mentalwellness.rs

Tokom aktuelnog seminara o narcizmu razgovarali smo sa psihoanalitičarem, Renatom Senić o Celanijevom clanku posvećenom Ferbernovoj teoriji.

U članku “Ferbernova metafora ljudskog uma”, Celani pojašnjava kako Ferbern sagledava uticaj traume na formiranje stabilnih i trajnih struktura internalizivanih parcijalnih objekata.

“The superordinate need of the child is not for pleasure or need gratification, but for an intense relationship with another person. If the caretakers do provide opportunities for pleasurable experiences then pleasure is sought, not as an end in itself, but as a vehicle of interaction with others. If only painful experiences are provided, the child does not give up and look for pleasurable experiences elsewhere, but seeks pain as a vehicle for interaction with the significant other. It is the contact, not the pleasure  which is primary.” (Mitchell, 1988)

Ličnost se ne stvara u vakuumu, već uvek kroz interakciju sa drugim. Ne postoji dete bez majke, rekao bi Vinikot. Ferbern, čije učenje je u velikoj meri uticalo na Bolbijevu teoriju privrženosti, kao centralnu temu postavlja upravo detetovu potrebu za odnosom, a ne za pukim zadovoljenjem nagonskih potreba. Za Ferberna su nagoni sekundarna stvar, a objektni odnosi sa značajnim drugim, primarna tačka razvoja. Ferbernov model opisuje tri para selfa i odgovarajućih objektnih relacija, koji se razvijaju u trajne unutrašnje strukture: svesni Centralni Ego, kome odgovara negujući Idealni Objekat, potisnut/najvećim delom u nesvesnom Antilibidinalni Ego, koji rezonuje sa odbacujućim aspektima roditelja, te tzv. Odbacujućim Objektom, i takođe najvećim delom u nesvesnom Libidinalni Ego, koji je sav u žudnji i nadi za dobrim objektom, do te mere da će ga i izmisliti, a koji rezonuje sa tzv. Uzbudjujućim Objektom.

Za razliku od drugih psihoanalitičara, Ferbern  poput Lakana, posmatra dojenče kao potpuno nevino, rođeno sa celoviitm, intaktnim egom. Internalizacija lošeg, dolazi isključivo od strane loših iskustava sa značajnim drugim. Sećanja na prijatna iskustva sa roditeljima, ona negujuća, ispunjena povezanošću, ljubavlju, ogledanjem i ispunjavanjem primarnih psiholoskih potreba, dečiji um će držati odvojeno od onih, koja ukazuju na moguću deprivaciju i/ili zlostavljanje.
Što je više neprijatnih, uznemirujućih iskustva, to će Centralni ego biti slabiji. Dobra internalizovana iskustva( unutrasnji dobri objekti), osnova su zdravog samopoštovanja i samopouzdanja, koje pruža neophodnu fleksibilnost u nošenju sa životnim izazovima.
Iako mozda deluje kontraintuitivno, deca koja predominanto doživljavaju neprijatna iskustva u kontaktu sa roditeljem, ostaće fiksirana za njega. Kao legitimno potpuno zavisna, deca će po svaku cenu čuvati attachment. Što je roditelj “lošiji”, to će se dečija čežnja i potreba za kontaktom povećavati, tako da će dete žrtvovati sopstveni razvoj zarad mrvica ljubavi, jer su one za dete pitanje života i smrti.
Bilo kakva veza je bolja je od nikakve, od okeanske usamljenosti, potpune izolacije i posledično psihičke smrti.
Poput psa, koji će odustati od igre i postati poslušniji , ukoliko ga vlasnik ne hrani, kako bi na neki način kontrolisao situaciju i možda ipak, na kraju dobio neki ostatak hrane, i dete će prihvatiti povezanost sa lošim objektom, kako bi preživelo.

Šta se po Ferbernu dešava u unutrašnjem svetu i na koji način nastaju trajne stabilne strukture losih objektnih relacija kojima smo odani?
Kako bi sačuvalo attachment i dobar objekat, dete mora da disocira sva ona odbacujuća, poražavajuća i deprivirajuća iskustva. Mehanizmom splitinga, pocepaće se dobra od loših iskustava, tako da će dete u svom umu imati doživljaj da ulazi u interakciju sa dva potpuno različita roditelja. Ukoliko loša iskustva dominiraju, biće disocirana, proterana iz svesnog sećanja, jer su suviše bolna i povređujuća po odnos sa starateljem.
Sledeći rascep, koji je karakterističan za Ferbernovu teoriju je onaj između Odbacujućeg i Uzbuđujućeg objekta i odgovarajućeg doživljaja selfa.
Odbacujuci objekat predstavljaju svi oni aspekti roditelja koji odbacuje, posramljuje, unižava i kritikuje, te mu odgovara posramljeni, poraženi, impotentni doživljaj selfa. Ovaj par vezuje mržnja. Antilibidalni self motivisan je da kontinuirano pokušava da urazumi, promeni ili ako ne uspe uništi odbacujuci objekat. Ovaj neprekidni rat prenosi se na unutrašnjih plan, van svesnog pogleda. Unutar sebe, osoba će sama sebe posramljivati i unižavati kada je u ulozi odbacujućeg objekta, ali isto tako, vrlo lako Antilibidinalni self moze projektovati u neki spoljašnji objekat-svog partnera ili dete.
Ove internalizovane strukture vremenom postaju stabilne, kao i sama dinamika, kontinuirana težnja da obe suprostavljene strane spuste oružje i izvine se i realnost da to nikada neće učiniti.
“The truth is that, however well the fact may be disguised, the individual is extremely reluctant to abandon his original hate, no less than his original need of his original objects in childhood.”(Ferbern)
Već sam naglasila kako se na prvom mestu cepaju loša od dobrih iskustava, a potom proteruju u nesvesno.
Kada su loša predominantna i teže da ugroze attachment, u situaciji kada dete doživljava previše razočarenja i odbijanja, kako bi psiholoski preživelo, kreitaće u fantaziji tzv.Uzbuđjujući ili Zavodljivi Objekat. Što je više deprivacije, sve više će žudeti za dobrim objektom, koji će ga voleti i brinuti o njegovim potrebama. Fantazija dozvoljava nadu da je takav objekat tik na dohvat ruke. Ona čuva potencijal za dobro.
Tako se dobiji novo par objekta i selfa. Čežljiv self, koji žudi i nada se poput deteta, koje ushićeno pruža rukice ka roditelju, čim se pojavi u njegovom vidokruku.  Nasuprot ovog selfa, stoji Uzbuđujući objekat, onaj koji zavodi dete, koji je pun obećanja, ali ne i ispunjenja obećanog.  I ako ga na svesnom nivou dete doživljava kao dobrog, predstavlja duboko frustrirajuci i loš objekat, te se i on potiskuje i zapravo aktivira iz nesvesnog. Čežnja je ta koja drži ovaj par u trajnoj relaciji.

