Kada sam završila osnovne studije iz etnologije i antropologije, došlo je na red i pitanje zapošljavanja. Tokom studija, moja jedina preokupacija su bili ispitni rokovi, i nije mi ni padalo na pamet da razmišljam da treba posle negde i da se zaposlim u struci. Onako, još idealistički, potiskivala sam ta pitanja egzistencijalne prirode, govoreći sebi da će se već nešto rešiti, tj.da će pasti sa neba. Pogrešno!
Sa druge strane, psihologija me je, u najširem smislu oduvek zanimala. Čitala sam razne članke iz popularne psihologije kao i stručnu literaturu, još od srednje škole. Dvoumila sam se između studija psihologije i antropologije. Sticajem okolnosti, odluka je pala na antropologiju. Međutim, svi predmeti koje sam slušala su bili više ili manje prožeti psihološkim pristupima. Nauka o čoveku, ne može biti lišena upoznavanja sa psihičkim procesima, bilo na kolektivnom ili individualnom planu. Kao, obaveznu literaturu, čitala sam radove Frojda, Junga, Froma, Eriksona, Rut Benedikt, Margaret Mid, i mnoge druge, a kao izborni predmet sam izabrala psihopatologiju, koju je držala profesorka dr Zorka Lopičić.
Pošto je jedini posao koji sam u tom trenutku mogla da nađem bio rad u prodaji, sve više sam se nosila mišlju o nastavku školovanja. Klinička psihologija je počela sve više da me zanima. Javila mi se želja, koja je vremenom postajala sve jača, da bih vremenom mogla da se bavim psihoterapijom. Imala sam prilike da iskusim kako je to biti “pacijent“, a smatrala sam da imam dovoljno smisla i empatije da se obučim za drugu ulogu u terapijskom odnosu. Počela sam da se raspitujem o različitim terapeutskim školama ili orjentacijama. Sa psihoanalitičkom psihoterapijom sam već bila upoznata iz pozicije klijenta i bila mi je jako privlačna, međutim bila sam sklonija orjentaciji koja je okrenuta lociranju nefunkcionalnih obrazaca u svakodnevnoj komunikaciji sa bliskim osobama.
Posle duže analize svih faktora, izabrala sam sistemsku porodičnu terapiju kao referentni okvir.
Prve dve godine edukacije protekle su u izučavanju teorijskih postavki odabrane psihološke škole. Bila sam u grupi koja je, najvećim delom opstala do treće godine edukacije, zadovoljivši se sa zvanjem porodičnog savetnika. U početku mi je bilo prijatno u grupi. Učili smo nove termine, postavke i istorijat razvoja sistemske terapije kroz modernu i postmodernističku misao. Bilo je zabavno, jer nam je sve bilo novo. Učili smo teoriju i dobijali grupne zadatke. Međutim, vremenom je počelo da se oseća nezadovoljstvo unutar grupe. Svako je imao svoje viđenje kako bi edukacija trebalo da se odvija i to se odrazilo ne samo na jedinstvo, več i na snagu grupe.
Mislila sam da će svaki pojedinac moći da koristi grupu budućih kolega za svoj lični razvoj, kako bi na kraju edukacije bio spreman da se uhvati u koštac sa potrebama Drugog. Nažalost, do toga nije došlo. Primetila sam da ne postoji neko preterano razumevanje ili empatija za bilo koji lični problem ili emotivno stanje pojedinca, koji bi rešio da ih podeli u grupi. Ovde ne govorim o mentorima. Nije bilo adekvatnog feed-back-a od strane grupe. Ono što je meni pomagalo u takvoj atmosferi je što sam se na edukaciji skoncentrisala na predavanja i primere iz prakse, da bih nakon toga sa svojim terapeutom proradila zbunjujuća ili negativna emocionalna stanja iz tog perioda.
Ima više stvari koje su me za te dve godine privukle porodičnoj terapiji. Ovde ću govoriti o terminima, ličnostima i gledištima koji su mi bili od ključne važnosti za formiranje svesti o sebi kao budućem porodičnom terapeutu. Na prvom mestu bi se mogao naći jedna od važnijih postavki sistemskog diskursa, a to je cirkularna kauzalnost. Tako sveža u odnosu na “okrivljujuću“ linearnu. Gledište po kome promenljiva predstavlja uzrok, ali deluje i kao posledica, primenjena na porodični sistem, stavlja akcenat na obostranost odnosa u porodici, na međusobnu uslovljenost i uzajamni uticaj njenih članova.
