Socijalizacija pred svakog od nas postavlja zadatak usvajanja određenih vrednosti, normi i stavova, koji se u određenoj kulturi i društvu smatraju vrednim i poželjnim. Svi oni društveno prihvatljivi aspekti ličnosti naćiće svoje mesto na desnoj strani klackalice, a oni neprihvatljivi i nepoželjni biće pogurani na levu stranu. Sa energetskog stanovišta, nemoguće je u potpunosti ukloniti neželjeni aspekt ličnosti, možemo ga samo pomeriti na levu stranu klackalice. Psihološki homostatski aparat, poput onog fizičkog (održavanje telesne temperature, koncentracije ph vrednosti, glukoze u krvi itd.), radi na održavanju psihološke ravnoteže, te je za svaki teg stavljen na levu stranu, neophodan kontra teg na desnoj. U protivnom, doći će do gubitka balansa, te ćemo se nevesno i prinudno kretati izmedju opozita (enanciodromija). U najopasnijoj varijanti, dolazi do pucanja u samoj tački oslonca klackalice, što će za posledicu imati psihotičan odgovor.
U knjizi „Owning Your Own Shadow” Robert Džonson daje prikaz srednjovekovnog manuskripta sa ilustracijom stilizovanog drveta znanja sa zlatnim plodovima, koje izrasta iz Adamovog pupka. Adam deluje pomalo pospano i u nemogućnosti da u potpunosti razume šta je proižveo. Dve žene stoje pored drveta. Devica Marija, obučena u odeću časne sestre, stoji sa leve strane drveta i deli zlatne plodove redu pokajnika zarad spasenja. Sa desne strane je naga Eva, koja sa istog drveta deli plodove namenjene prokletstvu. Drvo daje dualne plodove. U svakom trenutku kada jedna ruka uzima plodove kreativnosti, druga ruka ubira plodove destrukcije. Nema kreativnosti bez destrukcije. Sveto mesto se nalazi u središtu klackalice. Svakako da treba da se prilagodimo društvu i kultivišemo naš primitivniji animalni deo, međutim, to nećemo uspeti ukoliko Senku krijemo i od sebe samih. Potrebno je naći način ispoljavanja i onih „neprihvatljivih” elemenata na simboličan način. Sveti Avgustin je rekao: „To act is to sin”. Kreirati, znači istovremeno i uništiti. Ne možemo stvarati svetlo, bez uključivanja tame. Potrebno je prevazići tenziju opozita, posredstvom paradoksa. Ne možemo samo odgurnuti jednu stranu opozita, jer ćemo izgubiti balans. Ono što možemo je da promenimo način na koji posmatramo problem. Ukoliko svesno prihvatimo opozitne elemente u nama i izdržimo njihovu tenziju, izaći ćemo na drugu stranu prigrlivši paradoks, a taj kapacitet je mera duhovne snage.
U procesu formiranja i razvoja Ego svesti, oni sadržaji koje prihvata i sa kojima se identifikuje, postaju deo nje i Persone (Ego ideala). Svi ostali sadržaji, neusaglašeni sa svesnim stavom, biće proterani u Senku. Persona i Senka, kao komplementarne strukture imaju određenu autonomiju u odnosu na Ego. Obe ove podličnosti su strane Egu, s tim što je odnos sa Personom tj. „zvaničnom”, javnom ličnošću otvoreniji, s obzirom na to da je usklađena sa društvenim normama i običajima.
Senovite ličnosti imaju sopstvenu energiju, koja će sve više jačati ukoliko ih ostavimo zapostavljene i prezrene. Kao što sam na početku rada napomenula, psiha je samoregulišući mehanizam, koji ima za cilj da održava ravnotežu između suprostavljenih aspekata. Senka koristi različite kanale kako bi zadovoljila svoje potrebe. Koristeći se štitom mehanizama odbrane, koje Ego koristi kako ne bi zapao u moralnu krizu, Senka će izaći na svetlost dana, boreći se da ne ostane inferiorna, neprimećena i zaboravljena. Rigidno se braneći od sadržaja Senke, dolazimo u situaciju u kojoj smo „zaposednuti” istim. Razvojni zadatak pred kojim će se svako od nas naći je ponovno uspostavljanje celovitosit, ali ovoga puta svesno, uz preuzimanje moralne odgovornosti.
U razmatranju razvoja Senke, važno pitanje koje se postavlja je da li se malo dete posmatra isključivo kao produžetak psihologije roditelja, dakle ono koje je uronjeno u atmosferu roditeljske Senke ili se, pak može govoriti i o značaju konstitucionih faktora samog deteta na dinamiku formiranja specifičnih sadržaja Senke?
