Sa dolaskom Nove Godine često se bavimo postavljanjem nekih odluka, a da ni sami ne znamo koliko su one ukorenjene u nama i koliko ograničavamo slobodu sopstvenih izbora?

Skoro sam gledala jako zanimljiv podkast Agelasta, u kome je gostovala Sara Kuburić, autor knjige : “Na meni je”, gde je otvorila temu egzistencijalne psihoterapije. Svakako ću ispod teksta ostaviti link ka podkastu, a ovde zabeležiti neke koncepte, koji bi služili kao mapa ka istraživanju u kojoj meri živimo egzistencijalno ispunjen život?

Na prvom mestu, Sara otvara temu selfa sa stanovišta Kjerkegora, koji smatra da je self ili sopstvo utemeljeno u nužnosti i mogućnosti. Neke stvari poput rođenja, smrti i prošlosti ne možemo promeniti, niti ih izbeći, ali postoji i čitav prostor onoga što se nije desilo, a moglo bi i to je polje kreativnosti i slobode.  Za razliku od esencijalizma, egzistencijalizam posmatra self fluidno, u stalnom nastajanju u okvirima nužnosti. Kako Sartr kaže: “ Prvo postojiš, pa tek onda stvaraš suštinu.” Ako bismo se pogledali u ogledalu, mogli bismo samo reći da smo to mi u ovom trenutku, smatra Kjerkegor, jer se sopstvo odvija u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Na izgradnju selfa, nadovezuje se tema slobode. Sartr smatra da smo osuđeni na slobodu, koje se plašimo. Ne možemo  izbeći donošenje odluka, ali zato sami sebi možemo umanjiti stepen lične slobode. Stepen slobode usko je povezan sa stepenom odgovornosti, te je “ispravna odluka“, samo ona za koju preuzimamo odgovornost. Što više strepimo pred brojnošću mogućih izbora, više ćemo preuzimati ono što nam se “servira”, i tako birati sopstvena ograničenja.

“Kada prestanemo da se osećamo slobodno, prestajemo da budemo ljudi”, ističe V.Frankl.

Dakle, za smislom tragamo u okvirima nužnosti. U ovom trenutku, značajno bi bilo uvesti Hajdegerov pojam “dazajn”, što u prevodu znači “biti u svetu”. Mi ne postajemo ličnost u vakuumu. Ne možemo postojati bez sveta. Self se konceptualizuje u sadejstvu sa spoljašnjim faktorima.

Da li je smisao dovoljan, pitaju se egzistencijalisti?

Sara nam nudi četiri pitanja koja nam mogu otkriti u kojoj meri živimo egzistencijalno ispunjen život:

• Ja sam ovde, “ bačen u postojanje”, ali mogu li da budem ovde? Postavlja se pitanje imamo li dovoljno sigurnosti i zaštite kao bismo mogli da osećamo da zaista postojimo?

Fizički smo svakako tu, jer nismo imali izbora da se rodimo, ali da bi smo bili autonomni, potrebno je dovoljno podrške i prostora da se zaista možemo razvijati u psihološkom smislu. Rane trauma to svakako otežavaju. Bez samoodržanja, neće se javiti radoznalost ka istraživanju. U okolnostima gde se trauma normalizuje, potreba za samoodržanjem je visoka i ne ide se ka nivou samoaktualizacije.

• Dobro, ovde sam, ali da li mi se to sviđa? Da li želim da budem ovde? Postoji li vrednost, ima li povezanosti, koje bi ovom mestu dale smisao?
• Mogu li biti svoj/a? Imam li dopuštenje od sebe i drugih meni važnih ljudi?

Ovde se vraćamo na iluziju o samodovoljnosti i na neophodnost ogledanja od strane značajnih ljudi. Psihološki funkcionišemo tako, da nam je neophodno da nam drugi vrate naš doživljaj, da nam kažu: “Da, prepoznajem da si to ti, vidim te.” Takođe je važno i da sami sebi damo dozvolu da budemo ono što osećamo da jesmo.

• Ima li smisla moj život? Šta to život traži od mene, da bi to kako sam odgovorio životu bilo smisleno?

U ovim pitanjima se krije koncept autentičnog života i koliko ga je teško živeti. Hajdeger autentičnost izvodi iz nemačke reči koja znači “pripadanje ili pripadati”, tako da biti autentičan podrazumeva donošenje odluka koje su ukorenjene u nama i za koje preuzimamo odgovornost. U podkastu možete poslušati tri primera koje Sara elaborira kako bi oslikala različite slučajeve egzistencijalne krize, dožiljaja da smo “izgubili sebe” i da zapravo i ne znamo ko smo. Egzistencijalisti prepoznaju tri uzroka gubitka sebe, a to su : događaji koji menjaju život, naučena ponašanja i rigidna porodična pravila.

Svaka odluka koju donesemo vodi nas bliže nama ili nas udaljava od nas samih. Zato je samoizdaja suptilan proces, posledica niza samoporažavajućih odluka. Da bismo živeli autentičan život, moramo da osvestimo okolnosti u kojima se nalazimo, da ih razumemo. Da poznajemo očekivanja koje društvo i porodica imaju od nas, te da budemo motivisani da ih preispitujemo, da budemo radoznali da razlučimo šta nam od onoga što nam se  servira zaista odgovara, a šta ne. Vrlo ambiciozan zadatak, zar ne?

Davanje odgovora na ova četiri pitanja predstavlja celoživotni zadatak. Sloj, po sloj, svako od nas može preispitivati narative o sebi. Kako je self fluidan, postavlja se pitanje ne samo šta jesmo, već šta sve možemo biti?

