Author: mentalwellness.rs

TIPIČNA UVERENJA KOD DEPRESIJE IZ VIZURE REBT-A

Depresija predstavlja poremećaj raspoloženja, lakog, umerenog ili teškog stepena. Ispoljava se kombinacijom sledećih simptoma: sniženo raspoloženje i tuga – koji su najjači najčešće u jutarnjim satima,osećaj praznine i krivice, bespomoćnost, manjak samopouzdanja, slaba koncentracija, povećana razdražljivost, somatske tegobe, plačljivost, problemi sa spavanjem, apetitom i seksualnom željom, osećaj umora, bezvoljnost, izostajanje uživanja u stvarima u kojima je osoba uživala ranije, socijalna izolacija, suicidalne misli i pokušaji suicida.

Ono što se u Racionalnoj Emotivnoj Bihejvioralnoj Terapiji (REBT-u)  smatra kao važan faktor za nastajanje i održavanje negativnog afekta, koji se sreće kod depresije, jeste način razmišljanja.

Upravo način na koji ljudi misle o određenim situacijama (njihovo doživljavanje, tumačenje i zaključivanje) uzrokuje način emocionalnog reagovanja na njih, kao i ponašanje. Ovi načini razmisljanja mogu da se jave u nekoliko formi kao automatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne sheme.

Automatske misli odnosno uverenja javljaju se spontano, po nekom automatizmu, osoba ih najčešće nije svesna. Ljudi se toliko naviknu da misle na određene načine, da prestaju da ih primećuju i preispituju, jednostavno veruju u njih. Ove misli se aktiviraju spontano kada se procenjuju neke konkretne situacije.

Kada je rec o depresiji, često je trigerovana situacijama koje nose mogucnoćnost da se dogodi neki gubitak ili neuspeh. Nevolja je u tome što ova uverenja upravljaju percepcijom i postaju filteri kroz koje se posmatra svet.  Ukoliko su ova uverenja iracionalna (rigidna, nelogična i u neskladu sa realnošću) emocije koje će se javiti kao odgovor biće nezdrave, a ponašanja nekonstruktivna.

Ono što je važno napomenuti da se ove automaske misli baziraju na kognitivnim shemama – bazičnim obrascima koji su duboko ukorenjeni u našu ličnost – i utiču na to kako će ljudi videti svet, sebe ili druge ljude. Ovi obrasci se formiraju tokom odrastanja, pod uticajem su porodičnih odnosa i funkcionisanja u primarnoj porodici. Oni predstavljaju bazu na osnovu koje se procenjuju životni događaji i situacije.

Tipično kod depresije jeste postojanje kognitivnog trijasa: negativne ideje o sebi, drugima i svetu.  Tako recimo osoba koja pati od depresije moze sebe u nekoj situaciji da procenjuje na sledeći način: “Nevoljen sam i strašno je biti nevoljen, to znači da ne vredim kao osoba, da sam neadekvatan”. Za osobu koja se drži ovih uverenja ona su neupitna, ona nastoji da veruje u njih kao da su stvarna i istinita. Kako bi onda naša depresivna osoba još mogla da razmišlja? Ako bi recimo imala uverenja “strašno je kada si nevoljen”, mogla bi da lako iz toga zaključi da “mora udovoljavati drugima kako bi je drugi voleli”.  Jasno je da je ovo neodrživa postavka kako je iracionalna, jer i sama zna da je nemoguće da svima udovolji i da je zato vole,  jer tako funkcioniše realnost.  Pa, kada se nađe u situacijama koje trigeruju ovu iracionalnu procenu, osetiće se najverovatnije depresivno i potišteno. I za sebe će potvrditi svoje sržno uverenje da je u suštini on/a stavrno osoba koju je nemoguće voleti. Takodje, u ovom kontekstu, sto je čest slučaj (pomenuti kognitivni trijas), ova osoba pored negativne procene sebe, moze negativno procenjivati i druge i svet oko sebe “drugi ljudi su loši, nikome nije stalo do mene”, ” život nema smisla” i sl.

Zamislimo, dalje da prijatelj ne odgovara na poruku ove naše depresivne osobe. Njen zaključak lako bi mogao da bude “ne odgovara mi, jer me ne voli, mrzi me“. Umesto da joj padnu na pamet neka alternativna i manje iracionalna objašnjenja: “Verovatno je zauzet, javiće se kada stigne, ovo sigurno ne znači da me ne voli“,  njoj je teško da poveruje u ovu formu. S toga kako je ubeđena da je sada prijatelj mrzi jer ne odgovara, ona kreće da se oseća depresivno i omrženo. Pored depresivnosti, osoba koja pati od depresije neretko osecace i bes i povredjenost, jer smatra da nije zasluzila takav nefer tretman. I krivicu, jer se često oseća kao da je nešto loše uradila i da je mogla bolje.