U zavisnosti od toga koliko je slab centralni ego, četiri pomenuta aspekta mogu preuzeti izvršnu funkciju iz već precizirane fiksne uloge.

Ferbernova teorija vremenom je pretrpela određene dopune od strane Gantripa i Carveta, ali je to tema za neki drugi tekst.

Ono što bih ovom prilikom istakla vezano je za izazove granične organizacije, za.tzv.potreba – strah dilemu.

Da sumiram, suštinska potreba deteta je da sacuva attachment sa znacajnim drugim, jer je povezanost sa objektom za njega pitanje zivota i smrti.

Kada imamo nedoslednog roditelja, onog koji začikava i zavodi, a onda grubo odbacuje, dete će uposliti različite mehanizme odbrane, od kojih su najznačajniji cepanje i disocijacija kako bi nekako očuvalo dobar objekat na svesnom nivou.

Kada su odbijanja učestala i gruba, dete će se naći u situaciji kada ne može ni da mrzi, ni da voli.

Libidinozne katekse iscrpljuju i prazne dete, jer praktično puca u prazno, ljubav nije uzvraćena, a dete tako ostaje osiromašeno, iskorišćeno i postđeno, jer se ne vrednuje i ne uzvraća na ono što ima da ponudi. Sa druge strane, kako bi se imala nekakva kontrola nad spoljnim objektom, mržnja, takođe nije od koristi, te se ona u vidu proganjanja okreće prema sopstvenom selfu. Ako bi dete sebi dozvililo mržnju, onda bi tek bilo odbačeno, te ne bi dobilo ni one mrvice ljubavi koje onda moze da internalizuje.

Ferbernova teorija pruža sjajnu podlogu za razumevanje i tretman poremećaja ličnosti, daje objašnjenje traumatske povezanosti, kao i moguće negativne terapijske reakcije.

Izvor: David P.Celani, Ph.D. ,Fairbairn’s Metaphor of the Human Mind, 2020

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings

Šta su to psihička skloništa i kako su ona povezana sa narcizmom?

U ovom tekstu govoriću o psihičkim skloništima, terminu psihoanalitičara Dzona Stajnera. I drugi psihoanalitičari i psihoterapeuti susretali su se u svojoj praksi sa ovim fenomenom, samo se terminologija menjala. Nekada je to destruktivni narcizam, nekada lažni self, ali suština je ista. Psihičko sklonište je omnipotentna fantazija koja pomaže osobi da pobegne kako od realnosti i kontakta, tako i od neizdržive anksioznosti. Predstavlja kompleksnu organizaciju sastavljenu od objekata i/ili parcijalnih objekata, objektnih relacija i čitavog sistema primitivnih mehanizama odbrane. Pruža otklon kako od izazova šizoidno-paranoidne, tako i depresivne pozicije.

Iako svi u nekoj meri koristimo psihička skloništa( dovoljno je obratiti pažnju na raznovrsne adikcije kojima smo skloni), osobe koje su niže organizovane( granične i psihotične), imaju gotovo nepropusna, rigidna i perzistentna skloništa, tačnije, jako retko ih napuštaju.

Dete se rađa u haosu, u doživljaju bezimenog užasa, rekao bi Bion i majčinska funkcija je ta koja dovedi do razvojnog postignuća da dete oformi kontakt sa dobrim objektom, koji će mehanizmina odbrane( na početku splitingom), čuvati i internalizovati, a to dobro iskustvo će postati osnova poverenja u sebe i druge. Kada dođe do velikih empatskih propusta od strane staratelja, zanemarivanja, zlostavljanja, ili je konstituciona zavist deteta izražena, može doći do sloma normalnog (razvojnog) splitinga, te pojačane fragmentacije selfa i masovnih projekcija. Ove silne projekcije i re-introjekcije prete preživljavanju nerazvijenog i slabog srznog selfa.

