i tolerantnija prema sebi i drugima, kao i da ima širi dijapazon coping mehanizama, te da su joj dostupniji zreliji mehanizmi odbrane.
Nema magična rešenja, ne može sve sto poželi on ili klijent/pacijent. Ne isceljuje traumu, niti je ukljanja, već osnažuje osobu da se adekvatnije nosi sa njenim posledicama, ali i da znatno proširi narativ o sebi koji neće ostati fiksiran za ulogu nekoga ko je preživeo traumu.
Ako prati biznis model, psihoterapeut će izabrati da priča o različitim psihološkim procesima iz modela ne optimalnog, već maltene idealnog razvoja.
Da, treba da se teži istini, ljubavi, osvešćuju nesvesni konflikti, prorađuju emocije, itd.
Takav pristup, može imati za cilj da pokaže onaj kompromis dualiteta, koji je najpovoljniji za čoveka, ali to često nije ideja od koje se polazi, jer se prezentuje iz pozicije nekog autoriteta koji je dostigao nešto, što se potpuno postići ne može.
Individuacija traje čitavog života, a nešto što se može nazvati padom na tom putu, često ispadne razvojno neophodna stepenica.
Nekako ispadoše terapeuti vrlo prosvećeni, integrisani, puni vrlina, koji svaki svoj odnos neguju kroz model reciprociteta i uvažavanje cele ličnosti druge osobe.
To prosto nije istina.
Terapeut ima određena znanja i veštine koje je stekao tokom dugogodišnje edukacije, i kontinuirano se usavršava. Radi na upoznavanju lične psihodinamike kroz lični rad i naravno, putem supervizija i intervizija revidira da li je na dobrom putu kada radi sa ljudima. Međutim, svakako je i dalje nesavršeno ljudsko biće, koje je još uvek na putu otkrivanja lične istine.
Ta ljudskost i svesnost o nesavršenosti je zajedničko ljudsko iskustvo koje je povezujuća spona, zajedno sa težnjom da budemo bolji i da nam bude bolje, poštujuci otpore.
Zato je cilj zajedno misliti i ostati dečije radaznao.
Svaka nova faza u zivotu otvara nove razvojne zadatke, kao i nedovršene poslove iz ranijih faza. Na tom putu smo svi jednaki.
Kada govorimo o identitetu u kontekstu zdravlja, koristimo se terminima poput celovitosti, postojanosti, kontinuitetu, integrisanosti. To ne znači da elementi koji ga čine, različite identifikacije nisu promenljive i fleksibilne.
Mnoge uloge koje su bile deo našeg repertoara ličnosti, tokom života, bivaju prevaziđene i redefinasane, a pojavljuju se neke nove. Međutim, postoji određena vrsta kohezije i dijaloga izmedju tih naizgled različitih elemenata, tj.težimo joj u kontekstu optimalnog razvoja.
Takođe, možemo da razmišljamo o sopstvenom identitetu i preispitujemo određene navike i ponašanja koja iz njih proizlaze. Ako ne možemo, onda je ta povezujuća nit slaba, te je moguća konfuzija identiteta. Mehanizmi odbrane se bave održavanjem krhke konstrukcije i čovek je u modu preživljavanja. Drži se čvrsto za neke uloge, dok neke druge otcepljuje. U srži ličnosti vlada strah.
Kao ličnosti se formiramo kroz odnos, a u igri su razliciti faktori. Naša konstitucija, interakcija sa starateljima, sociološki i kulturološki faktori. Opasno je kada se neki od faktora izdvaja i veliča kao jedini.
Prvo pitanje koje se od ranog razvojnog perioda stavlja
pred naš Ego, centralnu instancu ličnosti je pitanje : “Ko sam ja?”
Tu dolazi i ono : “A, ko ja nisam?”
Sa rađanjem svesti dolazi do diferencijacije iz neizdiferenciranog nesvesnog omnipotentnog sve i dete počinje da stvara razliku između Ja i Ne-Ja. Ovo je prvi korak na putu formiranja ličnosti. Kasnije dolaze pitanja i ko želimo da budemo nasuprot onome sto ne želimo, sto je usko povezano sa vrednostima koje negujemo.
Pitanje identiteta postaje jako osetljiva tema. Bilo da se radi o ličnom, ili kolektivnom, ljudi gaze kao po jajima.
Secam se studija antropologije i teškoće da se utvrdi jasna definicija za etničku zajednicu, a opet većina ljudi je imala snažne emocije u vezi grupe sa kojom se identifikuje, ne mareći za etnološke kriterijume i odrednice.
Jedino što mi nekad zaboravimo je da smo se ceo život, što svesno što nesvesno preispitivali i menjali, ali opet ne treba zanemariti koliko je kriza identiteta bolna, a, opet, sa druge strane neophodna za razvoj.
Ako bismo mogli malo da napravimo distancu u odnosu na svoje identifikacije i ukljucimo naučnu radoznalost, bilo bi za sve nas mnogo lakse da promišljamo o značaju pojedinačnih faktora koji učestvuju u kreiranju identiteta.
Možda budemo spremni da u prihvatajućem okruženju otvaramo ovakve teme, iako je teško. Dira u srž naše ličnosti.
Različite su okolnosti zbog kojih se neka osoba drži uloge žrtve, kao i manevri koje koristi. Zajedničko im je to da ce na manipulativan način, posrednim putem pokušati da zadovolje određene psihološke potrebe (za prihvatanjem, konekcijom, sigurnošću, itd).