Pored ovih automatskih misli, postoje i disfunkcionalni misaoni obrasci  koji su uobičajeni kod svakog ko ima problem sa depresijom, i držeći se njih, održava se i depresija.  Ova disfunkcionala razmišljanja su navike u razmišljanju o sebi, drugima, događajima, životu,  koje nisu zasnovane na stavrnosti (na objektivnom, nepristrasnom posmatranju). Pošto  su u neskladu sa stvarnošću, izgledaju iskrivljeno  i predstvaljaju greške u razmišljanju (kognitivne distorzije). Neke od tipičnih kognitivnih distorzija kod depresije su:

  • Katastrofiziranje-uvek predviđanje najgoreg mogućeg ishoda- “Pozvaće me šef i sigurno će me otpustiti“.
  • Mentalni filter-fokusiranje samo na negativne informacije o sebi i životu, a ignorisanje pozitivih- ovoj osobi lakše će biti da čuje  kritike na svoj račun, dok će pohvale i stavri koje dobro radi ignorisati, neće im pridavati važnost.
  • Sve ili ništa-zaključivanje u terminina ili je crno ili je belo, postoje samo te dve krajnosti i ništa između. Sve je ili dobro ili loše.  “Ili sam nešto obavio/la savršeno ili je totalna propast“.
  • Preterana generalizacija-tendencija da se zaključuje na osnovu jednog ili više negativnih iskustava da će ubuduće sve biti loše. “Nikada neću naći dečka“ , “Nikada me neće niko voleti“.
  • Emocionalno rezonovanje- pogrešno zaključivanje na osnovu emocija. “Osećam se bezvredno, dakle ja sam bezvredna osoba“.
  • Personalizacija- automatsko prihvatanje krivice za neke događaje čak kada nemaju veze sa vama. “Nije me pozvao, jer sam užasan prijatelj“.
  • Etiketiranje-  jedan oblik preterane generalizacije gde sebe procenjujemo na osnovu jedne situacije. ”Pao sam ispit, glup sam i nesposoban.

Depresija je, između ostalog, uzrokovana i održavana kombinacijom  disfunkcionalnog procesa razmišljanja i neprilagođenog i nekonstruktvnog ponašanja koje je u vezi sa ovim misaonim procesom. Pošto se ove disfunkcionalne misli i ponašanja nauče, ljudi sa depresijom takođe mogu naučiti nove, prilagodljivije načine razmišljanja, koja mogu da im pospeše raspoloženje i povećavaju njihovu sposobnost da se nose sa svakodnevnim problemima i stresorima.

Zato, ako osoba promeni svoje misli i ponašanje, uslediće i  promena emocija  i raspoloženja.

 

Reference: https://www.mentalhelp.net/depression/cognitive-behavioral-therapy/

Foto: Preuzeto sa FB. stranice Wanderings

SPOSOBNOST SAMOREGULACIJE I PRORADA FRUSTRACIJA

Šta zapravo znači imati sposobnost emocionalne samoregulacije?

Emocionalna samoregulacija uključuje, na prvom mestu dobar kontakt sa emocijama, što bi značilo da možemo da osetimo emociju, da je imenujemo i da je propustimo na adekvatan, društveno prihvatljiv način.
Uslov dobre samoregulacije je adekvatna regulacija od značajnih drugih u ranom razvojnom periodu. Uštimovanost sa roditeljem, koji nam drži prostor i pomaže da proradimo frustraciju.
Ukoliko je falilo te vrste kontejnmenta, možemo se kretati kroz život sa jednim konstantim osećajem grča iz straha od gubitka kontrole. Strah je nastao, baš usled nedostatka koregulacije, gde je dete bilo u poziciji da potiskuje ogromnu kolicinu energije nepropuštenih emocija, koja je onda stornirana u telu.
Druga mogućnost, narocito kada bi roditelji kaznjavali ili prekidali kontakt sa detetom, jer još uvek nije naučilo da ovlada svojim emocionalnim stanjima je disocijacija. Pri disocijaciji, nema emocionalnog podražaja, osoba je potpuno odcepljena od tog svog aspekta. Ona ne oseća i ne zna da ne oseća.  

Zabrana na tugu i/ili ljutnju, koje su prirodni mehanizmi za proradu frustracije moze biti direktna i ići kroz posramljivanje: “Ti ćes meni da se ljutiš/plačećš! Sram te bilo!”
Često je u pitanju i polna distinkcija, te društveni konstrukt da se “devojčice ne ljute”, a “dečaci ne plaču”, mada nije pravilo.