Umesto adekvatnog kontejmenta koji će sadržavati i variti dečija preplavljujuća iskustva i time neutralizovati, a zatim mentalizovati sirova emocionalna iskustva, formira se zemenski kontejner, maladaptivna organizacija sastavljena od persekutornih elementa, koja ima za cilj da zaštiti self od dalje fragmentacije, ali je ujedno i sama destruktivna, zavodljiva i pervertirana. Ona štiti, ali ujedno onemogućava kontakt i razvoj.

Mamina “dobra dojka”( parcijalni objekat po Melani Klajn), supstitut je za ljubav, dobrotu, brigu, sve ono sto je negujuce, benevalentno, kreativno i sto nesebično daje i čuva. U odsustvu dobre dojke, dete oseća prisustvo lođšeg. A, ako je majka davala, pa sticajem okolnosti prestala, onda i ta dobra dojka u detetovom umu postaje loša, jer može da prestaje da daje. Ova rana šema prenosiđe se i na sva ostala iskustva gde se poverenje stavlja na test. Dete je prerano i surovo izbačeno iz majčinskog uma, čime je konstelisana klaustofobično-agorafobična dilema.

Kada je bazično poverenje izigrano i preovladava paranoja, jedina opcija je da se idealizuje loše. I to je to maladaptivno sklonište. Da bi dete preživelo percipiranu surovu realnost, ono pribegava fantaziranju suprotnog. U fantaziji se negira zavisnost, ranjivost, bliskost i sve ono dobro i negujuće što je neophodno za razvoj( jer se dete opeklo i ne želi da rizikuje ponovno odbacivanje), već se zaštita traži kroz omnipotentnu samodovoljnost, rezigniranost, aroganciju. Stajner ovakvu organizaciju upoređuje sa mafijom.

Ideja je da ako ne mogu da se adaptiram na ono što se smatra dobrim, što uključuje reciprocitet, bliskost, otvorenost, ljubav, onda cu glorifikovati loše i osećati se moćno i posebno.

Mafija pruža zaštitu, ali se plaća velike cena i nema napuštanja. Dominantni mehanizmi su zastrašivanje i rigidnost sistema. Nema izlaska, kada jednom uđeš. Razvoj je zakoen, a bliskost omražena.

Izvor: Edukacija ” Narcizam iz psihoanalitičke perspektive”, voditelji: Aca Kontić i Renata Senić

Foto: Preuzeto sa Fb.stranice Wanderings

Kada beba oko sedmog meseca shvati da je odvojena od majke, javiće se anksioznost.
Saznanja se samo gomilaju i treba obraditi sve te nove podatke, što je izuzetno stresno. Instiktivno se vezuje za majku, jer joj je potrebna u blizini, ali će u trenucima odvajanja osećati anksioznost.

Beba se ogleda u majci i uz njenu emotivnu podršku polako upoznaje sebe i izgrađuje svoju mapu sveta.
Kako bude rasla, nivo napetosti će opadati, jer ce naučiti da sama radi ono zbog čega je ranije morala da se oslanja na majku.

Sa negde devet meseci, beba počinje da puzi i kreće u istraživanje, a mama će uvek biti na sigurnoj razdaljini da uteši i umiri svoje dete kada je to potrebno.

Kako dete da nauči da bude duži period odvojeno od majke? Da bude nezavisnije?
U igru ulazi tzv. “tranzicioni objekat”, po Vinikotu. Najpopularniji je, svakako plišani meda.
On će pomći detetu da prebrodi prelazni period između faze, kada mu je potrebna konstantna majčina prisutnost i faze kada će biti u mogućnosti da dobije podršku i od drugih značajnih osoba.
Meda predstavlja specifičnu vrstu pokretnog “sistema podrške”, koji pomaže detetu da se odvoji od majke (u toku druge/treće godine zivota).
Projektujuci svoja osećanja na igračku, dete upoznaje sebe i nastavlja da razjašnjava sopstvene granice. Tranzicioni predmet će, po potrebi, preuzimati ulogu majke ili deteta. Na taj način, menjajući uloge, dete ce polako naučiti kako da se brine o sebi i kako da se umiri.

Ukoliko majka podržava narastajuću potrebu za nezavisnošću deteta, ono će bez krivice moći malo da se odvoji od majke, kako bi se vezalo za druge ljude i polako će izgraditi zdravo samopouzdanje, upuštajući se u nove izazove. Dakle, internalizovaće dovoljno dobru majku.
Igrajući se sa prelaznim objektom, dete zapravo dobija od majke “dozvolu za odrastanje”, ističe porodični terapeut Robin Skiner.

Kao odrasli često koristimo nezdrave prelazne objekte, kako bismo umirili sopstvenu anksioznost. Pušenje, prejedanje, alkohol, droga, promuskuitetni odnosi preuzimaju funkciju prelaznog objekta.
Medjutim, prelazni objekti, odnosno prošireno tranzicioni, marginalni prostor ne mora biti nezdrav i odlika je dobrog mentalnog zdravlja.
Zvuči paradoksalno, ali evo o čemu se tu radi.

Svakodnevna realnost je za čoveka teško i usamljeno mesto i potrebna su mu povremena ekstatična iskustva.
Liminalni prostor moze prestavljati susret sa prirodom, sa nepreglednim prostranstvom vode i planina, kao i susret sa umetnošću. Uživajući u prostranstvu prirode, stapajući se sa umetničkim delom ( film, predstava, slika, muzika, ples), na trenutak ćemo osećati kao da su granice izmedju Ja i Ne-Ja zamagljene.
Ta iskustva su nam potrebna, ako možemo lako da se vratimo u realan svet.
Zapravo, tranzicioni prostor nikada ne prerastamo, on samo poprima drugačije oblike i funkcije. 

