Skoro sam gledala emisiju “Agape“ u kojoj je gostovala dr Zorica Tomić, a tema je bila njena nova knjiga “Knjiga o ćutanju“. Iznete su zanimljive teze i na mene je ostavila veliki utisak, jer sam počela da razmišljam o tome koliko smo preplavljeni „bukom“ u ovoj našoj zapadnoj kulturi i koliko je svakodnevna komunikacija postala jednosmerna i površna, a javne rasprave lišenje uvažavanja i kriterijuma vrline. „Ne znamo kada da ćutimo, kada da oćutimo, kada da saslušamo, a kada da priznamo sebi da i ne znamo baš dovoljno o temi o kojoj diskutujemo“, istakla je Zorica Tomić.
Podeliću sa vama ideje koje smatram važnim, a čiji će značaj prepoznati svi oni koji žele da porazmisle na koji način komuniciraju i koliko vremena troše, kako ne bi ostali van glavnih tokova nametnutih komunikacijskih polja.
Bića smo koja govore, koja se iskazuju u govoru i tako potvrđuju svoje mesto u svetu i društvenom uređenju kome pripadaju.
Pritisak racionalnosti u Zapadnoj kulturi tera nas da sve izanaliziramo, kvantifikujemo, izmerimo, da učinimo dostupnim, izloženim. Čovek zapadne kulture je eksploatator, onaj koji osvaja prirodu i iskazuje svoju moć nad njom. Onaj koji svet čini transparentnim, naročito u eri informatičkih tehnologija.
Zorica Tomić ističe da je suštinska razlika između istočnjačkih kultura u odnosu na zapadne u tome što one ne žele da ispolje moć nad prirodom, već da pronađu modele po kome se može živeti u saglasnosti sa prirodom.
Reči imaju moć. Svi smo se više puta uverili u životu da je reč britkija od sablje, da ume da boli. Reći su instrument u odmeravanju pozicija moći. Poenta je nadvladati sagovornika, ne nužno saslušati ili razumeti.
Živimo u epohi brbljanja i buke, koja nas kultuloški obavezje da govorimo, i gde je najveća kazna kada smo ignorisani. Kada neko odbije da nas sluša ili nas ućutkuje. Učutkivanje je način da se iskaže moć, da se osoba marginalizuje, tako što će se izbaciti iz komunikacionog polja.
Kada stalno pričamo, da li uopšte uspevamo da se razumemo ili smo se zaglavili u egocentričnom govoru? Čini mi se da se sve manje slušamo, a sve više nadmudrujemo, bezkompromisno braneći svoje pozicije.
Možda se samo plašimo da iskoračimo iz “sigurne pozicije“, plašimo se da pitamo, plašimo se da ne znamo. Kako smo na društvenim mrežama praktično pod budnim okom svakoga ko je “pozvan da komentariše“ sa bezbednog mesta ispred svog kompjutera, nedobronamerna kritika je nešto sa čim se svakodnevno suočavamo. Retko kada se vode smislene diskusije uz uvažavanje sagovornika i njegovog stava. Više manje se i najboljima desi da budu uvučeni u arenu, gde su niski udarci ne samo dopušteni, več i poželjni.
.“Ako svi mogu da se iskažu, ako je svako pozvan i obavezan da se iskaže, onda ono što je izrečeno prestaje da ima smisla“, napominje Zorica Tomić. Gubi se granica između privatnog i javnog govora. Veliku energiju trošimo na verbalno izražavanje, samo u cilju zadovoljavanja svojih pseudo socijalnih obaveza. Kada ne slušamo, već samo govorimo, time osiromašujemo kominikaciju.
“Kada svi go
vore, onda se ništa ne čuje i najge-
nijalniji glas proćiće nezapaženo“, ističe Zorica i dodaje kako je javni govor obesmišljen, kada su svi pozvani da govore. Scena je u antičkom periodu predstavljala prazan prostor koji je namenjen odigravanju nečega što je izvanredno, ili kako bi Sokrat rekao „izuzetno u vrlini i veštini“. U savremenoj komunikacionoj epohi, zapadni čovek sve više gubi iz vida kategoriju ugleda.
Scena više nije namenjena „izvanrednom“, već sveopštoj buci, koja je dovela do krize autoriteta na svim poljima. I kada više ništa ne može da nas iznenadi, niti šokira, sem “normalnosti i pristojnosti“, okrećemo se sebi, nezainteresovani za opšte dobro.
Čutanje kao integralni deo komunikacije, univerzalni je ljudski fenomen i dovoljno kompleksan i intrigantan pojam, koji zaslužuje da mu se posveti knjiga. U „Knjizi o ćutanju“, Zorica Tomić razmatra različite ljudske i kulturno uslovljene situacije kada se ćuti. Čutanje proizvodi tišinu, te istočnjačke kulture u ćutanju vide mudrost. Čutimo i kada nemamo šta da kažemo i kada nešto ne želimo da kažemo, kada doživljavamo intenzivne emocije ( kada smo srećni, tužni, ljuti, zapanjeni, zaljubleni…), kada želimo da se sakrijemo, ili kada baš hoćemo da skrenemo pažnju na sebe.
Kada postoji potpuno razumevanje, reči su nepotrebne. Ljubav, ističe Zorica Tomić “pretpostavlja odsustvo govora i totalno razumevanje“.
Takođe, kada se ljubimo, ne pričamo, jer tada “dve ivice bića ulaze u kontakt“ i svaka reč je suvišna, a i funkcionalno onemogućena.
Ćutanje nije nečinjenje. On
o ukjučuje promišljanje i osluškivanje onih koji nam se obraćaju, te je kraj i početak svake smislene komunikacije.
A, kada se bura stiša, i uvaži vrlina, možda će oni “ućutkani“ biti spremni da iskorače na tišinu pozornice. “Kada je učitelj spreman, učenici će se pojaviti“, istočnjačka je mudrost sa kojom bih završila ovu priču o čutanju i ućutkivanju.
Za sve koji su zainteresovani za ovu temu, preporučujem da odgledaju celu emisiju “Agape“ u kojoj je gost bila profesorka Zorica Tomić ili da pročitaju njenu “Knjigu o ćutanju“.
slika1.- http://gendreaugroup.com/wp-content/uploads/2012/10/noise2.jpg
slika2.- http://www.radosavljevic.net/wp-content/uploads/2013/04/cutanje1.jpg
slika3.- https://i0.wp.com/stefandjukic.com/wp-content/uploads/2013/03/enjoy_the_silence.jpg?resize=800%2C600