Zabrana može biti indirektna kroz neverbalno ponašanje roditelja, kao i prekid odnosa ( distanciranje, izlaženje iz prostorije, prekid komunikacije sa detetom).
Ono što je jako bitno istaći je to da tešenje može biti kontraproduktivno i gde se iz najbolje namere čini odredjena povreda. Ako kažem npr.: “Ššš, dušo, nemoj da plačeš, biće sve u redu”, to svakako jeste podrška, ali se opet ne validira pravo na plač. Detetu treba dozvoliti da plače koliko god želi, ako je tužno/ razočarano/ frustrirano, a ne može da dobije ono sto želi, a mi mu obezbeđujemo siguran prostor da se isplače, i tako rastereti. Ogledamo da je tužno ili ljuto i dajemo mu pravo da to i adekvatno ispolji. Dakle, držimo granice, ali ne prekidamo kontakt, ne prekidamo emocionalno ispoljavanje i to radimo onoliko puta koliko je potrebno da dete ovlada emocijama, da one postanu protočne i da dete internalizuje funkciju samoregulacije.

Onda emocije neće imati nas, moćicemo da se sami regulišemo, nećemo trošiti ogromnu količinu energije na potiskivanje ili disocirati. Imacemo kapacitet za opuštanje i uživanje. Nećemo živeti u grču, ali ni upadati u histeriju i nekontrolisane napade agresije.  

Važno je istaći i šire društvene faktore. U našoj kulturi je predominantan drajver “budi jak”. Vrlina je trpeti, ne pokazivati “slabost”.
Potpuno pogrešno. To je podrivanje bioloških i psiholoških mehanizama, koje nam je priroda dala kako bismo se nosili sa traumom. Sav koktel hormona koji nam je potreban da prezivimo nešto za nas preplavljujuce, se putem suza, jecanja i tremora izbaciju iz našeg organizma. Takođe, zabrana na plač je posledica nemoći onog koji zabranjuje da se nosi sa sopstvenom ranjivošću, a ranjivost je izvor ljudske vitalnosti. Spona koja nas povezuje i koja omogućava kapacitet za opuštenost, razigranost, spontanost i mekoću srca.

Reference: Predavnja Tomislava Kuljiša, IPD centar

Slika 1: Preuzeto sa Fb.stranice Wanderings

Slika 2: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings

ZAVIST, POHLEPA I LJUBOMORA U TEORIJI MELANI KLAJN

Kada je u pitanju Melani Klajn i teorija objektnih odnosa, nezahvalno je pisati kratak post. Zasigurno ću se posvetiti pisanju dužeg, a ovom prilikom izdvojiti samo jedan mali segment.

“Psihologija i pedagogija zastupaju uverenje da  je dete prevashodno srećno biće bez unutrašnjih konflikata, ovo vodi pretpostavci da je patnja u odraslom dobu rezultat tereta koju sa sobom nosi realnost. Moram istaći neistinitost ove tvrdnje. Ono što smo naučili o deci i odraslima kroz psihoanalizu pokazuje da je patnja u odraslom dobu pojedinca najčešće ponovljeno iskustvo trauma iz rane mladosti, i da svako dete, već u prvoj godini svog života prolazi kroz nemerljiv stepen patnje .“ (Melanie Klein, “Love, Guilt and Reparation: And Other Works 1921-1945”, 2002).

Pisala sam o zavisti iz pozicije socijalne i evolucione psihologije (više o tome možete pročitati putem linka : http://mentalwellness.rs/sta-nam-zavist-porucuje/ ), pa mi je važno da podvučem da zavist itekako može biti konstruktivna. Kada osetimo zavist prema nekome ko ima nešto što bismo mi želeli, a mislimo da to zaslužujemo, pa nas motiviše da iznađemo način kako da i mi, na svoj način to postignemo, tu reakciju svakako treba da posmatramo kao konstruktivnu.

Kada Klajnijanci pričaju o zavisti, oni govore o izrazito destruktivnoj primitivnoj emociji, direktnom derivatu nagona smrti.
Izbijanje destruktivnog impulsa zavisti je normalni razvojni fenomen i dete će uspeti da prevaziđe ta kratkotrajna stanja, ukoliko ima dovoljno responzivnog roditelja. Ukoliko se dete ne traumatizuje i postoji kontinuirana i dosledna briga o njemu, ono će formirati duboko usađen odnos sa dobrim objektom i moći će da se nosi sa optimalnom frustracijom. Negde je u pitanju konstitucionalno jaka zavist i u takvom slučaju biće potrebna dodatna nega, jer dete može i neutralne stimuluse da doživi kao negativne.
Dovoljno dobra majka jeste recept za neutralizaciju agresivnih impulsa i razvoj jakog ega, pošto su isključivo dobra iskustva okosnica razvoja.

Šta zavist po Melani Klajn radi i zašto je destruktivnija od ljubomore i pohlepe?
Ukrato, ljubomora i pohlepa održavaju vezu sa dobrim objektom, dok je zavist kvari i pretvara dobri objekat u loš.

