mentalwellness.rs

Susret psihologije i antropologije                                                                              

Još od pećinskog slikarstva, možemo zapaziti da je koncept božanstva bio u središtu ljudske svesti i ljudskog života. Ljudska tendencija da odgonetne misterije univerzuma i objasni sopstveno poreklo konstantno iznalazi nove načine i oblike da metaforički izrazi sopstveno osećanje numinoznog. Mirče Elijade bogove naziva “oploditeljima vaseljene, oteletvorenjem tajanstvene sile koja se, u postanku, bori protiv prirodne tendencije ka raspadanju.”.

Arhetip božanskog je univerzalan, dok se njegove predstave menjaju u zavisnosti od istorijskog, društveno-ekonomskog i kulturološkog konteksta.

Najraniji osećaj za numinozno našao je svoju inspiraciju u ritmovima prirode. Poput žene, Zemlja je ta koja rađa, pa je paleolitski čovek Zemlju načinio Boginjom majkom. Artefakti i iskopavanja u mestima Hadžilar i Čatal Hujuk (oko 6.000 g.p.n.e.), ukaziju da je u periodu paleolita i ranog neolita preovladavalo slavljenje velikog rađenja Boginje majke. Sa kretanjem društvenog razvoja od poljoprivrednog društva ka nomadskom, ratničkom ustrojstvu, dolazi i do prelaska ka muškom principu, koji postaje dominantan.

Mitove koji na centralno mesto stavljaju Veliku majku, poput onih o Izidi i žrtvenom kralju Dumuzu(preteča egipatskog Ozirisa), najpre smenjuju oni koji Veliku majku stavljaju u drugi plan. Ona postaje prvenstveno boginja plodnosti, koja zavisi od muškog semena. Mitovi o Velikoj majci se mogu naći širom čitave zemaljske kugle.

Sa dolaskom Arijevaca na Bliski i Srednji istok, Indiju i Evropu tokom bronzanog doba, ženska božanstva u potpunosti potiskuju ratnički bogovi, kojima je fokus na osvajanju, moći, svetlu i nebu. Njihova snaga je okrenuta uzdizanju, te zemlja, misterija rađanja i uzgajanje gube na potentnosti. Iako misterijski kultovi nastavljaju da postoje, ženskim boginjama se oduzima moć, i one postaju podređene muškim božanstvima, a vrlo često se u njih projektuje prodorno muško gledište, pa se prikazuju kao džangrizave i impulsivne, gde je potrebna muška ruka da ih ukroti. To se lako vidi na primeru Here ili Parvati.

Takođe, došlo je do prakse u kojima se ženska božanstva maskulinizuju ili se pretvaraju u opasne zavodnice, koje podrivju mušku moć.U mnogim arijevskim mitovima preovladava ideja da prisustvo žene i njena seksualnost mogu da ugroze snagu muškarca. Poznati Ep o Gilgamešu prikazuje kako junak odbija pomoć boginje Inane/Ištar.

Narod Atabaskan iz Severne Amerike veruje u tzv. Vagina-devojke, hodajuće vagine sa zubima, koje proždiru muškarce. Da žena nije komplementarna muškarcu, već treba da mu bude potčinjena, dominantna je u ovom periodu. Žena je pretnja, jer je poželjna, pa je treba ukrotiti. Kako je ovde reč o čulnosti i telesnom, ovi aspekti ljudskog postaju prezreni, a kao glavna protivteža religijskih tradicija postaje nematerijalna duša( primeri Pandore, Eve).

Trikster barem delimično preuzima predstavu nagonskog, i u svom zmijolikom obliku naćiće se kao pratnja ženskih božanstva. Poput zemlje i žene postaju meta osvajanja, roba koju treba posedovati i eksploatisati. Kako bi se osiguralo muško vlasništvo, raste i Kult device. Silovanje, koje se nakada u Sumeru kažnjavalo smrću, zamenjuje semitsko pogubljivanje silovanih udatih žena.

Ženska božanstva sve više bivaju prikazana kao opasna čudovišta, što otvara prostor muškom principu da se u potpunosti oslobodi ženskog principa. Nebeski bog oslobođen je svoje zemaljske boginje, te sposoban da kao kralj univerzuma stvori svet, često ex nihilo.

Ako sopstveni identitet posmatramo kao ne samo sve ono što jesmo, već i što nismo, a zapadnu patrijarhalnu kulturu kao nosioca tog identiteta, koji bi potencijalni problemi nastali sa ovakvo konstelisanim roditeljskim figurama?

Najočiglednija metafora za stvaranje potiče od ženskog rađanja, a ipak na nivou božanskog, ženski aspekt je nevidljiv.

Vera u mušku moć i muško pravo, utisnuta je u našu kolektivnu psihu i odatle preneta u različite društvene i kulturne delatnosti( pravo, arhitektura, ekonomija, itd.)

Na mušku fizičku snagu, kao prirodan dodatak, nakalemljen je kult muškog razuma i poretka, dok su ženske vrednosti postale inferiorne u svakom smislu, te prognane. Arhetip velike majke neuništiv je u dubinama nesvesnog, te se samo može sakriti od svesnog pogleda. Sve ono što je potisnuto ili otcepljeno teži da se vrati, često zamaskirano. Muški i ženski princip, poput Jina i Janga, svoj pozitivan pol postižu kroz uzajamnost i komplementarnost. Ako je jedan aspekt ranjen, automatski se uzdrmava harmonija i konsteliše negativni pol komplementarnog aspekta. U njihovoj sinergiji je ključ razvoja.

