Autonomni nervni sistem je u osnovi svih nasih zivotnih iskustava.

1. Aktivacija ventralnog dela nerva vagusa – stanje opustenosti i sigurnosti. Osoba oseca bazicnu sigurnost za bivstvovanje u svetu. Oseca zadovoljstvo sa samim sobom i uz druge ljude. Tezi konekciji. U ovom stanju sistem je otvoren za promene.

2. Aktivacija simpatikusa – sistem je putem neurocepcije detektovao potencijalnu opasnost. Luce se velike kolicine kortizola i adrenalina. Stanje pobudjenosti (hiperaktivnosti). Organizam se mobilise, otuda velika kolicina energije. U stanju borbe ili bega, sistem vise nije zainteresovan za konekciju. Prezivljavanje postaje jedini zadatak.
Tek kada opasnost prodje, sistem ce se vratiti u stanje opustenosti. Problem nastaje kada ne uspevamo da razresimo problem koji ima naznaku opasnosti, te prolongirano ostajemo u stanju hiperpobudjenosti.

3. Kada dodje do premora simpatikusa, organizam pada u stanje kolapsa. Borimo se dok mozemo, a kada dodje do premora, odustajemo. Dolazi do aktivacije dorzalnog dela vagusa. Parasimpatikus je opet na snazi, ali ovog puta u drugacijoj ulozi. Iskustva imobilizacije i disocijacije su karakteristicna za ovo stanje. U stanje kolapsa cemo zapasti i kada borba i beg ne deluju kao moguce strategije. Odluke su automatske i nesvesne i u njima ucestvuju dublji delovi mozga.
Svaki od ovih stanja sa sobom nosi i set odredjenih misli, osecanja i dozivljaja.

STA SE DESAVA U MOZGU OSOBE KOJA PATI OD PTSP-A?

Bessel van der Kolk, jedan od vodecih eksperta u terapiji traume istice tri znacajne promene:

1. U subkortikalnim strukturama mozga, sistem zasluzan za detekciju opasnosti postaje senzitivniji. Osoba koja pati od PTSP-a je konstantno u fazi opreza. Sistem alarma se ukljucuje na najmanje promene u okruzenju.Tamo gde traumatizirana osoba vidi opasnost, osoba koja to nije, vidi stvari sa kojima moze lako da izadje na kraj;

2. Odredjeni filter u visim strukturama mozga, ciji je zadatak da napravi distinkciju izmedju relevantnih informacija i onih koji to nisu je poremecen. Osoba koja pati od PTSP-a usled toga tesko uspeva da bude fokusirana na trenutnu situaciju. Paznja luta, jer ne uspeva da ignorise irelevantne sadrzaje;

3. Dozivljaj selfa je zamagljen. Zbog toga sto se traumaticni dozivljaj prozivljava telesno, dakle osecamo se lose u sopstvenom telu, kao obrambeni mehanizam koristimo disocijaciju. Perzistentan je osecaj umtvljenosti kako bi se sprecilo podizanje neprijatnih emocija, ali takvo umrtvljavanje sprecava mogucnost osecaja zadovoljstva, uzbudjenja, radosti, senzualnosti i konekcije.

Osobe koje su prezivele traumu, mogu delovati bezosecajno, a to je zato sto su nesvesnim mehanizmima umrtvile sopstvena osecanja. Dolazi do psiholoskog povlacenja, te su takve osobe zatvorene za osecanja.
Na suprotnom kraju ovog kontinuuma se nalazi hiper reaktivnost.

Zbog pomenutog poremecenog unutrasneg alarma, osoba se konstantno oseca povredjena od strane drugih. Vrlo lako se pokrecu unutrasnji okidaci vezani za traumatski dogadjaj. Iz tog razloga, u zamci su da na sebe preuzmu tudja osecanja i da ih vrlo licno dozive kao “napad”. Projekcije su ceste i osoba ima dozivljaj da ljudi namerno hoce da je povrede, a ne da su reakcije proizvod ljudske nesavrsenosti, te da smo svi pogresivi.

Uz pomoc razlicitih psihoterapijskih tretmana uz akcenat na somatske i telesne modalitete, EMDR, Neurofeedback i Biofeedback, kao i praktikovanje yoge ili meditacije( ako strucno lice odredi da ce imati benefit u konkternom slucaju), osoba ce uspeti da umiri svoj unutrasnji svet i da na taj nacin ucvrsti dozivljaj selfa, te uspe da razgranici sta je njegovo, a sta tudje, kada su u pitanju emocionalni dozivljaji.

Izvor: Bessel van der Kolk – “The body keeps the score”

Foto: Preuzeto sa Fb.stranice Art is a way of survival See Less

U vise navrata sam pisala o anksioznosti, pa cu sada najpre staviti link za jedan raniji tekst: http://mentalwellness.rs/anksioznost-integralno-sa-fb…/, a zatim podeliti dodatna razmatranja na ovu temu.

Ljudi su socijalna bica i cela nasa neurobiologija satkana je tako da podrzi topao ljudski kontakt. U kozi imamo receptore, specijalizovane da osete toplinu drugog ljudskog bica, jer nam je ona potrebna. Svi znamo kako je bebi neophodna taktilna stimulacija, nega i toplina majcinog tela. Nazalost, ukoliko je bilo puno traumatizacije od strane drugih, narocito fizickog i seksualnog nasilja, osecaj da se priblizava druga osoba ce biti dozivljen kao opasnost. Zato bi za te osobe, za pocetak bio blagorodan kontakt sa zivotinjama, cak is a vitalnom energijom biljaka.

Dr Sarah Peyton nam daje odgovor na pitanje kako nervni sistem odgovara na usamljenost? Ne na osamljivanje gde prikupljamo energiju, opustamo se i bavimo introspekcijom, vec usamljenost kao izolaciju od drugih, nemogucnost povezivanja sa drugima.
Kako to izgleda kada smo sami kada je tesko? Sara taj dozivljaj naziva “alarmed loneliness” (separaciona anksioznost). Coveku je potrebno da bude vidjen i dozivljen i sada pokusajte da zamislite sledecu situaciju: Gledali ste predstavu i neki sadrzaji su vas duboko uznemirili, medjutim izgleda da su svi oko vas uzivali. Vi nemate sa kim da podelite vas dozivljaj, kao da je ostao zaledjen u vasem sistemu, jer nema osobe koja bi vas “pridrzala”, koja bi vas razumela i dozivela na adekvatan nacin.

U tom trenutku u organizmu dolazi do skoka kortizola i posejano je jedno seme bespomocnosti, posto smo potpuno sami, iako okruzeni ljudima. Takav osecaj moze imati beba, kada izgubi mamu iz vidnog polja. Takodje javlja se i kod gubitka bliske osobe. Ucini nam se da je vidimo i u tom trenutku aktivira se alarm i mi smo pokrenuti da je trazimo. Svuda nam se pricinjava.