Beba je u svom najranijem periodu u potpunosti zavisna od dojke. Dojka personifikuje obilje i sam život. Ona je davajuća i izvor svega dobrog. Dete je na istu upućeno radi prehrane, umirenja i zadovoljstva. U dečijoj fantaziji dojka predstavlja nešto jako moćno, omnipotentno, čak numinozno. Međutim, nešto tako u svakom smislu moćnije od nas, može pojačati osećaj sopstvene inferiornosti. Taj dobri davajući objekat može i da prestane da daje. Osećaj inferiornosti i zavisnosti može da pobudi pohlepu deteta. Težnju da putem introjekcije pokuša da što više uzme od objekta, da ga proguta, beskrajno konzumira, inkorporira. Tu se svakako mogu desiti sadistički momenti, ali oni nemaju za cilj da unište objekat, vec bi to mogla biti kolateralna šteta koja prati nezasitost.

Melani Klajn i ljubomoru ne smatra suštinski destruktivnom. Nju pokređe ljubav koju osećamo prema drugome i strah od doživljaja deprivacije, ukoliko bi ga neko preuzeo.

Kod zavisti je reč o projekciji, o destruktivnom primitivnom impulsu, fantaziji putem koje dete, koje ne može da izdrži toliku zavisnost, teži da uprlja, pokvari i uništi primalni objekat. Obojen destruktivnošću, dobri objekat postaje zlokoban, čak zastrašujuć. Dobar objekat postaje loš, a motivacija ide ka želji za uništenjem istog.

Učestala zavist slabi ego, jer onemogućava internalizaciju dobrog, kao i sposobnost uživanja i prepuštanja zadovoljstvima.
Tokom odrastanja, neuspešno prevaziđena zavist kvari sve ono dobro, obećavajuce ili puno nade. Ljubav prerasta u animozitet, a nada u nepoverenje.

Foto: Preuzeto sa Fb.stranice “Las Travesuras De Lo Inconsciente” 

ZDRAVSTVENA ANKSIOZNOST

Marija ne može da zaspi. Ista priča svake noći kada legne u krevet. Sve vreme po glavi joj se „motaju misli“ da ima tumor na mozgu. Obavila je neophodne medicinske analize i preglede, lekar tvrdi da je zdrava, ali ona ne može da poveruje u to.  Brinu je pojedini simptomi o kojima pomno razmišlja, „ Šta je sa glavoboljom kojoj  nisu našli uzrok?“ Šta je sa vtroglavicama koje joj se nekada javljaju?“  „Mora da je doktor nešto pogrešio, možda je nešto propustio da uoči ili možda mu ona nije dobro objasnila svoje simptome.  Možda doktor nije dovoljno stručan, možda je bolje da ode drugom lekaru. Ove  misli se  „roje“ i preokupiraju je. Kako vreme odmiče postaje sve više i više uznemirena.  Preplavljena je anksioznošću i uverena da više ne može da  podnese ovaj pritisak neizvesnosti, ustaje iz kreveta da proveri na internetu još jednom simptome tumora na mozgu ne bi li nekako pomogla sebi i umirila se. Na internetu nalazi još inofrmacija o simptomima, među njima i zujanje u ušima, počinje da sumnja da ima i taj simptom. Stoji osluškuje sebe i proverava, da, ima i taj simptom, dakle skoro je izvesno ima tumor na mozgu! Šta će sada, kako će se zaštititi? U ovom trenutku anksizonost već dostiže visoki nivo, više ne može logično i realistično da razmišlja. Cele noći ne može da spava, jedva dočeka jutro da nazove lekara i zakaže ponovo pregled. Nakon pregleda anskioznost se malo redukuje, ali vrlo brzo ponovo ulazi u isti krug misli i anksioznosti i proveravanja na internetu.

Marija ima problem sa zdravstevnom anksioznošću.  Nekada se nazivala hipohondrija (DSM IV) i pripadala je grupi somatoformnih poremećaja, a sada je poremećaj anksiznosti povodom bolesti  i deo je poremećaja somatskih simptoma (DSM V).  Karakteriše je preokupiranost sa strahom da postoji neka ozbiljna bolest ili ideja da se može ozbiljno razboleti, a bazirano na pogrešnoj interpretaciji telesnih simptoma kao opasnih.