Osoba je tokom detinjstva stvorila određeno uverenje o sebi i drugim ljudima i adaptirala se najbolje sto je umela.
Jedna od opcija je da iz pozicije “žrtve” tražimo spasioca, koji će da radi stvari umesto nas i tako održava naše uverenje o bespomoćnosti, sve dok se i sam potpuno ne iscrpi, pa i on upadne u ulogu žrtve ili progonioca (sto će učvrstiti uverenje osobe koja je začela psihološku igru da su svi ljudi loši/zli).
Druga je, da se zbog preko potrebne pažnje, druga osoba načini progoniocem. To bi izgledalo kao da ja drugoj osobi “lupim šamar” što će izazvati ljutnju kod nje, a onda počnem da plačem i da upirem prstom u nju uz jadikovke da mi je načinila zlo.
Na taj način prikupljam publiku koja će saosećati sa mnom i tešiti me, a napadati nedužnu stranu i eto meni pažnje i podrške.
U toj situaciji, navodni progonilac, zaista i može ući u stvarnu ulogu progonioca, kako bi se osvetio ili ce prosto ostati neshvaćena žrtva.
Takođe, osobe koje predominantno koriste primitivne mehanizme odbrane( koji su uvek nesvesni), poput splitinga( cepanja) i projekcije, sve loše ce pripisivati drugima, kako bi se odbranile od preplavljujućeg osećaja stida, te će na taj način sebe doživljavati kao ultimativnu žrtvu protiv koje su se svi urotili.
Kad su ovakve psihološke igre po sredi, najbolje je samo udaljiti se. Tu pozivi na racio i konstruktivan dijalog ne pomažu.
Naravno, ovaka uloga nije naša sudbina, ona je maska koju smo jednom davno nesvesno stavili, kako bismo se adaptirali. Uz stručnu pomoc možemo osvestiti logiku koja stoji iza ovakvog izbora i raditi na fleksibilnosti. Ono što je jako bitno, a ljudima teško da prihvate je da osoba koja je u ulozi žrtve, takođe treba da preuzme odgovornost za svoje postupke. Na taj način vraća agensnost i kontrolu u sopstveni zivot.
Sa dolaskom Nove Godine često se bavimo postavljanjem nekih odluka, a da ni sami ne znamo koliko su one ukorenjene u nama i koliko ograničavamo slobodu sopstvenih izbora?
Skoro sam gledala jako zanimljiv podkast Agelasta, u kome je gostovala Sara Kuburić, autor knjige : “Na meni je”, gde je otvorila temu egzistencijalne psihoterapije. Svakako ću ispod teksta ostaviti link ka podkastu, a ovde zabeležiti neke koncepte, koji bi služili kao mapa ka istraživanju u kojoj meri živimo egzistencijalno ispunjen život?
Na prvom mestu, Sara otvara temu selfa sa stanovišta Kjerkegora, koji smatra da je self ili sopstvo utemeljeno u nužnosti i mogućnosti. Neke stvari poput rođenja, smrti i prošlosti ne možemo promeniti, niti ih izbeći, ali postoji i čitav prostor onoga što se nije desilo, a moglo bi i to je polje kreativnosti i slobode. Za razliku od esencijalizma, egzistencijalizam posmatra self fluidno, u stalnom nastajanju u okvirima nužnosti. Kako Sartr kaže: “ Prvo postojiš, pa tek onda stvaraš suštinu.” Ako bismo se pogledali u ogledalu, mogli bismo samo reći da smo to mi u ovom trenutku, smatra Kjerkegor, jer se sopstvo odvija u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Na izgradnju selfa, nadovezuje se tema slobode. Sartr smatra da smo osuđeni na slobodu, koje se plašimo. Ne možemo izbeći donošenje odluka, ali zato sami sebi možemo umanjiti stepen lične slobode. Stepen slobode usko je povezan sa stepenom odgovornosti, te je “ispravna odluka“, samo ona za koju preuzimamo odgovornost. Što više strepimo pred brojnošću mogućih izbora, više ćemo preuzimati ono što nam se “servira”, i tako birati sopstvena ograničenja.
“Kada prestanemo da se osećamo slobodno, prestajemo da budemo ljudi”, ističe V.Frankl.
Dakle, za smislom tragamo u okvirima nužnosti. U ovom trenutku, značajno bi bilo uvesti Hajdegerov pojam “dazajn”, što u prevodu znači “biti u svetu”. Mi ne postajemo ličnost u vakuumu. Ne možemo postojati bez sveta. Self se konceptualizuje u sadejstvu sa spoljašnjim faktorima.
Da li je smisao dovoljan, pitaju se egzistencijalisti?
Sara nam nudi četiri pitanja koja nam mogu otkriti u kojoj meri živimo egzistencijalno ispunjen život:
Ja sam ovde, “ bačen u postojanje”, ali mogu li da budem ovde? Postavlja se pitanje imamo li dovoljno sigurnosti i zaštite kao bismo mogli da osećamo da zaista postojimo?
Fizički smo svakako tu, jer nismo imali izbora da se rodimo, ali da bi smo bili autonomni, potrebno je dovoljno podrške i prostora da se zaista možemo razvijati u psihološkom smislu. Rane trauma to svakako otežavaju. Bez samoodržanja, neće se javiti radoznalost ka istraživanju. U okolnostima gde se trauma normalizuje, potreba za samoodržanjem je visoka i ne ide se ka nivou samoaktualizacije.