VREDNOSTI PSIHOTERAPIJE : ŠTA PSIHOTERAPIJA NIJE?

Na više mesta sam čula da je psihoterapija vrednosno neutralna. Ne slažem se. Psihoterapija nije molarizatorska i nije osuđujuća( ne bi trebalo da bude), ali se svakako bavi konceptom morala.

Prafraziraću psihoanaliticara D.Carvetha. Cilj psihoterapije je da pomogne klijentu da modifikuje sopstveni super ego, da od onog sadističkog, koji vodi ka persekutornoj krivici dođe do reparativne krivice. Da pojača kontakt sa svojom savešću, koja je biološki determinisana, te inherentna ljudskoj vrsti, kroz univerzalne vrednosti. Vrednosti koje nisu socijalni konstrukt i odražavaju Princip reciprociteta.

Sta psihoterapeut podržava?

Podržava prevagu života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i istine nad lažima.

U tom kontekstu, psihoterapija se bavi pitanjem morala.

Tako definisana, psihoterapija ne bi trebalo da prati biznis model, što se nažalost često dešava na određenim društvenim platformama. Zašto?

Ne samo zato što se kompleksni procesi pojednostavljaju i kategorički prikazuju, već zato što senzacionalizam nadvladava realističnost promene.

U biznis modelu se isceljuje, transformiše, potpuno oslobadja od…što je, zapravo marketing, a marketing neguje omnipotenciju i magijsko mišljenje.

Psihoterapeut pomaže osobi da unapredi nivo funkcionisanja svoje licnosti, da bude fleksibilnija i tolerantnija prema sebi i drugima, kao i da ima širi dijapazon coping mehanizama, te da su joj dostupniji zreliji mehanizmi odbrane.

Nema magična rešenja, ne može sve sto poželi on ili klijent/pacijent. Ne isceljuje traumu, niti je ukljanja, već osnažuje osobu da se adekvatnije nosi sa njenim posledicama, ali i da znatno proširi narativ o sebi koji neće ostati fiksiran za ulogu nekoga ko je preživeo traumu.

Ako prati biznis model, psihoterapeut će izabrati da priča o različitim psihološkim procesima iz modela ne optimalnog, već maltene idealnog razvoja.

Da, treba da se teži istini, ljubavi, osvešćuju nesvesni konflikti, prorađuju emocije, itd.

Takav pristup, može imati za cilj da pokaže onaj kompromis dualiteta, koji je najpovoljniji za čoveka, ali to često nije ideja od koje se polazi, jer se prezentuje iz pozicije nekog autoriteta koji je dostigao nešto, što se potpuno postići ne može.

Individuacija traje čitavog života, a nešto što se može nazvati padom na tom putu, često ispadne razvojno neophodna stepenica.

Nekako ispadoše terapeuti vrlo prosvećeni, integrisani, puni vrlina, koji svaki svoj odnos neguju kroz model reciprociteta i uvažavanje cele ličnosti druge osobe.

To prosto nije istina.

Terapeut ima određena znanja i veštine koje je stekao tokom dugogodišnje edukacije, i kontinuirano se usavršava. Radi na upoznavanju lične psihodinamike kroz lični rad i naravno, putem supervizija i intervizija revidira da li je na dobrom putu kada radi sa ljudima. Međutim, svakako je i dalje nesavršeno ljudsko biće, koje je još uvek na putu otkrivanja lične istine.

Ta ljudskost i svesnost o nesavršenosti je zajedničko ljudsko iskustvo koje je povezujuća spona, zajedno sa težnjom da budemo bolji i da nam bude bolje, poštujuci otpore.

Zato je cilj zajedno misliti i ostati dečije radaznao.

Svaka nova faza u zivotu otvara nove razvojne zadatke, kao i nedovršene poslove iz ranijih faza. Na tom putu smo svi jednaki.

Kada govorimo o identitetu u kontekstu zdravlja, koristimo se terminima poput celovitosti, postojanosti, kontinuitetu, integrisanosti. To ne znači da elementi koji ga čine, različite identifikacije nisu promenljive i fleksibilne.

Mnoge uloge koje su bile deo našeg repertoara ličnosti, tokom života, bivaju prevaziđene i redefinasane, a pojavljuju se neke nove. Međutim, postoji određena vrsta kohezije i dijaloga izmedju tih naizgled različitih elemenata, tj.težimo joj u kontekstu optimalnog razvoja.

Takođe, možemo da razmišljamo o sopstvenom identitetu i preispitujemo određene navike i ponašanja koja iz njih proizlaze. Ako ne možemo, onda je ta povezujuća nit slaba, te je moguća konfuzija identiteta. Mehanizmi odbrane se bave održavanjem krhke konstrukcije i čovek je u modu preživljavanja. Drži se čvrsto za neke uloge, dok neke druge otcepljuje. U srži ličnosti vlada strah.

Kao ličnosti se formiramo kroz odnos, a u igri su razliciti faktori. Naša konstitucija, interakcija sa starateljima, sociološki i kulturološki faktori. Opasno je kada se neki od faktora izdvaja i veliča kao jedini.

