Energetski usponi i padovi, praćeni emocionalnim doživljajima sreće, radosti, ushićenja u smeni sa doživljajem tuge, ravnodušnosti, ili čak očaja, nisu rezervisani samo za tzv. poremećaje raspoloženja. Nema uspona bez pada i obrnuto, to su dva lica istog novčića.

Psihološki razvoj u sebi nosi krizu. Stalno smo u procesu izgradnje i razgradnje i svi aspekti naše ličnosti su u igri ( i ja vredna i kreativna i ja lenja i malodušna; ona koja je oprezna i ona koja je spremna na rizik.. ).

Sve smo to mi i sasvim je normalno da prolazimo kroz različite faze i da se menjamo, kao što se će se menjati zahtevi okoline koja nas okružuje.
Naravno da postoje individualne razlike koje se tiču same amplitude smene više i niže energije i intenziteta emocionalnih doživljaja, ali pošto smo dualna bića, ta amplituda mora da postoji, inače životarimo.

Život je poput otkucaja srca. Kada pogledamo grafički zapis električnih potencijala srčanog mišića (EKG), ulazak u ravnu liniju je najveća opasnost. Niko nije lišen emocionalnih turbulencija, samo se o tome dovoljno ne priča.

Na nama je da iznađemo najadekvatniji način kako da se nosimo sa tim burama, da ih prihvatimo kao sastavni deo života i budemo prijatelj sa sobom i svim onim aspektima, koji su gradivno tkivo našeg identiteta.

Prednovogodišnji tekst za sve one koji sosećaju sa drugima, ali ne uspevaju da neguju blagonaklon i podržavajući odnos sa sobom.

Zašto nam je toliko teško da saosećamo sa sobom? Da budemo blagi prema sebi i prihvatajući prema sopstvenim greskama?

Umemo da podržimo prijatelja/partnera u trenucima lične krize i neuspeha, budemo brižni i razumevajući, a sa druge strane sebe tretiramo kao najvećeg neprijatelja.

Dr Kristin Neff i Dr Chris Germer, bave se istarživačkim radom na ovom polju, a osmislili su i specifičan program u kome na praktičan način pomažu ljudima da izgrade i ojačaju sposobnost saosećanja sa sobom. Psihološka istraživanja nedvosmisleno ukazuju na benefite od praktikovanja saosećajnosti, ne samo prema drugima, već na prvom mestu prema sebi. Kada sebe prihvatamo i podržavamo, automatski generišemo saosecanje i prama drugima.

Pokazalo se da ljudi imaju poteškoća da saosećaju sa sobom, jer smo naučeni da teba da “stisnemo zube” i  guramo sebe ka zadatom cilju. Mišljenja smo da ako nismo strogi prema sebi, da će to umanjiti našu motivaciju i onemogućiti nam da ostvarujemo uspeh.

Upravo je suprotno! Kada smo grubi prema sebi u trenucima emocionalno teških perioda i doživljenog neuspeha, počinjemo da se plašimo da ne napravimo gresku, što povratno izaziva pojačanu anksioznost pri svakom poduhvatu i umanjuje naše samopouzdanje. U takvom stanju, samo ćemo jos više grešiti i potvrdjivati sebi da smo zbog toga neuspešni i manje vredni.

Sa druge strane, ako tokom doživljenog neuspeha gajimo prema sebi podržavajući i prihvatajući odnos i ne pribegavamo samokažnjavanju, održavaćemo veru u sebe i istrajati pred izazovima, uprkos mogućnosti neuspeha.

Možemo se uvek vratiti u neku situaciju u detinjstvu kada smo se mučli, prolazili kroz krizu. Šta nam je tada više bilo od koristi? Strog, kritikujući odnos roditelja ili onaj razumevajući i podržavajući? Podržavanje ne znači i popuštanje/podilaženje, ne podrazumeva liniju manjeg otpora, već oslonac i veru u naše mogućnosti i sposobnosti, “vetar u ledja’ uz poruku da je ljudski gresiti. Greske su neminovne, ali ne moraju i ne treba da označavaju poraz. Na greškama se uči.

Saosećanje (eng. “suffer with”), doslovno se prevodi kao “patiti sa”. To znači da smo sposobni da detektujemo i prepoznamo nečiju patnju i da smo pokrenuti da uradimo nešto što bi tu patnju ublažilo.

Saosećanje sa drugima/sobom se može učiti i jačati. Biološki (kao sisari), imamo predispoziciju za negu, brigu i privrženost. Vrlo često umemo da budemo podrška drugima, samo je potrebno da sebi damo dozvolu da se na isti način ophodimo i prema sebi. “Biti dobar podržavajući prijatelj sam sebi “ je definicija saosecanja(sa sobom), ističe Katrin Neff.

Pomenuta autorka izdvojila je tri komponente, kao sastavne delove saosećanja:

1) Tretiranje sebe sa razumevanjem, toplinom i blagošću umesto grubim kriticizmom. Aktivno  smo motivisani da pomognemo sebi. Kada primetimo da se borimo/mučimo, zastanemo, oslušnemo sebe, zapitamo se šta nam je u tom trenutku potrebno  i pokušavamo to sebi da damo.

2) Zajedničko ljudsko iskustvo bi bila druga komponenta. Patnja je sastavni deo ljudskog iskustva. Ono što nas sve povezuje i čini ljudima je to da smo smrtni, ranjivi i nesavršeni. Postoji određena uteha u tome da se podsetimo da nismo sami u svojoj patnji. Nismo jedini koji patimo. Niko nije pošteđen od pravljenja grešaka, te “neuspeh” nije nešto što se samo nama dešava, već je deo zajedničkog iskustva ljudske vrste.

3) Mindfulness – sposobnost da budemo prisutni sa onim što se dešava u trenutku dok se dešava, koliko god neprijatno bilo. Imati hrabrosti da budemo prisutni kada nam je teško, a ne da automatski pokušavamo da se opiremo ili izbegavamo neprijatne emocije. Sposobnost održavnja neosuđujućeg stava prema sadržajima svesti koji će se javljati (slike, emocije, misli, telesne senzacije), kako se sa jedne strane ne bi previse identifikovali sa negativnim sadržajima, dok ih sa druge strane ne bismo ni po svaku cenu izbegavali.

Kada se osećamo uplašeno ili u opasnosti, naš  trenutni, prirodni instinkt(nesvesna reakcija) je da odemo u fight, flight, freeze  odgovor (automatski odgovor primitivnog/reptilskog dela mozga). Ne treba zbog toga sebe da OSUĐUJEMO, baš iz razloga što je taj odgovor automatski i ne možemo da utičemo na njega, a svakako je koristan, jer mu je funkcija da nas zaštiti.

Jedna od većih opasnosti u današnjem vremenu je kada pogrešimo, doživimo neuspeh ili se osećamo neadekvatno. Način da se sačuvamo  i zaštitimo sebe je u formi borbe sa problemom(na žalost, u ovom slučaju problem je u nama, nije  reč o spoljašnjoj  ospasnosti). Prirodni poriv je da se kritikujemo, bežimo od problema, izolujemo se (osećamo se usamljeno), ili se sledimo, ostajemo zarobljeni u svom umu, ruminiramo(borba, beg, zamrzavanje odgovor).

Lakše nam je da saosećamo sa drugima, jer kada prijatelji pogreše imamo tu neophodnu distancu za sagledavanje situacije, ne osećamo se u opasnosti/ugroženi time, kao kada mi pogrešimo. Kada sami doživimo neuspeh, ne uspevamo da napravimo distancu da bi objektivnije sagledali situaciju, već reagujemo iz našeg “dečijeg” dela, koji je u najmanju ruku jako uplašen.

