Opšte je poznato da čovek koji dolazi kod psihoterapeuta na prvi intervju postaje “ispitanik”, “pacijent”, “slučaj”, tj. prihvata jednu ulogu, koja je po definiciji podređena i zavisna od terapeuta. U ovoj vrsti odnosa postoji apriorna hijerarhijska podela na onog koji traži pomoć i onog koji tu pomoć pruža, onog koji daje odgovore i onog koji ih postavlja, na “podređenog” i “nadređenog”.

Bez obzira, da li koristili direktivni ili nedirektivni (pacijentocentrični) pristup ispitivanja, odnosno savetovanja, preferiran od strane američkog psihologa Rogersa, hijerarhijska podela postoji. Međutim, da li terapeut, delujući iz “ekspertske” pozicije, zaista pomaže samo svojim višegodišnjim specijalističkim znanjem? Neosporno je da su tehnike, koje koriste različite psihološke paradigme bitne za terapijski rad, ali ono što je neophodno je uspostavljanje dobrog raporta sa “klijentom”. Porodični terapeut Salvador Minučin koristio je termin “pridruživanje“ za veštine kojima terapeut treba da ovlada kako bi formirao stabilan savez sa klijentom, koji predstavlja osnovu terapijskog rada.

Broj veština koje dobar psihoterapeut treba da savlada varira od jedne do druge terapijske škole. Za mnoge od njih je potrebno dugogodišnje iskustvo kako bi se usavršile, ali one najosnovnije odlike, koje će pomoći u pridruživanju pacijentu dolaze iz same ličnosti terapeuta. Uspešne terapeute odlikuje: autorefleksivnost, zainteresovanost, kognitivna kompleksnost, tolerancija prema protivurečnom, energija, prisutnost, strpljenje, empatija, otvorenost, ležernost i kreativnost.

 Ličnost psihoterapeuta  jako je bitna, a ne samo njegova stručnost. Naravno da je važan “sadržaj” terapije, ali je još važniji “proces”, tj. interpersonalni odnos između klijenta i terapeuta. Odnos je ono što leči i uvek je iznad puke primene naučenih tehnika i strategija.

John Burham opisuje relacionu refleksivnost kao “nameru, želju, procese i prakse kroz koje terapeuti i klijenti eksplicitno angažuju jedno drugo u koordiniranju svojih resursa, kako bi stvorili odnos sa terapeutskim potencijalom. Ovo uključuje iniciranje, reagovanje i razvijanje prilika koje se razmatraju, istražuju i sa njima eksperimentiše, kao i elaboriranje načina na koje se one međusobno odnose.”

Burhamova namera je bila da definisanjem ovog procesa potpomogne stvaranje pouzdanog kreativnog sredstva, koje će odnos, formiran između klijenta i terapeuta, zaista i učiniti terapeutskim.

U procesu rešavanja psihičkih problema na koje se klijent žali, terapeut pokušava da formuliše pitanja koja će korespondirati sa koherentnošću (ličnim sklonostima, porodičnim stilom, kulturnim vrednostima, itd.) pojedinca. Na taj način, terapeut praktično eksperimentiše sa različitim dijaloškim modalitetima, koji će mu biti od koristi tokom terapijskog procesa.

“Zagrevanje konteksta” predstavlja sve one načine na koje terapeut može da potpomogne “spremnost” u osobi sa kojom razgovara. Potrebno je obratiti pažnju na više stvari. Kada se postavljaju pitanja o promeni, nije svejedno da li ćemo  ih postaviti sa Ako se (željena promena dogodi) ili Kada se (željena promena dogodi), jer postoji razlika u stepenu sigurnosti, tj. nesigurnosti kod različitih individua. Nametanjem spremnosti za promenu, možemo izazvati distanciranje klijenta. Burham dalje ističe da je uvek potrebno da klijent bude siguran da su njegove želje saslušane i na odgovarajući način shvaćene. Kada je u pitanju pohvala klijenta, značajno je da ona bude prezentovana klijentu, na za njega prihvatljiv način, kako bi izbegli da ga dovedemo u nezgodnu situaciju, nečim što se ne uklapa u njegovo viđenje stvari.

Pitanje koje na brz i jednostavan način rasvetljava sklonosti pojedinca je sledeće: Jeste li emotivac, praktičar ili mislilac? Terapeut će tada biti u mogućnosti da sa klijentom radi na osvešćivanju i jačanju ostalih iskustvenih aspekata.