Iz univerzalne potrebe za ženskim principom, javila se struja, koja je smatrala da je prva Adamova žena bila Lilit, neobuzdanog duha i silovita nije želela da se potčini Adamu, pa ga je napustila. Lilit će brzo postati simbol prvih feminističkih pokreta.

U hebrejskoj tradiciji, takođe je postojala struja koja je slavila “kraljicu nebesa” Ašerah, Jahveovu ženu.

Hrišćanska žudnja za majkom, našla je svoj izraz u Mariji. Iako je Marija postala simbol ženske pokornosti, čistote i devičanstva, kroz srednji vek i renesansu, oteloviće i određene aspekte velike boginje. Nije ni čudo da će se upravo Marija prikazivati podjednako i potlačenima i smernima. Džozef Kembel nas podseća da je 431.godine, Marija dobila epitet Teotokos, u prevodu “Bogorodica”, i time postala naslednica svih imena i oblika boginje majke u zapadnom svetu.

Kao što sam već navela, mitovi odražavaju trenutni društveni i istorijski trenutak, te određene arhetipske potrebe otcepljuju i potiskuju. Međutim, mi ne možemo tek tako zameniti ženski aspekt muškim i obrnuto, a da ne platimo veliku cenu. Ne možemo ućutkati ljudsku psihu, ne možemo je amputirati, jer poseduje inherentnu težnju ka celovitosti.

“Boga ne možemo pozajmiti. Moramo ga nanovo otelotvoriti iz nas samih.”, rekao je Hajnrih Cimer. Simbolička struktura je u konstantnom procesu kreacije.

Novi mitovi kreacionista i univerzalista otvaraju nam drugačije perspektive.

Pueblo indijaci, Hopi i Navaho imaju svoju verziju mita o velikom rođenju. Pored muške figure, stoji majka koja plete univerzum, a iz njene utrobe u nekoliko faza izlaze ljudi iz svetova koji se nalaze ispod ovog sveta.

U romanu “Ceremonija“, o Indijanki iz plemena Laguna, kroz mit i ritual, iskazuje se priča o kreaciji, ljubavi i sjedinjavanju komplementarnih principa.

Dejvid Leming ovako objašnjava proces izlečenja koji prolazi, Tajo, protagonista pomenute priče: “Ono što Taju, i do izvesne mere, nama nedostaje, jeste ženska životna snaga koja prevazilazi mehanicističku smrtonosnu silu. Njegovo dostignuće samosvesnosti ostvaruje se u sjedinjenju sa sablasnom animom koju predstavlja tajanstvena Montanjo žena. Sa njom je seksualnost lekovita. Sa njom Tajo uči da je njegovo sopstveno telo nerazdvojivo od tela sveta. Uči da voli sebe kao deo zemlje, čija je zajednica živuća ceremonija.“

Reference: Dejvid Leming, “Mit – Biografija verovanja”

Slika1: Prezeto sa Fb. stranice Wanderings

Slika2: Preuyeto sa Fb.stranice Wanderings

Tokom aktuelnog seminara o narcizmu razgovarali smo sa psihoanalitičarem, Renatom Senić o Celanijevom clanku posvećenom Ferbernovoj teoriji.

U članku “Ferbernova metafora ljudskog uma”, Celani pojašnjava kako Ferbern sagledava uticaj traume na formiranje stabilnih i trajnih struktura internalizivanih parcijalnih objekata.

“The superordinate need of the child is not for pleasure or need gratification, but for an intense relationship with another person. If the caretakers do provide opportunities for pleasurable experiences then pleasure is sought, not as an end in itself, but as a vehicle of interaction with others. If only painful experiences are provided, the child does not give up and look for pleasurable experiences elsewhere, but seeks pain as a vehicle for interaction with the significant other. It is the contact, not the pleasure  which is primary.” (Mitchell, 1988)

Ličnost se ne stvara u vakuumu, već uvek kroz interakciju sa drugim. Ne postoji dete bez majke, rekao bi Vinikot. Ferbern, čije učenje je u velikoj meri uticalo na Bolbijevu teoriju privrženosti, kao centralnu temu postavlja upravo detetovu potrebu za odnosom, a ne za pukim zadovoljenjem nagonskih potreba. Za Ferberna su nagoni sekundarna stvar, a objektni odnosi sa značajnim drugim, primarna tačka razvoja. Ferbernov model opisuje tri para selfa i odgovarajućih objektnih relacija, koji se razvijaju u trajne unutrašnje strukture: svesni Centralni Ego, kome odgovara negujući Idealni Objekat, potisnut/najvećim delom u nesvesnom Antilibidinalni Ego, koji rezonuje sa odbacujućim aspektima roditelja, te tzv. Odbacujućim Objektom, i takođe najvećim delom u nesvesnom Libidinalni Ego, koji je sav u žudnji i nadi za dobrim objektom, do te mere da će ga i izmisliti, a koji rezonuje sa tzv. Uzbudjujućim Objektom.