Dobro, ovde sam, ali da li mi se to sviđa? Da li želim da budem ovde? Postoji li vrednost, ima li povezanosti, koje bi ovom mestu dale smisao?
Mogu li biti svoj/a? Imam li dopuštenje od sebe i drugih meni važnih ljudi?
Ovde se vraćamo na iluziju o samodovoljnosti i na neophodnost ogledanja od strane značajnih ljudi. Psihološki funkcionišemo tako, da nam je neophodno da nam drugi vrate naš doživljaj, da nam kažu: “Da, prepoznajem da si to ti, vidim te.” Takođe je važno i da sami sebi damo dozvolu da budemo ono što osećamo da jesmo.
Ima li smisla moj život? Šta to život traži od mene, da bi to kako sam odgovorio životu bilo smisleno?
U ovim pitanjima se krije koncept autentičnog života i koliko ga je teško živeti. Hajdeger autentičnost izvodi iz nemačke reči koja znači “pripadanje ili pripadati”, tako da biti autentičan podrazumeva donošenje odluka koje su ukorenjene u nama i za koje preuzimamo odgovornost. U podkastu možete poslušati tri primera koje Sara elaborira kako bi oslikala različite slučajeve egzistencijalne krize, dožiljaja da smo “izgubili sebe” i da zapravo i ne znamo ko smo. Egzistencijalisti prepoznaju tri uzroka gubitka sebe, a to su : događaji koji menjaju život, naučena ponašanja i rigidna porodična pravila.
Svaka odluka koju donesemo vodi nas bliže nama ili nas udaljava od nas samih. Zato je samoizdaja suptilan proces, posledica niza samoporažavajućih odluka. Da bismo živeli autentičan život, moramo da osvestimo okolnosti u kojima se nalazimo, da ih razumemo. Da poznajemo očekivanja koje društvo i porodica imaju od nas, te da budemo motivisani da ih preispitujemo, da budemo radoznali da razlučimo šta nam od onoga što nam se servira zaista odgovara, a šta ne. Vrlo ambiciozan zadatak, zar ne?
Davanje odgovora na ova četiri pitanja predstavlja celoživotni zadatak. Sloj, po sloj, svako od nas može preispitivati narative o sebi. Kako je self fluidan, postavlja se pitanje ne samo šta jesmo, već šta sve možemo biti?
Šta su naže vrednosti i naš moral? Zašto? Da li su naše misli i naša delanja usklađeni, ili je kognitivna disonanca velika? Da li zaista verujemo u ono što prezentujemo kao sopstvene vrednosti, ili to radimo iz „trebanja“ i „moranja“? Koliko se u odnosima sa drugima pretvaramo i zašto to radimo? Koji su to psihološki konflikti u nama i na koji način ih razrešavamo?
Ukoliko smo se preidentifikovali sa određenom ulogom ili svoj identitet posmatramo previše usko, ukoliko imamo poriv da po svaku cenu budemo prihvaćeni od određene društvene grupe, možemo izgubiti sebe.
Paradoksalno „osećati se izgubljeno“ ume da bude manje zahtevno, jer osoba ne preuzima odgovornost. Osvajanje slobode iziskuje nežnost prema sebi, strpljenje i hrabrost, ali kada po prvi put doživimo ukorenjenost u sebi, taj osećaj je toliko ispunjujuć, da postaje pogonsko gorivo za dalji rad.
Zavšiću ovaj tekst rečima Kjerkegora, kojima je Sara započela svoju knjigu: “Usuditi se znači samo na trenutak izgubiti sebe, ne usuditi se znači zauvek izgubiti samog sebe.“
Link ka podkastu: https://youtu.be/nH7KuOzPeQY?si=QwZmWnLlgebnC_5u
Iz razvojne psihologije nam je dobro poznato koje su to primarne psihološke potrebe koje je neophodno zadovoljiti za optimalan razvoj deteta. To su: – SIGURNOST: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Iskustva taktilne stimulacije, pažnje, zadovoljavanja fizioloških potreba, roditelja kao “sigurne baze”, osećanja pripadnosi, dovešće do formiranja osećaja poverenja i sigurnosti u roditelje, te prijatnosti bivstvovanja u sopstvenoj koži i radoznalosti za istraživanje sveta oko sebe. (od 4 meseca trudnoće do kraja druge godine), – NAMIRENOST: Namirenje kontaktom sa mamom u fazi simbioze. ( od 3 do 12 meseca),’
– EMOCIONALNOST: Slobodna ekspresija emocija, regulacija emocionalnih stanja od strane roditelja, tešenje, umirivanje, prorada frustracija, početak emocionalog opismenjavanje, ogledanje emocionalnih ekspresija, iskustvo velike količine užitaka i ugodnih emocija. ( od 6 do 18 meseca), – VIĐENOST/DOŽIVLJENOST: Iskustvo doživljenosti, iskustvo da su roditelji uočili, prepoznali i prihvatili detetovu autentičnu dimenziju, njegovu posebnost i specifičnost. ( 1,5 do 4 godine), – PRIZNANJE: Afirmacija ličnog osećaja moći kod deteta, priznavanje njegovog vlastitog autoriteta od strane osoba od autoriteta-roditelja. (od 3 do 7 godine).