Velika usamljenost je inherentna depresiji, a depresivnost i anksioznost se u 50% slucajeva preplicu, pokazuju naucna istrazivanja.

Kada smo depresivni, gubimo zivotnu energiju i padamo. Imamo osecaj da nas niko ne moze razumeti. Dozivljavamo sopstvenu bol kao veliki teret za druge, te se povlacimo i obeshrabrujemo da pricamo o sopstvenim problemima.
Jaak Panksepp je proucavajuci nervni sistem kod sisara, dosao do zakljucka da se anksioznost moze aktivirati ne samo preko sistema straha, vec i sistema panike(razliciti, ali isprepletani centri u mozgu). Takodje, anksioznost se podize i kada je organizam van homeostaze, ali i kada smo rastrzani izmedju dva autoriteta, cija misljenja podjednako cenimo.
Kada je depresija u pitanju, blokada moze nastati u sistemu potrage, koji je povezan sa radoznaloscu, ocekivanjem i zanimanjem.

Pomaze nam da zadovoljimo sopstvene potrebe, tako sto nas pokrece na istrazivacko ponasanje. Ako dodje do blokade u ovom sistemu, dolazi najpre do frustracije, zatim besa, pa bespomocnosti, a onda slede ocaj i depresija.
Sara Pejton nas podseca da je jako vazno da u takvom stanju pokusamo da radimo i najmanje aktivnosti koje ce proizvesti odredjenu efikasnost. Ljudima je vazno da njihove aktivnosti imaju cilj i da donose korist, u suprotnom se nalaze u stanju usamljenosti i separacione anksioznosti, jer su odvojeni od ostatka sveta.Tu je ta isprepletanost depresivnosti i anksioznosti.

Podelicu sledeci link sa vama: yourresonantself.com, na kome mozete naci vodjene meditacije koje imaju za cilj da probude dozivljaj saosecajnog drzanja sebe.

Ako nismo nikada doziveli tako topao podrzavajuci odnos ili nam ga niko nije modelovao, potrebno je razvijati odredjene neurone, jer svi imamo kapacitet za isti.

Rad na tome je svesna intencija, pracenje kritickog govora kojim se sebi obracamo i menjanje istog, postavljanje pitanja sebi vezano za nasa unutrasnja stanja i cega u trenutku treba da budemo svesni. Vazno je da zastanemo i obratimo se sebi imenom, pr. Nadja, da li u ovom trenutku prepoznajes i prihvatis da si radosna/opustena/inspirisana? Kod depresije je prisutan i strah da nikada nece biti bolje, da cemo izgubiti prihode i potrebno je ne iz samosazaljenja, vec saosecanja drzti sebe i podsetiti se na sve nedace koje su dovele do depresivnog odgovora i da nije ni cudo sto smo za trenutak poklekli uz veru i nadu da cemo se ponovo podici.

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Art is a way of survival See Less

Svi imamo taj neki jako senzitivni i ranjivi deo sebe. To je deo koji je pretrpeo napustanje, odbacivanje, neprihvatanje, zanemarivanje ili zlostavljanje. On je deo naseg decijeg dela, koji je uvek i izvor spontanosti, pokreta, slobode, razigranosti, kreativnosti, pa i intuicije. On nam donosi mnoge darove, ali kada prezivi ponovnu povredu, donosi i mnogo preplavljucih neprijatnih emocija.

Mi ga stitimo, cesto rigidno i cesto kroz neke naredbe ili zabrane prema sebi.
Psihoterapija nas uci da prihvatimo sve svoje delove, a za to je potrebno da ih osvestimo i sagledamo.
Ima tu i jedna caka. Nije dovoljno samo da prihvatimo postojanje naseg najosetljivijeg dela, vec i da ga zavolimo. Zavoleti nesto sto nam donosi brojne muke, narocito fizicke i psihicke simptome nije lako. Sposobnost ljubavi podrazumeva blagonakloni odnos prema sebi i svim onim i ne tako prijatnim delovima, jer sve smo to mi. Podrazumeva dozvolu svakom nasem aspektu da zivi i komunicira, bez da ga ucutkujemo, odcepljujemo, odbacujemo.

U tome nam moze pomoci sledeca tehnika.

Mozemo personifikovati i eksternalizovati taj svoj osetljivi deo. Onda krenemo da vodimo dijalog sa tim sada personifikovanim delom( detaljno ga osmislimo, moze biti i neki animirani lik ili lik iz knjizevnost, ako nam je tako lakse, vazno je da odrazava sustinu tog naseg aspekta licnosti).

I onda zapazimo kakav je nas unutrasnji govor usmeren prema tom nasem najosetljivijem delu, koji je produkt nekog oblika traumatizacije. Obracamo se tim tonom i vokabularom sada personifikovanom aspektu. Primeticemo da je u igri puno netrpeljivosti, vike, kriticizma i zahteva. To bas i nije prihvatajuce, nije topao roditeljski odnos. Kako onda ocekujemo da se umiri?

Od starta nije bio prihvacen od znacajnih drugih, a sada i mi sami, internalizujuci taj pristup, na bol, strah, frustraciju, bes, nemoc nanovo reagujemo prekorom, odbijanjem, pa sve do mrznje ili prezira. I sta dobijamo? Dobijamo retraumatizaciju. Deciji deo nanovo nije podrzan i sve sto moze je da se jos jace oglasava, jer ocito ne cujemo njegovu poruku i ne validiramo njegovu realnost. Druga mogucnost je disocijacija, bespomocnost i praznina.

Kada to shvatimo i svesno menjamo svoj unutrasnji govor, pruzajuci razumevanje i bezrezervno prihvatanje, stupajuci u kontakt i nezno drzeci svoj ranjeni deo, on ce poceti da se opusta i manje ce da nas zulja, jer smo ga napokon culi i ne zelimo da ga se resimo.

Medjutim, vazno je dozvolitii drugim aspektima licnosti pravo na postojanje i dozvolu da se izraze na adekvatan nacin.

Nekada ce nam snovi podariti drugaciju verziju sebe, neku koju odlikuju karakteristike sa kojima se ne identifikujemo u svakodnevnom zivotu. Kada se vidimo u drugacijem svetlu, gde vladamo novim sposobnostima i dozivljajima sebe i sveta, dovoli o sebi da se pridruzimo toj predstavi i da sa njom odrzavatmo kontakt.