Potrebna je vežba da u stanju ranjivosti i uz njenu pomoć, dopremo do mudrijijeg aspekta sebe, jer to nije naš prvi instinkt.

Chris Germer je to iskazao na sledeći način: ”Melting of a hart in a face of failure”.

Učeni smo da ojačamo, “ogrubimo” srce, pošto je rizik dozvoliti da srce ponovo omekša, nakon prvih doživljenih povreda. Težak je to zadatak i na prvi pogled zastršujuć, jer  kako bismo to postigli neophodno je da se prisetimo i proživimo ponovo sve one stvari, usled kojih je srce moralo da ojača.

Na kraju kada taj proces prihvatimo sa ljubavlju, ističe Dr Germer, sve dolazi na svoje mesto i bude lakše. Unutrašni otpor uvek ima zaštitnu ulogu, ali ne vodi razvoju i ispunjenju. Naučili smo da ”očvrsnemo” sa dobrim razlogom (da ne osećamo neprijatnost, povrede, tugu i uzroke istih).

Medjutim, velika je i cena koju plaćamo, jer da bismo iskusili radost, moramo da spoznamo patnju.

Nađa Šarenac

Izvor:

Kristin Neff, PhD & Chris Germer, PhD – “The Mindful Self-Compassion Workbook: A Proven Way to Accept Yourself, Build Inner Strength, and Thrive”,

https://www.youtube.com/watch?v=11U0h0DPu7k

Slika 1&2: Sa FB. Stranice Zoki.art

Morali smo da se adaptiramo na uslove u kojima smo se zatekli i zastitimo sebe od dodatne boli i patnje, posramljivanja i razocaranja. U tu svrhu, dozvolili smo da nam unutrasnji alarm signalizira u koje interakcije ili aktivnosti da se ne upustamo kako bismo izbegli emocionalnu kaznu.

2. Zamislite grupu ljudi, stvarnih ili izmisljenih (sa televizije, iz knjiga koje ste citali, itd), koji u vama izazivaju opustenost, koji su negujuci, brizni, podrzavajuci.
Zivo ih zamislite. Kako vam se obracaju? Kakva im je neverbalna komunikacija (drzanje, izraz lica, ton). Sta bi vam svako od njih rekao, koju prihvatajucu i podrzavajucu poruku bi vam uputio? Culi ste je vec od njih. I onda zamislite da se nalazite u toj grupi ljudi i da pricate sa svakim po na osob. Svaka od izabranih osoba vam upucuje divnu autenticnu poruku ljubavi i podrske, a kada prodjete sve pojedinacno, onda vam svi zajedno pridju i u glas govore svoje poruke. Eksperimentisite. Birajte koju poruku cete glasnije cuti, cija boja glasa vam vise prija..? Vazno je da ih cujete i kao grupu.

Kako se osecate nakon vezbe?

TEMPER TANTRUMI, nocna mora svakog roditelja, a jos gore ako ih muka zadesi na javnom mestu. Dete se zaista ponasa kao da ga je zaposela neka “mracna” sila i cini nam se, kao da mu je jedini cilj da nam napakosti tim bezobraznim, razmazenim ponasanjem.

Urla, vristi, besni, bacaka se. Telo mu podrhtava kao u transu usled placa i neopisivog besa. Nekooperativno je i ne pristaje ni na sta. Deluje kao da niko i nista ne moze da ga umiri.

Medjutim, da li je dete zaista bezobrazno i razmazeno i zeli voljno da nam napakosti? Sta je u osnovi temper tantruma?

Temper tantrum je RAZVOJNI FENOMEN, koji se javlja na uzrastu od 2-5 godina, narocito kod dece sa visokim nivoom psihicke energije. On je pokusaj oslobadjanja emocioalne energije, koja je suvise jaka i sa kojom njegov sistem u razvoju ne moze da se nosi na adekvatniji nacin.

Ono sto mi vidimo kao lose ponasanje je LEGITIMNA NESPOSOBNOST deteta za primereniju ekspresiju emocija u ranom senzitivnom periodu. Dete se tek uci SPOSOBNOSTI SAMOREGULACIJE. Neokorteks je u fazi razvoja i na snazi je limbicki sistem (emocionalni mozak).

Dete je u tom periodu sposobno da u jednom trenutku dozivljava iskljucivo jednu emociju i ima slabu sposobnost samoregulacije, te mu je potrebna regulacija od spolja (od strane roditelja). Vremenom ce on ovu sposobnost internalizovati, ali do tada roditelj je taj koji treba da ostane pribran i da PODNESE detetovo stanje i pomogne mu uz zagrljaj i svoje prisustvo (da autenticno bude tu ) da se dete regulise.

Odredjena situacija, podigla je kod deteta vise emocija, i ono ne moze da ih obradi. Sposobno je samo za jednu. Ulazi u stanje hiperrazdrazljivosti i to dozivljava kao cist uzas. Kao da ga je zaista spopalo nesto, cega ne moze da se oslobodi. Ostaje zaglavljeno u tom stanju i ne moze samo da povrati balans.

To je kao da smo previse utikaca gurali u steker dok nije zablokirao, usled pojacanog napona.

Dragi roditelji, sledeci put kada vase dete upadne u ovakvo stanje, a ono je zaista nesto sto mu se desi, sto nadjacava njegove razvojne kapacitete, pokusajte da se stavite u njegove cipelice.

Ne treba mu kazna i ignorisanje, vec vase saosecanje, prisustvo i pomoc da se umiri.

Tesko je, i trebace vremena da se prevazidju tantrumi, ali uz vasu pomoc ih nece potiskivati, vec ce ih proradjivati do sve vece EMOCIONALNE ZRELOSTI.
Ovo naravno ne znaci da ce dobiti sve sto pozeli da bi se umirilo.
Ne, granice ce se postavljati, ali cete emocionalno biti uz dete kako bi prevazislo odredjenu razvojnu fazu na najbezbolniji nacin.

Anksioznost – Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti.
Svako od nas se u većoj ili manjoj meri suočava sa anksioznošću. Ona je deo svakodnevnice. Kada god se nađemo pred nekim novim zadatkom, koji za nas predstavlja veći izazov, možemo osetiti strepnju, nervozu ili tremu.

Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste. Takođe, različite su i strategije kanalisanja ove podignute energije u pravcu kreativnog rešenja. Svi imamo neke svoje specifične mehanizme samoumirivanja ibodrenja.

Iako znamo da je osećanje anksioznosti prirodno i da ima svoju adaptivnu ulogu, teško nam je kada primetimo da je naša deca doživljavaju. Prvo takvo iskustvo se već može desiti na uzrastu kada dete postane svesno mame kao zasebnog bića, te će njen i kratak odlazak izazvati uznemirenost kod deteta.

ŠTA KAO RODITELJI MOŽEMO DA URADIMO DA OSNAĐIMO SVOJE DETE? Često se desi da iz najbolje namere osnažimo anksiozni odgovor, a to nam svakako nije cilj.

1. KOMUNIKACIJA I EDUKACIJA

Razgovaramo sa detetom o njegovim emocijama i doživljajima. Ne guramo problem pod tepih i ne kreiramo distrakcije. Pomažemo detetu da razume svoje emocije. Imenujemo ih. Pomažemo mu da prihvati trenutno stanje uz naglasak da je prolaznog karaktera. Postavljamo pitanja detetu kako bi što specifičnije locirao šta ga najviše uznemirava u konkretnom događaju.

