Tek pre desetak godina je u psihologiji porodice prevladala paradigma u kojoj je porodica najuticajniji kontekst za socijalizaciju ličnosti (Luciano L’ Abate, 2003). Odnosi u porodici su bliski i snažni, a međupovezanost članova porodice je raznolika, ne samo biološka, i traje kroz značajni vremenski period. Ipak, zanimljivo je da, iako porodično članstvo nije dobrovoljno, veze su mnogo trajnije nego u bilo kojoj drugoj grupi, a sa druge strane, niti u jedan porodični odnos se ne stupa dobrovoljno, sem u brak. Karakteristično za porodicu je i to što aktivnosti porodičnih članova mogu biti skrivene, odnosno ne moraju biti vidljive široj društevnoj sredini, što predstavlja bezbednu sredinu za otvorenost i poštenje, ali u isto vreme i za mračne aktivnosti kao što su zlostavljanje, zavisnost od supstanci i zanemarivanje. Pored ovih uopštenih zajedničkih karakteristika, svaka porodica je i specifična, što se najčešće vidi u postojanju zajedničke porodične paradigme ili pogleda na svet (Dau, Gilbert, Settles, and Burr 1995, prema Mitić, 2009). Upravo zbog specifičnosti svake podorice teško je definisati pojam „normalna porodica“, a naročito ako uzmemo u obzir i kontekst koji može biti u vezi sa vremenom, prostorom, kulturom, običajima. Ipak, u psihologiji porodice se disfunkcionalnom smatra ona porodica u kojoj se pre svega konflikti, loše ponašanje i čak zlostavljanje pojedinih članova dešavaju kontinuirano. Ovakvo ponašanje dovodi do toga da se tome članovi akomodiraju, a deca mogu da misle i da je takvo ponašanje normalno.
Disfunkcionalne porodice mogu biti rezultat alkoholizma, zavisnosti od supstanci ili drugih zavisnosti kod roditelja, nelečenih mentalnih bolesti ili poremećaja ličnosti, ali i disfunkcionalnih obrazaca i porodičnih iskustava roditelja iz primarne porodice. Disfunkcionalne porodice odlikuje nepredvidljivost aktivnosti, često je i obrtanje uloga pa su deca u ulozi roditelja, ili ih vidimo kao zatvorene porodične sisteme koji su socijalno izolovani. Često je prisutno i poricanje simptoma, ili odsustvo empatije za članove porodice ili odsustvo jasnih granica. U disfunkcionalnim porodicama deca mogu dobijati izmešane poruke u vezi sa (ne)poželjnim obrascima ponašanja. A možemo ih prepoznati i po ekstremnosti u odnosu na konflikte, ili ih ima previše ili ih nema uopšte. Posledice disfunkcionalne porodice po decu mogu biti raznolike (Mitić, 2009): DOBRO dete – preuzima roditeljsku ulogu; PROBLEMATIČNO DETE – ono koje sekhowaf-vwkk-mike-pham krivi za većinu problema po principu identifikovanog pacijenta; ZAŠTITNIK/NEGO
VATELj – preuzima na sebe odgovornost za emocionalnu dobrobit porodice; IZGUBLjENO DETE – nevidljivo, ćutljivo, potrebe mu se često ignorišu; MASKOTA – koristi šalu da bi odvuklo pažnju od narastajućeg disfunkcionalnog porodičnog sistema; MASTERMIND/PAMETNICA – oportunista koji kapitalizuje na greškama ostalih članova porodice.
Nasuprot disfunkcionalnim porodicama karakteristike energične, uravnotežene porodice prema Lois Pratt (Mitić, 2009) određuju:
- dobra unutrašnja interakcija članova u različitim vrstama aktivnosti,
- dobar i redovan kontakt sa grupama i organizacijama van porodice,
- fleksibilna raspoređenost uloga i moći uz zajedničko donošenje odluka,
- nastojanje upravljanja svojim životima i preuzimanje odgovornosti, sloboda u istraživanju razvoja i zdravlja,
- energija koja stiže iz redovnih interakcija unutar porodice i sa osobama i grupama van porodice.
ŠTA JE RODITELjSTVO?