Prvo pitanje koje se od ranog razvojnog perioda stavlja

pred naš Ego, centralnu instancu ličnosti je pitanje : “Ko sam ja?”

Tu dolazi i ono : “A, ko ja nisam?”

Sa rađanjem svesti dolazi do diferencijacije iz neizdiferenciranog nesvesnog omnipotentnog sve i dete počinje da stvara razliku između Ja i Ne-Ja. Ovo je prvi korak na putu formiranja ličnosti. Kasnije dolaze pitanja i ko želimo da budemo nasuprot onome sto ne želimo, sto je usko povezano sa vrednostima koje negujemo.

Pitanje identiteta postaje jako osetljiva tema. Bilo da se radi o ličnom, ili kolektivnom, ljudi gaze kao po jajima.

Secam se studija antropologije i teškoće da se utvrdi jasna definicija za etničku zajednicu, a opet većina ljudi je imala snažne emocije u vezi grupe sa kojom se identifikuje, ne mareći za etnološke kriterijume i odrednice.

Jedino što mi nekad zaboravimo je da smo se ceo život, što svesno što nesvesno preispitivali i menjali, ali opet ne treba zanemariti koliko je kriza identiteta bolna, a, opet, sa druge strane neophodna za razvoj.

Ako bismo mogli malo da napravimo distancu u odnosu na svoje identifikacije i ukljucimo naučnu radoznalost, bilo bi za sve nas mnogo lakse da promišljamo o značaju pojedinačnih faktora koji učestvuju u kreiranju identiteta.

Možda budemo spremni da u prihvatajućem okruženju otvaramo ovakve teme, iako je teško. Dira u srž naše ličnosti.

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings

Ključne reči: psihološke igre, uloga, žrtva, spasilac, progonilac, nesvesna uverenja, medjuljudski odnosi, komunikacija, psihološke potrebe, odgovornost, mehanizmi odbrane, psihologija, mentalno zdravlje.

Različite su okolnosti zbog kojih se neka osoba drži uloge žrtve, kao i manevri koje koristi. Zajedničko im je to da ce na manipulativan način, posrednim putem pokušati da zadovolje određene psihološke potrebe (za prihvatanjem, konekcijom, sigurnošću, itd).

Osoba je tokom detinjstva stvorila određeno uverenje o sebi i drugim ljudima i adaptirala se najbolje sto je umela.

Jedna od opcija je da iz pozicije “žrtve” tražimo spasioca, koji će da radi stvari umesto nas i tako održava naše uverenje o bespomoćnosti, sve dok se i sam potpuno ne iscrpi, pa i on upadne u ulogu žrtve ili progonioca (sto će učvrstiti uverenje osobe koja je začela psihološku igru da su svi ljudi loši/zli).

Druga je, da se zbog preko potrebne pažnje, druga osoba načini progoniocem. To bi izgledalo kao da ja drugoj osobi “lupim šamar” što će izazvati ljutnju kod nje, a onda počnem da plačem i da upirem prstom u nju uz jadikovke da mi je načinila zlo.

Na taj način prikupljam publiku koja će saosećati sa mnom i tešiti me, a napadati nedužnu stranu i eto meni pažnje i podrške.

U toj situaciji, navodni progonilac, zaista i može ući u stvarnu ulogu progonioca, kako bi se osvetio ili ce prosto ostati neshvaćena žrtva.

Takođe, osobe koje predominantno koriste primitivne mehanizme odbrane( koji su uvek nesvesni), poput splitinga( cepanja) i projekcije, sve loše ce pripisivati drugima, kako bi se odbranile od preplavljujućeg osećaja stida, te će na taj način sebe doživljavati kao ultimativnu žrtvu protiv koje su se svi urotili.

Kad su ovakve psihološke igre po sredi, najbolje je samo udaljiti se. Tu pozivi na racio i konstruktivan dijalog ne pomažu.

Naravno, ovaka uloga nije naša sudbina, ona je maska koju smo jednom davno nesvesno stavili, kako bismo se adaptirali. Uz stručnu pomoc možemo osvestiti logiku koja stoji iza ovakvog izbora i raditi na fleksibilnosti. Ono što je jako bitno, a ljudima teško da prihvate je da osoba koja je u ulozi žrtve, takođe treba da preuzme odgovornost za svoje postupke. Na taj način vraća agensnost i kontrolu u sopstveni zivot.

Foto: Preuzeto sa sajta Otvorium.com

Iz razvojne psihologije nam je dobro poznato koje su to primarne psihološke potrebe koje je neophodno zadovoljiti za optimalan razvoj deteta. To su:
– SIGURNOST: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Iskustva taktilne stimulacije, pažnje, zadovoljavanja fizioloških potreba, roditelja kao “sigurne baze”, osećanja pripadnosi, dovešće do formiranja osećaja poverenja i sigurnosti u roditelje, te prijatnosti bivstvovanja u sopstvenoj koži i radoznalosti za istraživanje sveta oko sebe. (od 4 meseca trudnoće do kraja druge godine),
– NAMIRENOST: Namirenje kontaktom sa mamom u fazi simbioze. ( od 3 do 12 meseca),’

– EMOCIONALNOST: Slobodna ekspresija emocija, regulacija emocionalnih stanja od strane roditelja, tešenje, umirivanje, prorada frustracija, početak emocionalog opismenjavanje, ogledanje emocionalnih ekspresija, iskustvo velike količine užitaka i ugodnih emocija. ( od 6 do 18 meseca),
– VIĐENOST/DOŽIVLJENOST: Iskustvo doživljenosti, iskustvo da su roditelji uočili, prepoznali i prihvatili detetovu autentičnu dimenziju, njegovu posebnost i specifičnost. ( 1,5 do 4 godine),
– PRIZNANJE: Afirmacija ličnog osećaja moći kod deteta, priznavanje njegovog vlastitog autoriteta od strane osoba od autoriteta-roditelja. (od 3 do 7 godine).