2. VALIDACIJA EMOCIJA

Ne umanjujemo dečiju brigu oko nečega, što za nas može delovati beznačajno. Ne razuveravamo dete rečima : „Nije to ništa“, „Biće sve ok.“ Dete u tom trenutku percipira opasnost i naše neuvažavanje tog doživljaja, dovešće samo do toga da nam se dete ne poverava(jer je zaključilo da ne možemo da ga razumemo), da potiskuje emocije i da se pravi kao da je sve u redu. Cilj je da detetu pošaljemo poruku da je svaka emocija dozvoljena i da ima pravo da oseća ono što oseća.

3. VODIČ KROZ NEPRIJATNOST

Mi smo ti koji „držimo prostor“ detetu da bezbedno ovlada emocijom, da je oseti, prihvati i iznađe adekvatne strategije za kanalisanje kako prijatnih, tako i neprijatnih emocija. Kada je dete u stanju visoke pobuđenosti, naša energija treba da ostane smirena i da neutrališe njegovu. Putem neutralizacije energije i mentalizacije(imenovanje emocija i kognicija koje je prate), održavamo konekciju sa detetom. Umesto burne reakcije(panika kao odgovor na dečiju anksioznost), mirno pružamo podršku detetu da izgradi konstruktivan i prihvatajući odnos i sa neprijatnim stanjima i psihološkim sadržajima. Kada je dete umireno, prelazimo na izgradnju strategija. One su mnogobrojne, od onih za samoumirivanje do iznalaženje konkretnih načina za rešavanje specifičnih problema. Kroz priču, možemo detetu davati različite primere kako smo se nosili sa određenim izazovima. Takođe, možemo da pomognemo detetu da napravi svoj „borbeni plan“ za najčešće scenarije, koi mogu poći po zlu u specifičnoj, za njega bitnoj situaciji, koja mu budi nelagodu i uznemirenost (npr.utakmica, javno izlaganje, društveno okupljanje, itd.)

Foto: FB page: Mille&une images

U ranijim tekstovima bilo je reči o prirodi emotivnog vezivanja između ljudi. Da ponovim, prema teoriji attachment-a, majčina responzivnost na signale deteta je od ključnog značaja za uspostavljanje kvalitetnog odnosa privrženosti kao razvojnog procesa. Naravno, treba uzeti u obzir i temperament deteta.
U odnosu na majčinu fizičku i emocionalnu dostupnost/nedostupnost i načina na koji će odgovoriti na signale koje beba šalje, dete će postepeno izgradi tzv. unutrašnji radni model privrženosti(URMP). Na osnovu svakodnevnih, ponovljenih iskustava sa majkom, a u zavisnosti od kvaliteta istih, dete će postepeno graditi sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi, ali i o sebi kao o značajnom i vrednom ljubavi.
URMP se izgrađuju između sedmog i devetog meseca, a najintenzivnije tokom druge i treće godine i relativno su stabilni. Unutrašnje modele predstavljaju sa jedne strane lična uverenja i očekivanja o sebi samom i sopstvenom ponašanju, dok je sa druge strane u fokusu skup verovanja i očekivanja koje dete ima o ponašanju značajnih drugih.
Zahvaljujući fenomenu asimilacije, unutrašni rani modeli najčešće nesvesno opstaju kroz život osobe u neizmenjenom obliku, utičući na oblikovanje svih odraslih relacija, na prvom mestu partnerskih odnosa.

KAKO TO ZAPRAVO IZGLEDA?

Ne postoji savršeno roditeljstvo i uz najbolje namere negde ćemo pogrešiti kao roditelji. Najčešće transgeneracijski nesvesno prenosimo određene „vaspitne modele“ ili pod pritiskom sredine primenjujemo i neke metode koje imaju više štete nego koristi za dete. Možemo primenjivati samo ono što smo i sami iskusili i davati samo ono što imamo i umemo da damo.
Najvažnija stvar za rast i razvoj deteta je zadovoljavanje njegovih primarnih potreba kroz autentični kontakt. Iz različitih razloga, neke od potreba neće biti adekvatno zadovoljene, na način ili u količini koja je određenom detetu potrebna. Ta nezadovoljena potreba će biti  mesto gde će dete emocionalno ostati zaglavljeno. Bolno mesto, duboko kodirano u dubinama našeg nesvesno, koje će automatski biti aktivirano, kada se pojavi okidač iz spoljne sredine, na osnovu asocijacije sa starom povredom.

KOJA SU TO ISKUSTVA NEOPHODNA ZA USPEŠAN PSIHOLOŠKI I EMOCIONALNI RAZVOJ DECE?

Dečiji mozak se razvija kroz zadovoljavanje PRIMARNIH POTREBA: – SIGURNOST: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Iskustva taktilne stimulacije, pažnje, zadovoljavanja fizičkih potreba, roditelja kao “sigurne baze”, osećanja pripadnosti, dovešće do formiranja osećaja poverenja i sigurnosti u roditelje, te prijatnosti bivstvovanja u sopstvenoj koži i radoznalosti za istraživanje sveta oko sebe. (od 4 meseca trudnoće do kraja druge godine),
– NAMIRENOST: Namirenje kontaktom sa mamom u fazi simbioze. (od 3 do 12 meseca),
– EMOCIONALNOST: Slobodna ekspresija emocija, regulacija emocionalnih stanja od strane roditelja, tešenje, umirivanje, prorada frustracija, početak emocionalnog opismenjavanja, ogledanje emocionalnih ekspresija, iskustvo velike količine užitaka i ugodnih emocija. (1,5 do 4 godine),
– VIĐENOST/DOŽIVLJENOST: Iskustvo doživljenosti, iskustvo da su roditelji uočili, prepoznali i prihvatili detetovu autentičnu dimenziju, njegovu posebnost i specifičnost u svim razvojnim fazama. (1,5 do 4 godine),
– PRIZNANJE: Afirmacija ličnog osećaja moći, priznavanje njegovog vlastitog autoriteta od strane osoba od autoriteta – roditelja. ( od 3 do 7 godine)

I kada odrastemo, ostaće žudnja za iskustvima koja je trebalo da dobijemo u detinjstvu, a koja su u službi podmirivanja primarnih potreba u najsenzitivnijem periodu, kada su nam bila neophodna. Biološki smo predodređeni da ih dobijemo, jer su preduslov našeg optimalnog razvoja. Razvojno poticajna iskustva koja nismo dobili ostavljaju prazninu u našem životnom narativu i onemogaćavaju nam da se zaokružimo i integrišemo delove sa kojima nismo u kontaktu, jer su previše bolni za svesnu obradu. Svako od nas ima neku svoju “nedovršenu priču“ i kompulziju da je dovrši, tj. namiri one potrebe koje nisu namirene na adekvatan način.
Ono što osoba nije dobila od roditelja, jer drugačije nisu umeli i znali(ovde nije reč o krivici), kroz mehanizam transfera potražiće od partnera. Nesvesno odabiramo partnera u koga se zaljubljujemo. Dublji delovi mozga učestvuju u tome da u nekome prepoznamo specifičnu energiju jednog od roditelja i onda u njega projektujemo naša očekivanja, iz želje da on napokon bude taj koji će nam pomoći da dovršimo našu priču.