Za razliku od drugih psihoanalitičara, Ferbern  poput Lakana, posmatra dojenče kao potpuno nevino, rođeno sa celoviitm, intaktnim egom. Internalizacija lošeg, dolazi isključivo od strane loših iskustava sa značajnim drugim. Sećanja na prijatna iskustva sa roditeljima, ona negujuća, ispunjena povezanošću, ljubavlju, ogledanjem i ispunjavanjem primarnih psiholoskih potreba, dečiji um će držati odvojeno od onih, koja ukazuju na moguću deprivaciju i/ili zlostavljanje.
Što je više neprijatnih, uznemirujućih iskustva, to će Centralni ego biti slabiji. Dobra internalizovana iskustva( unutrasnji dobri objekti), osnova su zdravog samopoštovanja i samopouzdanja, koje pruža neophodnu fleksibilnost u nošenju sa životnim izazovima.
Iako mozda deluje kontraintuitivno, deca koja predominanto doživljavaju neprijatna iskustva u kontaktu sa roditeljem, ostaće fiksirana za njega. Kao legitimno potpuno zavisna, deca će po svaku cenu čuvati attachment. Što je roditelj “lošiji”, to će se dečija čežnja i potreba za kontaktom povećavati, tako da će dete žrtvovati sopstveni razvoj zarad mrvica ljubavi, jer su one za dete pitanje života i smrti.
Bilo kakva veza je bolja je od nikakve, od okeanske usamljenosti, potpune izolacije i posledično psihičke smrti.
Poput psa, koji će odustati od igre i postati poslušniji , ukoliko ga vlasnik ne hrani, kako bi na neki način kontrolisao situaciju i možda ipak, na kraju dobio neki ostatak hrane, i dete će prihvatiti povezanost sa lošim objektom, kako bi preživelo.

Šta se po Ferbernu dešava u unutrašnjem svetu i na koji način nastaju trajne stabilne strukture losih objektnih relacija kojima smo odani?
Kako bi sačuvalo attachment i dobar objekat, dete mora da disocira sva ona odbacujuća, poražavajuća i deprivirajuća iskustva. Mehanizmom splitinga, pocepaće se dobra od loših iskustava, tako da će dete u svom umu imati doživljaj da ulazi u interakciju sa dva potpuno različita roditelja. Ukoliko loša iskustva dominiraju, biće disocirana, proterana iz svesnog sećanja, jer su suviše bolna i povređujuća po odnos sa starateljem.
Sledeći rascep, koji je karakterističan za Ferbernovu teoriju je onaj između Odbacujućeg i Uzbuđujućeg objekta i odgovarajućeg doživljaja selfa.
Odbacujuci objekat predstavljaju svi oni aspekti roditelja koji odbacuje, posramljuje, unižava i kritikuje, te mu odgovara posramljeni, poraženi, impotentni doživljaj selfa. Ovaj par vezuje mržnja. Antilibidalni self motivisan je da kontinuirano pokušava da urazumi, promeni ili ako ne uspe uništi odbacujuci objekat. Ovaj neprekidni rat prenosi se na unutrašnjih plan, van svesnog pogleda. Unutar sebe, osoba će sama sebe posramljivati i unižavati kada je u ulozi odbacujućeg objekta, ali isto tako, vrlo lako Antilibidinalni self moze projektovati u neki spoljašnji objekat-svog partnera ili dete.
Ove internalizovane strukture vremenom postaju stabilne, kao i sama dinamika, kontinuirana težnja da obe suprostavljene strane spuste oružje i izvine se i realnost da to nikada neće učiniti.
“The truth is that, however well the fact may be disguised, the individual is extremely reluctant to abandon his original hate, no less than his original need of his original objects in childhood.”(Ferbern)
Već sam naglasila kako se na prvom mestu cepaju loša od dobrih iskustava, a potom proteruju u nesvesno.
Kada su loša predominantna i teže da ugroze attachment, u situaciji kada dete doživljava previše razočarenja i odbijanja, kako bi psiholoski preživelo, kreitaće u fantaziji tzv.Uzbuđjujući ili Zavodljivi Objekat. Što je više deprivacije, sve više će žudeti za dobrim objektom, koji će ga voleti i brinuti o njegovim potrebama. Fantazija dozvoljava nadu da je takav objekat tik na dohvat ruke. Ona čuva potencijal za dobro.
Tako se dobiji novo par objekta i selfa. Čežljiv self, koji žudi i nada se poput deteta, koje ushićeno pruža rukice ka roditelju, čim se pojavi u njegovom vidokruku.  Nasuprot ovog selfa, stoji Uzbuđujući objekat, onaj koji zavodi dete, koji je pun obećanja, ali ne i ispunjenja obećanog.  I ako ga na svesnom nivou dete doživljava kao dobrog, predstavlja duboko frustrirajuci i loš objekat, te se i on potiskuje i zapravo aktivira iz nesvesnog. Čežnja je ta koja drži ovaj par u trajnoj relaciji.

U zavisnosti od toga koliko je slab centralni ego, četiri pomenuta aspekta mogu preuzeti izvršnu funkciju iz već precizirane fiksne uloge.