Različite razvojne teorije idu u pravcu shvatanja da postoji sadejstvo oba faktora. Ovde bih se zadržala na teoriji analitičkog psihoterapeuta Sidoli (Mara Sidoli), koja pravi distinkciju između personalne ili edipalne senke i kolektivne (preedipalne). Ova autorka stavlja akcenat na uticaj ranih afekata na emocionalni život osobe. Afekti, povezujući emocije i telo, potpadaju pod oblast psihosomatskog. Iskustvo telesnog predstavlja iskustvo određene ograničenosti, koja je u opozitu sa omnipotentnim mogućnostima imaginacije. U ranoj razvojnoj fazi, tzv.paranoidno-shizoidnoj, po M. Klajn (Melanie Klein), dete pribegava određenim primitivnim mehanizmima, kako bi organizovalo sopstveno iskustvo. Splitting (cepanje) je jedan od njih. Ovim mehanizmom se predstave selfa i objekata cepaju na samo dobre i samo loše. Dete zbog nedovoljne neurološke zrelosti ne može da doživi majku kao celovitu osobu. Objekti su tokom ovog stadijuma parcijalni. Pored toga što dete doživljava majku podvojenu na telesni način, ono je doživljava i kao razdvojenu na dobru i lošu. Funkcija ovog mehanizma je da razdvoji dobra i loša iskustva. Dobra iskustva se pounutruju i predstavljaju temelj daljeg razvoja i psihološkog blagostanja, dok se ona loša projektuju ka spolja. Na mehanizam cepanja, nadovezuje se mehanizam projektivne identifikacije. Mehanizam projektivne identifikacije predstavlja omnipotentnu fantaziju deteta, po kojoj dobri ili loši impulsi prema objektu, delovi selfa ili ceo self mogu biti projektovani spolja, u spoljni objekat, pri čemu se taj objekat identifikuje sa tim projektovanim delovima. Projekcija dobrih delova selfa, omogućava uspostavljanje odnosa sa objektom.
Sidoli ističe projektovanje preverbalnih, psihosomatskih sadržaja (najčešće su to senzacije) u majku. Majka tu služi kao kontejner koji će primiti bebine projekcije, prepoznati ih i razumeti, a onda ih vratiti bebi u prerađenom obliku. Ukoliko majka nije u stanju da razume i prihvati detetove projekcije, dete će ostati u stanju preplavljenosti i užasa, te će još česće pribegavati projektivnoj identifikaciji. Detetu je potrebna majčina transcedentna funkcija, koja će preraditi bebina iskustva u svarljiviji oblik, a taj proces predstavlja zametak simboličke funkcije i mišljenja. Ako majka ne može da se nosi sa ovakvim zahtevima od deteta, sa dečijim besom, zavišcu, ona počinje da doživljava dete kao loše i počinje da ga krivi za sopstvenu bespomoćnost. U tom sudaru detetovanih projektovanih impulsa i majčine Senke, dete još više postaje progonjeno „neizdrživim” sadržajima. U takvoj situaciji dobijam dijadu majke-veštice i deteta-monstruma. Fordam (Fordham, 1973), mehanizme koje dete koristi u ovakvoj situaciji užasne pretnje, kako bi obezbedilo preživljavanje, naziva „odbranama Selfa”, koje drže dete izolovano u svetu arhetipskih predstava. Po Sidoli, „sadržaji kolektivne Senke su univerzalni, primitivni i surovi elementi koji se aktiviraju kada postoji ozbiljna pretnja po jedinku. To su destruktivni elementi čovekove psihe, derivati instikta smrti. Oralno-sadističke i kanibalističke fantazije derivati su ovih sadržaja.”[1] Neprepoznati i neprihvaćeni mogu otići u telo, dovesti do maligniteta i autoimunih bolesti ili se prikazati u vidu različitih oblika perverzija.
Krećući se kroz slojeve Senke, od ličnog ka kolektivnom, stižemo do njenog arhetipskog sloja u čijem sedištu leži arhetip zla.
Arhetipska Senka je skoro nesaglediva, njeni prodori u sferu iskustvenog, ostavljaju nas nemim i u nemogućnosti da razumemo stepene zverstva na koje smo spremni, ukoliko potpadnemo pod vlast ovog aspekta Senke. Arhetipsku Senku posredno možemo upoznavati kroz personifikovane oblike koji se javljaju u snovima, halucinacijama psihotičnih pacijenata, kao i u bogatom mitološkom i književnom materijalu, koji obiluje arhetipskim predstavama.
Svaki pogled u bogatsvo senovitog materijala, ne samo što oslobađa naše potencijale, već nas povezuje sa Jastvom, našim kreativnim ucelovljujućim centrom. Svaka istina o nama samima, koliko god bolna bila, ruši deluzije i jednostranost Persone i Ega i zauzvrat štiti od izbijanja arhetipskog zla.
IZVORI:
1. Matić, J. S. “Senka u psihoterapiji”, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, 2018.
2. Zvajg, Koni i Stiv Volf, “Romansa sa senkom”, Beograd: Fedon, 2016.
3. Zweig, Connie and Jeremiah Abrams, “Meeting the Shadow – The Hidden Power of the Dark Side of Human Nature, Los Angeles: Jeremy P. Tarcher, 1990.
Slika 1. Preuzeto sa fb. stranice Wanderings
Slika 2. Preuzeto sa fb. stranice Wanderings
[1] Jelena Sladojević Matić, op.cit., str.67.