Robin Skiner, porodični psihoterapeut bi to ovako iskazao : “Mi nosimo svoju porodicu sa sobom, negde u sebi i šaljemo signale zahvaljujući kojima nas drugi sa sličnom porodičnom istorijom prepoznaju.“
Dr Harviile Hendrix, podrobnije objašnjava: “Moramo pomoći parovima da razumeju stvarnost da se njihova romantična privlačnost temelji na podsvesnoj slici koja ih je zbližila. Priroda funkcioniše na takav način. Zbližava ljude koji nisu kompatibilni, iako oni misle da jesu (ali fundamentalno nisu), kako bi se međusobno zalečili i razvili. Tokom godina istraživanja, došli smo do sledećeg zaključka: Ako se zaljubim u nekoga, ta će osoba aktivirati one moje delove koji se najviše moraju razviti. Tako počinje postupak međusobnog razvoja i zalečenja.“

Međutim, tu ima jedna caka. Sa jedne strane postoji žudnja za onim što nam je potrebno i što nismo dobili kada nam je bilo najpotrebnije. Sa druge strane postoji nesvesnost o potrebi, a svesnost o sekundarnoj emociji: da mi nešto ide na živce, da me nervira, da sam zbog toga besan/a ili tužan/a. Nismo u kontaktu sa bolnim iskustvom, jer se različitim mehanizmima odbrane štitimo od inicijalne boli i patnje. Kao deca smo bili najranjiviji i naš sistem je podigao štit i uposlio različite odbrambene mehanizme, kako bismo preživeli i bez stvari koje su nam tada bile neophodne od strane najznačajnijih osoba od kojih smo legitimno zavisili.
Ako se u odnosu ne osećamo sigurno, a to će se desiti kada se stara rana aktivira, ućićemo u odbrambeno stanje, koje smo naučili u detinjstvu, i opet nećemo dobiti ono za čim žudimo. Partner će, najverovatnije takođe ući u napad ili odbranu i nećemo imati zajedničko polazište.

Psihoterapija ovde može dosta da pomogne parovima da osveste svoje odbrambene obrasce, ali i bolne teme na koje reaguju. Cilj je pomoći im da stvore sigurnost u vezi, jer bez sigurnosti nema ni povezanosti. Pomoći im da razumeju poziciju druge strane i zašto se neko ponaša na određen način i šta je to što se nalazi ispod površine. Šta je to što im je zaista potrebno?

Takođe, ono što je važno istaći je da svi možemo samo ono što smo iskustveno doživeli. Npr. Ako kao dete nismo mogli da dobijemo od majke ono što nam je potrebno i kada nam je to potrebno (dodir, utehu, regulaciju, pažnju, prihvatanje, itd), mi onda iskustveno ne znamo ni kako da primamo. Stalno smo u stanju potraživanja, ali ne i uzimanja. Samo nam je ono poznato. Nismo naučili kako da primamo od drugih, iako imamo jaku potrebu da dobijamo od drugih. Iako se osećamo prazno i neispunjeno.

Upravo zbog toga neki ljudi iznova ponavljaju ovakve obrasce u partnerskim odnosima i ostaju nezadovoljni. Često se pitaju: “Kako završavam samo sa onima koji ne daju?“
Možda oni ne umeju ili ne žele da daju, ali ono sto je ovde bitno je da osoba koja potražuje, vrlo često ne zna kako da primi ono što joj treba. Nedostaje joj to iskustvo. Nije naučila kako se to radi i kada bi neko došao i nesebično počeo da joj daje, vrlo verovatno bi se našla zbunjena zbog neiskustva primanja, a i straha od nečega za nju nepoznatog.

Koliko god neprijatna da su osećanja koja izviru iz nezadovoljenih potreba, ona su za naš nešto što nam je poznato i sa čim smo naučili da se nosimo. Iskustva koja smo dobili kroz odnos sa roditeljima su naša realnost. Oni su sržni deo našeg narativna, naše percepcije, našeg odnosa prema sebi i drugima.
Dobra vest je da kao odrasli imamo više kapaciteta i snage da budemo u kontaktu sa bolnim mestom i više mogućnosti da menjamo naše dečije narative. Sposobni smo da sami ili uz stručnu pomoć osvestimo naše obdrane i zacelimo razvojne rane, a onda steknemo i određene sposobnosti i naučimo veštine koje nam fale. Postepeno, uz podršku i strpljenje, možemo skidati sa sebe stare okove koji su nam nekada bili neophodni, ali nam sada otežavaju život. Možemo sticati nova, korektivna iskustva i svesno osmišljavati vlastitu životnu priču.

“School of life” uvek ima zanimljive videe na razne psihološke teme. Ovom prilikom ću priložiti dva koji slikovito upotpunjuju današnju temu:

Izvor:

Predavanja Tomislava Kuljisa u IPD centru, Beograd

Slika1: http://www.okvir.org/tag/psihologija/
Slika2: http://psihoterapija.online.rs/tag/partnerski-odnosi/
Slika3: https://www.krazyinlove.com/broken-heart/i-dont-wanna-play-this-game-anymore/

U prethodnom tekstu otvorili smo temu attacment-a (privrženosti) kod dece, a sada je vreme da  otkrijemo šta se dešava u vezama odraslih osoba, naročito kada je u pitanju najznačajnija od njih, a to je partnerska ili ljubavna veza.

Istraživanja Mery Ainsworth produbila su konceptualizaciju fenomena privrženosti. Privrženost počinje da se tretira kao osobina ličnosti. Ovakvo shvaćena, odlika je ne samo dece, već i odraslih.

Bitne karakteristike privrženosti kod odraslih i razlike u odnosu na dečiju:

• Blizina figure nije nužna, već pre kontinuirana psihosocijalna povezanostost i trajnost.
• Uzajamnost u podršci i dostupnosti za razliku od vezivanja po tipu dete-roditelj, koja je jednosmerna,
• Iskustvo privrženosti služi mnogo većem broju funkcija. Ukoliko afirmiše osećanje sigurnosti i podrške, bilo koji ljudski odnos može sadržati komponentu privrženosti, međutim samo mali broj odnosa će imati dominantno afektivno određenje.

Formiranje partnerskih odnosa

Toliko je različitih modaliteta u kojima parovi funkcionišu, da ih nije lako sve sagledati i objasniti. Međutim, pristalice teorije afektivnog vezivanja, Hazan i Shaver(1987) imaju svoje viđenje, koje je bazirano na argumentima do kojih je došlo preko 400 istraživača ove oblasti. Njihovo uverenje je da unutrašnji radni modeli najćešće nesvesno opstaju tokom celog života, te utiču na oblikovanje svih kasnijih životnih relacija.

Hazan i Shaver smatraju da emocionalnom dinamikom i ranog afektivnog i partnerskog odnosa upravlja isti bihejvioralni sistem. Odraslima, partner, takođe može služiti kao sigurna baza  iz koje se istražuje okolina i učestvuje u različitim projektima. Kada je partner dostupan, razumevajući i uz nas, osećaćemo se bezbednije i sigurnije. Osećanje sigurnosti je ključno u partnerskom odnosu, jer tek kada osetimo sigurnost, moćićemo zaista i da se povežemo. Da budemo otvoreni i spremni za razmenu.

Služeći se šemom, koju je postavila Mery Ainsworth, a koja nudi okvir za organizovanje individualnih razlika u načinu mišljenja, osećanja i ponašanja u partnerskim vezama, Hazan i Shaver uspevaju da izdvoje tri kvalitativno različite vrste partnerske afektivne vezanosti, a to su: sigurna, nesigurno ambivalentna i nesigurno odbacujuća.