Validacija i ogledanje detetovih emocija od strane roditelja neophodne su sposobnosti za postizanje kako razumevanja sebe i drugih, tako i za uspešnu samoregulaciju afekata.
Validacija podrazumeva da imamo sposobnost da prepoznamo, a zatim i uvažimo dečiji doživljaj. Međutim, ono što se često dešava je da validaciju ne prati ohrabrivanje i osnaživanje.
Dakle, mi prepoznamo da se dete nešega plaši, da ga nešto frustrira, da je ljuto zbog nečega, to mu ogledamo, ali ne posaljemo poruku da ima mogućnost i da prevazđe taj strah ili proradi frustraciju, nego samo kažemo u redu je.
I jeste u redu, međutim dete ima kapacitet da integriše emocije, da ih prorađuje, da se one menjaju, a roditelj ga nehotice etiketira. Iz najbolje namere i ideje da validira dečiju emociju, roditelj će slati implicitnu poruku o dečijem karakteru, pa će dete postati plačljivko, strašljivko, stidljivko…
Dete će doživeti da roditelj i ne veruje da ono može drugačije, i da se emocionalni doživljaj može menjati, a da su strahovi i frustracije nešto što je razvojni zadatak i što se prorđuje i prevazilazi.
Ono što je prepoznato preobražava se u samoispunjujuće proročanstvo. Ohrabreno sa npr.”Verujem da se plašiš da uđes u vodu, ali ja znam da ti to možeš, i zajedno ćemo to prebroditi, kako da ti pomognem?”, šalje potpuno drugačiju poruku od “Vidim da se plašiš, ne moraš da ideš u vodu.”
Jedna od glavnih karakteristika energije, pa sami tim i psihičke je da se kreće između polova. Na jednom transpersonalnom nivou, koristeći se jezikom slikovnih predstava, a ne psiholoških kvaliteta, možemo se poslužiti drevnim kineskim terminima, te pomenute polove nazvati Jin i Jang.
U knjizi Ji Đing “Jang označava barjake koji se vijore na suncu, to jest, nešto obasjano ili osvetljeno. Jang je određen kao nebeski svod, nebo, svetlo, južna strana planine (koju sunce obasjava) i severna strana reke (koja takođe prima sunčevu svetlost).” Sa druge strane: “U svom osnovnom značenju , Jin je oblačan i tmuran. Jin je određen kao zemlja, tamno, prijemčivo, severna strana planine i južna strana reke.” U tom smislu Jin i Jang predstavljaju dva duhovna pola između kojih teče celokupan život.
Prevedeno na psihološku ravan, ova dva pola se mogu nazvati muškim i ženskim. Personifikacija ženskog dela u muškarcu, u analitičkoj psihologiji, naziva se Anima, a muškog u ženi, Animus. Anima /Animus predstavljaju imago, kolektivnu predstavu svih iskustava koje imamo sa drugim polom. Majka je prvi nosilac slike Anime, a otac Animusa. Osveščivanje i prihvatanje Anime/Animusa omogućava nam ne samo skladne odnose sa drugim polom, već i integraciju drugosti u nama samima, koja rezultira celovitošću ljudskog bića, koje u sebi objedinjuje rodne odrednice.
Energije Jina i Janga (Erosa i Logosa), ili muškog i ženskog, prožimaju svako ljudsko biće, koje je u psihološkom smislu “androgeno”, jer u svakom muškarcu postoji i odraz žene i obrnuto.
U tradicionalnoj energetskoj medicini, leva strana čoveka se smatra ženskom, a desna muškom. Određeni energetski meridijani, takođe nose energiju Jina ili Janga. Kad dišemo isključivo kroz levu nozdrvu, pokrećemo umirujuću energiju Jina, putem aktivacije parasimpatikusa, a dišući kroz desnu, aktiviramo simpatički odgovor.
Metabolički procesi su takođe podeljeni na muške, pokretačke, kataboličke, putem kojih se razgrađuju molekuli i time oslobađa energija i stimulativne, kreativne ženske ili anaboličke, koji potpomažu izgradnju tkiva i organa.
Kada su u pitanju specifični psihološki kvaliteti, Logos se deginiše putem sledećih karakteristika: okrenutost spoljašnjem svetu, individualnost, agensnoat/autonomija, usmerenost/postavljanje ciljeva/svrhovitost, racionalnost/logika/intelekt,transformacija/promena, analitičnost, razboritost, pronicljivost, stoicizam, držanje pravca/posvećenost
Sa druge strane, Eros je okarakterisan kao okrenutost unutrašnjem svetu i nesvesnom, bivanje, svesnost sadašnjeg trenutka, povezanost sa nesvesnim, prihvatanje paradoksa i kognitivne disonance, emocionalna inteligencija, bezuslovna ljubav, brižnost i nega, povezanost sa mudrošću, istraživanje misterioznog i iracionalnog, poštovanje Zemlje i svih njenih stvorenja, mračno/tamno, mističnost, mirovanje.
Kulturološki kontekst je taj koji određuje koji aspekti ljudske prirode će biti vrednovani kao superiorni, odnosno inferiorni. Kako na kolektivnom nivou svesti preovladava polarizacija, tj.crno-belo razmišljanje, gde je nešto ili dobro ili loše, moje ili tvoje, to za posledicu može dovesti do toga da se određeni aspekti, muški ili ženski obezvređuju, te posledicno negiraju, otcepljuju i potiskuju.