Mozemo je nacrtati, mozemo je vizualizovati na javi i postavljati joj pitanja. Ta verzija je smernica za neke nove self identifikacije, a kontakt sa njom ce povuci specificne aspekte licnosti, kojih smo se u odredjenom trenutku odrekli, zato sto nisu bile prihvacene ili ogledane od nama znacajnih drugi.

Foto: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival survival

Cesto pomislimo: “Samo kada bih razumeo/la zasto su mama i/ili tata postupali tako prema meni, bilo bi mi lakse?” Medjutim razumevanje je vise kognitivna radnja, ne nuzno i emocionalna. Uz psiholosko objasnjenje zasto se neko ponasa kako se ponasa, ne znaci da ce nuzno doci olaksanje. Da, razumecemo, ali necemo popuniti unutrasnju prazninu ili naci red u haosu misli i emocija, koje nas cesto preplavljuju.

Potrebno je prihvatanje psiholoske realnosti, a to je da ne mozemo imati detinjstvo koje smo zeleli.

Nismo mi krivi za to. Nisu ni roditelji, jer nisu znali i umeli drugacije (cesto su i oni na slican nacin prolazili kao deca), ali jesu odgovorni sto su nas zlostavljali ili zanemarivali. Za oprastanje, ako dodjemo do toga, je potrebno vreme( individualno je koliko je potrebno). Mozda je bolje reci da je potrebno otpustanje, nego oprastanje. Otpustanje emocija i prorada istih, izgovaranje svega nedorecenog. Svega sto nas tisti. Onoga sto je od tajne preraslo u otrov, jer nije bilo svedoka da nas cuje, vidi, validira, ogleda, utesi, kada nam je to najvise bilo potrebno.

Otpustanje znaci konacnu separaciju od roditelja koji nisu adekvatno odigrali svoju ulogu. Otpustanju prethode ljutnja i tugovanje za srecnim detinjstvom koje nismo imali.

Razne emocije i teme ce izaci na povrsinu. Proces je bolan, a izlazak na drugu stranu oznacava spremnost da se ne drzimo proslosti, spoznavanje sopstvenih sposobnosti i snaga kao odraslih osoba. Mogucnosti da sami sebi pruzimo ono sto nismo dobili, kao i da na odrasli nacin dobijamo ljubav, paznju i validaciju od svog partnera i pijatelja i da sa svojom decom ne odigravamo stare porodicne obrazce.

U terapijskom procesu, postajemo svesni introjekta, koje nesvarene samo prebacujemo na svoju decu, kako bismo napokon mi bili oni “dobri”. A, to bi znacilo da onda oni treba da nastave da nose teret zrtvenog jarca. To se desava ako ne osvestimo transgeneracijsku dinamiku.

Ukoliko postanemo svesni, shvaticemo da nas introjekti zuljaju. Da nisu deo nas. Da ih nismo provarili i da to ne zelimo. Da mozemo da biramo sopstvene vrednosti, a da su uverenja nesto sto je podlozno proveri. Nesto sto nisu cinjenice, samo smo kao jako mali i u tom trenutku bespomocni i zeljni ljubavi i prihvatanja od strane nama vaznih ljudi poverovali u odredjene fantazije. Nismo krivi zbog toga. Nismo mogli i znali bolje, ali sada imamo novu sansu.

Tokom licne analize i psihoterapijske prakse, shvatila sam da postoji odredjen red u procesu samospoznaje. Naravno, samospoznaji nema kraja, ali ono vaznije je da se sam terapijski proces ne moze forsirati i pozurivati.
Postoji vreme za sve.

Telo i psiha u svojoj povezanosti ce znati kada smo spremni za odredjen uvid i emocionalnu obradu.Svaki otpor u nama ima svoju unutrasnju logiku. Nema slucajnosti.

Odredjeni kompleksi u nama trose vise energije od nekih drugih, tako da nista ne moze preko reda. Postoje teme za koje mozda godinama necemo biti spremni, ili cemo ih povrsno obradjivati i to je sasvim u redu.
Medjutim, kako sazrevamo i menjamo se i oslobadjamo psiholoski prostor, radeci na drugim stvarima, docice momenat kada ce delovati da nam je uvid dosao iz vedra neba, da smo se “prosvetlili” i da se osecamo jace ili opustenije ili mudrije i prosto ce se dugogodisnji problem samo rasplesti pred nama. Pocece da nam se desavaju nove i drugacije stari, koje smo godinama cekali

Zasto?

Zato sto vise nismo zarobljeni u stare obrasce, zato sto smo promenili nacin kojim percipiramo stvarnost i poceli da primecujemo i privlacimo osobe, stvari i prilike koje su sada u sinhronizaciji sa novim Ja.

Slika 1: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival 

Slika2 :Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival 

Kriza koja se trenutno dešava najviše pobuđuje strah od neizvesnosti, koji je povezan sa oseća­jem bespomoćnosti.

Jedna od primarnih psiholoških potreba je potre­ba za kontrolom i izvesnošću u određenoj meri. U ovom trenutku ne možemo posebno uticati na spoljašnji svet, jer su mnoge stvari vezane za Covid-19 još uvek nepoznate u naučnim krugov­ima. Ono što možemo je da utičemo na sebe i sopstvene reakcije. U kućnoj izolaciji smo sig­urni i to je ono što je umirujuća potvrđena infor­macija. Međutim, ako po ceo dan čitamo samo o pandemiji i ne ustajemo iz kreveta, to bi moglo voditi dodatnoj imobilizaciji ili panici.

Možemo posmatrati trenutnu izolaciju kao iza­zov koji vodi ka dubljoj samospoznaji i jačanju sopstvenih kapaciteta. „Bez obzira na okolnosti, čoveku se ne može oduzeti bazična sloboda da izabere svoj stav i svoje ponašanjeˮ, govori nam Viktor Frankl, poznati psihijatar i psihoterapeut. Osluškivanje sebe, svojih želja i potreba nije ni malo lak zadatak, naročito ako smo navikli da se uvek oslanjamo na spoljne resurse ili da tražimo distrakciju na neumeren način.

Kako početi povezivanje sa sobom?

Ovde ću ponuditi tri prakse koje su polazna os­nova lične transformacije, a to su: struktuiranje vremena, tehnike uzemljenja i centriranja i ne­govanje saosćanja sa sobom.

Ako ne znamo početak i kraj određene aktiv­nosti, dani će predstavljati određnu vrstu bez­vremenog limba, što nalikuje traumatskom iskustvu. Zato je važno napraviti raspored za svaku nedelju: vreme kada ustajemo i odlazi­mo u krevet, mesto i vreme za rad, fizičku aktiv­nost, kreativnost, zabavu, kao i kratak period za praćenje podataka o aktuelnoj situaciji iz rele­vantnih izvora.