Validacija i ogledanje detetovih emocija od strane roditelja neophodne su sposobnosti za postizanje kako razumevanja sebe i drugih, tako i za uspešnu samoregulaciju afekata.

Validacija podrazumeva da imamo sposobnost da prepoznamo, a zatim i uvažimo dečiji doživljaj. Međutim, ono što se često dešava je da validaciju ne prati ohrabrivanje i osnaživanje.

Dakle, mi prepoznamo da se dete nešega plaši, da ga nešto frustrira, da je ljuto zbog nečega, to mu ogledamo, ali ne posaljemo poruku da ima mogućnost i da prevazđe taj strah ili proradi frustraciju, nego samo kažemo u redu je.

I  jeste u redu, međutim dete ima kapacitet da integriše emocije, da ih prorađuje, da se one menjaju, a roditelj ga nehotice etiketira. Iz najbolje namere i ideje da validira dečiju emociju, roditelj će slati implicitnu poruku o dečijem karakteru, pa će dete postati plačljivko, strašljivko, stidljivko…

Dete će doživeti da roditelj i ne veruje da ono može drugačije, i da se emocionalni doživljaj može menjati, a da su strahovi i frustracije nešto što je razvojni zadatak i što se prorđuje i prevazilazi.

Ono što je prepoznato preobražava se u samoispunjujuće proročanstvo. Ohrabreno sa npr.”Verujem da se plašiš da uđes u vodu, ali ja znam da ti to možeš, i zajedno ćemo to prebroditi, kako da ti pomognem?”, šalje potpuno drugačiju poruku od “Vidim da se plašiš, ne moraš da ideš u vodu.”

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings

Jedna od glavnih karakteristika energije, pa sami tim i psihičke je da se kreće između polova.
Na jednom transpersonalnom nivou, koristeći se jezikom slikovnih predstava, a ne psiholoških kvaliteta, možemo se poslužiti drevnim kineskim terminima, te pomenute polove nazvati Jin i Jang.

U knjizi Ji Đing “Jang označava barjake koji se vijore na suncu, to jest, nešto obasjano ili osvetljeno. Jang je određen kao nebeski svod, nebo, svetlo, južna strana planine (koju sunce obasjava) i severna strana reke (koja takođe prima sunčevu svetlost).” Sa druge strane: “U svom osnovnom značenju , Jin je oblačan i tmuran. Jin je određen kao zemlja, tamno, prijemčivo, severna strana planine i južna strana reke.” U tom smislu Jin i Jang predstavljaju dva duhovna pola između kojih teče celokupan život.

Prevedeno na psihološku ravan, ova dva pola se mogu nazvati muškim i ženskim. Personifikacija ženskog dela u muškarcu, u analitičkoj psihologiji, naziva se Anima, a muškog u ženi, Animus. Anima /Animus predstavljaju imago, kolektivnu predstavu svih iskustava koje imamo sa drugim polom. Majka je prvi nosilac slike Anime, a otac Animusa. Osveščivanje i prihvatanje Anime/Animusa omogućava nam ne samo skladne odnose sa drugim polom, već i integraciju drugosti u nama samima, koja rezultira celovitošću ljudskog bića, koje u sebi objedinjuje rodne odrednice.

Energije Jina i Janga (Erosa i Logosa), ili muškog i ženskog, prožimaju svako ljudsko biće, koje je u psihološkom smislu “androgeno”, jer u svakom muškarcu postoji i odraz žene i obrnuto.

U tradicionalnoj energetskoj medicini, leva strana čoveka se smatra ženskom, a desna muškom. Određeni energetski meridijani, takođe nose energiju Jina ili Janga. Kad dišemo isključivo kroz levu nozdrvu, pokrećemo umirujuću energiju Jina, putem aktivacije parasimpatikusa, a dišući kroz desnu, aktiviramo simpatički odgovor.

Metabolički procesi su takođe podeljeni na muške, pokretačke, kataboličke, putem kojih se razgrađuju molekuli i time oslobađa energija i stimulativne, kreativne ženske ili anaboličke, koji potpomažu izgradnju tkiva i organa.

Kada su u pitanju specifični psihološki kvaliteti,
Logos se deginiše putem sledećih karakteristika: okrenutost spoljašnjem svetu, individualnost, agensnoat/autonomija, usmerenost/postavljanje ciljeva/svrhovitost, racionalnost/logika/intelekt,transformacija/promena, analitičnost, razboritost, pronicljivost, stoicizam, držanje pravca/posvećenost

Sa druge strane, Eros je okarakterisan kao okrenutost unutrašnjem svetu i nesvesnom, bivanje, svesnost sadašnjeg trenutka, povezanost sa nesvesnim, prihvatanje paradoksa i kognitivne disonance, emocionalna inteligencija, bezuslovna ljubav, brižnost i nega, povezanost sa mudrošću, istraživanje misterioznog i iracionalnog, poštovanje Zemlje i svih njenih stvorenja, mračno/tamno, mističnost, mirovanje.