Roditeljstvo je kompleksan proces koji podrazumeva obrasce ponašanja i osećanja koji se manifestuju u interakciji sa detetom, roditelj ne postoji izolovano od konkretnog deteta, podrazumeva i međusobno „uklapanje“ roditelja i deteta i uključuje interakciju između roditelja i deteta, a traje čitavog života (Brooks prema Lang, 1996, prema Mitić, 2009). Roditeljstvo je i biološki i socijalni proces. To je proces koji uključuje mnogo više od toga da majka ili otac snabdevaju hranom, sigurnošću i naklonošću malo dete. Roditeljske interakcije obezbeđuju resurse i funkcionišu u pravcu opstanka, nege i socijalizacije deteta. Roditeljska uloga se u suštini sastoji u olakšavanju detetovih razvojnih pravaca u bezbednoj sredini.
Roditeljska kompetentnost (Mitić, 2009), definisana kao osetljivost za detetove razvojne sposobnosti i komunikacije je pod uticajem faktora kao što su:
- Roditeljski resursi: prethodno iskustvo, samopoštovanje, edukacija, stavovi, očekivanja od gajenja deteta, zdravlje, znanje o detetovom razvoju, uverenja, vrednosti, nov način razmišljanja itd.
- Karakteristike deteta: temperament, zdravlje, razvojni nivo, redosled rođenja, veličina, rod, stil učenja, prelazne karakterisitke itd.
- Kontekst: kvalitet braka, socijalne mreže, sistemi za podršku, kulturalne vrednosti, radna sredina, socijalni kulturni kontekst itd.
Drugi faktori koji mogu da utiču na kvalitet roditeljstva (Mitić, 2009):
- model brige koji su roditelji iskusili kao deca i nastavak teškoća kao što su konflikt samopouzdanja, identiteta, samokontrole;
- razvoj dinamike vezivanja – sticanje sigurne emocionalne baze u ranom životu olakšava razvoj samopouzdanja, kapacitet za autonomno funkcionisanje i empatiju za druge (Steel, 1980, prema Mitić, 2009);
- narušavanje normalnog procesa vezivanja – nerešen konflikt zavisnosti koji se prenosi u život odraslog, uključujući odnos roditelj-dete;
- odnos sa partnerom;
- socijalni stres;
- siromaštvo, fizička i mentalna bolest;
- povećanje stope razvoda;
- raspršenost proširene porodice i mreža podrške-nedostupne ili nedovoljne mreže podrške;
- konfliktni zahtevi posla i kuće, posebno za majke;
- povećana neprihvatljivost tradicionalnih mera vaspitanja dece (gde su granice), odsustvo standarda ili nekog uzora roditeljstva, a istovremeno i uticaj vršnjaka i njihove kulture;
- razvoj urbanih sredina i izloženost dece jakim spoljašnjim uticajima, uključujući medije;
- prava deteta (konvencija UN o pravima deteta), samosvest dece.
STILOVI RODITELJSTVA
U pogledu emocionalne topline koju roditelj pruža detetu i granica koje mu postavlja razlikuju se četiri stila roditeljstva (Mitić, 2009). Autoritativni stil podrazumeva da je roditelj usmeren na dete, prihvata dečije ponašanje i responsivan je kad je neophodno, pokazuje toplinu i ljubav, ali istovremeno zahteva visoke standarde i postavlja granici i sprovodi nadzor. Autoritativno roditeljstvo sa jasnim i jakim granicama u emocionalno toploj atmosferi, kroz odgovarajuće pregovaranje i reciprocitet, pokazalo se kao najefikasnije (Grau i Steinberg, 1999, prema Mitić, 2009), kako u pogledu dečje kontrole, tako i harmoničnosti odnosa dete-roditelj. Popustljiv stil podrazumeva veliku usmerenost roditelja na dete, ali bez postavljanja mnogo zahteva, autoritarni stil je zahtevajući i kontrolišući sa usmerenošću na roditelje, dok zanemarivanje kao stil podrazumeva usmerenost na roditelje, a u odnosu na dete postoji nizak nivo kontrole i postavlja se malo zahteva detetu.