„U žurbi da se vratite u normalu, iskoristite ovo vreme da razmislite kom delu ’normalnosti’ je vredno vratiti se”, poručuje nam Dejv Holis. Svakodnevna jurnjava da obavimo sve što smo zacrtali i što nam je od drugih nametnuto vodi nas ka otuđenju. Izgubili smo pojam o sopst­venim vrednostima, o tome šta nam je zaista potrebno i šta je ono što nas usrećuje. Izdva­janje vremena u toku dana da zaista posedimo sa sopstvenom ranjivošću je najbolji recept za povratak sebi.

Praktikovanje tehnika uzemljenja (eng. ground­ing) i centriranja pomaže nam da se poveže­mo sa sobom. Omogućava nam da osetimo i redefinišemo sopstvene fizičke i psihološke granice, jer je naše telo nešto što osećamo u sadašnjem trenutku i u šta se možemo pouz­dati.

Udobno se smestite u svoju stolicu i dišite tako što ćete se mentalno fokusirati na pre­deo abdomena. Svaki izdah meko dodiruje vaš abdomen i dalje se proširuje u kukove, butine, noge, stopala. Pokušajte da osetite naslon sto­lice na kojoj sedite i pritisak tela na sedište. Zatim osetite svoja stopala kako čvrsto sto­je na podlozi. Gurajte stopalima podlogu da biste što snažnije osetili kontakt sa podom. Dok udišete kroz nos, zamislite kako vaš dah unosi u vas vazduh u toplim bojama. Sa sva­kim izdahom na usta, zamislite kako izbacu­jte sve što vam energetski više nije potrebno. Pomaže ako tom sadržaju dodelite crnu boju. Zamislite onda kako se iz vaših stopala grana čvrsto korenje duboko ka središtu zemlje. Os­etite tu povezanost sa zemljom. Vizualizujte kako iz nje crpite svu potrebnu energiju koja vam daje snagu i stabilnost, a iz sebe sa izda­hom izbacujete negativnu energiju, nakupljeni stres i brigu. Osetite kako tenzija napušta vaše telo. Nakon toga, prebacite fokus na skeniran­je delova tela (jedan po jedan) i pokušajte da u potpunosti osetite svaki, a zatim ustanite. Ceo prostor oko vas dokle vam dopiru ruke i noge kada ih raširite je vaš fizički prostor, ali i psihološki. To određeno polje nervni sistem konstantno mapira radi bolje orijentacije i koor­dinacije u prostoru. Slobodno osetite taj pros­tor, povežite se sa njim. To je prostor gde počin­je i završava se vaše Ja. Širite ruke iza sebe i ispred sebe kao da plivate. Možete dizati noge ili blago šutirati vazduh ispred sebe, iza sebe ili sa strane. Okrećite se u kukovima, sagnite se i uspravite se. Primetite svaku senzaciju ili emociju koja se podiže. Na taj način ćete pono­vo uspostaviti kontakt sa sopstvenim telesnim granicama, ali i intuicijom.

Sada ste spremni za praktikovanje sa­moosećanja sa sobom. Kada se osećamo uplašeno ili da smo u opasnosti, naš trenutni, prirodni instinkt (nesvesna reakcija) je da ode­mo u „borba, beg, zamrzavanje” odgovor. Reč je o automatskom odgovoru primitivnog/rep­tilskog dela mozga. Ne treba zbog toga sebe da osuđujemo, baš iz razloga što je taj odgovor instinktivan i ne možemo da utičemo na nje­ga. Produkt je evolucije i u službi je opstanka vrste.

Biološki (kao sisari) imamo predispoziciju za negu, brigu i privrženost. Vrlo često umemo da budemo podrška drugima, samo je potrebno da sebi damo dozvolu da se na isti način ophodimo i prema sebi. „Biti dobar podržavajući prijatelj sam sebi” je definicija saosećanja (sa sobom), ističe Katrin Nef. Ova autorka izdvojila je tri komponente, kao sastavne delove saosećanja:

1. Tretiranje sebe sa razumevanjem, toplinom i blagošću umesto grubim kriticizmom. Aktiv­no smo motivisani da pomognemo sebi. Kada primetimo da se borimo/mučimo, zastanemo, oslušnemo sebe, zapitamo se šta nam je u tom trenutku potrebno i pokušavamo to sebi da damo.

2. Zajedničko ljudsko iskustvo bi bila druga komponenta. Patnja je sastavni deo ljudskog iskustva. Ono što nas sve povezuje i čini lju­dima je to da smo smrtni, ranjivi i nesavršeni. Postoji određena uteha u tome da se podseti­mo da nismo sami u svojoj patnji. Nismo jedini koji patimo. Niko nije pošteđen od pravljenja grešaka, te „neuspehˮ nije nešto što se samo nama dešava, već je deo zajedničkog iskustva ljudske vrste.

3. Mindfulness − sposobnost da budemo pri­sutni sa onim što se dešava u trenutku dok se dešava, koliko god neprijatno bilo. Imati hrabro­sti da budemo prisutni kada nam je teško, a ne da automatski pokušavamo da se opiremo ili izbegavamo neprijatne emocije. Sposobnost održavanja neosuđujućeg stava prema sa­držajima svesti koji će se javljati (slike, emoci­je, misli, telesne senzacije), kako se ne bismo ni previše identifikovali sa negativnim sadrža­jima, ali kako ih ne bismo ni po svaku cenu iz­begavali.

Kada utišamo spoljnu buku, čujemo sebe. Svo­je autentično Ja. To je početak lične transfor­macije.

P.S. Tekst je napisan tokom aprila za majski broj casopisa RYL.

Foto: Preuzeto sa fb.stranice Art is a way of survival

Ako odustajemo od sebe, ne slusamo svoj unutrasnji glas, zatrpavamo emocije bilo kojim sadzajem, koji nam onemogucava da spoznamo sopstvene psiholoske potrebe, nastupice anksioznost, stanje konfuzije ili depresije.
Naravno da mi tada funkcionisemo po nesvesnim obrascima, koje smo usvojili kao deca kako bismo bili prihvaceni. Vec sam pisala o tome na koji nacim filtriramo stvarnost i interpretiramo postupke nama najblizih.
Dete ce uraditi sve da dobije ljubav i prihvatanje svojih roditelja, do nivoa samoponistavanja svog autenticnog Ja.

Medjutim, uvek su na delu i suprotne sile, koje nas vuku ka razvoju i autonomiji, koje nas teraju da se vratimo sebi. Nekada ce ti signali biti u obliku psihosomatskih tegoba i razlicitih neprijatnih simptoma.
Kao sto dete zeli da ima poverenje u roditelje (ma, ne samo sto zeli ima potrebu/poriv), isto tako kada odrastemo, imamo potrebu da se uzdamo u sebe i da imamo poverenja u sebe.