Ferbernova teorija vremenom je pretrpela određene dopune od strane Gantripa i Carveta, ali je to tema za neki drugi tekst.

Ono što bih ovom prilikom istakla vezano je za izazove granične organizacije, za.tzv.potreba – strah dilemu.

Da sumiram, suštinska potreba deteta je da sacuva attachment sa znacajnim drugim, jer je povezanost sa objektom za njega pitanje zivota i smrti.

Kada imamo nedoslednog roditelja, onog koji začikava i zavodi, a onda grubo odbacuje, dete će uposliti različite mehanizme odbrane, od kojih su najznačajniji cepanje i disocijacija kako bi nekako očuvalo dobar objekat na svesnom nivou.

Kada su odbijanja učestala i gruba, dete će se naći u situaciji kada ne može ni da mrzi, ni da voli.

Libidinozne katekse iscrpljuju i prazne dete, jer praktično puca u prazno, ljubav nije uzvraćena, a dete tako ostaje osiromašeno, iskorišćeno i postđeno, jer se ne vrednuje i ne uzvraća na ono što ima da ponudi. Sa druge strane, kako bi se imala nekakva kontrola nad spoljnim objektom, mržnja, takođe nije od koristi, te se ona u vidu proganjanja okreće prema sopstvenom selfu. Ako bi dete sebi dozvililo mržnju, onda bi tek bilo odbačeno, te ne bi dobilo ni one mrvice ljubavi koje onda moze da internalizuje.

Ferbernova teorija pruža sjajnu podlogu za razumevanje i tretman poremećaja ličnosti, daje objašnjenje traumatske povezanosti, kao i moguće negativne terapijske reakcije.

Izvor: David P.Celani, Ph.D. ,Fairbairn’s Metaphor of the Human Mind, 2020

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings

Šta su to psihička skloništa i kako su ona povezana sa narcizmom?

U ovom tekstu govoriću o psihičkim skloništima, terminu psihoanalitičara Dzona Stajnera. I drugi psihoanalitičari i psihoterapeuti susretali su se u svojoj praksi sa ovim fenomenom, samo se terminologija menjala. Nekada je to destruktivni narcizam, nekada lažni self, ali suština je ista. Psihičko sklonište je omnipotentna fantazija koja pomaže osobi da pobegne kako od realnosti i kontakta, tako i od neizdržive anksioznosti. Predstavlja kompleksnu organizaciju sastavljenu od objekata i/ili parcijalnih objekata, objektnih relacija i čitavog sistema primitivnih mehanizama odbrane. Pruža otklon kako od izazova šizoidno-paranoidne, tako i depresivne pozicije.

Iako svi u nekoj meri koristimo psihička skloništa( dovoljno je obratiti pažnju na raznovrsne adikcije kojima smo skloni), osobe koje su niže organizovane( granične i psihotične), imaju gotovo nepropusna, rigidna i perzistentna skloništa, tačnije, jako retko ih napuštaju.

Dete se rađa u haosu, u doživljaju bezimenog užasa, rekao bi Bion i majčinska funkcija je ta koja dovedi do razvojnog postignuća da dete oformi kontakt sa dobrim objektom, koji će mehanizmina odbrane( na početku splitingom), čuvati i internalizovati, a to dobro iskustvo će postati osnova poverenja u sebe i druge. Kada dođe do velikih empatskih propusta od strane staratelja, zanemarivanja, zlostavljanja, ili je konstituciona zavist deteta izražena, može doći do sloma normalnog (razvojnog) splitinga, te pojačane fragmentacije selfa i masovnih projekcija. Ove silne projekcije i re-introjekcije prete preživljavanju nerazvijenog i slabog srznog selfa.

Umesto adekvatnog kontejmenta koji će sadržavati i variti dečija preplavljujuća iskustva i time neutralizovati, a zatim mentalizovati sirova emocionalna iskustva, formira se zemenski kontejner, maladaptivna organizacija sastavljena od persekutornih elementa, koja ima za cilj da zaštiti self od dalje fragmentacije, ali je ujedno i sama destruktivna, zavodljiva i pervertirana. Ona štiti, ali ujedno onemogućava kontakt i razvoj.

Mamina “dobra dojka”( parcijalni objekat po Melani Klajn), supstitut je za ljubav, dobrotu, brigu, sve ono sto je negujuce, benevalentno, kreativno i sto nesebično daje i čuva. U odsustvu dobre dojke, dete oseća prisustvo lođšeg. A, ako je majka davala, pa sticajem okolnosti prestala, onda i ta dobra dojka u detetovom umu postaje loša, jer može da prestaje da daje. Ova rana šema prenosiđe se i na sva ostala iskustva gde se poverenje stavlja na test. Dete je prerano i surovo izbačeno iz majčinskog uma, čime je konstelisana klaustofobično-agorafobična dilema.

Kada je bazično poverenje izigrano i preovladava paranoja, jedina opcija je da se idealizuje loše. I to je to maladaptivno sklonište. Da bi dete preživelo percipiranu surovu realnost, ono pribegava fantaziranju suprotnog. U fantaziji se negira zavisnost, ranjivost, bliskost i sve ono dobro i negujuće što je neophodno za razvoj( jer se dete opeklo i ne želi da rizikuje ponovno odbacivanje), već se zaštita traži kroz omnipotentnu samodovoljnost, rezigniranost, aroganciju. Stajner ovakvu organizaciju upoređuje sa mafijom.