Ravnoteža, tj. energetska protočnost moguća je samo ukoliko postoji dijalog između oba pola. Odbacivanje jednog, se automatski odražava na pozicioniranost drugog u okviru psihičkog polja.
Socijalizacija pred svakog od nas postavlja zadatak usvajanja određenih vrednosti, normi i stavova, koji se u određenoj kulturi i društvu smatraju vrednim i poželjnim. Svi oni društveno prihvatljivi aspekti ličnosti naćiće svoje mesto na desnoj strani klackalice, a oni neprihvatljivi i nepoželjni biće pogurani na levu stranu. Sa energetskog stanovišta, nemoguće je u potpunosti ukloniti neželjeni aspekt ličnosti, možemo ga samo pomeriti na levu stranu klackalice. Psihološki homostatski aparat, poput onog fizičkog (održavanje telesne temperature, koncentracije ph vrednosti, glukoze u krvi itd.), radi na održavanju psihološke ravnoteže, te je za svaki teg stavljen na levu stranu, neophodan kontra teg na desnoj. U protivnom, doći će do gubitka balansa, te ćemo se nevesno i prinudno kretati izmedju opozita (enanciodromija). U najopasnijoj varijanti, dolazi do pucanja u samoj tački oslonca klackalice, što će za posledicu imati psihotičan odgovor.
U knjizi „Owning Your Own Shadow” Robert Džonson daje prikaz srednjovekovnog manuskripta sa ilustracijom stilizovanog drveta znanja sa zlatnim plodovima, koje izrasta iz Adamovog pupka. Adam deluje pomalo pospano i u nemogućnosti da u potpunosti razume šta je proižveo. Dve žene stoje pored drveta. Devica Marija, obučena u odeću časne sestre, stoji sa leve strane drveta i deli zlatne plodove redu pokajnika zarad spasenja. Sa desne strane je naga Eva, koja sa istog drveta deli plodove namenjene prokletstvu. Drvo daje dualne plodove. U svakom trenutku kada jedna ruka uzima plodove kreativnosti, druga ruka ubira plodove destrukcije. Nema kreativnosti bez destrukcije. Sveto mesto se nalazi u središtu klackalice. Svakako da treba da se prilagodimo društvu i kultivišemo naš primitivniji animalni deo, međutim, to nećemo uspeti ukoliko Senku krijemo i od sebe samih. Potrebno je naći način ispoljavanja i onih „neprihvatljivih” elemenata na simboličan način. Sveti Avgustin je rekao: „To act is to sin”. Kreirati, znači istovremeno i uništiti. Ne možemo stvarati svetlo, bez uključivanja tame. Potrebno je prevazići tenziju opozita, posredstvom paradoksa. Ne možemo samo odgurnuti jednu stranu opozita, jer ćemo izgubiti balans. Ono što možemo je da promenimo način na koji posmatramo problem. Ukoliko svesno prihvatimo opozitne elemente u nama i izdržimo njihovu tenziju, izaći ćemo na drugu stranu prigrlivši paradoks, a taj kapacitet je mera duhovne snage.
U procesu formiranja i razvoja Ego svesti, oni sadržaji koje prihvata i sa kojima se identifikuje, postaju deo nje i Persone (Ego ideala). Svi ostali sadržaji, neusaglašeni sa svesnim stavom, biće proterani u Senku. Persona i Senka, kao komplementarne strukture imaju određenu autonomiju u odnosu na Ego. Obe ove podličnosti su strane Egu, s tim što je odnos sa Personom tj. „zvaničnom”, javnom ličnošću otvoreniji, s obzirom na to da je usklađena sa društvenim normama i običajima.
Senovite ličnosti imaju sopstvenu energiju, koja će sve više jačati ukoliko ih ostavimo zapostavljene i prezrene. Kao što sam na početku rada napomenula, psiha je samoregulišući mehanizam, koji ima za cilj da održava ravnotežu između suprostavljenih aspekata. Senka koristi različite kanale kako bi zadovoljila svoje potrebe. Koristeći se štitom mehanizama odbrane, koje Ego koristi kako ne bi zapao u moralnu krizu, Senka će izaći na svetlost dana, boreći se da ne ostane inferiorna, neprimećena i zaboravljena. Rigidno se braneći od sadržaja Senke, dolazimo u situaciju u kojoj smo „zaposednuti” istim. Razvojni zadatak pred kojim će se svako od nas naći je ponovno uspostavljanje celovitosit, ali ovoga puta svesno, uz preuzimanje moralne odgovornosti.
U razmatranju razvoja Senke, važno pitanje koje se postavlja je da li se malo dete posmatra isključivo kao produžetak psihologije roditelja, dakle ono koje je uronjeno u atmosferu roditeljske Senke ili se, pak može govoriti i o značaju konstitucionih faktora samog deteta na dinamiku formiranja specifičnih sadržaja Senke?