Mnogi ljudi sa zdravstvenom anksioznošću često imaju klinički značajnih problema sa funkcionisanjem i uživanjem u životu, jer su preopterećeni invanzivnim mislima o bolestima i preplavljeni raznim strahovima, između ostalog i strahom od smrti. Postaju preokupirani telesnim funkcijama ( disanjem, radom srca), telesnim abnormalnostima (fleke i pege na koži), telesnim simptomima (glavobolje, bol u stomaku, trnjenje ruku i sl.). Kontinuirano su u stanju opreznosti i skeniranja svoga tela, prate svaku promenu. Često su veoma osetljivi na priče o bolestima iz kojih izvlače svoje zaključke i to postaju povodi za javljanje anksionosti. Recimo,  Marija čuje od prijateljice neku priču o njenom poznaniku kako je umro u snu, a pre toga stalno se žalio na glavobolje i išao kod lekara. Za nju to postaje dodatno optrećenje, jer ona je sada još više ubeđena da je njena procena i zaključak o glavobolji ispravan. Glavobolja je opasna, i znak je ozbiljne bolesti i lekari su nekompetentni. Naravno, sada će se stalno fokusirati na potencijalnu glavobolju i baviti se njome u mislima do iznemoglosti, dok posledično anksioznost samo raste.

Kada se normalni telesni simptomi protumače kao simptomi neke opasne bolesti, kao  kod Marije, oni postaju novi  povod za anksioznost.  „Boli me glava“, iz ovoga sledi procena „Ne sme da me boli glava, strašno je što mi se ovo dešava i nepodnošljivo“, jer to znači da imam tumor na mozgu.

Zdravo telo proizvodi razne vrste telesnih simptoma koji mogu biti neprijatni, neočekivani ili na neki drugi način neželjeni, ali ne i opasni. Zamislite da vaš alarm na autu se uvek uključi kada god neko prođe pored njega, a ne samo kada neko pokušava da provali i ukrade ga. U tom slučaju vaš alarm bi pogrešno tumačio sve pešake koje prolaze kao opasne.

Ljudi sa zdravstvenom anksioznošću mogu imati veoma rigidne stavove o zdravlju, a to znači da i najmanja nelagodnost ukazuje na loše zdravlje. Ako čuju neku priču novinara o virusu koji se brzo širi, oni brzo skeniraju svoje telo u potrazi za pomenutim simptomima virusa. Ovako fokusirana pažnja na telo čini da primete i najsuptilnije senzacije koje bi inače ignorisali. A neizvesnost sa kojom se tada suočavaju čini da se mašta rasplamsa i razvijaju najgori mogući scenariji vezani za simptome, što sve intenzivira i održava anksioznost.

Nevolja je što i anksioznost ima svoje telesne manifestacije, što dodatno doliva ulje na vatru. Tada obično shvataju da stvarno nešto ne valja sa njima, da su stvarno bolesni.  Sada imaju i dokaze za to. Nešto im se dešava,a  ne razumeju šta. Zato je veoma važno prepoznati anksioznost i njene znake i  iskrivljena viđenja koja idu iz nje.  Tipično za ljude sa zdravstvenom anksioznošću da ona  i dalje traje uprkos uveravanju od strane lekara da je sve u redu. Ne verovanje u procene lekara, traženje ponovljenih medicinskih pregleda  i posete hitnoj pomoći su uobičajene ako patite od zdravstvene anskoinosti. A sve ovo radite, zato što vam daje osećaj privremene sigurnosti i redukuje uznemierenost.

Kao i kod Marije, razvijaja se začarani krug u kojem skenirate svoje telo, primećujete  fizičke senzacije koje se tumače kao preteće, postajete uznemireni, odlazite lekaru, to donosi privremeno olakšanje i umirenje, ubrzo ciklus ponovo počinje.

Ono što je važno da se napomene je da postoje dva tipa zdravstvene anskoznosti:

Oni koji traže medicinsku pomoć, koji su već pomenuti.

Oni koji izbegavaju medicinsku pomoć i procene upravo iz anksioznoste, jer su ubeđeni da će im lekar dijagnostifikovati neku opasnu bolest.

Koja su to sržna disfunkcionalna uverenja koja mogu biti razlog za pojavu zdravstvene anksioznosti?

Sržna uverenja utiču na to kako ljudi tumače određene stvari. Netačna uverenja čine da ljudi pogrešno interpretiraju somatske simptome kao preteće, a ne samo kao neprijatne.

Sledeća uverenja se često sreću u praksi kod ljudi sa problemom zdravstvene anksioznosti:

Ozbiljna bolest je svuda. Ljudi sa zdravstvenom anksioznošću često imaju tendencije da precene verovatnoću dobijanja ozbiljne bolesti. Bolest vreba iza svakog ugla. Npr. ako ih ujede komarac pomisle da će dobiti malariju, jer vesti kažu da su se i na ovim područijima pojavili neki zaraženi komarci. Ako se ikako zaraze i dobiju određenu bolest onda veruju da su možda baš oni ti nesrećnici koji će da razviju najgoru kliničku sliku, da će dobiti sve komplikacije malarije u ovom slučaju.

Slab/a sam  i vulnerabilna na bolesti . Oni veruju da su podlozniji nego drugi bolestima. Gotovo kao da sve visi o koncu, a svaka bolest će ih poslati u grob. U realnosti njihovo zdravlje i tela su mnogo jača nego što oni predstavljaju.

