Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći, kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd). Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“- niska tolerancija na frustraciju; „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je – nerealna očekivanja, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni  pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv.modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku. To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

(more…)

Kada sam završila osnovne studije iz etnologije i antropologije, došlo je na red i pitanje zapošljavanja. Tokom studija, moja jedina preokupacija su bili ispitni rokovi, i nije mi ni padalo na pamet da razmišljam da treba posle negde i da se zaposlim u struci. Onako, još idealistički, potiskivala sam ta pitanja egzistencijalne prirode, govoreći sebi da će se već nešto rešiti, tj.da će pasti sa neba. Pogrešno!

Sa druge strane, psihologija me je, u najširem smislu oduvek zanimala. Čitala sam razne članke iz popularne psihologije kao i stručnu literaturu, još od srednje škole. Dvoumila sam se između studija psihologije i antropologije. Sticajem okolnosti, odluka je pala na antropologiju. Međutim, svi predmeti koje sam slušala su bili više ili manje prožeti psihološkim pristupima. Nauka o čoveku, ne može biti lišena upoznavanja sa psihičkim procesima, bilo na kolektivnom ili individualnom planu. Kao, obaveznu literaturu, čitala sam radove Frojda, Junga, Froma, Eriksona, Rut Benedikt, Margaret Mid, i mnoge druge, a kao izborni predmet sam izabrala psihopatologiju, koju je držala profesorka dr Zorka Lopičić.

Pošto je jedini posao koji sam u tom trenutku mogla da nađem bio rad u prodaji, sve više sam se nosila mišlju o nastavku školovanja. Klinička psihologija je počela sve više da me zanima. Javila mi se želja, koja je vremenom postajala sve jača, da bih vremenom mogla da se bavim psihoterapijom. Imala sam prilike da iskusim kako je to biti “pacijent“, a smatrala sam da imam dovoljno smisla i empatije da se obučim za drugu ulogu u terapijskom odnosu. Počela sam da se raspitujem o različitim terapeutskim školama ili orjentacijama. Sa psihoanalitičkom psihoterapijom sam već bila upoznata iz pozicije klijenta i bila mi je jako privlačna, međutim bila sam sklonija orjentaciji koja je okrenuta lociranju nefunkcionalnih obrazaca u svakodnevnoj komunikaciji sa bliskim osobama.

Posle duže analize svih faktora, izabrala sam sistemsku porodičnu terapiju kao referentni okvir.

Prve dve godine edukacije protekle su u izučavanju teorijskih postavki odabrane psihološke škole. Bila sam u grupi koja je, najvećim delom opstala do treće godine edukacije, zadovoljivši se sa zvanjem porodičnog savetnika. U početku mi je bilo prijatno u grupi. Učili smo nove termine, postavke i istorijat razvoja sistemske terapije kroz modernu i postmodernističku misao. Bilo je zabavno, jer nam je sve bilo novo. Učili smo teoriju i dobijali grupne zadatke. Međutim, vremenom je počelo da se oseća nezadovoljstvo unutar grupe. Svako je imao svoje viđenje kako bi edukacija trebalo da se odvija i to se odrazilo ne samo na jedinstvo, več i na snagu grupe.

Mislila sam da će svaki pojedinac moći da koristi grupu budućih kolega za svoj lični razvoj, kako bi na kraju edukacije bio spreman da se uhvati u koštac sa potrebama Drugog. Nažalost, do toga nije došlo. Primetila sam da ne postoji neko preterano razumevanje ili empatija za bilo koji lični problem ili emotivno stanje pojedinca, koji bi rešio da ih podeli u grupi. Ovde ne govorim o mentorima. Nije bilo adekvatnog feed-back-a od strane grupe. Ono što je meni pomagalo u takvoj atmosferi je što sam se na edukaciji skoncentrisala na predavanja i primere iz prakse, da bih nakon toga sa svojim terapeutom proradila zbunjujuća ili negativna emocionalna stanja iz tog perioda.