Ako stalno odustajemo od sebe (putem razlicitih destruktivnih obrazaca, potiskivanja emocija i dozvole da nam drugi konstantno probijaju licne granice), onda je anksioznost, cak i panika sasvim ocekivana.

Strah se javlja u stanjima nesigurnosti i neizvesnosti, a gubitak poverenja u sebe je alarm da smo u opasnosti i da to treba ozbiljno da shvatimo.I da trazimo podrsku.

Razmisljam kako je mozda najtezi psiholoski(i duhovni) zadatak prihvatanje. Prihvatanje sebe, drugih, odredjene situacije, zivota. Kako je tesko pogledati se u ogledalu, zagledati se kroz sopstvene oci pravo u dusu i prihvatiti sve delove sebe. Neke, naravno tek treba otkriti, jer su raznim mehanizmima odbrane pogurani u nesvesno. To je celozivotni zadatak(upoznavanje sebe) i treba da bude postepen.
Nije ni cudo sto kada dozivimo previse intenzivnih neugodnih senzacija, koje u tom trenutku nas sistem ne moze da obradi, zapadamo u postraumatski stres. Tako da preplavljenost nije resenje.

Malo po malo stajati sa svim svojim senzacijama i emocijama, manama i vrlinama, resursima i ogranicenjima, a ne pobeci ili uci u neku vrstu otpora je egzistencijalni izazov ljudske vrste.

Koliko je samo tesko ne iskrivljavati stvarnost, jacati toleranciju na frustraciju i ambivalenciju, sedeti sa neprijatnoscu, posmatrati se bez osudjivanja, razumeti i na kraju prihvatiti sebe. Sve to je neizostavni deo psihoterapije i otud toliko ambivalentnih emocija prema njoj, jer ona ne daje instant resenje. Terapeuti nemaju magicni stapic.

Treba se “ogoliti” pred svedokom od poveranja i imati hrabrosti da se pogleda u svaki kutak sebe. To je najteze. Isto je i sa zivotom, punim neizvesnosti, ali i avantura i mogucnosti.

Kada dodjemo do dovoljne tacke prihvatanja, onda cemo mnogo lakse menjati stvari koje mozemo i zelimo, otpustiti ono sto vise nije deo nas i prgrliti zivot, svesni i da su neke stvari van nase kontrole.

Slika1: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival

Slika2: Preuzeto sa FB.stranice art is a way of survival

Nakon tekstova posvecenih STIDU i ZAVISTI https://m.facebook.com/psiholoska.podrska/photos/a.1667917063435623/2641951176032202/?type=3&source=48
https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=2702201570007162&substory_index=0&id=1663671357193527, na red je dosla jos jedna od “omrazenih” emocija, a to je LJUBOMORA.

Hipoteza o frustracionoj agresiji, koju sam nasla na sajtu Psihobrloga, govori o tome da kada neko osujeti ljubav koju ocekujemo, mozak pretvara strah u mrznju. Treba naznaciti, da su centri besa povezani sa centrima ocekivanja nagrade.

U tom kontekstu, u razlicitim psiholoskim tekstovima se, vec nasiroko pise o ljubomori kao jednoj vrsti straha od gubitka ljubavi, a na taj strah mozemo razlicito reagovati. Neke od mogucnosti su tuga, bes i mrznja.
Ovde je jako vazno napraviti distinkciju izmedju osecanja i reakcije na ta osecanja – ponasanja.
Ako je emocija zabranjivana i etiketirana kao izraz slabosti ili nemanje dovoljnog kapaciteta za ljubav, onda mi ne mozemo ni da ovladamo tom emocijom. Ne mozemo da je razumemo i potiskujuci je, vremenom se moze ispoljiti pojacanog intenziteta, uz neadekvatnu reakciju.

Necu ovde zalaziti u sve nekonstruktivne nacine ispoljavanja ljubomore, i odredjene poremecaje licnosti, koji mogu dovesti do razlicitih deluzija ili paranoje, obzirom da se o tome dosta pisalo i govorilo.

Ovaj tekst je posvecen porukama koje LJUBOMORA nosi, jer nema dobrih i losih emocija.

Kao sto sam vec rekla, emocije su nas kompas za snalazenje u svetu, te je vazno otkriti znacaj koji imaju kako za pojedinca, tako i za socijalni kontekst.

Prema istrazivanjima socijalnih psihologa, ljubomora je vezana za odnose sa drugima i sadrzi u sebi mudrost intuicije i instinkta.

Ako gledamo na nizi intenzitet ljubomore, sto implicira da smo u kontaktu sa njom i da je brzo detektujemo, videcemo da ona ima ulogu odredjene vrste partnerskog radara.
Dakle, ljubomora nam pomaze da adekvatno skeniramo potencijalnog partnera i dodjemo do odgovora da li je on neko ko moze da nam bude lojalan, ko ima sposobnost i zelju da nas voli i prihvati i na koga mozemo da se oslonimo.

Mudrost ljubomore je u detektovanju pravicnosti, sigurnosti, povezanosti i lojalnosti, jer se javlja upravo kada smo spremni da posmatramo naseg partnera ili prijatelja u sirem drustvenom kontekstu, tj.kako se ponasa prema drugim ljudima, porodici, bivsim partnerima, itd.

Kada je intenzitet emocije izrazen to znaci da osecamo da smo izdani, i to ne samo da je nas neko izdao, vec i mi sami sebi, jer nismo bili u kontaktu sa sopstvenim emocijama i nismo slusali sopstvenu intuiciju.

Izvor: Karla McLaren – Emotion Dynamics

Foto: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival

Pisala sam vec u vise navrata kako nema dobrih i losih emocija, samo prijatnih i neprijatnih i da svaka nosi u sebi znacajnu poruku, te vazna pitanja koja sebi treba da postavimo. Pre citanja ovog teksta, preporucujem da najpre procitate tekst o osecanju STIDA/SRAMA putem sledeceg linka
https://m.facebook.com/psiholoska.podrska/photos/a.1667917063435623/2641951176032202/?type=3&source=54&ref=bookmarks
Jedna od ne tako dragih nam emocija je ZAVIST.