Lekarima i medicinskim službama se ne može verovati ili su nekompetentni. Često veruju da su lekari i metode koje koriste nedovoljne i neadekvatne da se dijagnostifikuju ozbiljne bolesti.

Moram biti siguran 100% u svoje zdravstveno stanje svakog trenutka. U situaciji kada nisu sigurni, kada se javi neki simptom, oni zaključuju da nedostatak sigurnosti znači sigurno da imaju neku ozbiljnu bolest ili da će umreti. Zato stalno traže sigurnost, raznim proverama i analizama i uvek su na kraju nezadovoljni jer nikada nemaju tih 100% sigurnosti u svoje dobro zdravlje.  Ali niko nije siguran niti ima garanciju 100% za bilo šta u životu, pa tako i za svoje zdravstveno stanje. I ne moramo da budemo sigurni u svoje zdravlje, da bismo bili zdravi.

Neću moći da se nosim sa smrću i sa umiranjem.  Iako se niko ne raduje smrti, možda ona neće biti tako užasna kao što su oni zamišljali. Ljudi zabrinuti za svoje zdravlje često su preplavljeni različitim strahovima šta će biti posle smrti, kako će njihovi voljeni živeti bez njih i sl.

Ako je moje telo zdravo, trebalo bi da bude bez senzacija u svakom trenutku. Naša tela su prirodno bučna  i mahom telesni simptomi i senzacije su način održavanja homeostaze ili su nešto beningno.

Tretman

Pre lečenja zdravstvene anskioznosti moraju biti isključeni fizički problemi temeljnim medicinskim pregledima.  Glavni koncept  u psihoterapijskom radu (CBT, REBT) je da naše misli utiču na to kako se osećamo (anksiozno) i kako se ponašamo (posete lekarima, skeniranje tela, pretrage interneta). Anksioznost nije izazvana identifikovanjem somatskih simptoma, samo je time trigerovana, a uzrokovana je značenjem i tumačenjem  tih simptoma.

Na terapiji se  uči kako da se na drugačiji način sagleda situacija, osporavaju se iracionalna uverenja i  menjaju se nekonstruktivna ponašanja i disfunkcionalni misaoni obrasci. Takođe, radi se i na jačanju tolerancije na anksioznost i neizvesnost. Neretko se u tretmanu uključuje i farmakoterapija.

Foto 1: Preuzeto sa Fb.stranice Art is a way of survival

Foto 2: Preuzeto sa Fb.stranice Art is a way of survival

https://www.psychologytoday.com/ca/blog/managing-health-anxiety/202111/dysfunctional-beliefs-may-be-the-reason-you-have-health-anxiety
https://adaa.org/understanding-anxiety/related-illnesses/health-anxiety

PERSONALNA SENKA

Personalna Senka se razvija tokom odrastanja deteta, suočenog sa zahtevima sredine, a vođenog razvojnim psihološkim potrebama za sigurnošću i pripadanjem.

Jako dobru ilustraciju kreiranja konzistentnog Ja identiteta putem prilagođjavanja zahtevima sredine daje Robert Blaj (Bly), koju ću parafrazirati: Dolazimo na ovaj svet kao „ličnosti od 360 stepeni”. To znači da energija isijava iz svakog dela našeg bića – tela i psihe. Dete predstavlja živi energetski globus. Šta se onda dešava? U susretu sa spoljnim svetom stičemo različita iskustva i primećujemo da se neki aspekti nas baš i ne dopadaju našim roditeljima. Te aspekte onda potiskujemo u Senku. Možete da zamislite kako svi nosimo jednu torbu na leđima i kako je punimo tim odbačenim delovima, jer želimo ljubav i prihvatanje. Nakon roditelja dolaze nastavnici, pa se i njima nešto neće svideti. Nakon toga, nastupa dobro poznat pritisak uklapanja u vršnjačku grupu. I tako prolazimo kroz detinjstvo sa sve težom i težom torbom, a od one početne energetske lopte ostaje samo parče. Onda jedno takvo „parče” stupi u vezu sa drugim „parčetom” i postane nam jasno da čak i taj odnos ne čini kompletnu celinu.

Ono što je važno da znamo je da svi nosimo torbe kojih nismo svesni i da nam upravo odnosi sa drugima pružaju šansu da upoznamo sadržaj naše. U torbi se krije enormna količina kreativne energije, koja je ključna za postizanje punog potencijala naše ličnosti, samo ako postepeno dozvolimo sebi kontakt sa nesvesnim. Do reintegracije se dolazi posredstvom zdravog i jakog Ega, koji je flesksibilan, te ne diže rigidne odbrane u susretu sa dubljom istinom o sebi.
Kreiranje Ego-svesti, organizujućeg centra naše narastajuće svesti započinje u atmosferi svih članova naše porodice. Hendriks (Harville Hendrix) ističe da represiju nepoželjnog ponašanja, a i aspekata ličnosti, roditelji postižu kako vrebalnim porukama („Ne misliš zaista tako”, „Ti ćeš meni da se ljutiš”, „Ne diraj se tu”, „Kako te nije sramota”, “Da te nisam čuo/la”, „Dečaci ne plaču”, “Devojčice se ne ljute”, „Ne želim da te čujem da si to rekao”, „Tako se ne ponašamo u ovoj porodici” itd.), ali i neverbalnim putem.