Ideja je da ako ne mogu da se adaptiram na ono što se smatra dobrim, što uključuje reciprocitet, bliskost, otvorenost, ljubav, onda cu glorifikovati loše i osećati se moćno i posebno.

Mafija pruža zaštitu, ali se plaća velike cena i nema napuštanja. Dominantni mehanizmi su zastrašivanje i rigidnost sistema. Nema izlaska, kada jednom uđeš. Razvoj je zakoen, a bliskost omražena.

Izvor: Edukacija ” Narcizam iz psihoanalitičke perspektive”, voditelji: Aca Kontić i Renata Senić

Foto: Preuzeto sa Fb.stranice Wanderings

Kada beba oko sedmog meseca shvati da je odvojena od majke, javiće se anksioznost.
Saznanja se samo gomilaju i treba obraditi sve te nove podatke, što je izuzetno stresno. Instiktivno se vezuje za majku, jer joj je potrebna u blizini, ali će u trenucima odvajanja osećati anksioznost.

Beba se ogleda u majci i uz njenu emotivnu podršku polako upoznaje sebe i izgrađuje svoju mapu sveta.
Kako bude rasla, nivo napetosti će opadati, jer ce naučiti da sama radi ono zbog čega je ranije morala da se oslanja na majku.

Sa negde devet meseci, beba počinje da puzi i kreće u istraživanje, a mama će uvek biti na sigurnoj razdaljini da uteši i umiri svoje dete kada je to potrebno.

Kako dete da nauči da bude duži period odvojeno od majke? Da bude nezavisnije?
U igru ulazi tzv. “tranzicioni objekat”, po Vinikotu. Najpopularniji je, svakako plišani meda.
On će pomći detetu da prebrodi prelazni period između faze, kada mu je potrebna konstantna majčina prisutnost i faze kada će biti u mogućnosti da dobije podršku i od drugih značajnih osoba.
Meda predstavlja specifičnu vrstu pokretnog “sistema podrške”, koji pomaže detetu da se odvoji od majke (u toku druge/treće godine zivota).
Projektujuci svoja osećanja na igračku, dete upoznaje sebe i nastavlja da razjašnjava sopstvene granice. Tranzicioni predmet će, po potrebi, preuzimati ulogu majke ili deteta. Na taj način, menjajući uloge, dete ce polako naučiti kako da se brine o sebi i kako da se umiri.

Ukoliko majka podržava narastajuću potrebu za nezavisnošću deteta, ono će bez krivice moći malo da se odvoji od majke, kako bi se vezalo za druge ljude i polako će izgraditi zdravo samopouzdanje, upuštajući se u nove izazove. Dakle, internalizovaće dovoljno dobru majku.
Igrajući se sa prelaznim objektom, dete zapravo dobija od majke “dozvolu za odrastanje”, ističe porodični terapeut Robin Skiner.

Kao odrasli često koristimo nezdrave prelazne objekte, kako bismo umirili sopstvenu anksioznost. Pušenje, prejedanje, alkohol, droga, promuskuitetni odnosi preuzimaju funkciju prelaznog objekta.
Medjutim, prelazni objekti, odnosno prošireno tranzicioni, marginalni prostor ne mora biti nezdrav i odlika je dobrog mentalnog zdravlja.
Zvuči paradoksalno, ali evo o čemu se tu radi.

Svakodnevna realnost je za čoveka teško i usamljeno mesto i potrebna su mu povremena ekstatična iskustva.
Liminalni prostor moze prestavljati susret sa prirodom, sa nepreglednim prostranstvom vode i planina, kao i susret sa umetnošću. Uživajući u prostranstvu prirode, stapajući se sa umetničkim delom ( film, predstava, slika, muzika, ples), na trenutak ćemo osećati kao da su granice izmedju Ja i Ne-Ja zamagljene.
Ta iskustva su nam potrebna, ako možemo lako da se vratimo u realan svet.
Zapravo, tranzicioni prostor nikada ne prerastamo, on samo poprima drugačije oblike i funkcije. 

VREDNOSTI PSIHOTERAPIJE : ŠTA PSIHOTERAPIJA NIJE?

Na više mesta sam čula da je psihoterapija vrednosno neutralna. Ne slažem se. Psihoterapija nije molarizatorska i nije osuđujuća( ne bi trebalo da bude), ali se svakako bavi konceptom morala.

Prafraziraću psihoanaliticara D.Carvetha. Cilj psihoterapije je da pomogne klijentu da modifikuje sopstveni super ego, da od onog sadističkog, koji vodi ka persekutornoj krivici dođe do reparativne krivice. Da pojača kontakt sa svojom savešću, koja je biološki determinisana, te inherentna ljudskoj vrsti, kroz univerzalne vrednosti. Vrednosti koje nisu socijalni konstrukt i odražavaju Princip reciprociteta.

Sta psihoterapeut podržava?

Podržava prevagu života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i istine nad lažima.

U tom kontekstu, psihoterapija se bavi pitanjem morala.

Tako definisana, psihoterapija ne bi trebalo da prati biznis model, što se nažalost često dešava na određenim društvenim platformama. Zašto?