Razni psiholoski tekstovi govore o tome da se zavist javlja kada zelimo nesto sto drugi ima, a smatramo da mi to zasluzujemo, te se u odnosu na tu zelju mozemo postaviti konstruktivno i raditi na sopstvenim kapacitetima, kako bismo i mi to ostvarili.
Dakle, mozemo biti inspirisani da se usavrsavamo i razvijamo, a mozemo reagovati i destruktivno, tako sto cinimo sve da omalovazimo tog drugog, umanjimo njegove zasluge ili se cak potrudimo da i on izgubi ono za cime zudimo(U narodu dobro poznata izreka: “Da komsiji crkne krava.”)
Tu svakako ima istine i lako je uvideti koliko su sebicnost i pohlepa zastupljeni u ljudskom drustvu. Medjutim, emocije su mudrije u znacenju koje nose, i samo nerazumevanjem njihove poruke mozemo otici u destruktivno ponasanje.

A, zasto ih ne razumemo?

Zato sto su nam u detinjstvu bile zabranjivane, kazu istrazivaci iz oblasti socijalne psihologije emocija. Onda kada je trebalo da njima ovladamo, receno nam je da smo sebicni i pohlepni i da treba zavist da guramo pod tepih. Da ona nije dobra.
Kada pogledamo siri kontekst prosocijalnih emocija, tesko da cemo poverovati da se zavist javlja samo kada zudimo za necim sto neko drugi ima. To bas i nije drustveni benefit.

Koja je onda uloga zavisti?

Uloga je u tome da bude nas interakcioni kompas. Da nas informise o tome kako smo situirani u drustvu i koliko su nam dostupni resursi koji nam omogucavaju ekonomsku sigurnost (izmedju ostalog novac), ali takodje i koliko je zastupljeno postenje i pravicnost kada je u pitanju socijalna razmena.

Dakle, zavist ce biti nas mehanizam kojim skeniramo okruzenje i postizemo razumevanje sire slike (socijalnog sveta-najvise poslovnog), a to nam omogucava opstanak. Zavist ce se javiti kao alarm da nas obavesti da nesto nije u redu u socijalnim interakcijama, da nema reciprociteta i fer razmene, sto moze da ugrozi nasu egzistenciju. Da nismo sigurni u okruzenju gde ne dobijamo nagrade za ulozen trud ili gde, opet neko drugi ima pristup resursima bez ulozenog truda, te dobija vise nego sto zasluzuje ili gde neko drugi dobija zasluge za ono sto smo mi uradili.

Zavist treba da nam pomogne da ispravimo ono sto nije pravicno i posteno i to najbolje znaju mala deca.

Postoje eksperimenti koji pokazuju da ako date detetu da podeli npr.parce torte sa bratom/sestrom i da ce onda taj drugi prvi birati parce, dete ce skoro hirurski precizno podeliti kolac, jer ima kapacitet da vuzuelno proceni ravnomernu podelu, a uzajamnost i reciprocitet jesu drustveno pozeljne kategorije.

Tako da nemojte odbacivati zavist na prvu loptu, jer je njena poruka znacajna, ali naravno bitno je i kako cemo postupiti i tu treba covek da bude i dobar strateg.

Problem je sto je zabrana na istu dovela do toga da se kod ljudi ne razvije kapacitet za razumevanje reciprociteta, te posledicno osnaze mrznja i pohlepa.

P.S.Ova skulptura (na prilozenoj slici) me asocira na mitsku Meduzu koju su svi smatrali za monstruma, iako je ona najpre bila prelepa devojka na koju je bacena kletva. Medjutim, ovde sam stavila Meduzu iz drugog razloga, a to je zato sto se iz njene smrti radja Pegaz, te je to takodje naznaka da znacenja trazimo ispod povrsine i uvrezenih drustvenih shvatanja.

Izvor: Karla McLaren – Emotion Dynamics

FOTO: SA FB.stranice Art is a way of survival

                           MIT O NARCISU – DIMENZIONALNI POGLED

Narcizam, narcisoidan, narcis, sve su  to pojmovi koji se obilato koriste u svakodnevnom govoru i za razlicite stvari. Problem je kada ljudi koriste ove termine kao dijagnosticke kategorije, pa ispada da svaki drugi covek moze da se podvede pod dijagnozu narcistickog/narcisoidnog poremecaja licnosti (kriterijumi navedeni u psihijatrijskom dijagnostickom prirucniku DSM-5).

Tacno je da zivimo u eri potrosackog drustva, te da su sebicnost, egocentricnost, zelja za postignucem, samozivost i grandioznost, izrazene kroz dozivljaj da smo bas mi oni specijalni i posebni, nesto sto se kulturoloski, barem na Zapadu podrzava i ceni. Medjutim, dijagnoza narcistickog poremecaja licnosti nije toliko cesta, koliko se misli (1% na nivou opste populacije). Ovde se necu detaljno baviti ovom dijagnozom, samo bih htela da istaknem da se u naucnim krugovima i dalje vode diskusije oko dijagnostickih kriterijuma povezanih sa ovim poremecajem, a narocito onog u vezi odsustva empatije.

Iskreno se nadam da ce buducnost doneci neku drugu dijagnosticku paradigmu, ali to cemo tek videti.

Sada da se vratimo na temu ovog teksta, a to su narcisticne crte u svima nama. Svi mi, hteli to da priznamo ili ne, mozemo da budemo i egocentricni, arogantni, samozivi, sebicni, tvrdoglavi i antagonisticki nastrojeni , da se stitimo od nesigurnosti napadom, da okrivljujemo druge za nase probleme, da se osecamo grandiozno i da budemo ubedjeni da nam odredjene stvari pripadaju, jer smatramo da smo posebni. Takodje, dozivljaj posebnosti moze biti vezan kako za patnju tako i za postignuca. Mozemo biti posebni i specijalni  na osnovu razlicitih kriterijuma, pa i po tome da smo najnesrecnija osoba na svetu i da niko ne prepoznaje nasu posebnost i znacajnost, iz razloga sto se neko ili nesto urotilo protiv nas, pa ne uspevamo da pokazemo svetu tu svoju fantasticnost, te smo zbog toga isfrustrirani i zavidni i trazimo sazaljenje drugih.

Narcizam se kao sklop odredjenih crta licnosti moze posmatrati dimenzijalno, gde ce se na jednom kraju naci ehoizam (eng.echoizm), a na drugom narcisticki poremecaj licnosti i maligni narcizam, kako ga je prvi definisao Otto Kernberg (gde se vec narcisticne crte spajaju sa psihopatskim ili sociopatskim ).

Izmeju ove dve krajnosti, nalazi se citav dijapzon mogucih kombinacija i intenziteta  antagonizma koji postoji u srzi narcisticke strukture. Ako sam introvert onda se bas necu sepuriti grandiozno, nego cu vise koristeci pasivnu agresiju za dolazenje do cilja, a ako sam ekstrovert onda cu se razmetati, sarmirati ljude, i traziti paznju i aplauze. Mogu cak i ciniti dobra dela, ali sa motivom da na taj nacin probudim divljenje i dobijem paznju sa kojom zudim.