Sve ono što roditelji „izaberu” da ne vide, sve ono što nije validirano, odlazi u Senku. Deca uče po modelu, te preuzimaju određene obrasce ponašanja, kao i sistem vrednovanja, ili ulaze u bunt protiv istog, što predstavlja vrstu „odigravanja”, a ne stvar slobodnog izbora.

Kada imamo dinamiku gde jedan roditelj na određene načine nipodaštava drugog, deca će se prirodno identifikovati sa onim „moćnijim” iz te dijade, bez obzira na pol, te će posledično obezvređivati određene uloge, pa čak i pojedine odlike muškosti ili ženskosti. Međutim, kako istovremeno gaje ljubav i prema drugom roditelju, nesvesno će internalizovati i njegove reakcije. Najčešće bes, krivicu i stid.

Kada se detetu nešto zabranjuje, ono će to najpre raditi u tajnosti, ali ne i pred roditeljima, iz straha od kazne. Ako uvidi da je nešto do te mere neprihvatljivo, frormiraće internalizovanog unutrašnjeg kritičara, koji mu pomaže da održi određenu prediktabilnost u nezavidnoj situaciji. To može da bude jako iscrpljujuće za dete, zbog čega se čitavi aspekti ličnosti „otcepljuju” i proteruju u nesvesno. Kako bi se popunila praznina, stvara se lažni self (false self), koji kamuflira delove koji su potisnuti i brani se od dalje povrede.

Primer: Dete sa distanciranom majkom, koja šalje poruku da je seks nešto gadno.

Jedna od strategija je nadkompenzacija. Sin negira sopstvenu zavisnost i ranjivost, otcepljuje je i one odlaze u deo, koji Hendriks naziva „Lost self” (izgubljeni self). Potrebno je popuniti prazninu u doživljaju sebe. Dečak postaje jak i nezavisan, te racionalizuje kao mu i ne treba afektivna majka, da je dovoljan sam sebi. Takođe, introjektuje uverenje kako je seks nešto loše. Ovaj zamenski deo, predstavlja „False self”(lažni self) i ima za cilj da umannji bol gubitka dela celovitosti (potrebe, emocije, misli). U susretu sa drugim ljudima, sada već odrasli dečak naići će na još jedan problem. Neće svi ljudi videti ingenioznost adaptivne strategije u Lažnom selfu, već neurotičnost. Doživeće njegovo ponašanje i odnošenje prema drugima kao hladno i distancirano. Javlja se konflikt potreba. Sa jedne strane je potreba za pripadanjem, a sa druge očuvanje dobre slike o sebi. Rešenje ovog konflikta može biti u negiranju negativnih karakteristika. Odrednice hladan i distanciran se takođe proteruju u tzv. „Disowned self” (delovi lažnog selfa koje je suviše teško prihvatiti).

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Art is way of survival

JUNGOVA MAPA DUŠE – II DEO

Nastavljamo sa upoznavanjem Jungove mape duše. Prvi deo možete pročitati putem sledećeg linka: http://mentalwellness.rs/jungova-mapa-duse-i-deo/

Persona je instanca ličnosti koja nastaje kao rezultat prilagođavanja fizičkom i socijalnom okruženju. U procesu socijalizacije sve ono što je pozitivno vrednovano i obožavano postaće deo Ja – svesti i Persone. Možemo je zamisliti kao masku, koju navlačimo kako bismo odigrali društveno prihvatljivu ulogu. Poput glumca u grčkom pozorištu koji koristi masku kako bi preuzeo specifičnu ulogu i identitet u okviru drame i mi koristimo Personu kako bismo sagovorniku otkrili samo ono što smatramo prihvatljivim u datom kontekstu.

U procesu formiranja i razvoja Ego svesti, oni sadržaji koje prihvata i sa kojima se identifikuje, postaju deo nje i Persone (Ego ideala). Svi ostali sadržaji, neusaglašeni sa svesnim stavom, biće proterani u Senku. Persona i Senka, kao komplementarne strukture imaju određenu autonomiju u odnosu na Ego. Obe ove podličnosti su strane Egu, s tim što je odnos sa Personom, tj. „zvaničnom”, javnom ličnošću otvoreniji, s obzirom na to da je usklađena sa društvenim normama i običajima.