Na osnovu različitih iskustva afektivnog vezivanja iz prošlosti, ljudi formiraju određena očekivanja i uverenja o sebi samima i sopstvenim bliskim vezama. Pozitivna i manje pozitivna ili odbacujuća iskustva ugrađuju se u relativno stabilne unutrašnje radne modele privrženosti. Pored vezanosti, za partnersku ljubav su karakteristična jos dva bihejvioralna sistema, a to su brižnost i sex. Ovi fenomeni, iako teorijski odvojivi su praktično isprepletani

Rad pomenutih autora samo je jedan u nizu rezultata proisteklih iz empiriske ekspanzije u ovoj oblasti. U pokušaju integracije raznovrene empiriske građe, posebno se ističe Kim Bartholomew, koja je 1998-e godine formulisala tzv. četirikategirijalan model vezanosti. Model je izveden iz Bowlby-jevih teorijskih postavki o dva tipa unutrašnjih modela vezanosti (model sebe i model drugoga), kojima se pridružuju dimenzije odbacivanja  i anksioznosti, identifikovane faktorskom analizom. Ukrštanjem ovih dimenzija sa unutrašnjim radnim modelima dobijaju se četiri glavna stila vezanosti: sigurni, preokupirani, povlačeći i bojažljivi(plašljivi) stil vezanosti. “Svaki od navedenih stilova vezanosti karakteriše različiti pristup bliskim osobama, kao i različite strategije emocionalne regulacije i interpersonalnog ponašanja”, istakla je Bartholomew.

Karakteristike izdvojenih oblika afektivne vezanostih kod odraslih osoba:

Sigurni tip: Ljudi sa sigurnim strategijama vezivanja nemaju problem da iskažu svoju zainteresovanost i naklonost ka potencijalnom partneru. Takođe se osećaju sasvim udobno u sopstvenoj koži i ne predstavlja im problem da budu sami. Oni umeju pravilno da rasporede prioritete u različitim životnim sferama, te da izdvoje vreme za partnerske odnose, na takav način da se održi optimalna distanca koja je potrebna za uzajamnost. Sposobni su da prihvate odbacivanje i da se kreću napred uprkos boli, ali su takođe sposobni i da budu lojalni i žrtvuju neke svoje želje i interese kada je to potrebno. Nemaju problem da veruju ljudima sa kojima su bliski, a i sami su vrlo pouzdani. Prema psihološkim istraživanjima sprovedenim u Americi (Mickelson, K. D., Kessler, R. C., & Shaver, P. R. (1997). Adult attachment in a nationally representative sample. Journal of Personality and Social Psychology, 73(5), 1092-1106.), preko 50% stanovništva spada u sigurno vezane. Sigurnu tip privrženosti razvijaju osobe koje su u detinjstvu adekvatno zadovoljile svoje razvojne potrebe uz veliku količinu podrške i ljubavi.

Preokupirani tip: Često su pod stresom u vezi svojih partnerskih odnosa. Potrebna im je stalna naklonost i uveravanje od partnera da je sve u redu u vezi odnosa. Imaju poteškoća da budu sami sa sobom ili van veze. Često će podleći nezdravim ili uvredljivim odnosima. Imaju poteškoće da veruju ljudima, čak iako su u bliskom odnosu. Njihovo ponašanje može biti iracionalno i preterano emocionalno. Čućete ih često da se žale kako su svi pripadnici suprotnog pola hladni i bezdušni. Ovo je devojka koja vas poziva 30 puta u jednoj noći pitajući se zašto je niste pozvali Ili momak koji prati  šta radi  njegova devojka, kako bi se uverio da ne flertuje sa drugim muškarcima. Preokupirane strategije vezivanja razvijaju se u detinjstvu  kod  dece koja dobiju ljubav i negu na nepredvidiv način.

Izbjegavajući tip: Izbjegavajući tipovi vezivanja su izuzetno nezavisni, samodovoljni i ne osećaju se prijatno u intimnim situacijama. Pokazuju strah i odbojnost prema vezivanju i stručnjaci su za racionalizaciju razloga svog izlaska iz bilo koje intimne situacije. Redovno se žale na doživljaj  “gušenja” kada ljudi pokušavaju da im se približe. U svakoj vezi, uvek imaju izlaznu strategiju. Često organizuju svoj način života na takav način kako bi izbegli posvećenost ili previše intimni kontakt. Primer momka koji radi 80 sati nedeljno i uznemirava se kada žena sa kojim je u vezi želi da ga vidi više od jednom nedeljno(za vikend). Izbegavajuću strategiju vezivanja u detinjstvu, razvijaju deca koja su uspela da zadovolje neke svoje potrebe, dok su ostale zanemarene (na primer dete je bilo redovno hranjeno, ali nije bilo dovoljno fizičkog kontakta).

Plašljivi tip: Ne samo da se plaše intimnosti i posvećenosti, već su nepoverljivi i obrušiće se na svakoga ko pokušava da im se približi. Često provode veliki deo svog vremena sami i nesrećni, u destruktivnim ili nefunkcionalnim odnosima. Prema pomenutim istraživanjima sprovedenim u Americi, samo mali procenat populacije se može kvalifikovati u ovaj tip, a obično imaju i mnoštvo drugih emocionalnih problema u drugim područjima njihovog života (zloupotreba supstanci, depresija itd.). Ovakve strategije se razvijaju u detinjstvu kod dece koja su bila zlostavljena ili zanemarivana.

Kao i kod većine psiholoških profila, ovi tipovi nisu uniformni. Možemo se kretati po već spomenutim dimenzijama, iako svi imamo jednu dominantnu strategiju. Zaključak  je da možemo pokazati tendencije više strategija u zavisnosti od situacije, a i različitim intenzitetom.  Dakle, “sigurni” tipovi će i dalje pokazivati neko uznemirujuće ili izbegavajuće ponašanje. “Uznemireni” tipovi ponekad će pokazati sigurno ponašanje, itd. Stanje stvari nije sve ili ništa.

Koristeći ovaj model kao mapu puta, možemo početi sa jačanjem ”sigurnih” strategija. Anksiozni tipovi mogu da rade na jačanju sebe, stvaranju zdravih granica i negovanju zdravog samopouzdanja. Nekada je dobro da se pronađe aktivnost van sfere prtnerskih odnosa, u koju se ulažemo sa strašću. Ona nam može biti osnova na kojoj ćemo jačati smopouzdanje. Izbegavajući tipovi bi mogli raditi na otvaranju prema drugima, obogaćujućii svoje odnose tako što će se postepeno učiti uzajamnosti u odnosima. Naša je odgovornost da pronađemo nešto sjajno u svima s kojima se susrećemo. Budimo radoznali. Ne sudimo na prvu loptu.

Izvor:

Ainsworth, M. S., & Bowlby, J. (1991), An ethological approach to personality development, American Psychologist 46(4).

Bartholomew,K.,Avoidance of intimacy: An attachment perspective, Journal of social pszchology 37, 95-109, (1993).

Shaver P. R., & Hazan,C.,Romantic love conceptualized as an attachment process, Journal of personality and social psychology 52, 511-524, (1987).

Slika1.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJ-BF446_BONDS_D_20120220170312.jpg

Slika2.https://si.wsj.net/public/resources/images/PJBF449_BONDSJ_DV_20120220170504.jpg

Teorija attachment-a je psihološka teorija koja se bavi izučavanjem prirode emotivnog vezivanja između ljudi. Istraživanja u okviru teorije attachment-a započeta su 50-tih godina i od tada su mnogobrojni istraživači potvrdili njene osnovne koncepte i  dodatno je razradili. Dva istraživača po imenu J. Bowlbi i M.Ainsworth, nezavisno su otkrili da će priroda odnosa između odojčeta i njegovih staratelja odrediti njegovu “strategiju vezivanja” tokom  čitavog života.