Porodični terapeut koji je na mene ostavio snažan utisak tokom prve dve godine edukacije je svakako Salvador Minučin. Ono što me je kod njega fasciniralo jeste sposobnost da iz ekspertske pozicija efikasno barata strukturalnim tehnikama, neugrožavajući pritom stabilnost odnosa između klijenta i terapeuta. Izuzetno harizmatična i ekspresivna persona. Minučin na najbolji način koristi sopstveni „self“ kako bi isprovocirao porodični sistem i doveo do promene, uspešno balansirajući sa stepenom pridruženosti koji izgrađuje sa svakim članom porodice ponaosob.
Kada su u pitanju tehnike sistemske psihoterapije, istakla bih cirkularna pitanja Milanske škole, koja olakšavaju terapeutu vođenje seanse. Ono što mi se dopalo kod ove tehnike je njena dvostuka uloga. Cirkularna pitanja omogućavaju prikupljanje velikog broja informacija, ali su istovremeno i dobra strateška intervencija, jer neminovno otvaraju i razrađuju značajne teme.
Na drugoj godini sam se upoznala sa postmodernističkim orjentacijama u porodičnoj terapiji i tu mi se jako dopala narativna terapija iz razloga što terapeut više ne deluje iz ekspertske pozicije. Tokom prve godine studija sam često razmišljala kako ne bih mogla da nastupim sa porodicom iz pozicije „znanja“. Mislila sam se, šta ću ja sada to znati bolje nego oni sami, sem u situacijama velike umreženosti članova ili kada su u pitanju bolesti zavisnosti, gde su neophodne strukturalne intervencije?
Ideja o delovanju iz pozicije „radoznalosti“, gde terapeut i klijent zajednički istražuju dominantni, problemom zasićeni narativ, postepeno ga dekonstruišu, a onda stvaraju nove, alternativne priče, je u potpunosti odgovarala mom ličnom pogledu na terapijski proces. Pitanja za dekonstrukciju, za otvaranje prostora, pitanja o preferencijama, za razvoj priče i pitanja o značenju su intervencije narativne terapije, koju ja zamišljam kao ponovno slaganje slagalice, u kojoj treba zameniti one delove koji se savršeno ne uklapaju. Dekonstrukcijom narativa, mi zapravo tražimo te neadekvatne spone. Pomenula bih ovim putem i tehniku eksternalizovanja simptoma, po meni jako moćnu tehniku narativne terapije, iz razloga što je u službi vraćanja moći pojedincu, koji se u tom trenutku oseća krajnje bespomoćno, jer je preplavljen simptomima.
Na trećoj godini, našla sam se u novoj, većoj grupi. Neko vreme se nisam osećala prijatno u njoj, jer se nas par iz prethodne sada našlo u manjini. Nisam mogla da se iz prve uklopim u dinamiku ove grupe, koja je bila naprednija u odnosu na našu. U ovom kontekstu, naprednija se odnosi na praktičan rad članova u oblasti psihijatrije i psihoterapije.
Ja nisam imala nikakvu praksu i još uvek je nemam na trećoj godini. Pošto radim u prodaji u smenama i vikendom, jedva sam uklapala i samu edukaciju u haotični raspored sa tri smene.
Vremenom se situacija popravila. Zbližila sam se sa ostalim članovima grupe kroz zajednički rad i nisam više imala utisak da zaostajem za drugima. Što se tiče plana i programa, moja jedina zamerka je što je praktičnom radu trebalo dati više prostora. Obrađivali smo interesantene teme, kao što su: rodno senzitivni pristup porodičnoj terapiji, kulturološki pristup, sistemska individualna terapija, narativna terapija parova, praksa iz etičke perspektive, i za mene možda najznačajnija relaciona refleksivnost i razvoj terapijskog odnosa.
John Burham opisuje relacionu refleksivnost kao „nameru, želju, procese i prakse kroz koje terapeut ii klijenti eksplicitno angažuju jedno drugo u koordiniranju svojih resursa, kako bi stvorili odnos sa terapeutskim potencijalom. Ovo uključuje iniciranje, reagovanje, i razvijanje prilika koje se razmatraju, istražuju i sa njima eksperimentiše, kao i elaboriranje načina na koje se one međusobno odnose.“ Burhamova namera je bila da definisanjem ovog procesa potpomogne stvaranje pouzdanog kreativnog sredstva koje će odnos, formiran između klijenta i terapeuta, zaista i učiniti terapijskim. Način da se to postigne, Burham vidi u eksplicitnom uključivanju klijenata u kreiranje terapije koju dobijaju.
Kada su mi prijatelji i poznanici izlagali neki problem ili želeli da se sa mnom posavetuju, pokušavala sam da formulišem pitanja koja će korespondirati sa koherentnošću (ličnim sklonostima, porodičnim stilom, kulturnim vrednostima, itd.) pojedinca. Na taj način sam praktično eksperimentisala sa različitim dijaloškim modalitetima, koji će mi kasnije, u radu sa klijentima, biti od koristi.