(more…)

Kada bi probali da fenomenolioški objasnimo osećanje pojačane anksioznosti to bi negde izgledalo ovako: Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti. Katastrofiziranje često spada u repertoar mišljenja osoba koje se bore sa nekim anksioznim poremećejem, tj. preuveličavanje karakteristika opasnosti i njenih posledica, a umanjivanje sopstvanih kapaciteta.

Uzroci nastanka anksioznih poremećaja su različiti, a najčešće su multifaktorski. Genetska predispozicija, gde spadaju i određene odlike temperamenta, kao i hipersenzitivnost, fiziološki disbalans u mozgu, razna uskraćivanja u detinjstvu, kao i neusklađenost majke i deteta, preuzimanje porodičnog anksioznog stila, nagomilani stres, zajedno mogu da dovedu do paničnih napada, generalizovane anksioznosti, kao i drugih oblika anksioznih poremećaja. Održavajući faktori ovih poremećaja su takođe raznovrsni. Mogu biti na telesnom nivou (borba protiv panike koja rezultira grčenjem mišića, hiperventilacijom, zatim neaktivnost, loša ishrana, nedovoljno sna, itd.). Na emocionalnom nivou (potiskivanje emocija, nerazrešeni unutrašnji konflikti i sl.), dok na nivou kognicije perzistiraju iracionalna uverenja, niska tolerancija na frustraciju, katastrofiziranje, nefleksibilan i samoporažavajući unutrašnji govor, a na bihejvioralnom strategije izbegavanja suočavanja sa problemima.

Posmatrajući različite FB grupe podrške za poremećaje anksioznosti, deluje mi da se članovi najviše koncentrišu na fiziološke reakcije anksioznosti, što je i razumljivo jer su ove reakcije zaista neprijatne, ali one su samo vrh ledenog brega. Možda zbog objašnjenja da usled hiperventilacije dolazi do povećanja nivoa kiseonika u krvi, što izaziva vrtoglavicu, trnjenje u prstima, a propratno mučninu, čoveku bude malo lakše, ali to saznanje neće rešiti preplavljujuču anksioznost ili panične napade. Važno je i to znati, ali nije rešenje anksioznosti u tome da medicinski objasnimo svaku i najmanju fiziološku reakciju iste. Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste, ali ono što je pravo pitanje jeste: Zašto mi se to sada dešava? Šta mi anksioznost poručuje? Sa čime ja to ne mogu da se suočim? Šta to ne mogu da podnesem? Šta mislim da ne mogu, da nemam dovoljno kapaciteta ili sposobnosti da bih ostvario?

Anksioznost, koliko god bila neprijatna nije naš neprijatelj. Ona je signal, alarm koji govori da osoba više ne može da potiskuje, trpi i kontroliše neka osećanja i “neprihvatljive“ psihičke sadržaje, te oni nastoje da se prikažu u jednom prerušenom, simboličnom obliku. Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše, odnosno supresuje mogu biti: strah, tuga, bes, krivica i sl. Anksioznost je samo signal da osoba više ne može da potiskuje i da se bori sa unutrašnjim konfliktima. Osećanja koje osoba nastoji da potisne ili na drugi način pomeri iz svesnog rakursa su recidivi različitih trauma koje je osoba preživela tokom života.

Iako fiziološki smptomi ne treba da nam budu u fokusu, kada želimo da proniknemo u razloge zbog kojih smo učestalo anksiozni ili doživljavamo panične napade, svakako se treba i prema njima na adekvatan način postaviti. Borba protiv anksioznosti ne donosi nikakvu korist. Kada se opiremo panici, ona se uvečava, mišići grče i mi sve pliće dišemo, te zaboravljamo na vrlo značajnu stvar, a to je da izdahnemo. Rešenje je u prihvatanju anksioznosti, treba priznati sebi da je doživljavamo, ali i da nismo zbog toga slabi ili manje vredni. Prihvatamo je kao poruku koju nam telo šalje, koju nam podsvest šalje, kao starija i mudrija prijateljica. Dakle, savet je da se ne opiremo anksioznosti, ali s druge strane joj naravno nećemo dozvoliti ni da ona kontroliše nas. Otpozdravićemo je i dopustiti joj da nam prenese poruku, ali ćemo i olakšati sebi.