Pre nego što vam budem približila emocionalne stilove pridruživanja kod odraslih, u kratkim crtama ću izneti osnovne pojmove ove teorije.

Dečiji psihijatar Bowlby, bio je zaintrigiran fenomenom da je formiranje jakih interakcijskih veza u životinjskom svetu urođeno i nepovezano sa ishranom. U svom radu, Bowlby se koristio određenim konceptima iz psihologije objektnih odnosa, koje je povezivao sa saznanjima do kojih je dolazio putem sistematske opservacije dece u stvarnim životnim situacijama. Njegov praktični rad rezultirao je utemeljenjem  potpuno novog polja u proučavanju i konceptualizovanju bliskih odnosa. Novi nalazi, doveli su Bowlby-ja do razilaženja u mišljenu sa svojim supervizorom Melani Kleinne, koja je smatrala da je unutrašnji život deteta determinisan pre fantazijama nego stvarnim životnim događajima.

Attachment( eng.odanost, privrženost, pričvršćivanje, vezivanje, veza, simpatija) predstavlja  postojanje primarne (urođene, na instiktima zasnovane) detetove potrebe za posebnom vrstom vezivanja za svoje staratelje. Centralno mesto u ovom odnosu zauzima detetova potreba za osećanjem sigurnosti i zaštite, koju mogu obezbediti značajni odrasli. Ako roditelji budu dovoljno emocionalno i fizički dostupni (na prvom mestu majka), dete će se osećati dovoljno bezbedno da istražuje svoju neposrednu okolinu. Na taj način, pružanjem sigurne baze detetu, omogućava se i njegova autonomija.

Koje su to komponente ovog specifičnog odnosa privrženosti?

– Postojanje potrebe, žudnje deteta da  bude blizu osobama za koje je vezano,

– Osoba za koju je dete vezano preuzima ulogu “sigurne baze” iz koje dete može slobodno da istražuje okolinu,

– Pojava separacione anksioznosti kod deteta uzrokovana odsustvom osobe za koju je dete vezano,

– Osoba za koju je dete vezano ujedno je i “bezbedno utočište”, kome se dete vraća radi utehe ili obnove energije u situacijama straha ili pretnje.

Prema ovoj teoriji, majčina responzivnost na signale deteta je od ključnog značaja za uspostavljanje kvalitetnog odnosa privrženosti kao razvojnog procesa. Naravno, treba uzeti u obzir i temperament deteta. U odnosu na  majčinu fizičku i emocionalnu dostupnost/nedostupnost i načina na koji će odgovoriti  na signale koje beba šalje, dete će postepeno izgradi tzv.unutrašnji radni model privrženosti (URMP). Na osnovu svakodnevnih, ponovljenih iskustava sa majkom, a u zavisnosti od kvaliteta istih, dete će postepeno graditi sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi, ali i o sebi kao o značajnom i vrednom ljubavi. URMP se izgrađuju između sedmog i devetog meseca, a najintenzivnije tokom druge i treće godine i relativno su stabilni. Unutrašnje modele predstavljaju sa jedne strane lična uverenja i očekivanja o sebi samom i sopstvenom ponašanju, dok  je sa druge strane u fokusu skup verovanja i očekivanja  koje dete ima o ponašanju značajnih drugih. ”Sigurno dete ima unutrašnji radni model responzivnog, pouzdanog roditelja koji može pružiti ljubav, i sebe kao bića dostojnog ljubavi i pažnje”, uvideo je Bowlby.

Tokom daljeg razvoja, Bowlby-jeva učenica Mary Ainsworth je koristići sada već dobro poznatu laboratorijsku situaciju “Protokol ponašanja u nepoznatoj situaciji” (više o eksperimentu možete saznati putem sledećeg linka: https://www.youtube.com/watch?v=QTsewNrHUHU), uočila i izdvojila četiri tipa afektivne vezanosti kod dece:

Sigurna afektivna vezanost: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Formiraće model drugih kao pouzdanih osoba od poverenja, na koje se može osloniti i slobodno istraživati, a sebe će doživljavati kao biće vredno ljubavi i pažnje.

Izbegavajuća afektivna vezanost: Ako majka dosledno ne odgovara na signale deteta, ako je samo fizički prisutna i vodi račina o detetu na način koji ne rezonuje sa dečijim potrebama i lišen je emocionalne povezanosti, dete će razviti izbegavajući model privrženosti. Naučeno ponovljenim iskustvima da mama neće adekvatno odgovoriti na njihove potrebe, dete će formirati model drugih kao osoba na koje se ne može osloniti, jer mu nisu nakljonjeni, a sebe će doživeti kao biće koje se ne ceni dovoljno. Kako bi se zaštitila od daljih razočarenja, deca ovog tipa će se povući, zatvoriti u sebe i podići oklop, koji ih razdvaja od drugih ljudi, te formirati odbrambenu pozitivnu sliku o sebi.

Ambivalentna afektivna vezanost: Kod ovog tipa vezanosti, majka je nedosledna u zadovoljavanju dečijih potreba. Reaguje selektivno, odnosno samo na određene signale. Kako je detetu potreba za majkom od životnog značaja, ono će svu svoju energiju i pažnju usmeriti u cilju tumačenja majčinog ponašanja. Kada dete bude otkrilo na koje signale je majka responzivna, ono će postati onakvo kakvo je majci potrebno: nespretno, bolešljivo, neješno,itd. Ova preterana fokusiranost na majku ima svoju cenu. Dete neće u dovoljnoj meri istraživati sredinu, te će njegove istraživačke sposobnosti biti oslabljene. Pošto je emocionalno ulaganje usmereno na druge i slika o drugima će biti pozitivna, a slika o sebi negativna.

Dezorganizaciona afektivna vezanost: Ova grupa je posebno izdvojena, a kriterijum je bio da neka deca nisu mogla biti klasifikovana ni u jednu od prethodnih kategorija. Ovde je reč o visoko traumatizovanim i često i psihički bolesnim majkama, koje u svom repertoaru nemaju ni jednu smislenu strategiju za rešavanje životnih problema, koje bi ponudili svojoj deci.Kao posledicu jednog posve konfuznog  odnosa, deca  formiraju negativne unutrašnje modele sebe i drugih i ostaju lišena adekvatnih adaptivnih strategija.

Zahvaljujući fenomenu asimilacije, unutrašni rani modeli najčešće nesvesno opstaju kroz život osobe u neizmenjenom obliku, utičući na oblikovanje svih odraslih relacija, na prvom mestu partnerskih odnosa.

(O stilovima vezivanje kod odraslih biće reči u narednom tekstu)

Izvor:

Bowlby, J. (1988), A secure base, New York, Basic book.

Ainsworth, M. S., & Bowlby, J. (1991), An ethological approach to personality development, American Psychologist 46(4).

