K.G. Jung je bio mišljenja da psiha predstavlja totalitet psihičkih procesa, kako svesnih, tako i nesvesnih. Ona je samoregulišući sistem koji teži da održi određenu ravnotežu između suprostavljenih krajnosti, dok se istovremeno kreće ka sopstvenom rastu i razvoju, preciznije individuaciji. Za razliku od Frojda, koji je posmatrao psihu kroz svesno i lično nesvesno, Jung, proučavajući snove i bogat mitološki materijal, uvodi u naučni diskurs pojam kolektivnog nesvesnog, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka.
Ja (ego) predstavlja centar svesti koji ima uticaj kako na svesne tako i na nesvesne procese. Svest se formira iz odnosa Ja prema psihičkim sadržajima. Marej Stajn (Murray Stein) Ego predstavlja vrstom ogledala u kome se psiha ogleda i postaje svesna. Sve mutno i zamagljeno, svaki sadržaj koji nije reflektovan od strane ovog ogledala, ne pripada carstvu svesti. Dakle, „Ego fokusira našu svest i daje našem svesnom ponašanju smisao i pravac.”[1] Ego je sedište identiteta i volje, organizator naših misli, osećanja, intuicija i senzacija, posrednik između svesnih i nesvesnih sadržaja. Iako na površini deluje kao suvereni vladalac nad našim ponašanjem, strogo orjentisan ka realnosti, na dubljem nivou, sklon je uplivima emocija, fantazija i konflikata. Ego se kreće po toku svesti, usmeravajući naše aktivnosti do određene mere, ali zbog svog ograničenog kapaciteta, mnoge stvari ostajaće van svesnog fokusa. Sa te strane, svesna orijentacija je selektivna i jednostrana.
Krećući se po mapi duše, koristiću se Stajnovom metaforom. Možemo pokušati da posmatramo psihu kao naš planetarni sistem. Ego-svest je zemlja na kojoj živimo. Prostor oko nas ispunjen je različitim, većim ili manjim satelitima i meteorima. Dakle, naša Ego – svest uronjena je u nesvesno iz kog izranja kroz interakciju sa spoljašnjim i unutrašnjim stimulusima. Sateliti i meteori koji nas okružuju predstavljaju komplekse i gradivno su tkivo ličnog nesvesnog. Kada nesvesni sadržaj probije barijeru svesti, dolazi do poremećaja u svesnom toku i do pojačane emocionalne pobuđenosti.
Koristeći se eksperimentom asocijacija na određene reči, Jung je uspeo da dođe u kontakt sa nesvesnim sadržajima. Kompleks se može okarakterisati kao skup tematski povezanih sećanja, asocijacija, fantazija, očekivanja i obrazaca ponašanja, propraćenih snažnim emocionalnim nabojem. Kompleks je sačinjen od jezgra i velikog broja sekundarno konstelisanih asocijacija. Emocije su te koje čvrsto drže elemente kompleksa na okupu. Jezgo kompleksa se ne sastoji samo od zamrznutog sećanja, zapravo predstave (unutrašnjeg objekta), koja je ostala u psihi nakon ponovljenog iskustva tokom ranog razvojnog perioda, već i urođenog (arhetipskog) dela blisko povezanog sa njim. Važno je istaći da unutrašnju predstavu ne kreira sam događaj, već naša reakcija na isti. Broj sekundarnih asocijacija može biti veći ili manji, a što je gušća asocijativna mreža, to je i konstelisani emocionalni naboj intenzivniji. Kompleks se pokreće određenim okidačem (spoljni ili unutrašnji stimulus), i on tada biva konstelisan. U tom trenutku dolazi do oslobađanja velike količine potisnute energije i u zavisnosti od svoje snage, Ego će biti više ili manje asimilovan u kompleks i njegove ciljeve. Kompleksi poput magneta skupljaju ogromnu količinu energije, koja je autonomna, te nije vezana za Ego. Kada potpadnemo pod uticaj kompleksa, to možemo doživeti kao „opsednutost”, jer dolazi do odigravanja (acting out), koje se kosi sa našim svesnim namerama.
Jungova teorija se, kako zbog svoje kompleksnosti, tako i koncepta kompleksa ponekad nazivala i psihologijom kompleksa. Psiha je poput kosmosa isprepletenog sazvežđima, sazdana od autonomnih energetskih centara, koje u neku ruku poseduju sopstvenu svest i svrhu. Na taj način posmatrano, Ego je samo jedan od kompleksa u strukturi psihe, čiju energiju nazivamo „slobodnom voljom”.
Pre nego što pomenem osnovne komplekse u strukturi psihe, zadržaću se na pojmu arhetipa, jednog od najznačajnijih termina u analitičkoj psihologiji.
Arhetip je reč grčkog porekla i označava prauzrok, prasliku, prvi otisak. Odnosi se na urođene predispozicije mišljenja, osećanja i ponašanja, koje su rezultat nataloženog iskustva ljudske vrste. Ovi primordijalni obrasci predstavljaju gradivno tkivo kolektivnog nesvesnog, koje poseduje dinamički aspekt, te poziva na aktivnost. Kao ljudska vrsta predisponirani smo da pristupamo životu i doživljavamo ga na specifičan način, prema obrascima duboko utkanim u našu psihu. Arhetip je sam po sebi nesaznatljiv i možemo ga razumeti kao formu, obrazac, strukturu objektivne psihe, koja se oblaže predstavama, idejama i motivima. Vrlo je važno napraviti razliku između arhetipa i arhetipske predstave. Arhetip, kao prazna forma, uspostavlja vezu sa svesnim umom u vidu arhetipske predstave. Te predstave, po J. Jakobi (Jacobi), nisu stvorene, već „nametnute” umu i imaju kvalitet neodoljivosti, a možemo ih razumeti, tek kada se ispune sadržajem iskustva konkretne ličnosti i kulture kojoj ta ličnost pripada. Arhetipove odlikuje mnogoznačnost i bipolarnost, te postoji distinkcija između pozitivnih i negativnih aspekata, osećanja i doživljaja. Elemente arhetipa doživljavamo u svakodnevnom životu kroz iskustvo kompleksa.
Prema svojoj osnovnoj funkciji, komplekse, tj. „podličnosti” na našoj mapi duše možemo podeliti na:
„1. Komplekse koji se odnose na osnovne strukture identiteta, kojima pripada Ja kompleks i Senka (preko njih saznajemo šta jesmo, kao i šta smo mogli realizovati, a nismo – sadržaj Senke);
2. Kompleksi koji su okrenuti relacionim strukturama, tu uvršćujemo Animu/Animus i Personu (ove strukture nas povezuju sa dubljim nesvesnim procesima, odnosno sa spoljašnjim svetom i različitim socijalnim kontekstima u kojima se zahtevaju određene uloge).” [2]
[1] Marej Stajn, „Mapa duše”, Laguna, Beograd, 2007, str.31.
[2] Jelena Sladojević Matić, “Senka u psihoterapiji”, Fakultet za medije i komunikacije univerziteta Singidunum, Beograd, 2018, str.20.
Foto: preuzeto sa sajta www.thesap.org.uk