Nekome će prijati vežbe progresivne relaksacije i produbljenog disanja. Ima različitih vežbi na youtube-u, treba pronaći odgovarajuću i praktikovati je u mirnom stanju dva puta dnevno, da bi za to vreme naš mozak stekao novu naviku i formirao nove neuralne mreže. Kada ovladamo ovim tehnikama lakše ćemo pregurati napad panike ili nalet pojačane anksioznosti. Zdrava izbalansirana ishrana, vežbe istezanja i sportske aktivnosti, boravak u prirodi i dovoljno sati sna će svakako pomoći, a evo i jednog malog trika iz repertoara bihejvioralnih tehnika.

(more…)

Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.

Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.

Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.

Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.

(more…)

 O čemu sve razmišlja psihoterapeut tokom svog rada pod supervizijom, najbolje se može videti kroz prikaz primera jednog terapeutskog lista. U ovom slučaju reč je o psihoterapeutu sistemske porodične terapije.       

TERAPEUTSKI LIST

IME I PREZIME KLIJENTA:  M.B.

KO JE PRISUTAN NA SEANSI: Klijent i terapeut     

DATUM: 25. 09. 2010. godine

BROJ SESIJE: Druga

Razmišljanja koja prethode seansi (moguće hipoteze, plan rada, važne teme, prateća osećanja terapeuta):

Moguće hipoteze:

• Da bi se razlikovala od ljudi iz seoske sredine u kojoj je rođena, M.B. je kao svoj preferirani narativa izabrala onaj u kome je ona osoba koja će raditi na rešavanju bitnih društvenih problema i za to dobiti priznanje od dominantne kulturne sredine (urbane, intelektualne).
• Sklonost ka idealizaciji kod M.B. ima dvostruku ulogu. Sa jedne strane, daje joj potrebnu motivaciju da istraje u ostvarivanju svojih ciljeva, dok joj, sa druge strane, onemogućava racionalno sagledavanje situacije i sopstvenih resursa.
• Simptomi se javljaju kada M.B. uz sve svoje napore ne uspeva da dođe do željenog cilja, čime se ruši i željena slika o sebi.

Plan rada: – M.B.već godinama pretenduje da rešava probleme na isti način, te tako primenjuje nefunkcionalni obrazac “more of the same“. Potrebno je uvesti nove perspektive, uhvatiti se u koštac sa problemom iz različitih uglova. Iz tog razloga, stavljam akcenat na narativni terapijski pristup.

Važne teme:

• Važno je završiti određen društveni fakultet,
• Važno je biti profesionalno ostvaren i imati društveno priznatu i cenjenu karijeru,
• Važno je razlikovati se od svoje sredine (urbano nasuprot ruralnom).

(more…)

Od samog početka formiranja psihoanalize, analitičari su bili zainteresovani za sadržaje folkloristike. Bajke i mitovi jedne nacije ili šire kulturne zajednice poput individualnih snova obiluju simbolima, koji su za psihoanalizu bili dragoceni putokaz na putu ka nesvesnom. Brojne studije o folkloru nastale su kao nus proizvod pokušaja psihoanalitičara da putem proučavanja folklornog materijala protumače one simbole koji su se javljali kod njihovih pacijenata.

Začetnik psihoanalitičkog tumačenja folklornih sadržaja svakako je Sigmund Frojd. U svojoj knjizi „Tumačenje snova“ uspostavio je relaciju između bajki i mitova i psiholoških sadržaja iz snova svojih pacijenata. Iako je isključivo proučavao individualno nesvesno, smatrao je da su u bajkama projektovani svi naši potisnuti, neprijatni i zabranjeni sadržaji. Bajke, po Frojdu obiluju simbolima koji odgovaraju periodu detinjstva do 6-te godine života. Kraljevi i kraljice personifikacija su roditelja, zla maćeha predstavlja onaj aspekt majke prema kome dete oseća negativne, “zabranjene“ emocije. Sve preteće muške figure projekcija su oca i potpomažu razrešavanju edipalnog kompleksa. Rivalitet među siblinzima, ljubomora, zavist nalaze svoj odušak u simbolici mitova i bajki.