Slika 1: http://www.ozlemozcan.com/User_Files/editor/image/attachment.jpg

Slika 2: http://www.newsmobile.in/wp-content/uploads/2017/08/Happy-Mother-And-Happy-Baby-In-The-Bed.jpg

Zapadna kultura je toliko orjentisana ka sticanju, kako bismo sebi obezbedili uspešan i srećan život, da je potpuno zanemarila temu gubitka i oporavak od istog. Svuda se piše o gubitničkom i pobedničkom mentalitetu, pozitivnom razmišljanju i putevima uspeha kroz sticanje materijalnih i nematerijalnih dobara, ali nas retko ko uči kako da se nosimo sa različitim gubicima koji su neminovni u svačijem životu. Učimo i kako da volimo, ali ne i kako da gubimo? Kako da znamo kada smo odtugovali? Kako da se nosimo sa često oprečnim emocijama nakon gubitka? Kako da proradimo sve te emocije i zacelimo rane? Ovo su samo neka od pitanja koje je svako od nas barem jednom u životu postavio.

Kao reakcija na gubitak nama važnog objekta javlja se emocija tuge. Tuga je normalna i prirodna reakcija na gubitak i ne treba je suzbijati, jer je više nego korisna. Na prvom mestu, kada doživimo gubitak, dolazi do nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Pošto smo emotivno vezani za unutrašnju predstavu objekta, koga smo iz različitih razloga izgubili, potrebno je sada polako odvojiti sve te ugodne emocije investirene u taj odnos, kako bismo povratili usaglašenost sa realnim svetom. To emocionalno odvajanje je bolno, a tuga nam pomažemo u procesu “odvezivanja“ od izgubljenog objekta i oslobodjanja psihičke energije koju ćemo, po želji, ulagati u druge nama značajne osobe, stvari, aktivnosti.

Kada otvoreno pokazujemo tugu, dobijamo i preko potrebnu socijalnu podršku, koja nam pomaže da uvidimo da ima još osoba sa kojima se možemo povezati i graditi odnose, koji zadovoljavaju našu potrebu za negom, poverenjem i sigurnosću. Iz tog razloga svi društveni rituali vezani za obrede prelaza imaju kao najvažniju ulogu održavanje društvene kohezije i solidarnosti.

Tugovanje može biti i komplikovano. Može nam se desiti da ostanemo “zaglavljeni“, tj. u nemogućnosti da se “odvežemo“ od izgubljenog objekta. Kako prema značajnim osobama gajimo ambivalentne emocije, nerazrešeni “emocionalni poslovi“ mogu nas opsedati nakon gubitka i onemogućavati da nastavimo da živimo sa punim kapacitetom za doživljavanje zadovoljstva.

Veliki problem u oporavku od tuge predstavljaju mitovi i pogrešna uverenja o načinu izlaženja na kraj sa gubitkom, ističu Džon V.Džejms i Rasel Fridman, svetski autoriteti za psihologiju žalovanja.

Ovaj tekst ima za cilj da pomogne čitaocima da bolje razumeju sam proces tugovana i pogrešne koncepcije vezane za njega, kao i da pruži određene smernice za praktične tehnike samopomoći koje omogućavaju oporavak od gubitka. U tome ću se rukovoditi iskustvenim radom već pomenutih autoriteta za ovu vrstu problema.

Dok su smrt i razvod očigledni gubici, treba napomenuti i sledeće: preseljenje, polazak u školu, ulazak u brak, diplomiranje, okončanje zavisnosti, značajne zdravstvene promene, penzionisanje, finansijske promene – pozitivne i negativne, odmori, pravni problemi, „prazno gnezdo“. Žalimo za gubitkom svih odnosa koje smatramo bitnim. Ovde treba istaći i sledeće gubitke, koje društvo ne prepoznaje kao uzročnike tuge, a to su: gubitak poverenja, sigurnosti, vere, gubitak vlasti nad sopstvenim telom ( usled fizičkog ili seksualnog zlostavljanje), gubitak detinjstva, itd.

Osnivači svetski poznatog Instituta za oporavak od tuge ističu sledeću definiciju tugovanja, koje predstavlja “sučeljena osećana uzrokovana krajem ili promenom poznatog obrasca ponašanja“.

Oporavak od tuge je emocionalni proces i sastoji se iz niza ispravnih malih koraka koji donose ozalošećeni. Dakle, važno je aktivno raditi na problemu. Za to je potrebna otvorenost, hrabrost i pažnja, kako bi se izvršili svi neophodni koraci koji vode ka isceljenju. Kako je svaki odnos jedinstven, tako je sam proces oporavka takođe jedinstven i predstavlja iznalaženje i rešavanje onoga što je ostalo nerazrešeno u tom odnosu. Na tom putu nam intelekt neće biti od prevelike pomoći, jer su nedovršeni poslovi uvek na nivou emocija.

Džejms i Fridman istiću da se oporavljamo kada se osećamo bolje, kada smo u mogućnosti da uživamo u lepim uspomenama, bez bojazni da će se probuditi bolna osećanja i kajanje. Kada smo u stanju da razgovaramo o tuzi i da uspostavimo kontrolu nad okolnostima u kojima se nalazimo. Kada uspevamo da ponovo da osmislimo život, da mu damo novo značenje, bez straha od nove povrede. Kada dozvolimo sebi s vremena na vreme da osetimo tugu i da je normalizujemo, jer je prolazna. Eho nekadašnjeg tugovanja.

Nakon nekih gubitaka, možemo imati utisak da nam je srce slomljeno i  da se od toga  nikada ne možemo oporaviti. Ako dozvolimo sebi u tim trenucima da prizovemo lepe uspomena na izgubljeno, možemo li osetiti radost? Najćešće možemo i to je znak da naša sposobnost za radovanje nije nepovratno nestala. Oporavak ne znači zaborav. Iako ćemo povremeno osetiti tugu i još uvek gajiti osećanja prema nekome ili nečemu koji više nije sa nama, to ne znači da nismo razrešili tugu zbog gubitka.

Koje to poruke, dobijemo od sredine, koje su može se reći racionalne, ali ne pomažu ili čak odmažu proces tugovanja? Kao što sam napomenula oporavak je emocionalni proces, a poruke koje najčešće dobijamo kreću se na nivou kognicija i zato nemaju efekta.Takve poruke neće biti od koristi za utvrđivanje i razrešavanje nerazrešenih emocija koje sadrži svaki međuljudski odnos. Džejms i Fridman su izdvojili sledeće nefunkcionalne poruke:“

• Ne tuguj.
• Zameni izgubljeno.
• Žali sam/a.
• Samo joj daj vremena.
• Budi jak radi drugih budi stalno uposlen/a.“

Možete i sami dopuniti spisak informacijama koje ste vi dobijali u periodu žalovanja. Tokom odrastanja imamo poverenja u određene izvore informacija i ne preispitujemo njihovu tačnost. Verujemo da su takve poruke uvek ispravne. Međutim, praksa je pokazala da ove, iako dobronamerne poruke ne funkcionišu. Ne pomažu ožalošćenom da proradi emocije, te je potreban drugačiji pristup.

Drugi ljudi su često nepripremljeni da nam pomognu da izadjemo na kraj sa gubitkom. Postoji više razloga te nespremnosti. Mogu biti uplašeni i da ne znaju šta da kažu, mogu se bojati naših osećanja, mogu pokušavati da promene temu ili da pribegavaju intelektualizaciji. Mnogi nas prosto neće čuti, neće želeti da pričaju o smrti ili neugodnim temama, neće umeti da se nose sa burnim emocijama ili će prosto visoko ceniti pribranost i kontrolu emocionalnih stanja. Evo nekoliko primera koji će približiti ove komunikacione barijere:

„Saberi se.“

„Ne smeš da gubiš vlast nad sobom.“

„Ne tuguj, važno je da se on/ona više ne pati.