Različite razvojne teorije idu u pravcu shvatanja da postoji sadejstvo oba faktora. Ovde bih se zadržala na teoriji analitičkog psihoterapeuta Sidoli (Mara Sidoli), koja pravi distinkciju između personalne ili edipalne senke i kolektivne (preedipalne). Ova autorka stavlja akcenat na uticaj ranih afekata na emocionalni život osobe. Afekti, povezujući emocije i telo, potpadaju pod oblast psihosomatskog. Iskustvo telesnog predstavlja iskustvo određene ograničenosti, koja je u opozitu sa omnipotentnim mogućnostima imaginacije. U ranoj razvojnoj fazi, tzv.paranoidno-shizoidnoj, po M. Klajn (Melanie Klein), dete pribegava određenim primitivnim mehanizmima, kako bi organizovalo sopstveno iskustvo. Splitting (cepanje) je jedan od njih. Ovim mehanizmom se predstave selfa i objekata cepaju na samo dobre i samo loše. Dete zbog nedovoljne neurološke zrelosti ne može da doživi majku kao celovitu osobu. Objekti su tokom ovog stadijuma parcijalni. Pored toga što dete doživljava majku podvojenu na telesni način, ono je doživljava i kao razdvojenu na dobru i lošu. Funkcija ovog mehanizma je da razdvoji dobra i loša iskustva. Dobra iskustva se pounutruju i predstavljaju temelj daljeg razvoja i psihološkog blagostanja, dok se ona loša projektuju ka spolja. Na mehanizam cepanja, nadovezuje se mehanizam projektivne identifikacije. Mehanizam projektivne identifikacije predstavlja omnipotentnu fantaziju deteta, po kojoj dobri ili loši impulsi prema objektu, delovi selfa ili ceo self mogu biti projektovani spolja, u spoljni objekat, pri čemu se taj objekat identifikuje sa tim projektovanim delovima. Projekcija dobrih delova selfa, omogućava uspostavljanje odnosa sa objektom.
Sidoli ističe projektovanje preverbalnih, psihosomatskih sadržaja (najčešće su to senzacije) u majku. Majka tu služi kao kontejner koji će primiti bebine projekcije, prepoznati ih i razumeti, a onda ih vratiti bebi u prerađenom obliku. Ukoliko majka nije u stanju da razume i prihvati detetove projekcije, dete će ostati u stanju preplavljenosti i užasa, te će još česće pribegavati projektivnoj identifikaciji. Detetu je potrebna majčina transcedentna funkcija, koja će preraditi bebina iskustva u svarljiviji oblik, a taj proces predstavlja zametak simboličke funkcije i mišljenja. Ako majka ne može da se nosi sa ovakvim zahtevima od deteta, sa dečijim besom, zavišcu, ona počinje da doživljava dete kao loše i počinje da ga krivi za sopstvenu bespomoćnost. U tom sudaru detetovanih projektovanih impulsa i majčine Senke, dete još više postaje progonjeno „neizdrživim” sadržajima. U takvoj situaciji dobijam dijadu majke-veštice i deteta-monstruma. Fordam (Fordham, 1973), mehanizme koje dete koristi u ovakvoj situaciji užasne pretnje, kako bi obezbedilo preživljavanje, naziva „odbranama Selfa”, koje drže dete izolovano u svetu arhetipskih predstava. Po Sidoli, „sadržaji kolektivne Senke su univerzalni, primitivni i surovi elementi koji se aktiviraju kada postoji ozbiljna pretnja po jedinku. To su destruktivni elementi čovekove psihe, derivati instikta smrti. Oralno-sadističke i kanibalističke fantazije derivati su ovih sadržaja.”[1] Neprepoznati i neprihvaćeni mogu otići u telo, dovesti do maligniteta i autoimunih bolesti ili se prikazati u vidu različitih oblika perverzija.
Krećući se kroz slojeve Senke, od ličnog ka kolektivnom, stižemo do njenog arhetipskog sloja u čijem sedištu leži arhetip zla.
Arhetipska Senka je skoro nesaglediva, njeni prodori u sferu iskustvenog, ostavljaju nas nemim i u nemogućnosti da razumemo stepene zverstva na koje smo spremni, ukoliko potpadnemo pod vlast ovog aspekta Senke. Arhetipsku Senku posredno možemo upoznavati kroz personifikovane oblike koji se javljaju u snovima, halucinacijama psihotičnih pacijenata, kao i u bogatom mitološkom i književnom materijalu, koji obiluje arhetipskim predstavama.
Svaki pogled u bogatsvo senovitog materijala, ne samo što oslobađa naše potencijale, već nas povezuje sa Jastvom, našim kreativnim ucelovljujućim centrom. Svaka istina o nama samima, koliko god bolna bila, ruši deluzije i jednostranost Persone i Ega i zauzvrat štiti od izbijanja arhetipskog zla.
IZVORI:
1. Matić, J. S. “Senka u psihoterapiji”, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, 2018.
2. Zvajg, Koni i Stiv Volf, “Romansa sa senkom”, Beograd: Fedon, 2016.
3. Zweig, Connie and Jeremiah Abrams, “Meeting the Shadow – The Hidden Power of the Dark Side of Human Nature, Los Angeles: Jeremy P. Tarcher, 1990.
Depresija predstavlja poremećaj raspoloženja, lakog, umerenog ili teškog stepena. Ispoljava se kombinacijom sledećih simptoma: sniženo raspoloženje i tuga – koji su najjači najčešće u jutarnjim satima,osećaj praznine i krivice, bespomoćnost, manjak samopouzdanja, slaba koncentracija, povećana razdražljivost, somatske tegobe, plačljivost, problemi sa spavanjem, apetitom i seksualnom željom, osećaj umora, bezvoljnost, izostajanje uživanja u stvarima u kojima je osoba uživala ranije, socijalna izolacija, suicidalne misli i pokušaji suicida.