Kulturološki kontekst je taj koji određuje koji aspekti ljudske prirode će biti vrednovani kao superiorni, odnosno inferiorni. Kako na kolektivnom nivou svesti preovladava polarizacija, tj.crno-belo razmišljanje, gde je nešto ili dobro ili loše, moje ili tvoje, to za posledicu može dovesti do toga da se određeni aspekti, muški ili ženski obezvređuju, te posledicno negiraju, otcepljuju i potiskuju.

Ravnoteža, tj. energetska protočnost moguća je samo ukoliko postoji dijalog između oba pola. Odbacivanje jednog, se automatski odražava na pozicioniranost drugog u okviru psihičkog polja. 

Foto: Preuzeto sa FB. stranice Wanderings

Socijalizacija pred svakog od nas postavlja zadatak usvajanja određenih vrednosti, normi i stavova, koji se u određenoj kulturi i društvu smatraju vrednim i poželjnim. Svi oni društveno prihvatljivi aspekti ličnosti naćiće svoje mesto na desnoj strani klackalice, a oni neprihvatljivi i nepoželjni biće pogurani na levu stranu. Sa energetskog stanovišta, nemoguće je u potpunosti ukloniti neželjeni aspekt ličnosti, možemo ga samo pomeriti na levu stranu klackalice. Psihološki homostatski aparat, poput onog fizičkog (održavanje telesne temperature, koncentracije ph vrednosti, glukoze u krvi itd.), radi na održavanju psihološke ravnoteže, te je za svaki teg stavljen na levu stranu, neophodan kontra teg na desnoj. U protivnom, doći će do gubitka balansa, te ćemo se nevesno i prinudno kretati izmedju opozita (enanciodromija). U najopasnijoj varijanti, dolazi do pucanja u samoj tački oslonca klackalice, što će za posledicu imati psihotičan odgovor.

U knjizi „Owning Your Own Shadow” Robert Džonson daje prikaz srednjovekovnog manuskripta sa ilustracijom stilizovanog drveta znanja sa zlatnim plodovima, koje izrasta iz Adamovog pupka. Adam deluje pomalo pospano i u nemogućnosti da u potpunosti razume šta je proižveo. Dve žene stoje pored drveta. Devica Marija, obučena u odeću časne sestre, stoji sa leve strane drveta i deli zlatne plodove redu pokajnika zarad spasenja. Sa desne strane je naga Eva, koja sa istog drveta deli plodove namenjene prokletstvu. Drvo daje dualne plodove. U svakom trenutku kada jedna ruka uzima plodove kreativnosti, druga ruka ubira plodove destrukcije. Nema kreativnosti bez destrukcije. Sveto mesto se nalazi u središtu klackalice. Svakako da treba da se prilagodimo društvu i kultivišemo naš primitivniji animalni deo, međutim, to nećemo uspeti ukoliko Senku krijemo i od sebe samih. Potrebno je naći način ispoljavanja i onih „neprihvatljivih” elemenata na simboličan način. Sveti Avgustin  je rekao: „To act is to sin”. Kreirati, znači istovremeno i uništiti. Ne možemo stvarati svetlo, bez uključivanja tame. Potrebno je prevazići tenziju opozita, posredstvom paradoksa. Ne možemo samo odgurnuti jednu stranu opozita, jer ćemo izgubiti balans. Ono što možemo je da promenimo način na koji posmatramo problem. Ukoliko svesno prihvatimo opozitne elemente u nama i izdržimo njihovu tenziju, izaći ćemo na drugu stranu prigrlivši paradoks, a taj kapacitet je mera duhovne snage.

U procesu formiranja i razvoja Ego svesti, oni sadržaji koje prihvata i sa kojima se identifikuje, postaju deo nje i Persone (Ego ideala). Svi ostali sadržaji, neusaglašeni sa svesnim stavom, biće proterani u Senku. Persona i Senka, kao komplementarne strukture imaju određenu autonomiju u odnosu na Ego. Obe ove podličnosti su strane Egu, s tim što je odnos sa Personom tj. „zvaničnom”, javnom ličnošću otvoreniji, s obzirom na to da je usklađena sa društvenim normama i običajima.

Senovite ličnosti imaju sopstvenu energiju, koja će sve više jačati ukoliko ih ostavimo zapostavljene i prezrene. Kao što sam na početku rada napomenula, psiha je samoregulišući mehanizam, koji ima za cilj da održava ravnotežu između suprostavljenih aspekata. Senka koristi različite kanale kako bi zadovoljila svoje potrebe. Koristeći se štitom mehanizama odbrane, koje Ego koristi kako ne bi zapao u moralnu krizu, Senka će izaći na svetlost dana, boreći se da ne ostane inferiorna, neprimećena i zaboravljena. Rigidno se braneći od sadržaja Senke, dolazimo u situaciju u kojoj smo „zaposednuti” istim. Razvojni zadatak pred kojim će se svako od nas naći je ponovno uspostavljanje celovitosit, ali ovoga puta svesno, uz preuzimanje moralne odgovornosti.

U razmatranju razvoja Senke, važno pitanje koje se postavlja je da li se malo dete posmatra isključivo kao produžetak psihologije roditelja, dakle ono koje je uronjeno u atmosferu roditeljske Senke ili se, pak može govoriti i o značaju konstitucionih faktora samog deteta na dinamiku formiranja specifičnih sadržaja Senke?