Frojdovo učenje naglasak stavlja na seksualni nagon, koji je po njemu najmoćnija pokretačka sila u čoveku, te je samim tim i najveći deo potisnutog materijala seksualne prirode. Frojd je u svojoj terapijskokj praksi koristio tumačenja do kojih je dolazio analiziranjem sadržaja bajki, kako bi pomogao svojim pacijentima da se suoče sa sopstvenim fantazijama i potisnutim sadržajem.

Frojdov saradnik Oto Rank, takođe se bavio analizom folklornog sadržaja. Uglavnom je analizirao grčke mitove i upoređivao mitske biografije različitih junaka evropske tradicije. U svom delu “Mit o rođenju heroja“ iskazao je obrazac koji prati različite mitove o herojima. Priča zapravo prati junaka na putu adolescencije i završava se procesom inicijacije, kada je glavni junak pobedio sve izazove na putu odrastanja.

Analiziranje bajki i mitova postala je zanimacija i mnogih drugih analitičara, kao što su Ernest Jones, Erih From, Geza Rohajm.

(more…)

Tokom druge seanse vratile smo se daljoj rekonstrukciji problema. Pokušala sam da saznam koja su M. S. prethodna iskustva i stavovi potpomagali ovakvom načinu reagovanja? M.S. je rekla da to sigurno ima veze sa njenim vaspitanjem. ”Rasla sam u jako povezanoj porodici. Majka, tetke, baka, svi bi učestvovali u rešavanju problema. Iako sam ja imala poslednju reč i donosila odluke, svi su bili tu da pomognu. Relativno rano sam otišla od kuće i udala se. Imala sam svoju nezavisnost, ali, primera radi kada je muž bio poslovno u inostranstvu, uvek sam imala na koga da se oslonim.”

Upitala sam je da li to znači da se zabrinutost javlja zbog uverenja  da se teško može uspeti i biti zadovoljan bez stalne zaštite porodice? “Da li obrazac u kome ste odrasli, koji govori o tome da majka i kćerka treba o svemu da pričaju i sve da dele i da je majka ona od koje se pomoć očekuje u svakom trenutku, pomaže tome da se osećate bespomoćno kada je vašoj kćerki teško u inostranstvu?”

“Pa, mislim da jeste. Ima i toga. Zaista sam uvek mislila da najveću pomoć možeš da dobiješ od porodice. A, i mi smo jako bliske. Možda je ona i suviše pod mojom zaštitom, možda smo napravile preblizak odnos. Naš odnos nije tipičan majka-ćerka odnos, više je prijateljski. Pričamo o svemu i onda ona očekuje moju pomoć. Pa, i ja sam je očekivala od svoje majke. Samo što je tada bilo drugačije vreme. Nije sve bilo toliko teško i nedostižno. Normalno se nalazio posao, stan, započinjala emotivna veza. Sada je sve nekako prekomplikovano. Deca su nezadovoljna na svim životnim poljima. Ne samo moja, mislim, generalno.”

Pitala sam je da li misli da bi njena kćerka uspela sama da reši neki problem, kao kada je bila mlađa, a da je recimo ona sprečena zbog službenog puta da joj pomogne? Pošto je jasno da od kćerkinog psihičkog stanja zavisi i majčina smirenost, želela sam da M.S. pokuša da uvidi da je moguće da njena kćerka uspe da se izbori sa sopstvenim problemima i bez majčine direktne pomoći. Kako je kćerka pokazala sposobnost da se uhvati u koštac sa problemima dok je još bila u porodici porekla, te da donese odluku i uspešno završi fakultet u inostranstvu, to nam ukazuje na njenu zrelost i potencijal da samostalno rešava probleme, ukoliko su  okolnosti takve da ne može direktno da računa na pomoć porodice. M. S. je potvrdila moju hipotezu, pošto je posvedočila da je za neke kćerkine probleme saznala tek nakon što bi bili rešeni, jer kćerka nije htela da je zabrinjava u trenutku kada su se pojavili.

(more…)

U ovom tekstu ću vas kroz prikaz slučaja, upoznati sa osnovnim procedurama specifičnim za narativnu terapiju, koju su utemeljili Majkl Vajt (Michael White) i Dejvid Epstin (David Epstein), 80-tih godina XX veka.