Ono što se u Racionalnoj Emotivnoj Bihejvioralnoj Terapiji (REBT-u) smatra kao važan faktor za nastajanje i održavanje negativnog afekta, koji se sreće kod depresije, jeste način razmišljanja.
Upravo način na koji ljudi misle o određenim situacijama (njihovo doživljavanje, tumačenje i zaključivanje) uzrokuje način emocionalnog reagovanja na njih, kao i ponašanje. Ovi načini razmisljanja mogu da se jave u nekoliko formi kao automatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne sheme.
Automatske misli odnosno uverenja javljaju se spontano, po nekom automatizmu, osoba ih najčešće nije svesna. Ljudi se toliko naviknu da misle na određene načine, da prestaju da ih primećuju i preispituju, jednostavno veruju u njih. Ove misli se aktiviraju spontano kada se procenjuju neke konkretne situacije.
Kada je rec o depresiji, često je trigerovana situacijama koje nose mogucnoćnost da se dogodi neki gubitak ili neuspeh. Nevolja je u tome što ova uverenja upravljaju percepcijom i postaju filteri kroz koje se posmatra svet. Ukoliko su ova uverenja iracionalna (rigidna, nelogična i u neskladu sa realnošću) emocije koje će se javiti kao odgovor biće nezdrave, a ponašanja nekonstruktivna.
Ono što je važno napomenuti da se ove automaske misli baziraju na kognitivnim shemama – bazičnim obrascima koji su duboko ukorenjeni u našu ličnost – i utiču na to kako će ljudi videti svet, sebe ili druge ljude. Ovi obrasci se formiraju tokom odrastanja, pod uticajem su porodičnih odnosa i funkcionisanja u primarnoj porodici. Oni predstavljaju bazu na osnovu koje se procenjuju životni događaji i situacije.
Tipično kod depresije jeste postojanje kognitivnog trijasa: negativne ideje o sebi, drugima i svetu. Tako recimo osoba koja pati od depresije moze sebe u nekoj situaciji da procenjuje na sledeći način: “Nevoljen sam i strašno je biti nevoljen, to znači da ne vredim kao osoba, da sam neadekvatan”. Za osobu koja se drži ovih uverenja ona su neupitna, ona nastoji da veruje u njih kao da su stvarna i istinita. Kako bi onda naša depresivna osoba još mogla da razmišlja? Ako bi recimo imala uverenja “strašno je kada si nevoljen”, mogla bi da lako iz toga zaključi da “mora udovoljavati drugima kako bi je drugi voleli”. Jasno je da je ovo neodrživa postavka kako je iracionalna, jer i sama zna da je nemoguće da svima udovolji i da je zato vole, jer tako funkcioniše realnost. Pa, kada se nađe u situacijama koje trigeruju ovu iracionalnu procenu, osetiće se najverovatnije depresivno i potišteno. I za sebe će potvrditi svoje sržno uverenje da je u suštini on/a stavrno osoba koju je nemoguće voleti. Takodje, u ovom kontekstu, sto je čest slučaj (pomenuti kognitivni trijas), ova osoba pored negativne procene sebe, moze negativno procenjivati i druge i svet oko sebe “drugi ljudi su loši, nikome nije stalo do mene”, ” život nema smisla” i sl.
Zamislimo, dalje da prijatelj ne odgovara na poruku ove naše depresivne osobe. Njen zaključak lako bi mogao da bude “ne odgovara mi, jer me ne voli, mrzi me“. Umesto da joj padnu na pamet neka alternativna i manje iracionalna objašnjenja: “Verovatno je zauzet, javiće se kada stigne, ovo sigurno ne znači da me ne voli“, njoj je teško da poveruje u ovu formu. S toga kako je ubeđena da je sada prijatelj mrzi jer ne odgovara, ona kreće da se oseća depresivno i omrženo. Pored depresivnosti, osoba koja pati od depresije neretko osecace i bes i povredjenost, jer smatra da nije zasluzila takav nefer tretman. I krivicu, jer se često oseća kao da je nešto loše uradila i da je mogla bolje.
Pored ovih automatskih misli, postoje i disfunkcionalni misaoni obrasci koji su uobičajeni kod svakog ko ima problem sa depresijom, i držeći se njih, održava se i depresija. Ova disfunkcionala razmišljanja su navike u razmišljanju o sebi, drugima, događajima, životu, koje nisu zasnovane na stavrnosti (na objektivnom, nepristrasnom posmatranju). Pošto su u neskladu sa stvarnošću, izgledaju iskrivljeno i predstvaljaju greške u razmišljanju (kognitivne distorzije). Neke od tipičnih kognitivnih distorzija kod depresije su:
Katastrofiziranje-uvek predviđanje najgoreg mogućeg ishoda- “Pozvaće me šef i sigurno će me otpustiti“.
Mentalni filter-fokusiranje samo na negativne informacije o sebi i životu, a ignorisanje pozitivih- ovoj osobi lakše će biti da čuje kritike na svoj račun, dok će pohvale i stavri koje dobro radi ignorisati, neće im pridavati važnost.