Ne samo zato što se kompleksni procesi pojednostavljaju i kategorički prikazuju, već zato što senzacionalizam nadvladava realističnost promene.

U biznis modelu se isceljuje, transformiše, potpuno oslobadja od…što je, zapravo marketing, a marketing neguje omnipotenciju i magijsko mišljenje.

Psihoterapeut pomaže osobi da unapredi nivo funkcionisanja svoje licnosti, da bude fleksibilnija i tolerantnija prema sebi i drugima, kao i da ima širi dijapazon coping mehanizama, te da su joj dostupniji zreliji mehanizmi odbrane.

Nema magična rešenja, ne može sve sto poželi on ili klijent/pacijent. Ne isceljuje traumu, niti je ukljanja, već osnažuje osobu da se adekvatnije nosi sa njenim posledicama, ali i da znatno proširi narativ o sebi koji neće ostati fiksiran za ulogu nekoga ko je preživeo traumu.

Ako prati biznis model, psihoterapeut će izabrati da priča o različitim psihološkim procesima iz modela ne optimalnog, već maltene idealnog razvoja.

Da, treba da se teži istini, ljubavi, osvešćuju nesvesni konflikti, prorađuju emocije, itd.

Takav pristup, može imati za cilj da pokaže onaj kompromis dualiteta, koji je najpovoljniji za čoveka, ali to često nije ideja od koje se polazi, jer se prezentuje iz pozicije nekog autoriteta koji je dostigao nešto, što se potpuno postići ne može.

Individuacija traje čitavog života, a nešto što se može nazvati padom na tom putu, često ispadne razvojno neophodna stepenica.

Nekako ispadoše terapeuti vrlo prosvećeni, integrisani, puni vrlina, koji svaki svoj odnos neguju kroz model reciprociteta i uvažavanje cele ličnosti druge osobe.

To prosto nije istina.

Terapeut ima određena znanja i veštine koje je stekao tokom dugogodišnje edukacije, i kontinuirano se usavršava. Radi na upoznavanju lične psihodinamike kroz lični rad i naravno, putem supervizija i intervizija revidira da li je na dobrom putu kada radi sa ljudima. Međutim, svakako je i dalje nesavršeno ljudsko biće, koje je još uvek na putu otkrivanja lične istine.

Ta ljudskost i svesnost o nesavršenosti je zajedničko ljudsko iskustvo koje je povezujuća spona, zajedno sa težnjom da budemo bolji i da nam bude bolje, poštujuci otpore.

Zato je cilj zajedno misliti i ostati dečije radaznao.

Svaka nova faza u zivotu otvara nove razvojne zadatke, kao i nedovršene poslove iz ranijih faza. Na tom putu smo svi jednaki.

Kada govorimo o identitetu u kontekstu zdravlja, koristimo se terminima poput celovitosti, postojanosti, kontinuitetu, integrisanosti. To ne znači da elementi koji ga čine, različite identifikacije nisu promenljive i fleksibilne.

Mnoge uloge koje su bile deo našeg repertoara ličnosti, tokom života, bivaju prevaziđene i redefinasane, a pojavljuju se neke nove. Međutim, postoji određena vrsta kohezije i dijaloga izmedju tih naizgled različitih elemenata, tj.težimo joj u kontekstu optimalnog razvoja.

Takođe, možemo da razmišljamo o sopstvenom identitetu i preispitujemo određene navike i ponašanja koja iz njih proizlaze. Ako ne možemo, onda je ta povezujuća nit slaba, te je moguća konfuzija identiteta. Mehanizmi odbrane se bave održavanjem krhke konstrukcije i čovek je u modu preživljavanja. Drži se čvrsto za neke uloge, dok neke druge otcepljuje. U srži ličnosti vlada strah.

Kao ličnosti se formiramo kroz odnos, a u igri su razliciti faktori. Naša konstitucija, interakcija sa starateljima, sociološki i kulturološki faktori. Opasno je kada se neki od faktora izdvaja i veliča kao jedini.

Prvo pitanje koje se od ranog razvojnog perioda stavlja

pred naš Ego, centralnu instancu ličnosti je pitanje : “Ko sam ja?”

Tu dolazi i ono : “A, ko ja nisam?”

Sa rađanjem svesti dolazi do diferencijacije iz neizdiferenciranog nesvesnog omnipotentnog sve i dete počinje da stvara razliku između Ja i Ne-Ja. Ovo je prvi korak na putu formiranja ličnosti. Kasnije dolaze pitanja i ko želimo da budemo nasuprot onome sto ne želimo, sto je usko povezano sa vrednostima koje negujemo.

Pitanje identiteta postaje jako osetljiva tema. Bilo da se radi o ličnom, ili kolektivnom, ljudi gaze kao po jajima.

Secam se studija antropologije i teškoće da se utvrdi jasna definicija za etničku zajednicu, a opet većina ljudi je imala snažne emocije u vezi grupe sa kojom se identifikuje, ne mareći za etnološke kriterijume i odrednice.

Jedino što mi nekad zaboravimo je da smo se ceo život, što svesno što nesvesno preispitivali i menjali, ali opet ne treba zanemariti koliko je kriza identiteta bolna, a, opet, sa druge strane neophodna za razvoj.