Kako bolje objasniti ovu dimenziju nego preko mita. Simbolika mita je poruka mudrosti koja dolazi iz kolektivne svesti. Mit o Narcisu i nimfi Eho je svima poznat i postoje razlicite verzije istog, ali cu ga ja ovde ukratko prepricati kako bi se lakse osvetlila psiholoska podloga i univerzalnost ovih ljudskih aspekata.

Narcis je sin vodenih bozanstava, ali je smrtan. Krasi ga izuzetna lepota i obozava da lovi. Sve nmife su zaljubljene u njega, ali on na njih ne obraca paznju ili ih grubo odbacuje. Ni jedno ‘bice’ nije dovoljno dobro za njega. On nije okrenut drugim ‘bicima’, nesposoban je za povezivanje sa drugima i fantazira o nekome specijalnom i posebnom, koji bi ga bio dostojan.

Eho je planinska nifa i takodje je smrtno zaljubljena u Narcisa, medjutim kako je zagovarala Heru da ne bi saznala za Zevsova neverstva, biva kaznjena, tako sto gubi svoj glas, tj. sposobna je samo da ponovi poslednje reci koje neko drugi izgovori.Tako da ostaje skrivena i zagledana u Narcisa, bez mogucnosti da iskaze svoje zelje i potrebe. Narcisa, takodje sustize kazna, tj kletva(po nekim izvorima od boginje Afrodite, a po drugima boginje osvete Nemeze). Nimfe su se zalile za okrutan tretman Narcisa, te on biva kaznjen da se zaljubi u nekog nedostiznog(po nekim izvorima i u prvu stvar koju vidi).

Narcis umoran od lova, prilazi izvoru kako bi se okrepio i u tom trenutku kada ugleda svoj odraz u vodi, momentalno se zaljubljuje u njega. Pokusava da zagli ili poljubi svoj odraz, ali cim se priblizi, odraz se gubi u talasima vode.

Na prilozenoj slici, Dzon Vilijem Vaterhaus-a se mogu se videti Narcis i Eho, oboje prokleti, oboje sami. Nigde u okruzenju nema njihovih roditelja, nema nimfi i bozanstva de im se nadju, da im pomognu. Narcis vene, zagledan u svoj odraz, prestaje da jede i pije, a sa druge strane Eho nista ne moze sem da ga posmatra iz prikrajka i da ponovi njegove poslednje reci koje izgovara pred smrt. Narcis umire kraj izvora, a Eho nestaje. Ono sto iza njih ostaje su cvet narcis koji cveta svakog proleca, kao i odjek koji cujemo po brdima i planinama (tzv. Eho). Tako da oni nastavljaju da zive u nama, u delovima individualne i kolektivne psihe.

Ono sto je simbolicki interesantno je to da je voda simbol emocionalnog sveta i nesvesnog, kao i duhovnog preobrazaja. Takodje, odsustvo roditelja je pokazatelj odsustva podrske, ljubavi i vodjstva. Narcis ne prepoznaje sebe u odrazu, on ne zna da je to on, sto govori o neizgradjenoj licnosti, o krhkosti ega, o odsustvu samospoznaje, kao posledice odsustva onoga sto se u psihologiji zove ‘ogledanje’. Kada je staratelj ustimovan sa detetom, to dete postepeno  upoznaje sebe u ocima drugoga. Roditelj(na prvom mestu majka) oponasa decije pokrete, facijalnu ekspresiju, verbalizuje sta dete oseca i tako mu daje feed-back da je u redu, da je prihvaceno, da moze da veruje svojim dozivljajima i svojim emocijama, i da nece biti voljeno samo pod odredjenim uslovima, najcesce vezano za odredjena postignuca, koja se od deteta ocekuju. Na taj nacin dete upoznaje sebe i stice zrelo sapomouzdanje i samovrednovanje.

Interesantan je i mit koji govori o tome da kada je upitano jezero kao se nije zaljubilo u Narcisa kada ga je gledalo, ono  odgovora, da zapravo nije ni videlo Narcisa, vec se divilo sopstvenoj lepoti u njegovim ocima.

Sve u svemu, narcizam bi se trebalo posmatrati dimenzionalno i teziti nekoj sredini, ili ti zdravom narcizmu. U toj sferi mi mozemo nekada da precenjujemo sebe u nekim svojim aspektima i da cesce stavljamo ruzicaste naocare, ali to ce doprineti vecem optimizmu, motivaciji, istrajnosti, samopouzdanju. Osobe na tom delu spektra (neka sredina spektra) itekako su sposobne da preispitaju svoje postupke i da se zamisle i izvine kada pogrese, dakle ne moraju uci u defanzivni mod.

Sa druge strane, osobe blize krajnosti ehoizma imaju strah od zdravog narcizma, strah da se osecaju posebnim. Cesto su dozivljavale odbacivanje i dobijale poruke da sve sto urade ne valja. Ne umeju da uspostave zdrave granice, da se zauzmu za sebe. Nemaju svoj glas poput Eho. Ne zele specijalan tretman, jer se smatraju beznacajnim i zato ih cesto privlace narcisi sa suprotne strane spektra, jer je takav tretman nesto na sta su navikle i svakako nece od njih dobiti poseban tretman.

Na drugoj strani, koja ide u krajnost  narcistickog poremecaja licnosti i malignog narcima, nailazimo na osobe koje su eksploatatorski raspolozene i koje duboko ne veruju ljudima. One se ne povezuju iskreno i intimno sa drugima, jer nisu sposobne za uzajamnost i dodir sa sopstvenom ranjivoscu, vec ljude koriste iskljucivo kako bi zadovoljile svoje potrebe, dobile paznju i divljenje. Spremne su da omalovaze ili cak demonizuju druge, ako im se suprostave u stavovima i procenama. Zahtevaju da dobiju sve sto zele, je im to po rodjenju pripada, posto sebe dozivljavaju kao superiorne i iznad svih drugih. Mogu da budu zavisne, agresivne, jako osetljive na bilo koju naznaku kritike, sklone drami, kako bi popunile unutrasnju prazninu i osetile se zivima. Cesto osciliraju izmedju idealizacije i demonizacije drugih. Osobe su kojima se ili nisu postavljale granice u detinjstvu, pa su navikle da sve mora odmah i sada i nemaju toleranciju za druge ili  usled nesigurnog attachment-a nikada nisu uspele da izgrade sebe, nego to krhko jezgro cuvaju jakim zidinama grandioznosti, puni antagonizma zbog neispunjenih ranih razvojnih potreba, usled cega ce svaki osecaj slabosti projektovati na drugoga. Osobe su koje su opsednute sobom, a zpravo sebe i ne poznaju, pa tako ni druge, te  samim tim oduzimaju sebi ono sto im je zaista potrebno i lekovito, a to je prava intimna povezanost sa drugim ljudskim bicem.