Različite razvojne teorije idu u pravcu shvatanja da postoji sadejstvo oba faktora. Ovde bih se zadržala na teoriji analitičkog psihoterapeuta Sidoli (Mara Sidoli), koja pravi distinkciju između personalne ili edipalne senke i kolektivne (preedipalne). Ova autorka stavlja akcenat na uticaj ranih afekata na emocionalni život osobe. Afekti, povezujući emocije i telo, potpadaju pod oblast psihosomatskog. Iskustvo telesnog predstavlja iskustvo određene ograničenosti, koja je u opozitu sa omnipotentnim mogućnostima imaginacije. U ranoj razvojnoj fazi, tzv.paranoidno-shizoidnoj, po M. Klajn (Melanie Klein), dete pribegava određenim primitivnim mehanizmima, kako bi organizovalo sopstveno iskustvo. Splitting (cepanje) je jedan od njih. Ovim mehanizmom se predstave selfa i objekata cepaju na samo dobre i samo loše. Dete zbog nedovoljne neurološke zrelosti ne može da doživi majku kao celovitu osobu. Objekti su tokom ovog stadijuma parcijalni. Pored toga što dete doživljava majku podvojenu na telesni način, ono je doživljava i kao razdvojenu na dobru i lošu. Funkcija ovog mehanizma je da razdvoji dobra i loša iskustva. Dobra iskustva se pounutruju i predstavljaju temelj daljeg razvoja i psihološkog blagostanja, dok se ona loša projektuju ka spolja. Na mehanizam cepanja, nadovezuje se mehanizam projektivne identifikacije. Mehanizam projektivne identifikacije predstavlja omnipotentnu fantaziju deteta, po kojoj dobri ili loši impulsi prema objektu, delovi selfa ili ceo self mogu biti projektovani spolja, u spoljni objekat, pri čemu se taj objekat identifikuje sa tim projektovanim delovima. Projekcija dobrih delova selfa, omogućava uspostavljanje odnosa sa objektom.

Sidoli ističe projektovanje preverbalnih, psihosomatskih sadržaja (najčešće su to senzacije) u majku. Majka tu služi kao kontejner koji će primiti bebine projekcije, prepoznati ih i razumeti, a onda ih vratiti bebi u prerađenom obliku. Ukoliko majka nije u stanju da razume i prihvati detetove projekcije, dete će ostati u stanju preplavljenosti i užasa, te će još česće pribegavati projektivnoj identifikaciji. Detetu je potrebna majčina transcedentna funkcija, koja će preraditi bebina iskustva u svarljiviji oblik, a taj proces predstavlja zametak simboličke funkcije i mišljenja. Ako majka ne može da se nosi sa ovakvim zahtevima od deteta, sa dečijim besom, zavišcu, ona počinje da doživljava dete kao loše i počinje da ga krivi za sopstvenu bespomoćnost. U tom sudaru detetovanih projektovanih impulsa i majčine Senke, dete još više postaje progonjeno „neizdrživim” sadržajima. U takvoj situaciji dobijam dijadu majke-veštice i deteta-monstruma. Fordam (Fordham, 1973), mehanizme koje dete koristi u ovakvoj situaciji užasne pretnje, kako bi obezbedilo preživljavanje, naziva „odbranama Selfa”, koje drže dete izolovano u svetu arhetipskih predstava. Po Sidoli, „sadržaji kolektivne Senke su univerzalni, primitivni i surovi elementi koji se aktiviraju kada postoji ozbiljna pretnja po jedinku. To su destruktivni elementi čovekove psihe, derivati instikta smrti. Oralno-sadističke i kanibalističke fantazije derivati su ovih sadržaja.”[1] Neprepoznati i neprihvaćeni mogu otići u telo, dovesti do maligniteta i autoimunih bolesti ili se prikazati u vidu različitih oblika perverzija.

Krećući se kroz slojeve Senke, od ličnog ka kolektivnom, stižemo do njenog arhetipskog sloja u čijem sedištu leži arhetip zla.

Arhetipska Senka je skoro nesaglediva, njeni prodori u sferu iskustvenog, ostavljaju nas nemim i u nemogućnosti da razumemo stepene zverstva na koje smo spremni, ukoliko potpadnemo pod vlast ovog aspekta Senke. Arhetipsku Senku posredno možemo upoznavati kroz personifikovane oblike koji se javljaju u snovima, halucinacijama psihotičnih pacijenata, kao i u bogatom mitološkom i književnom materijalu, koji obiluje arhetipskim predstavama.

Svaki pogled u bogatsvo senovitog materijala, ne samo što oslobađa naše potencijale, već nas povezuje sa Jastvom, našim kreativnim ucelovljujućim centrom. Svaka istina o nama samima, koliko god bolna bila, ruši deluzije i jednostranost Persone i Ega i zauzvrat štiti od izbijanja arhetipskog zla.

IZVORI:

1. Matić, J. S. “Senka u psihoterapiji”, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, 2018.

2. Zvajg, Koni i Stiv Volf, “Romansa sa senkom”, Beograd: Fedon, 2016.

3. Zweig, Connie and Jeremiah Abrams, “Meeting the Shadow – The Hidden Power of the Dark Side of Human Nature, Los Angeles: Jeremy P. Tarcher, 1990.

Slika 1. Preuzeto sa fb. stranice Wanderings

Slika 2. Preuzeto sa fb. stranice Wanderings

[1] Jelena Sladojević Matić, op.cit., str.67.