RODITELJI ZLOSTAVLJAČI
Roditelji zlostavljači (Mitić, 2009) obično imaju iskustvo psihološke deprivacije i/ili zlostavljanja kao deca i pate od trajnog konflikta između brige (nege) i kontrole. U odraslom dobu formiraju odnose u kojima se ovi konflikti ponovno aktiviraju kroz ekscesivne, ali često ambivalentne zavisnosti od drugih i stvaraju osetljivosti na gubitak, bilo da postoji kao pretnja ili je aktuelan. Oni daju prioritet sopstvenim, nad detetovim potrebama. Deca koje ne uspevaju da ispune njihova očekivanja se ili violentno kažnjavaju ili se na njih gleda kao na beskorisnu i zanemaruju se. Zahtevi za brigom mogu kod odraslih provocirati anksioznost, frustraciju ili ljutnju. Konflikti sa kontrolom mogu se ispoljiti kroz ekscesivno agresivno ponašanje, pokušaje da se dominira drugima i netolerancija na one koji se pogrešno opažaju kao da ih kontrolišu. Ti roditelji imaju tendenciju da budu rigidni i nefleksibilni i imaju neprimerena očekivanja od svoje dece. Deca koja se prerano rode, sa fizičkim ili intelektualnim deficitima, koja slabo jedu, bolesna su ili su iskusila rano odvajanje takođe postavljaju stresne, emocionalne zahteve svojim roditeljima. Mada se zlostavljanje dece dešava u svim društvenim slojevima, ali dodatni društveni uslovi kao što su siromaštvo, neuslovno stanovanje i bolest intenziviraju rizike. Roditelji zlostavljači su obično socijalno izolovani, izgubili su kontakt sa porodicom porekla zahvaljujući geografskoj mobilnosti ili malo koriste mreže socijalne podrške. Sumnjičavost prema drugima, posebno predstavnicima vlasti, kao i nisko samopštovanje verovatno doprinose ovoj slici.
OKVIR ZA PROCENU
Okvir predstavlja sintezu brojnih prethodnih opisa zadataka roditeljstva, kao i iz istraživačkih instrumenata (Reder and Lucey , 2000):
- Roditeljev odnos prema ulozi roditelja;
- Da li roditelj pruža osnovnu fizičku brigu (negu):hranjenje, toplota, zdravlje, bezbednost i čistoća;
- Da li roditelj pruža dobu primerenu emocionalnu brigu;
- Da li roditelj ohrabruje razvoj dinamike vezivanja;
- Kakav stav roditelj ima prema zadacima roditeljstva (stavovi prema disciplinovanju, razvojnim očekivanjima od deteta);
- Da li roditelj prihvata odgovornost za roditeljsko ponašanje;
- Da li se očekuje da dete bude odgovorno za svoju sopstvenu zaštitu;
- Ako postoje problemi, da li ih je roditelj svestan (neki roditleji ne mogu prihvatiti da uopšte postoje problemi u gajenju deteta);
- Roditeljev odnos prema detetu;
- Koja osećanja roditelj ima prema detetu;
- Da li roditelj sasoseća sa detetom;
- Da li se dete shvata kao posebna osoba;
- Da li detetove esencijalne potrebe imaju primat nad roditeljevim željama;
- Porodični uticaji;
- Kakvu svesnost i stav ima roditelj prema sopstvenim iskustvima sa roditeljima (roditeljstvu);
- Da li je roditelj u stanju da održi odnos podrške sa partnerom (topao i podržavajući odnos sa partnerom je značajan protektivni faktor protiv transgeneracijskog ponavljanja zlostavljanja);
- Da li je dete upleteno (overinvolved) u porodične disfunkcionalne odnose;
- Koliko je porodica osetljiva na stresne odnose;
- Šta dete znači roditelju;
- Kakav je doprinos deteta roditeljskom odnosu (neku decu je teže gajiti od druge);
- Kakav stav dete ima prema onima koji ga podižu;
- Interakcija sa spoljašnjim svetom;
- Šta je potencijalna dobit od terapijske pomoći;
- Kakve su bile reakcije na prethodno pružanje pomoći.
Reference:
- Mitić, Marija (2009), Roditeljstvo, predavanje – psihologija porodice, Filozofski fakultet, Beograd.
- Luciano L’ Abate (2003), FAMILY PSYCHOLOGY III, Theory Building, Theory Testing, and Psychological Interventions, University Press of America, New York.
- Mitić, Marija (2009), O porodici, Šta mislimo pod porodicom, predavanje – psihologija porodice, Filozofski fakultet, Beograd.
- Peter Reder and Clare Lucey (2000), Assesment of parenting Psychiatric and psychological contributions 3rd edition, London/New York, Routledge.
SLAĐANA LUKOVIĆ
MA psiholog i geštalt psihoterapeut u edukaciji