Sve ili ništa-zaključivanje u terminina ili je crno ili je belo, postoje samo te dve krajnosti i ništa između. Sve je ili dobro ili loše. “Ili sam nešto obavio/la savršeno ili je totalna propast“.
Preterana generalizacija-tendencija da se zaključuje na osnovu jednog ili više negativnih iskustava da će ubuduće sve biti loše. “Nikada neću naći dečka“ , “Nikada me neće niko voleti“.
Emocionalno rezonovanje- pogrešno zaključivanje na osnovu emocija. “Osećam se bezvredno, dakle ja sam bezvredna osoba“.
Personalizacija- automatsko prihvatanje krivice za neke događaje čak kada nemaju veze sa vama. “Nije me pozvao, jer sam užasan prijatelj“.
Etiketiranje- jedan oblik preterane generalizacije gde sebe procenjujemo na osnovu jedne situacije. ”Pao sam ispit, glup sam i nesposoban.
Depresija je, između ostalog, uzrokovana i održavana kombinacijom disfunkcionalnog procesa razmišljanja i neprilagođenog i nekonstruktvnog ponašanja koje je u vezi sa ovim misaonim procesom. Pošto se ove disfunkcionalne misli i ponašanja nauče, ljudi sa depresijom takođe mogu naučiti nove, prilagodljivije načine razmišljanja, koja mogu da im pospeše raspoloženje i povećavaju njihovu sposobnost da se nose sa svakodnevnim problemima i stresorima.
Zato, ako osoba promeni svoje misli i ponašanje, uslediće i promena emocija i raspoloženja.
Šta zapravo znači imati sposobnost emocionalne samoregulacije?
Emocionalna samoregulacija uključuje, na prvom mestu dobar kontakt sa emocijama, što bi značilo da možemo da osetimo emociju, da je imenujemo i da je propustimo na adekvatan, društveno prihvatljiv način. Uslov dobre samoregulacije je adekvatna regulacija od značajnih drugih u ranom razvojnom periodu. Uštimovanost sa roditeljem, koji nam drži prostor i pomaže da proradimo frustraciju. Ukoliko je falilo te vrste kontejnmenta, možemo se kretati kroz život sa jednim konstantim osećajem grča iz straha od gubitka kontrole. Strah je nastao, baš usled nedostatka koregulacije, gde je dete bilo u poziciji da potiskuje ogromnu kolicinu energije nepropuštenih emocija, koja je onda stornirana u telu. Druga mogućnost, narocito kada bi roditelji kaznjavali ili prekidali kontakt sa detetom, jer još uvek nije naučilo da ovlada svojim emocionalnim stanjima je disocijacija. Pri disocijaciji, nema emocionalnog podražaja, osoba je potpuno odcepljena od tog svog aspekta. Ona ne oseća i ne zna da ne oseća.
Zabrana na tugu i/ili ljutnju, koje su prirodni mehanizmi za proradu frustracije moze biti direktna i ići kroz posramljivanje: “Ti ćes meni da se ljutiš/plačećš! Sram te bilo!” Često je u pitanju i polna distinkcija, te društveni konstrukt da se “devojčice ne ljute”, a “dečaci ne plaču”, mada nije pravilo.
Zabrana može biti indirektna kroz neverbalno ponašanje roditelja, kao i prekid odnosa ( distanciranje, izlaženje iz prostorije, prekid komunikacije sa detetom). Ono što je jako bitno istaći je to da tešenje može biti kontraproduktivno i gde se iz najbolje namere čini odredjena povreda. Ako kažem npr.: “Ššš, dušo, nemoj da plačeš, biće sve u redu”, to svakako jeste podrška, ali se opet ne validira pravo na plač. Detetu treba dozvoliti da plače koliko god želi, ako je tužno/ razočarano/ frustrirano, a ne može da dobije ono sto želi, a mi mu obezbeđujemo siguran prostor da se isplače, i tako rastereti. Ogledamo da je tužno ili ljuto i dajemo mu pravo da to i adekvatno ispolji. Dakle, držimo granice, ali ne prekidamo kontakt, ne prekidamo emocionalno ispoljavanje i to radimo onoliko puta koliko je potrebno da dete ovlada emocijama, da one postanu protočne i da dete internalizuje funkciju samoregulacije.
Onda emocije neće imati nas, moćicemo da se sami regulišemo, nećemo trošiti ogromnu količinu energije na potiskivanje ili disocirati. Imacemo kapacitet za opuštanje i uživanje. Nećemo živeti u grču, ali ni upadati u histeriju i nekontrolisane napade agresije.
Važno je istaći i šire društvene faktore. U našoj kulturi je predominantan drajver “budi jak”. Vrlina je trpeti, ne pokazivati “slabost”. Potpuno pogrešno. To je podrivanje bioloških i psiholoških mehanizama, koje nam je priroda dala kako bismo se nosili sa traumom. Sav koktel hormona koji nam je potreban da prezivimo nešto za nas preplavljujuce, se putem suza, jecanja i tremora izbaciju iz našeg organizma. Takođe, zabrana na plač je posledica nemoći onog koji zabranjuje da se nosi sa sopstvenom ranjivošću, a ranjivost je izvor ljudske vitalnosti. Spona koja nas povezuje i koja omogućava kapacitet za opuštenost, razigranost, spontanost i mekoću srca.
Reference: Predavnja Tomislava Kuljiša, IPD centar