Ideje koje su mi se dopale su sledeće: „Zagrevanje konteksta“ predstavlja sve one načine na koje terapeut može da potpomogne „spremnost“ u osobi sa kojom razgovara. Potrebno je obratiti pažnju na više stvari. Kada se postavlja pitanje o promeni, nije svejedno da li ćemo ih postaviti sa Ako se (željena promena dogodi) ili Kada se (željena promena dogodi), jer postoji razlika u stepenu sigurnosti, tj. nesigurnosti kod različitih individua. Nametanjem spremnosti za promenu, možemo izazvati distanciranje klijenta.
Takođe, slažem se sa Burhamovim mišljenjem da je uvek potrebno da klijent bude siguran da su njegove želje saslušane i na odgovarajući način shvaćene. Kada je u pitanju pohvala klijenta, značajno je da ona bude prezentovana klijentu na za njega prihvatljiv način, kako bi izbegli da ga dovedemo u neprijatnu situaciju nečim što se ne uklapa u njegovo viđenje stvari. Najiinteresantnije mi je viđenje o različitim modalitetima terapije koji su orjentisani ka različitim ljudskim sklonostima. Nisam ni bila svesna da pitanje: Jeste li emotivac, praktičar ili mislilac?“ ima za samu terapiju. Na taj način spoznajemo sklonosti pojedinca i radimo na osvešćivanju i jačanju ostalih iskustvenih aspekata.
Kako bi terapijski kontekst učinio što prijemčivijim za klijenta, terapeut treba da ispita narativni stil, sklonosti i resurse klijenta, specifična značenja, koja se ne moraju poklapati sa doživljajem terapeuta, preferiranu reakciju na klijentiove emocije, itd. Pitanje koje bih istakla, jer smatram da je ključno u terapijskom odnosu je sledeće: “Da li pričamo o temama koje su vama važne, na način koji je od koristi i tempom koji je OK?“ Još jedna važna stavka je obraćanje pažnje na vremenski okvir klijenta, jer se i on, takođe može razlikovati od našeg poimanja vremena.
Treću godinu edukacije doživljavam kao neku vrstu prelaznog perioda. Period mog preispitivanja da li da nastavim sa edukacijom i da li mislim da mogu da pratim grupu, čiji članovi imaju višegodišnju praksu? Nisam odustala, nastavila sam, ali su ostala i pitanja: Da li ću moći da se bavim psihoterapijom? Kako ću uspeti u tome? Da li ću moći da volontiram negde i steknem iskustvo? Da li ću kao antropolog/psihoterapeut ikada uspeti negde da se zaposlim? Sa tim pitanjima sam krenula na četvrtu godinu edukacije.
Četvrta godina je bila namenjena praktičnoj primeni različitih pristupa iz sistemske porodične terapije. Vežbali smo naučene tehnike putem role-play-a uz superviziju mentora, snimali seanse sa svojim klijentima i analizirali ih, gledali snimke sa terapija eminentnih porodičnih terapeuta, itd. Te vežbe su mi bile od velike pomoći, jer sam kroz njih naučila kako da vodim seansu i ostanem fokusirana na proces. Kako da na odgovor klijenta odmah reagujem feedback-om. Kako da se na najbolji način pridružim klijentu, adekvatno formulišem pitanja, ne dovodim u pitanje autentičnost emotivnog stanja koje klijent donosi na terapiju, potvrđujem svaki njegov napor ka promeni i uvek iznova procenjujem odnos „sada i ovde“ na relaciji terapeut-klijent.
Na četvrtoj godini već uveliko čitam knjige I. Jaloma, koji je, pored Sarvadora Minučina ostavio snažan utisak na mene. Njegove knjige su pravi mali priručnici za buduće terapeute. U svom delu „Čari psihoterapije“ formulisao je sledeće viđenje psihoterapije: „Kroz ove stranice, savetujem studente da ne shvataju izabrani psihoterapijski modalitet kao sektu i predlažem im terapijski pluralizam u kojem se efikasne intervencije crpe iz nekoliko različitih terapijskih pristupa.“
Ono što mi se takođe sviđa u Jalomovom radu je njegova osetljivost na egzistencijalistička pitanja, koja je svaki čovek, barem jednom u životu sebi postavio. „Četiri krajnje zabrinutosti“, kako ih Jalom naziva, konstantno su prisutne u ljudskim životima, a to su izolacija, smisao života, sloboda i smrt. Svaki terapeut bi morao da poveća osetljivost na ulogu ovih egzistencijalističkih pitanja u ljudskim očajanju.
Sada me čekaju diferencijalni ispiti i rad pod supervizijom. Odavno sam započela sa ličnom terapijom. Polako. Verujem da će se sve već nekako složiti. 2011-ta je u toku…