Šta su naže vrednosti i naš moral? Zašto? Da li su naše misli i naša delanja usklađeni, ili je kognitivna disonanca velika? Da li zaista verujemo u ono što prezentujemo kao sopstvene vrednosti, ili to radimo iz „trebanja“ i „moranja“? Koliko se u odnosima sa drugima pretvaramo i zašto to radimo? Koji su to psihološki konflikti u nama i  na koji način ih razrešavamo?

Ukoliko smo se preidentifikovali sa određenom ulogom  ili svoj identitet posmatramo previše usko, ukoliko imamo poriv da po svaku cenu budemo prihvaćeni od određene društvene grupe, možemo izgubiti sebe.

Paradoksalno „osećati se izgubljeno“ ume da bude manje zahtevno, jer osoba ne preuzima odgovornost. Osvajanje slobode iziskuje nežnost prema sebi, strpljenje i hrabrost, ali kada po prvi put doživimo ukorenjenost u sebi, taj osećaj je toliko ispunjujuć, da postaje pogonsko gorivo za dalji rad.

Zavšiću ovaj tekst rečima Kjerkegora, kojima je Sara započela svoju knjigu: “Usuditi se znači samo na trenutak izgubiti sebe, ne usuditi se znači zauvek izgubiti samog sebe.“

Link ka podkastu: https://youtu.be/nH7KuOzPeQY?si=QwZmWnLlgebnC_5u

Skoro sam gledala emisiju “Agape“ u kojoj je gostovala dr Zorica Tomić, a tema je bila njena nova knjiga “Knjiga o ćutanju“. Iznete su zanimljive teze i na mene je ostavila veliki utisak, jer sam počela da razmišljam o tome koliko smo preplavljeni „bukom“ u ovoj našoj zapadnoj kulturi i koliko je svakodnevna komunikacija postala jednosmerna i površna, a javne rasprave lišenje uvažavanja i kriterijuma vrline. „Ne znamo kada da ćutimo, kada da oćutimo, kada da saslušamo, a kada da priznamo sebi da i ne znamo baš dovoljno o temi o kojoj diskutujemo“, istakla je Zorica Tomić.

Podeliću sa vama ideje koje smatram važnim, a čiji će značaj prepoznati svi oni koji žele da porazmisle na koji način komuniciraju i koliko vremena troše, kako ne bi ostali van glavnih tokova nametnutih komunikacijskih polja.

Bića smo koja govore, koja se iskazuju u govoru i tako potvrđuju svoje mesto u svetu i društvenom uređenju kome pripadaju.

Pritisak racionalnosti u Zapadnoj kulturi tera nas da sve izanaliziramo, kvantifikujemo, izmerimo, da učinimo dostupnim, izloženim. Čovek zapadne kulture je eksploatator, onaj koji osvaja prirodu i iskazuje svoju moć nad njom. Onaj koji svet čini transparentnim, naročito u eri informatičkih tehnologija.

Zorica Tomić ističe da je suštinska razlika između istočnjačkih kultura u odnosu na zapadne u tome što one ne žele da ispolje moć nad prirodom, već da pronađu modele   po kome se može živeti u saglasnosti sa prirodom.

Reči imaju moć. Svi smo se više puta uverili u životu da je reč britkija od sablje, da ume da boli. Reći su instrument u odmeravanju pozicija moći. Poenta je nadvladati sagovornika, ne nužno saslušati ili razumeti.

(more…)

Zdravstvena psihologija se definiše kao„skup specifičnih, obrazovnih, naučnih i stručnih doprinosa psihologije, kao zasebne discipline unapređenju i održavanju zdravlja, sprečavanju i lečenju bolesti, te uočavanju etioloških i dijagnostičkih odnosa zdravlja, bolesti i pratećih smetnji.“(Matarazzo, 1980.)

Svi smo već upoznati sa pojmom stresa koji je ušao u rečnik svakodnevnice. Ne možemo ga izbeći sve i da hoćemo. Određena količina stresa se pokazala kao neophodna šansa za razvoj ličnosti i postizanje zadovoljstva, ali šta raditi sa kontinuiranim svakodnevnim stresom vezanim za pritiske na poslu i različita očekivanja koja nose socijalni kontakti.

Folkman i saradnici su izdvojili različite koping strategije i svrstali ih u dve grupe. Prva grupa strategija su one koje su orjentisane na problem. Čine je konstruktivne aktivnosti u vezi stresnog događaja, i primenjuju se onda kada je problem rešiv. To je na prvom mestu strateško prevladavanje stresne situacije, ulaganje napora da se situacija preokrene u našu korist, traženje socijalne podrške, porodice, prijatelja, društvenih grupa sa sličnim problemima, itd.

Drugu grupu koping strategija čine one aktivnosti koje su usmerene na emocije, tj. na prevladavanje emocionalne posledice stresora. One se koriste ukoliko je problem nerešiv. To bi bile sledeće strategije: uspostavljanje samokontrole, pokušaj da se osećamo bolje u pogledu stresne situacije. Distanciranje, time out u neuspešnim naporima, pronalaženje pozitivnih značenja stresnog iskustva, a minimiziranje negativnih, prihvatanje odgovornosti za ličnu ulogu u stresnoj situaciji, izbegavanje stresora (alkohol, pušenje, lekovi).

U ponudi su i različite tehnike koje pomažu čoveku da se opusti, obradi nezdrave emocije i pronađe nove  zdravije načine u borbi sa stresorima. To su masaža, meditacija, autogeni trening i druge tehnike relaksacije, zdrava ishrana, dovoljno sna, bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, hobijem, biofeedback, hipnoza, terapija pokretom oka EMDR i  drugi različiti oblici psihoterapije.

(more…)