Ako bismo mogli malo da napravimo distancu u odnosu na svoje identifikacije i ukljucimo naučnu radoznalost, bilo bi za sve nas mnogo lakse da promišljamo o značaju pojedinačnih faktora koji učestvuju u kreiranju identiteta.

Možda budemo spremni da u prihvatajućem okruženju otvaramo ovakve teme, iako je teško. Dira u srž naše ličnosti.

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings

Ključne reči: psihološke igre, uloga, žrtva, spasilac, progonilac, nesvesna uverenja, medjuljudski odnosi, komunikacija, psihološke potrebe, odgovornost, mehanizmi odbrane, psihologija, mentalno zdravlje.

Različite su okolnosti zbog kojih se neka osoba drži uloge žrtve, kao i manevri koje koristi. Zajedničko im je to da ce na manipulativan način, posrednim putem pokušati da zadovolje određene psihološke potrebe (za prihvatanjem, konekcijom, sigurnošću, itd).

Osoba je tokom detinjstva stvorila određeno uverenje o sebi i drugim ljudima i adaptirala se najbolje sto je umela.

Jedna od opcija je da iz pozicije “žrtve” tražimo spasioca, koji će da radi stvari umesto nas i tako održava naše uverenje o bespomoćnosti, sve dok se i sam potpuno ne iscrpi, pa i on upadne u ulogu žrtve ili progonioca (sto će učvrstiti uverenje osobe koja je začela psihološku igru da su svi ljudi loši/zli).

Druga je, da se zbog preko potrebne pažnje, druga osoba načini progoniocem. To bi izgledalo kao da ja drugoj osobi “lupim šamar” što će izazvati ljutnju kod nje, a onda počnem da plačem i da upirem prstom u nju uz jadikovke da mi je načinila zlo.

Na taj način prikupljam publiku koja će saosećati sa mnom i tešiti me, a napadati nedužnu stranu i eto meni pažnje i podrške.

U toj situaciji, navodni progonilac, zaista i može ući u stvarnu ulogu progonioca, kako bi se osvetio ili ce prosto ostati neshvaćena žrtva.

Takođe, osobe koje predominantno koriste primitivne mehanizme odbrane( koji su uvek nesvesni), poput splitinga( cepanja) i projekcije, sve loše ce pripisivati drugima, kako bi se odbranile od preplavljujućeg osećaja stida, te će na taj način sebe doživljavati kao ultimativnu žrtvu protiv koje su se svi urotili.

Kad su ovakve psihološke igre po sredi, najbolje je samo udaljiti se. Tu pozivi na racio i konstruktivan dijalog ne pomažu.

Naravno, ovaka uloga nije naša sudbina, ona je maska koju smo jednom davno nesvesno stavili, kako bismo se adaptirali. Uz stručnu pomoc možemo osvestiti logiku koja stoji iza ovakvog izbora i raditi na fleksibilnosti. Ono što je jako bitno, a ljudima teško da prihvate je da osoba koja je u ulozi žrtve, takođe treba da preuzme odgovornost za svoje postupke. Na taj način vraća agensnost i kontrolu u sopstveni zivot.

Foto: Preuzeto sa sajta Otvorium.com

Iz razvojne psihologije nam je dobro poznato koje su to primarne psihološke potrebe koje je neophodno zadovoljiti za optimalan razvoj deteta. To su:
– SIGURNOST: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Iskustva taktilne stimulacije, pažnje, zadovoljavanja fizioloških potreba, roditelja kao “sigurne baze”, osećanja pripadnosi, dovešće do formiranja osećaja poverenja i sigurnosti u roditelje, te prijatnosti bivstvovanja u sopstvenoj koži i radoznalosti za istraživanje sveta oko sebe. (od 4 meseca trudnoće do kraja druge godine),
– NAMIRENOST: Namirenje kontaktom sa mamom u fazi simbioze. ( od 3 do 12 meseca),’

– EMOCIONALNOST: Slobodna ekspresija emocija, regulacija emocionalnih stanja od strane roditelja, tešenje, umirivanje, prorada frustracija, početak emocionalog opismenjavanje, ogledanje emocionalnih ekspresija, iskustvo velike količine užitaka i ugodnih emocija. ( od 6 do 18 meseca),
– VIĐENOST/DOŽIVLJENOST: Iskustvo doživljenosti, iskustvo da su roditelji uočili, prepoznali i prihvatili detetovu autentičnu dimenziju, njegovu posebnost i specifičnost. ( 1,5 do 4 godine),
– PRIZNANJE: Afirmacija ličnog osećaja moći kod deteta, priznavanje njegovog vlastitog autoriteta od strane osoba od autoriteta-roditelja. (od 3 do 7 godine).

Validacija i ogledanje detetovih emocija od strane roditelja neophodne su sposobnosti za postizanje kako razumevanja sebe i drugih, tako i za uspešnu samoregulaciju afekata.

Validacija podrazumeva da imamo sposobnost da prepoznamo, a zatim i uvažimo dečiji doživljaj. Međutim, ono što se često dešava je da validaciju ne prati ohrabrivanje i osnaživanje.