U narativnom pristupu, terapeut i klijent zajednički istražuju dominantni, problemom zasićeni narativ, postepeno ga dekonstruišu, a onda stvaraju nove, alternativne priče. Pitanja za dekonstrukciju, za otvaranje prostora, pitanja o preferencijama, za razvoj priče i pitanja o značenju su intervencije narativne terapije, koju ja zamišljam kao ponovno slaganje slagalice, u kojoj treba zameniti one delove koji se ne uklapaju dobro u širu sliku. Dekonstrukcijom narativa mi zapravo tražimo te neadekvatne spone.

U daljem tekstu, pokušaću da vam ilustrujem pomenute intervencije i približim tehniku eksternalizovanja simptoma. To je jako moćna alatka narativne terapije, iz razloga što je u službi vraćanja moći pojedincu, koji se u stanju lične krize oseća krajnje bespomoćno ili preplavljeno različitim nezdravim emocijama.

Prikaz tri seanse sa M.S. (52godine), diplomirani ekonomista, udata, majka dve kćerke.

Kako prikaz svake seanse bude tekao, zadržaču se samo na onim delovima, koji su po meni, jasni pokazatelji specifičnih intervencija proisteklih iz narativnog pristupa.

Kada sam pitala M.S. za problem sa kojim se suočava, rekla mi je sledeće: „Teško mi je da se nosim sa problemima starije kćerke, koja je otišla da živi i radi u Nemačku. Ne da ne mogu da prevaziđem njen odlazak, to što nije ovde. To je na početku bio problem i vremenom sam se navikla. Jako sam zabrinuta, jer ne znam da li će u potpunosti uspeti tamo da se adaptira i da ostane. Da nađe stalni posao, da zasnije porodicu, da živi neki normalan život“. U početku smo samo razgovarale o okolnostima vezanim za kćerkin život u inostranstvu, jer je njoj bilo potrebno da o tome govori, a i meni da steknem bolju sliku o njihovom odnosu.

(more…)

Mini studija slučaja

Ispitanik: M. M., star 28 godina

Završni deo studije slučaja predstavljaju analiza intervjua i formulacija slučaja

Analiza intervjua

Pre početka eksplorativnog intervjua, ispitaniku je pročitan rezime LOBI-ja. Složio se sa većinom stvari, sem sa mogućnošću ambivalentnih osećanja prema ocu. Kako bi se bolje spoznala psihodinamika ispitanika i rasvetlili glavni aspekti zona konflikta, pristupljeno je produbljenom ispitivanju.

Podaci iz LOBI-ja  ukazali su da ispitanik dolazi iz skladne patrijarhalne porodice iz koje su potekle tri generacije policajaca, u kojoj se članovi međusobno vole, poštuju i podržavaju. Ovakav model “porodične idile“ ispitanik želi da prenese i na svoju buduću porodicu. Međutim, kada govori o svom odnosu sa ocem i porodičnim uverenjima i očekivanjima, evidentan je nesklad između verbalnog iskaza i neverbalnih pokazatelja prikrivenih osećanja anksioznosti i agresije ( stiskanje usne, skretanje pogleda, prekrštene ruke, vrpoljenje u stolici, itd.). Ispitaniku se postavljaju više direktivna pitanja kako bi se stekao bolji utisak o dinamici porodičnih odnosa.

Ispitanik se žali na bolove u stomaku i kičmi, čiji uzrok još uvek nije ustanovljen medicinskim putem. To  neznanje stvara zabrinutost i strah kod ispitanika koji cirkularno pojačavaju intenzitet simptoma. Zdravstvene tegobe mu otežavaju svakodnevno funkcionisanje, pa samim tim i početak zajedničkog života sa svojom devojkom, sa kojom namerava da u skorije vreme zasnuje porodicu. Upravo pojava ovih simptoma predstavlja put za odgonetanje ispitanikovih uverenja. Ispitanik smatra da treba uvek da bude jak i da ne pokazuje svoje slabosti pred drugima. Po prvi put u životu, usled jakih bolova, on se oseća slabo i ima potrebu da govori o svom emotivnom stanju. Međutim, duboko urezana porodična maksima „Biti jak da bi uspeo i bio cenjen“ kontradiktorna je ovim potrebama, pa se usled toga kod ispitanika javlja osećaj krivice kada poklekne, a ujedno i potisnuta agresivnost prema ocu, koji u njegovim očima nikada nije pokazivao svoje slabosti. Uočava se da ispitanik gaji ambivalentne emocije prema svom ocu, sa jedne strane mu se divi i poštuje ga, a sa druge strane ga krivi što je toliko visoko postavio kriterijume. Zbog nemogućnosti da ih ispuni, kod ispitanika je isplivao unutrašnji sukob između potrebe da “bude savršen“, po porodičnim merilima i realnih mogućnosti.