Da sumiramo, svi smo mi negde na ovoj dimenziji, bili toga svesni ili ne.

NARCIZAM KAO ARHETIP – CRTE U SVIMA NAMA

Inspirisana predivnom Caroline Myss, pocela sam da posmatram narcizam i iz ugla evolucije svesti.
Razmislja sam kako je cesto prvi korak u otkrivanju onoga sto hocemo u saznanju da nesto necemo, da se necemu protivimo.

Licna, kao i kolektiva revolucija pocinje sa odredjenom vrstom besa, pa i prezira i gadjenja prema odredjenoj stvari/ ideologiji/sistemu. Dakle, znamo da nesto remeti nase blagostanje, ali kada se zapitamo sta bismo tacno zeleli, sta je to sto nam je zaista potrebno, na ta pitanja nemamo precizan odgovor.

Ta sira slika se jos uvek nije iskristalisala i ne samo to, ako se bunimo protiv neceg sto je ukorenjeno u nasem najblizem okruzenju, dozivecemo neodobravanje i odbacivanje, koje proizilazi iz straha od nepoznatog i novog. Obe strane se u ovoj prici osecaju kao da nisu prihvacene i dobrodosle.

Sta onda nastupa?

Ako smo odlucni da krenemo u odredjenom pravcu, ali jos uvek nismo nasli pravu meru za nas ili ono sto nam je sustinski potrebno, promena ce se videti u preterivanju i naglasavanju sopstvene razlicitosti. To je taj narcisticni momenat. Promenicemo izgled, naci novo ‘pleme’ za podrsku, prenaglasavacemo znacaj naseg puta, umanjiti toleranciju za druge opcije, postati rigidni u stavovima i defanzivni.
Sve to je faza ka integraciji neceg za nas svrsishodnog, medjutim mozemo takodje ostati dugo zaglavljeni u istoj grandioznoj poziciji ili stalno ici iz jedne prenaglasenosti u drugu.

Reference: PhD Craig Malkin, predavanja

Foto1: Slika “Narcis i Eho”, Dzon viljem Vaterhaus, 1903.

Foto2: Sa FB.stranice Art is a way of survival

Sve emocije postoje sa razlogom. Ne volimo one neprijatne i zeleli bismo da osecamo samo one prijatne, ali to je nerealisticno, jer svaka emocija ima svoj zadatak, a zivot je kompleksan. Takodje, emocije imaju svoj vek trajanja, dodju i prodju te se ne mogu izjednaciti sa nasim celim identitetom.
Postoje stvari koje nisu ugodne, ali su dobre i zdrave za nas, kao i one koje jesu prijatne, ali nam na duze staze donose vise stete nego koristi.

Emocije su nas unutrasnji kompas i nastale su tokom evolucije kako bi se lakse adaptirali u svetu u kome zivimo. Univerzalne su i na najranijem uzrastu se poput programa upload-uju u nas nervni sistem, te kao bebe svi imamo kapacitet da dozivljavamo emocije.

U zavisnosti od toga koliko ce nasi roditelji imati sposobnosti da nam pomognu da regulisemo emocije, da ih upoznamo, imenujemo i na zdrav nacin ispoljimo, kada se podignu, imacemo vise ili manje problema sa odredjenim emocijama.

Jedna od emocija o kojoj se najcesce govori sa negativnim predznakom je emocija stida/srama.
To je najcesce posledica nerazumevanja prave uloge(zadatka)ove emocije, kao i zloupotrebe njene funkcije.

Ako dete kontinuirano posramljujemo bez ikakvog logickog objasnjenja da je nesto pogresno uradilo u smislu ugrozavanja sopstvenog zivota, zdravlja ili ugrozavanja drugog lica i pri tome ne postavljamo neophodne granice uz odrzavanje kontakta sa detetom i ne repariramo odnos ljubavi, kada smo “izgubili zivce”(sto se svima desava), onda sram pokazuje svoje ruzno lice.

Dete pocinje da internalizuje spoljasnje poruke i da ih interpretira kao da je ono neadekvatno, lose, defektno, a ne da ga odredjeni postupak dovodi u opasnost ili povredjuje druge osobe. I tada dolazi do preplavljenosti emocijom srama.

Problem dakle, nije u samoj emociji, vec u porukama, uverenjima koja su cesto nemoguca za ispuniti, kao sto je npr. uverenje: “Ako nisam savrsen/a, ne zasluzujem da budem voljen/a.

Sada da se vratimo na onu zdravu ulogu emocije, tj.stvarni zadatak koji nam pomaze pri adaptaciji. Cemu zapravo sluzi?

Ona je cuvar naseg integriteta, dostojanstva, moralnog kompasa i unutrasnjeg sistema vrednosti.

Dakle okrenuta je kako samosvesti individue, u smislu detektovanja sopstvenog ponasanja i vrednosne strukture koja je po njenoj meri, a tokodje sadrzi i socijalnu komponentu, jer se aktivira kada je neki nama vazan odnos potencijalno ugrozen, zbog toga jer smo mi svesno ili nesvesno povredili drugu osobu.

Emocija je koja poziva na licnu odgovornost. Mi smo drustvena bica, umrezena na nacin da tezimo konekciji i to je jako bitna ljudska potreba.
Osecaj jeste neprijatan, ali je neprijatan jer su jako bitne stvari “na udaru”, licno dostojanstvo i sistem vrednosti ili prekid vaznog odnosa.
Da bismo se vratili u balans i ‘opustili’ osecaj sramote, potrebno je da uvidimo gde smo pogresili, da za to preuzmemo odgovornost, izvinimo se i pokusamo da popravimo stetu.

Kada je preplavljenost velika i paralisuca?
Onda kada su uverenja i moralna nacela nerealisticna, neizvodljiva ili nametnuta od spolja, a ne integrisana u nasu licnost i ono u sta zaista verujemo.

Ono sto je jos znacajno reci je da kada se identifikujemo sa emocijom, upadamo u stanje bespomocnosti, koje je paralisuce, jer se samosazaljevamo umesto da saosecamo sa sobom i damo prostor racionalnom delu da sagleda sta je to pod nasom kontrolom i sta mozemo da uradimo kako bismo obnovili odnos sa sobom ili sa drugom osobom. Kada smo drugoj osobi naneli stetu, vise ne treba da mi budemo u fokusu, vec taj drugi, jer je on povredjena strana, a mi biramo ulogu zrtve.


Foto: Art is away of survival