Kako bi terapijski kontekst učinio što prijemčiviji za klijenta, terapeut bi trebalo da ispita narativni stil, sklonosti i resurse klijenta, specifična značenja, koja se ne moraju poklapati sa doživljajima terapeuta, preferiranu reakciju na klijentove emocije, itd. Sve ove stvari potpomažu koordinaciju klijenta i terapeuta i pospešuju zajednički rad.

Kako izgleda psihoterapijski proces i na koji način se razlikuje od poveravanja bliskim osobama, kao i mnoge druge nedoumice koje se mogu javiti kada se odlučujemo da li da se obratimo terapeutu, ilustrovane su ovom fenomenalnom videu:

Koje je vaše mišljenje o odlasku kod psihoterapeuta? Ukoliko imate iskustva, podelite ih sa nama. Da li su ona pozitivna ili negativna?  

Kada nam se ne ispune očekivanja koja imamo, usledi razočarenje. Ljude različito pogađaju slične životne situacije. Neki će na sve načine pokušati da pobegnu od osećanja koje izazivaju neprijatnost, dok će se drugi sa njima suočiti i pokušati da nauče nešto novo iz tog iskustva. Nefunkcionalni modeli u suočavanju sa razočarenjem su raznoliki. Neki ljudi poriču da ih je određeni događaj pogodio. Oni će bežati od svojih osećanja, pa čak i od situacija koje ih mogu izazvati. Često će pribegavati zloupotrebi psihoaktivnih supstanci i alkohola ili će se odati promiskuitetnom ponašanju. Izbegavanje oduzima veliku količinu energije i onemogućava osobi da se suoči sa svojim osećanjima i nauči kako da se nosi sa njima. Drugi će, pak na osujećenost svojih očekivanja reagovati agresivno, tako što će svoje nezadovoljstvo usmeriti ka spoljašnjem svetu. Pošto odgovornost za svoje postupke u potpunosti prebacuju na druge, takođe neće biti u kontaktu sa sobom, pa samim tim neće moći ni da obrade emocionalni gubitak.

Moguća je i depresivna reakcija na razočarenje. Takve osobe će biti sklone da idealizuju izgubljeno, čime će obezvrediti svaku mogućnost nadoknade.

Postavlja se pitanje kako da izbegnemo ove nefunkcionalne obrasce kada nam se očekivanja ne ispune?

Tako što ćemo raditi na osvešćivanju vlastitih želja i potreba i prihvatanju autentičnih osećanja. To će nam omogućiti da dobijemo realniju sliku sebe. Svako osećanje koje imamo pojavljuje se sa razlogom i otkriva nam nešto značajno o dešavanjima u  našem unutrašnjem svetu. Čovek ne treba da se stidi da pokaže svoja osećanja. Što ih bolje upozna i shvati poruku koju mu šalju, to će lakše sagledati gde je “zakočilo”, pa nismo stigli do postavljenog cilja. Možda je u pitanju strategija, koju treba promeniti, možda treba preformulisati same ciljeve. A, možda se rukovodimo iracionalnim uverenjima, koja su suviše kruta i ograničavajuća.

Ne izbegavajući razočarenje, bolje upoznajemo sebe i stičemo jasniju sliku sopstvenih želja i mogućnosti. Na taj način sprečavamo mogućnost da živimo isprazne živote kao pasivni ravnodušni posmatrači.

Podelite sa nama vaše strategije koje primenjujete kada se razočarate u nekoga ili nešto? Kolika je vaša sposobnost tolerancije na frustraciju? Slobodno komentarišite, kako bismo razmenjivali iskustva i učili zajedno!

Pored pozitivnih efekata koje imaju društvene mreže u  smanjenju usamljenosti, podsticanju prosocijalnog ponašanja, deljenju svojih razmišljanja i interesovanja, treba istaći i one loše strane.

Svako preterano korišćenje virtuelne realnosti, udaljava nas od realnog života. Virtuelna realnost ne može biti surogat prave realnosti, već samo dopunska aktivnost. Iako korišćenje društvenih mreža podstiče mentalnu aktivnost, ono istovremeno smanjuje vreme za društvene aktivnosti, sportske i fizičke aktivnosti van kuće. Naravno, ništa ne može zameniti kontakt uživo, specifičnu atmosferu i razmenu energije i složenih emocija u socijalnom kontaktu.

