Sa dolaskom Nove Godine često se bavimo postavljanjem nekih odluka, a da ni sami ne znamo koliko su one ukorenjene u nama i koliko ograničavamo slobodu sopstvenih izbora?
Skoro sam gledala jako zanimljiv podkast Agelasta, u kome je gostovala Sara Kuburić, autor knjige : “Na meni je”, gde je otvorila temu egzistencijalne psihoterapije. Svakako ću ispod teksta ostaviti link ka podkastu, a ovde zabeležiti neke koncepte, koji bi služili kao mapa ka istraživanju u kojoj meri živimo egzistencijalno ispunjen život?
Na prvom mestu, Sara otvara temu selfa sa stanovišta Kjerkegora, koji smatra da je self ili sopstvo utemeljeno u nužnosti i mogućnosti. Neke stvari poput rođenja, smrti i prošlosti ne možemo promeniti, niti ih izbeći, ali postoji i čitav prostor onoga što se nije desilo, a moglo bi i to je polje kreativnosti i slobode. Za razliku od esencijalizma, egzistencijalizam posmatra self fluidno, u stalnom nastajanju u okvirima nužnosti. Kako Sartr kaže: “ Prvo postojiš, pa tek onda stvaraš suštinu.” Ako bismo se pogledali u ogledalu, mogli bismo samo reći da smo to mi u ovom trenutku, smatra Kjerkegor, jer se sopstvo odvija u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Na izgradnju selfa, nadovezuje se tema slobode. Sartr smatra da smo osuđeni na slobodu, koje se plašimo. Ne možemo izbeći donošenje odluka, ali zato sami sebi možemo umanjiti stepen lične slobode. Stepen slobode usko je povezan sa stepenom odgovornosti, te je “ispravna odluka“, samo ona za koju preuzimamo odgovornost. Što više strepimo pred brojnošću mogućih izbora, više ćemo preuzimati ono što nam se “servira”, i tako birati sopstvena ograničenja.
“Kada prestanemo da se osećamo slobodno, prestajemo da budemo ljudi”, ističe V.Frankl.
Dakle, za smislom tragamo u okvirima nužnosti. U ovom trenutku, značajno bi bilo uvesti Hajdegerov pojam “dazajn”, što u prevodu znači “biti u svetu”. Mi ne postajemo ličnost u vakuumu. Ne možemo postojati bez sveta. Self se konceptualizuje u sadejstvu sa spoljašnjim faktorima.
Da li je smisao dovoljan, pitaju se egzistencijalisti?
Sara nam nudi četiri pitanja koja nam mogu otkriti u kojoj meri živimo egzistencijalno ispunjen život:
- Ja sam ovde, “ bačen u postojanje”, ali mogu li da budem ovde? Postavlja se pitanje imamo li dovoljno sigurnosti i zaštite kao bismo mogli da osećamo da zaista postojimo?
Fizički smo svakako tu, jer nismo imali izbora da se rodimo, ali da bi smo bili autonomni, potrebno je dovoljno podrške i prostora da se zaista možemo razvijati u psihološkom smislu. Rane trauma to svakako otežavaju. Bez samoodržanja, neće se javiti radoznalost ka istraživanju. U okolnostima gde se trauma normalizuje, potreba za samoodržanjem je visoka i ne ide se ka nivou samoaktualizacije.
- Dobro, ovde sam, ali da li mi se to sviđa? Da li želim da budem ovde? Postoji li vrednost, ima li povezanosti, koje bi ovom mestu dale smisao?
- Mogu li biti svoj/a? Imam li dopuštenje od sebe i drugih meni važnih ljudi?
Ovde se vraćamo na iluziju o samodovoljnosti i na neophodnost ogledanja od strane značajnih ljudi. Psihološki funkcionišemo tako, da nam je neophodno da nam drugi vrate naš doživljaj, da nam kažu: “Da, prepoznajem da si to ti, vidim te.” Takođe je važno i da sami sebi damo dozvolu da budemo ono što osećamo da jesmo.
- Ima li smisla moj život? Šta to život traži od mene, da bi to kako sam odgovorio životu bilo smisleno?
U ovim pitanjima se krije koncept autentičnog života i koliko ga je teško živeti. Hajdeger autentičnost izvodi iz nemačke reči koja znači “pripadanje ili pripadati”, tako da biti autentičan podrazumeva donošenje odluka koje su ukorenjene u nama i za koje preuzimamo odgovornost. U podkastu možete poslušati tri primera koje Sara elaborira kako bi oslikala različite slučajeve egzistencijalne krize, dožiljaja da smo “izgubili sebe” i da zapravo i ne znamo ko smo. Egzistencijalisti prepoznaju tri uzroka gubitka sebe, a to su : događaji koji menjaju život, naučena ponašanja i rigidna porodična pravila.
Svaka odluka koju donesemo vodi nas bliže nama ili nas udaljava od nas samih. Zato je samoizdaja suptilan proces, posledica niza samoporažavajućih odluka. Da bismo živeli autentičan život, moramo da osvestimo okolnosti u kojima se nalazimo, da ih razumemo. Da poznajemo očekivanja koje društvo i porodica imaju od nas, te da budemo motivisani da ih preispitujemo, da budemo radoznali da razlučimo šta nam od onoga što nam se servira zaista odgovara, a šta ne. Vrlo ambiciozan zadatak, zar ne?
Davanje odgovora na ova četiri pitanja predstavlja celoživotni zadatak. Sloj, po sloj, svako od nas može preispitivati narative o sebi. Kako je self fluidan, postavlja se pitanje ne samo šta jesmo, već šta sve možemo biti?
Šta su naže vrednosti i naš moral? Zašto? Da li su naše misli i naša delanja usklađeni, ili je kognitivna disonanca velika? Da li zaista verujemo u ono što prezentujemo kao sopstvene vrednosti, ili to radimo iz „trebanja“ i „moranja“? Koliko se u odnosima sa drugima pretvaramo i zašto to radimo? Koji su to psihološki konflikti u nama i na koji način ih razrešavamo?
Ukoliko smo se preidentifikovali sa određenom ulogom ili svoj identitet posmatramo previše usko, ukoliko imamo poriv da po svaku cenu budemo prihvaćeni od određene društvene grupe, možemo izgubiti sebe.
Paradoksalno „osećati se izgubljeno“ ume da bude manje zahtevno, jer osoba ne preuzima odgovornost. Osvajanje slobode iziskuje nežnost prema sebi, strpljenje i hrabrost, ali kada po prvi put doživimo ukorenjenost u sebi, taj osećaj je toliko ispunjujuć, da postaje pogonsko gorivo za dalji rad.
Zavšiću ovaj tekst rečima Kjerkegora, kojima je Sara započela svoju knjigu: “Usuditi se znači samo na trenutak izgubiti sebe, ne usuditi se znači zauvek izgubiti samog sebe.“
Link ka podkastu: https://youtu.be/nH7KuOzPeQY?si=QwZmWnLlgebnC_5u