Dakle, mi prepoznamo da se dete nešega plaši, da ga nešto frustrira, da je ljuto zbog nečega, to mu ogledamo, ali ne posaljemo poruku da ima mogućnost i da prevazđe taj strah ili proradi frustraciju, nego samo kažemo u redu je.

I  jeste u redu, međutim dete ima kapacitet da integriše emocije, da ih prorađuje, da se one menjaju, a roditelj ga nehotice etiketira. Iz najbolje namere i ideje da validira dečiju emociju, roditelj će slati implicitnu poruku o dečijem karakteru, pa će dete postati plačljivko, strašljivko, stidljivko…

Dete će doživeti da roditelj i ne veruje da ono može drugačije, i da se emocionalni doživljaj može menjati, a da su strahovi i frustracije nešto što je razvojni zadatak i što se prorđuje i prevazilazi.

Ono što je prepoznato preobražava se u samoispunjujuće proročanstvo. Ohrabreno sa npr.”Verujem da se plašiš da uđes u vodu, ali ja znam da ti to možeš, i zajedno ćemo to prebroditi, kako da ti pomognem?”, šalje potpuno drugačiju poruku od “Vidim da se plašiš, ne moraš da ideš u vodu.”

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings

Jedna od glavnih karakteristika energije, pa sami tim i psihičke je da se kreće između polova.
Na jednom transpersonalnom nivou, koristeći se jezikom slikovnih predstava, a ne psiholoških kvaliteta, možemo se poslužiti drevnim kineskim terminima, te pomenute polove nazvati Jin i Jang.

U knjizi Ji Đing “Jang označava barjake koji se vijore na suncu, to jest, nešto obasjano ili osvetljeno. Jang je određen kao nebeski svod, nebo, svetlo, južna strana planine (koju sunce obasjava) i severna strana reke (koja takođe prima sunčevu svetlost).” Sa druge strane: “U svom osnovnom značenju , Jin je oblačan i tmuran. Jin je određen kao zemlja, tamno, prijemčivo, severna strana planine i južna strana reke.” U tom smislu Jin i Jang predstavljaju dva duhovna pola između kojih teče celokupan život.

Prevedeno na psihološku ravan, ova dva pola se mogu nazvati muškim i ženskim. Personifikacija ženskog dela u muškarcu, u analitičkoj psihologiji, naziva se Anima, a muškog u ženi, Animus. Anima /Animus predstavljaju imago, kolektivnu predstavu svih iskustava koje imamo sa drugim polom. Majka je prvi nosilac slike Anime, a otac Animusa. Osveščivanje i prihvatanje Anime/Animusa omogućava nam ne samo skladne odnose sa drugim polom, već i integraciju drugosti u nama samima, koja rezultira celovitošću ljudskog bića, koje u sebi objedinjuje rodne odrednice.

Energije Jina i Janga (Erosa i Logosa), ili muškog i ženskog, prožimaju svako ljudsko biće, koje je u psihološkom smislu “androgeno”, jer u svakom muškarcu postoji i odraz žene i obrnuto.

U tradicionalnoj energetskoj medicini, leva strana čoveka se smatra ženskom, a desna muškom. Određeni energetski meridijani, takođe nose energiju Jina ili Janga. Kad dišemo isključivo kroz levu nozdrvu, pokrećemo umirujuću energiju Jina, putem aktivacije parasimpatikusa, a dišući kroz desnu, aktiviramo simpatički odgovor.

Metabolički procesi su takođe podeljeni na muške, pokretačke, kataboličke, putem kojih se razgrađuju molekuli i time oslobađa energija i stimulativne, kreativne ženske ili anaboličke, koji potpomažu izgradnju tkiva i organa.

Kada su u pitanju specifični psihološki kvaliteti,
Logos se deginiše putem sledećih karakteristika: okrenutost spoljašnjem svetu, individualnost, agensnoat/autonomija, usmerenost/postavljanje ciljeva/svrhovitost, racionalnost/logika/intelekt,transformacija/promena, analitičnost, razboritost, pronicljivost, stoicizam, držanje pravca/posvećenost

Sa druge strane, Eros je okarakterisan kao okrenutost unutrašnjem svetu i nesvesnom, bivanje, svesnost sadašnjeg trenutka, povezanost sa nesvesnim, prihvatanje paradoksa i kognitivne disonance, emocionalna inteligencija, bezuslovna ljubav, brižnost i nega, povezanost sa mudrošću, istraživanje misterioznog i iracionalnog, poštovanje Zemlje i svih njenih stvorenja, mračno/tamno, mističnost, mirovanje.

Kulturološki kontekst je taj koji određuje koji aspekti ljudske prirode će biti vrednovani kao superiorni, odnosno inferiorni. Kako na kolektivnom nivou svesti preovladava polarizacija, tj.crno-belo razmišljanje, gde je nešto ili dobro ili loše, moje ili tvoje, to za posledicu može dovesti do toga da se određeni aspekti, muški ili ženski obezvređuju, te posledicno negiraju, otcepljuju i potiskuju.

Ravnoteža, tj. energetska protočnost moguća je samo ukoliko postoji dijalog između oba pola. Odbacivanje jednog, se automatski odražava na pozicioniranost drugog u okviru psihičkog polja. 

Foto: Preuzeto sa FB. stranice Wanderings