Mlade generacije, koje odrastaju na modernim tehnologijama, gube na učenju socijalnih veština koje su im potrebne u stvarnom životu. U živom kontaktu se ne krijemo iza kompijutera i promišljamo poželjan odgovor, već moramo brzo da odreagujemo, a to se uči iz iskustva. Takođe, deca, čija se komunikacija najčešće vodi elektronskim putem imaju nisku tolereranciju na frustraciju, izbegavaju neprijatnosti i konflikte po svaku cenu, jer ne poseduju veštine potrebne za razrešavanje konfliktnih situacija, a koje vode razvoju ličnosti.

Sa druge srane, kako su profili korisnika društvenih mreža zapravo idealna slika našeg selfa, samim tim očekivanja koja imamo vezano za neku osobu koju treba lično da upoznamo su velika i teško ih je ispuniti. Ljudi imaju tendenciju da idealizuju osobu čiji profil prate i da projektuju u nju sopstvene želje i potrebe. Tu onda može doći ili do straha da ćemo biti odbijeni ili “raskrinkani“, kada nas neko zaista upozna sa svim našim manama i vrlinama, ili da se i sami razočaramo kada shvatimo da je osoba sa kojom se upoznajemo zapravo produkt naše idealizacije, i obrnuto. Iz tog razloga, mladi ljudi se danas najčešće zadržavaju na površnim odnosima, ne insistirajući da se prijateljstva iz virtuelnog sveta prenesu u stvarni.

Da li smatrate da komunikacija putem društvenih mreža nosi sa sobom više prednosti ili mana? Može li preterana upotreba društvenih mreža dovesti do asocijalnih obazaca ponašanja u stvarnom životu? Može li fejsbuk profil stvoriti pogrešnu sliku o drugima, ali i o nama samima i koje su posledice ove iskrivljene slike? Odgovarajte, pitajte i delite vaša iskustva i razmišljanja putem opcije Komentar!

Fenomen društvenih mreža izvršio je skoro revolucionarni uticaj na polju komunikacija. Stvorena je virtuelna realnost, koja omogućava ne samo bržu razmenu informacija, već i zadovoljavanje čitave hijerarhije ljudskih potreba.

Društvene mreže su vid socijalne platforme, koja stimuliše ljude na aktivnost i interakciju. Ljudska bića su rođeni lovci-sakupljači, sa izraženom potrebom za prikupljanjem novih informacija, njihovom obradom i integracijom u postojeći sistem znanja i verovanja o sebi, svetu i drugim ljudima. Naš mozak traži konstantnu stimulaciju, a društvene mreže itekako zadovoljavaju ljudsku radoznalost, aktiviraju instinkt sakupljača i obezbeđuju emocionalno zadovoljstvo kao nagradu. Psihološka istraživanja su pokazala da se pri korišćenju društvenih mreža u mozgu angažuju takozvani “centri za zadovoljstvo”, isti oni koji nam obezbeđuju osećaj prijatnosti, koji imamo prema stvarima poput hrane, seksa, novca i društvene prihvaćenosti. Luče se i veće količine dopamina i oksitocina, hormona povezanih sa ponašanjem koje vodi nagradi, zajedništvu i sigurnosti. Izračunato je da 10 minuta provedenih na socijalnim mrežama može dovesti do povećanja nivoa oksitocina i za 13%.

Jedna od najpopularnijih socijalnih mreža je Facebook. Korisnici ove društvene mreže u stanju su da satima proveravaju svoje notifikacije, dopunjavaju svoj profil i proveravaju koje su fotografije okačili njihovi prijatelji. Važno je biti u toku sa novim dešavanjima. Za pristalice ove socijalne platforme, ukoliko niste podelili svoj život na društvenoj mreži, on kao da se nije ni desio. Šta je to što ovaj medij čini toliko privlačnim, pa mu se stalno vraćamo? Šta nas to tera da lajkujemo, šerujemo i komentarišemo?

Psiholozi su došli do zaključka da ljudi posvećuju 30 – 40% razgovora na pričanje o sebi, a taj procenat u online komunikaciji raste i do 80%.