Analiza ponašanja ispitanika tokom intervjua

Ispitanik je bio saradljiv tokom čitavog intervjua. Otvoren je i razgovetan, daje pune odgovore. Naravno, delovi intervjua koji su zadirali u zone konflikta bili su i emotivno obojeni. Mimika uglavnom odgovara verbalnom izrazu, sem u slučajevima koje sam prethodno spomenula. Neosvešćena ambivalentna osećanja prema ocu, strah da neće uspeti da formira sopstvenu porodicu po uzoru na porodicu porekla, kao i strah da će ga emocije savladati i da neće uspeti da održi samokontrolu su neke od tema, gde govor tela daje više informacija od samih reči. Uočljiva je razlika između držanja tela, opuštenosti i vedrine ispitanika prilikom odgovaranja na pitanja iz LOBI-ja i blage napetosti, uzdržanog stava, zatvorenog držanja i facijalne ekspresije koja odražava potisnutu anksioznost i nemoć.

(more…)

Mini studija slučaja

Ispitanik: M. M., star 28 godina

INTERVJU

(deo iz transkripta)

1. Kako Vam se činio prvi deo ispitivanja?

Bilo je skroz ok. Nisam imao nikakvih predrasuda o ovome, zaista sam pričao slobodno, ne razmišljajući o tome kakve ćete zaključke izvući. Iskreno, jako mi se dopalo sa nekim da razgovaram o ovim naizgled običnim stvarima (porodici, prijateljima, itd). Imao sam potrebu da to sa nekim podelim. U stvari, možda mi je trebalo da me neko sasluša, ne znam.

2. Kako Vam se čini način na koji sam Vas opisala u različitim životnim sferama, nakon što sam Vam pročitala rezime?

Pa, slažem se zaista sa većinom stvari. Nažalost, shvatam da za neke stvari vezane za sećanja iz osnovne i srednje škole nisam imao neka upečatljiva iskustva. Naprotiv, to pamtim kao najbezbrižniji period života, pa verovatno i da je nečeg bilo, sad je to već istorija (iskren smeh). Što se zdravstvenog stanja tiče, tu sam zaista zabrinut, ali ne znam zašto mislite da imam neki konflikt sa ocem. On je divan čovek. (zabrinutost u glasu)

3. Rekli ste da u poslednjih godinu dana imate određene zdravstvene probleme. Možete li mi nešto više reći o tome?

Jaoj, ništa me ne pitajte. Ne mogu da kažem da sam loše, a opet, nisam ni najbolje. Često imam problema sa varenjem, leđa me strašno bole, dovode me do ludila ponekad, i tako periodično, malo dobro, malo loše.

4. Da li se sećate kada su se simptomi prvi put javili? .

Prošle godine na moru dok sam boravio u Crnoj Gori, pokupio sam neki stomačni virus, pa zatim ga doneo sa sobom u Grčku. To je bila katastrofa. Nisam znao za sebe jedno pet dana od mučnine i temperature, da bi mi lekar na kraju rekao: „Ništa strašno, protrčao je virus, ne brini se, sve je to u redu“. Mislim da tih pet dana ni moja devojka nije mogla da prepozna da li više psihički uvećavam simptome, ili je situacija zaista takva. Ovo letovanje sam malo bolje preživeo, odnosno, puno bolje, u odnosu na taj haos, ali opet me je svaki drugi dan nešto bolelo. Ne znam, moram da uradim još neke analize…

(more…)