Panicni napadi, generalizovana anksioznost, opsesivno kompulsivni rituali, depresivne epizode, sve mogu biti pracenje smanjenom sposobnoscu funkcionisanja u svakodnevnom zivotu i fizickim(fizioloskim tegobama).
Bolovi u stomaku, dijareja, gubitak apetita, nesenanica, glavobolja, osecaj depersonalizacije i/ili derealizacije.Pored apatije ili povecane agitacije, sve propratne manifestacije usled i hemijskog disbalansa u mozgu coveku zaista mogu biti nepodnisljive, tj.jako teske za podnosenje. Osoba se oseca bespomocno, nesigurno i kao da je teret svojim najblizima.
Lako je reci: “Nemas cega da se plasis? To je iracionalno ili Kako te nista ne zanima, izadji napolje, kreni na sport.” Takva vrsta nerazumevanja samo pogorsava i onako tesko stanje i doprinosi dodatnom osecanju krivice i stida kod osobe koja trpi psihicke i fizicke tegobe.
Predrasude jos uvek u velikoj meri postoje na ovom podneblju, a pomoc i podrska nisu dostupne kao u nekim drugim razvijenijim zemljama.
Osoba moze da nema podrsku porodice ili da nema zive clanove porodice ili da su oni prosto nezainteresovani da pomognu. Moze da bude u pitanju samohrana majka ili otac, kojima simptomi onemogucavaju da zaradjuju za sebe i dete u odredjenom kriznom periodu.
Osoba moze da jedva spaja kraj sa krajem i da nema novca za dugu psihoterapiju. Nekada su i lekovi neophodni(ovde govorim o antidepresivima), barem na neko vreme(bitna je i bioloska osnova u nekim slucajevima ili rana neobradjena trauma).
Naravno da vezbe relaksacije i ravnomernog disanja pomazu, kao i psihoterapija i farmako terapija ukoliko se u duzem vremenskom periodu stvari ne popravljaju uz sve gore navedeno. Vazna je i zdrava ishrana(istrazivanja pokazuju jaku dvosmernu vezu izmedju probavnog trakta i optimalnog nivoa odredjenih transmitera u mozgu).
Velika je steta sto nema vise nevladinih organizacija koje ce pomoci ljudima u ovakvim kriznim periodima.
Nikada ne mozemo znati sta se krije u necijoj dusi, ako nismo zainteresovani i ako ne zelimo da razumemo. Anksioznost, panicni napadi, fobije, depresija uticu na sveopstu funkcionalnost coveka i mogu dugo da ga ometaju i u najlaksim obavezama, a zivotne karte svako drugacije dobija.
I bas kada smo kod etiketiranja i stigme, oduvek me je bila intrigantna dihotomija jak -slab u psiholoskom smislu. I dan danas ne znam sta te odrednice tacno definisu?
Znam da zivimo u dualnom svetu, ali opet to nije izgovor da ne preispitujemo svoja uverenja, pa i pojmove.
Koja je za nas definicija psiholoski “jake” ili “slabe” osobe?
Naravno da postoje kriterijumi pomocu kojih se prati uspesnost resavanja razvojnih zadataka, da postoje temperamentalne razlike, genetska predispozicija, ali i mnogo vise predrasuda(tu su i rodni stereotipi, izmedju ostalog).
Tako imamo da je slabost plakati, naljutiti se, postaviti ili ne postaviti granice(zavisi od konteksta), zatraziti pomoc, pozaliti se, imati krizni momenat….
A, sta je sa prezivljenim traumama, sta je sa nagomilanim stresom, sta je kada nas zivot udara sa svih strana i bukvalno nemamo jednu stabilnu stvar za koju da se uhvatimo?
Lako je sa distance procenjivati i kritikovati, lako je sa dobrog mesta biti pametan i zapravo sebe ubediti da bi smo mi mogli bolje, drugacije. Da smo kamen. A, da li je i kao kamen dobro biti uvek i u svemu?
Svi treba da preispitujemo svoja uverenja i predrasude, da sagledavamo siru sliku, kontekst i da ne zurimo sa osudama.
Na izgled tako deluje lakse, jer sebe sklanjamo od neprijatnih osecanja i kompleksnih konstrukata, ali istovremeno bezimo i od sebe. Ne suocavamo se sa sopstvenim demonima.
A, svi ih imamo, zeleli mi to sebi da priznamo ili ne.
Pokusajmo da bolje osluskujemo sebe i druge, da pomazemo jedni drugima, jer to jeste cilj zajednice, a i generisanja prijatnih osecanja i produktivnosti.