Kada pravimo facebook profil, imamo neograničeno vreme za samoprezentaciju. Možemo selektivno da pokazujemo one aspekte selfa, za koje smatramo da će se svideti drugima. Mi zapravo kreiramo idealnu sliku sebe, onako kako želimo da nas drugi vide. Psihološke studije pokazuju da dolazi do širenje zenica dok gledamo sopstveni profil, kao i do prijatnih osećanja, koja utiču na povećanje samopouzdanja. Takođe, prijatne emocije izazivaju i pozitivne reakcije drugih ljudi na naše postove.

Sa svakim lajkom određenog posta, fotografije, usluge ili proizvoda, specifičnog brenda, mi dajemo informacije o sebi. Kada bismo pratili sve aktivnosti prosečnog korisnika Facebook-a, mogli bismo da napravimo psihološki profil te osobe. Mogli bismo da spoznamo njegove potrebe, interesovanja, sistem vrednosti, pa čak i neke karakterne osobine.

Kada lajkujemo post, to ne činimo samo kako bismo potvrdili svoj identitet, več i iz želje da podelimo osećaj solidarnosti ili zajedništva. “Like“ je način da pokažemo prijatelju da cenimo i vrednujemo naše prijateljstvo, i da ga na ovaj način učvrstimo i pojačamo  bliskost. Ljudi imaju urođenu potrebu za zajedništvom i deljenjem realnosti, jer tek kroz odnos sa drugim, mi uspevamo da damo značenje sopstvenom iskustvu. Društvene mreže mogu da budu način  pokazivanja “virtuelne empatije”, saosećanja sa tuđim bolom i nepravdom i indikator su empatije i u realnom svetu.

Naravno, lajkujemo određene sadržaje i iz čisto praktičnih razloga, kada želimo da dobijemo neki proizvod na akciji, kupon, vaučer, da učestvujemo u takmičenju, očekujući da budemo nagrađeni.

Što se tiče “šerovanja“, tu opet dolazi do aktivacije naših centara za zadovoljstvo. Kako smo društvena bića, sama misao  “o deljenju“ aktivira pomenute centre.

Mario Pilar, marketinški stručnjak i preduzetnik, podelio je u svojim radovima sledeće zanimljivo istraživanje „New York Times“-a  koje je pokazalo kojih su 5 glavnih razloga za šerovanje na Facebook-u:

• “Kako bismo podelili zanimljiv ili značajan sadržaj sa drugima. 49% ispitanika je reklo da šerovanje omogućava da podele sa drugima proizvode koji im se dopadaju i čak promene nečije mišljenje o njima i podstaknu ih na akciju,
• Da bismo pokazali drugima ko smo mi. 68% ispitanika je odgovorilo da šeruju stvari kako bi drugi ljudi bolje razumeli kakvi su oni i šta vole,
• Kako bi razvijali i održavali veze. 78% ispitanika reklo je da im šerovanje pomaže da se povežu sa ljudima sa kojima bi inače teško ostali u kontaktu,
• Zarad osećaja ispunjenosti. 69% ljudi reklo je da šeruju sadržaj jer im to pruža osećaj da su deo nečega,
• Da bismo informisali druge o stvarima do kojih nam je stalo. 84% ispitanika šeruje jer je to dobar način da podrže teme do kojih im je stalo ili nešto u šta veruju.“

Kada je reč o ostavljanju komentara, oni pomažu ljudima da se osećaju manje usamljenim. Komentar je složeniji nivo komunikacije od lajka, i omogućava veću međuljudsku povezanost. Deljenje zajedničkih vrednosti i interesovanja sa drugima pojačava povezanost. Takođe, čitanje komentara na različite teme, pomaže nam da procesuiramo  informacije i razmotrimo različita gledišta pre nego što formiramo sopstveni stav. Komentari su jaki emocionalni pokretači i mogu da izazovu kako prijatne, tako i neprijatne emocije. Svakako, na društvenoj mreži imamo izbor koga ćemo pratiti, a koga ne, uvek možemo izbrisati komentar koji je neko postavio na našu stranicu, ukoliko nam ne odgovara, prijaviti korisnika koji ostavlja uvredljive i agresivne komentare, uz mogućnost blokiranja tog pojedinca, čime je onemogućen da pristupi našem profilu, ili da nam ostavi poruku.

Koliko vremena vi provodite na društvenim mrežama? Koje sadržaje lajkujete i šerujete? Da li volite da učestvujete u onlajn debatama? Podelite sa nama vaše iskustvo.