Sve emocije postoje sa razlogom. Ne volimo one neprijatne i zeleli bismo da osecamo samo one prijatne, ali to je nerealisticno, jer svaka emocija ima svoj zadatak, a zivot je kompleksan. Takodje, emocije imaju svoj vek trajanja, dodju i prodju te se ne mogu izjednaciti sa nasim celim identitetom.
Postoje stvari koje nisu ugodne, ali su dobre i zdrave za nas, kao i one koje jesu prijatne, ali nam na duze staze donose vise stete nego koristi.
Emocije su nas unutrasnji kompas i nastale su tokom evolucije kako bi se lakse adaptirali u svetu u kome zivimo. Univerzalne su i na najranijem uzrastu se poput programa upload-uju u nas nervni sistem, te kao bebe svi imamo kapacitet da dozivljavamo emocije.
U zavisnosti od toga koliko ce nasi roditelji imati sposobnosti da nam pomognu da regulisemo emocije, da ih upoznamo, imenujemo i na zdrav nacin ispoljimo, kada se podignu, imacemo vise ili manje problema sa odredjenim emocijama.
Jedna od emocija o kojoj se najcesce govori sa negativnim predznakom je emocija stida/srama.
To je najcesce posledica nerazumevanja prave uloge(zadatka)ove emocije, kao i zloupotrebe njene funkcije.
Ako dete kontinuirano posramljujemo bez ikakvog logickog objasnjenja da je nesto pogresno uradilo u smislu ugrozavanja sopstvenog zivota, zdravlja ili ugrozavanja drugog lica i pri tome ne postavljamo neophodne granice uz odrzavanje kontakta sa detetom i ne repariramo odnos ljubavi, kada smo “izgubili zivce”(sto se svima desava), onda sram pokazuje svoje ruzno lice.
Dete pocinje da internalizuje spoljasnje poruke i da ih interpretira kao da je ono neadekvatno, lose, defektno, a ne da ga odredjeni postupak dovodi u opasnost ili povredjuje druge osobe. I tada dolazi do preplavljenosti emocijom srama.
Problem dakle, nije u samoj emociji, vec u porukama, uverenjima koja su cesto nemoguca za ispuniti, kao sto je npr. uverenje: “Ako nisam savrsen/a, ne zasluzujem da budem voljen/a.
Sada da se vratimo na onu zdravu ulogu emocije, tj.stvarni zadatak koji nam pomaze pri adaptaciji. Cemu zapravo sluzi?
Ona je cuvar naseg integriteta, dostojanstva, moralnog kompasa i unutrasnjeg sistema vrednosti.
Dakle okrenuta je kako samosvesti individue, u smislu detektovanja sopstvenog ponasanja i vrednosne strukture koja je po njenoj meri, a tokodje sadrzi i socijalnu komponentu, jer se aktivira kada je neki nama vazan odnos potencijalno ugrozen, zbog toga jer smo mi svesno ili nesvesno povredili drugu osobu.
Emocija je koja poziva na licnu odgovornost. Mi smo drustvena bica, umrezena na nacin da tezimo konekciji i to je jako bitna ljudska potreba.
Osecaj jeste neprijatan, ali je neprijatan jer su jako bitne stvari “na udaru”, licno dostojanstvo i sistem vrednosti ili prekid vaznog odnosa.
Da bismo se vratili u balans i ‘opustili’ osecaj sramote, potrebno je da uvidimo gde smo pogresili, da za to preuzmemo odgovornost, izvinimo se i pokusamo da popravimo stetu.
Kada je preplavljenost velika i paralisuca?
Onda kada su uverenja i moralna nacela nerealisticna, neizvodljiva ili nametnuta od spolja, a ne integrisana u nasu licnost i ono u sta zaista verujemo.
Ono sto je jos znacajno reci je da kada se identifikujemo sa emocijom, upadamo u stanje bespomocnosti, koje je paralisuce, jer se samosazaljevamo umesto da saosecamo sa sobom i damo prostor racionalnom delu da sagleda sta je to pod nasom kontrolom i sta mozemo da uradimo kako bismo obnovili odnos sa sobom ili sa drugom osobom. Kada smo drugoj osobi naneli stetu, vise ne treba da mi budemo u fokusu, vec taj drugi, jer je on povredjena strana, a mi biramo ulogu zrtve.
Foto: Art is away of survival