„Budi zahvalan što imaš još jednog sina.“

„Život ide dalje.“

„Sve u životu je prolazno.“

„Naćićeš nekog drugog/u.“

„Sad je na boljem mestu“, itd.

Sve ove izjave apeluju na intelekt i ne podstiču ispoljavanje osećanja. Džejms i Fridman smatraju  da : „Pribegavanje intelektualizaciji  pojačava osećaj usamljenosti kod ožalošćenog i stvara utisak da ga povređuju, procenjuju i kritikuju.“ Ožalošćeni često donose zaključak da mora da glume da su se oporavili.

Kako je u jednom tekstu ne moguće prikazati sve aktivnosti koje autori preporučujui, a koje su se pokazale kao korisne, izdvojiću neke smernica za razumevanje samog procesa oporavka. Svakom zainteresovanom da isproba ove tehnike preporučujem knjigu „Oporavak od tuge – Kako preboleti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vere…“, pomenutih autora.

Određene vrste ponašanja nam mogu pomoći da na kratko ublažimo bol, tugu, kao i mnoge druge emocije koje se javljaju tokom tugovanja. One ne moraju biti nezdrave same po sebi, ali ako ih kompulzivno izvršavamo kako bi pobegli od neželjenih osećanja, na duže staze će nam samo činiti medveđu uslugu. Neke od tih aktivnosti su sledeće ( kada god želimo da ne osećamo, konzumiraćemo velike količine hrane, odati se alkoholu ili drogama, raditi fizičke vežbe ili gledati filmove, čitati knjige, izolovati se od ljudi, upražnjavati seks ili se baciti na posao ili kupovinu). Ponavljam neke od ovih aktivnosti nisu same po sebi nezdrave, čak ih je i poželjno raditi, ali ukoliko su nam one beg od stvarnosti i kompulzivno im se predajemo, onda će nas kontrolisati i  otežati proces tugovanja.

Džejms i Fridman daju nam sledeću skicu rešenja, koje se sastoji od pet aktivnosti koje treba obaviti uz pomoć osobe od poverenja: ”

1. Osvešćivanje – da postoji nerazrešen emotivni odnos.

2. Prihvatanje odgovornosti – da ste vi delom uzrok te nerazrešenosti.
3. Utvrđivanje poruka koje niste preneli, a koje bi vam omogućile oporavak.
4. Preduzimanje aktivnosti – da ih prenesete.
5. Prevazilaženje gubitka – opraštanje sa neprenesenim porukama i bolom.”

Svi međuljudski odnosi su jedinstveni, te je osnovno pitanje koje se postavlja osobi koja je doživela gubitak nekog  odnosa, šta je to što je ostalo nerazrešeno u tom jedinstvenom odnosu.

Nerazrešeni su oni odnosi o kojima ne želimo da razmišljamo ili da o njemu pričamo, oni koji izazivaju strah kada ih se setimo. Nerazrešeni odnosi su i oni u kojima vidimo sve samo u pozitivnim ili samo u negativnim aspektima, kao i oni kod kojih i drage uspomene izazivaju bol.

U pomenutoj knjizi, kao jedna od aktivnosti, ponuđena je izrada Grafikona odnosa.To je grafikon u koji ćemo što objektivnije pokušati da stavimo ključne slike sećanja vezano za odnos koji je prekinut (iz bilo kog razloga), a koji nismo uspeli da razrešimo. Dakle obeležićemo i pozitivne i negativne uspomene. Važno je da detaljno sagledamo odnos i da posebnu pažnju usmerimo na „otkrivanje onoga što bismo želeli da se završilo drugačije, bolje ili da ga je bilo više, kao i na neostvarene nade, snove i očekivanja od budućnosti “, naglašavaju autori. Tražičemo sve ono što bismo voleli da smo uradili ili da nismo uradili, da smo rekli ili da nismo rekli, a želeli smo, a isto ćemo to identifikovati i za drugu stranu odabranog odnosa.

Ovde bih se još osvrnula na ključnu aktivnost pretvaranja Grafikona odnosa u komponente oporavka. Sve neprenesene poruke koje smo identifikovali tokom izrade Grafikona odnosa mogu se smestiti u jednu od sledeće tri kategorije : Izvinjenja, Opraštanja i Značajne emotivne izjave.

Ove poruke će predsavljati srž Pisma razrešenja. Pisanje ovog pisma može biti bolno, ali je i lekovito. Ovim pismom, koje završavamo sa „Zbogom“, opraštamo se od svih bolnih emocija i nerazrešenih poslova, kao i neispunjenih nada i očekivanja. Sa Zbogom se ne završava odnos, već ovaj vid komunikacije koji donosi razrešenje.

Sigurno ste primetili, čitajući ovaj tekst da su izvinjenje i opraštanje među emocionalno nezavršenim poslovima. Šta to znači? Kao prvo, za svaki odnos su odgovorne obe strane. Ne može jedna strana, koliko god „grešila“ da samostalno kreira i održava odnos. Iz tog razloga, treba da se potrudimo da osvestime one aspekte odnosa za koje smo i sami odgovorni. Šta je ono što mislimo da smo mi mogli bolje, više ili drugačije?

Sa druge strane, smatram da bi trebalo pojasniti pitanje oproštanja u konkretnom kontekstu, gde nam nije upućeno izvinjenje i gde se možda i na najbolji način može uvideti pravi

smiso praštanja. Oprostiti drugome, ne znači da tim činom opravdavamo nešto što je uradio, ili da mu dajemo za pravo, niti čak da nužno menjamo mišljenje o njemu. Praštati znači prihvatiti realnost onakva kakva je, bez ulepšavanja ili negiranja. To je intimni lični čin, kojim odustajemo od sujete i ljutnje, koje nam donose kontinuiranu patnju zbog toga što stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Opraštanje podrazumeva sagledavanje lične odgovornosti za neki događaj ili odnos, kao i odustajanje od nekih naših želja, nada i očekivanja, koja smo imali od određenog odnosa iz razloga što ih nećemo dobiti, a ne možemo naterati drugu osobu ili sam život da nam ispuni sve što bismo želeli.

Opraštanje nam pre svega donosi duševni mir. Oslobođeni od ljutnje, sujete, prkosa, itd. oslobađamo svoju psihičku energiju za druge kreativnije aktivnosti i funkcionalnije odnose, a samim tim pospešujemo lični rast i razvoj.

Još jednom ću napomenuti da za sve instrukcije oko izrade Grafikona gubitaka, Grafikona odnosa i Pisma razrešenje konsultujete knjigu „Oporavak od tuge – Kako preboleti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vere…“, Džon V. Džejms i Rasel Fridmen, Psihopolis, 2017, Novi Sad. Tu ćete naći i relevantne informacije za oporavak od drugih pomenutih gubitaka, obzirom da je u ovom tekstu najviše bilo primera za gubitke usled smrti ili razvoda/raskida veze.

Slika 1. http://www.pressonline.rs/sw4i/thumbnail/tuga.jpg?thumbId=2266380

Slika2.http://www.hsuir.hr/Slike/Vijesti/n_562325_10201107768847062_1952964562_n_2014512105712.jpg

Slika3.http://opusteno.rs/slike/2006/10/sampca-tuga-usamljenost-964/sampca-tuga-usamljenost-16.jpg

Slika 4. http://www.cikpogodi.com/pictures/posteri/Izvini_Izvini__izvini_1366051695.jpeg

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći, kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd). Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“- niska tolerancija na frustraciju; „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je – nerealna očekivanja, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni  pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv.modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku. To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

(more…)