Persona je funkcionalni kompleks koji koristimo kako bismo prikrili ili otkrili svesne misli i osećanja. Ona poseduje određeni stepen autonomije u odnosu na Ego. Često, kao na autopilotu, automatski ulazimo u različite uloge, i skoro bez razmišljanja igramo društvenu ulogu. Funkcija Persone je u olakšavanju svakodnevne komunikacije u različitim socijalnim i kulturnim kontekstima. Ukoliko je nedovoljno razvijena ili nefleksibilna, može nam stvarati velike probleme. U prvom slučaju, osoba je više investirana na unutrašnji svet, a manje na potrebe drugih, dok se u drugom slučaju ličnost preterano identifikuje sa Personom. Adekvatno uspostavljena Persona rezultat je uspešnog razrešenja konflikta u Egu izmedju želje za nezavisnošću (separacija i individuacija) i povezivanjem (društvena prilagodljivost).

Formiranje Senke počinje istovremeno sa formiranjem Ega (Ja-svest). Kako bismo se prilagodili društvu i bili voljeni i prihvaćeni od strane značajnih drugih, neophodno je da iz našeg svesnog repertoara izbacimo sve one društveno neadekvatne sadržaje. Najčešće su to oni sadržaji čovekove prirode koji su ocenjeni kao nemoralni i neprihvatljivi. Na početku života prisutna je celovitost psihe na nesvesnom nivou, a zatim se postepeno formira Senka, zajedno sa svim ostalim kompleksima. Dete izlazi iz carstva Edena i kuša jabuku sa drveta znanja. Rađa se Ego – svest, dok ostali aspekti Jastva nalaze svoje mesto u nesvesnom. Džonson (Johnson 1986) ističe da često ne dolazi samo do cepanja i potiskivanja agresivnog obrasca ponašanja već i emocionalnog stanja koje mu je prethodilo. U Senku mogu zapasti različiti potencijali ličnosti, koji nisu bili ogledani ili validirani od strane roditelja, ali i oni koje sticajem okolnosti nismo stigli da aktuelizujemo.

Kada bolje ramislimo, bez kreiranja Senke ne bi bilo kulture. Važno je istaći i da pored onih civilizacijski nepriznatih sadržaja, postoje i kulturno i društveno specifični, a svakako i oni određeni istorijskom epohom. Senka je konglomerat sadržaja lične i kolektivne prirode, te tako možemo govoriti o ličnoj, porodičnoj, kolektivnoj i arhetipskoj Senci.

Krećući se dalje ka dubinama nesvesnog, dolazimo do arhetipskih figura Anime i Animusa, koje predstavljaju most između svesnog i nesvesnog. Jung je bio shvatanja da u svakom čoveku živi i princip suprotnog pola. „Jung je pod Animom podrazumevao žensku komponentu u muškarčevoj ličnosti, a Animusom je imenovao mušku komponentu u ličnosti žene. Ove izraze je izveo iz latinske reči „animare”, koja znači oživeti, zbog toga što je osećao da Anima i Animus predstavljaju oživljavajuće duše ili duhove muškaraca, odnosno žena.[1] Anima /Animus predstavljaju imago, kolektivnu predstavu svih iskustava koje imamo sa drugim polom. Majka je prvi nosilac slike Anime, a otac Animusa.

“Tokom milenijuma ljudske istorije, Anima i Animus su bili projektovani na mitološke figure, na bogove i boginje koji su naseljavali naš duhovni svet, i možda najvažnije od svega, na žive muškarce i žene. Bogove i boginje grčke mitologije možemo razumeti kao personifikaciju različitih aspekta muškog ili ženskog arhetipa.”[2] Arhetipove života i kreacije sa jedne strane i razuma i duha sa druge, principe Erosa i Logosa, dva duhovna pola između kojih teče celokupan život.

Kao centralni arhetip koji objedinjuje sve ostale arhetipove i arhetipske predstave izdvaja se Jastvo. Jastvo je organizator, koji stoji iza ličnosti i uključuje sav psihički potencijal osobe. Može se označiti kao „bog u nama”, imago boga, skrovito, nepoznato, nadredjeno, božansko središte psihe. Odgovorno je za postizanje najboljeg prilagođavanja u svakoj životnoj fazi, koje okolnosti mogu dozvoliti. Cilj Jastva je postizanje celovitosti, te je njegova funkcija teleološka. Okrenuto je ka budućnosti i teži ispunjenju cilja. Jung je ovu potragu za celovitošću nazvao procesom individuacije, čija je svrha razvijanje najvećeg potencijala organizma.

Jastvo je ukorenjeno u biologiji, međutim njegova suština nije sadržana u psihičkom polju, te transcendira svako subjektivno iskustvo. Ego se zajedno sa drugim strukturama razvija iz Jastva koje postoji od početka života. Jastvo u sebe uključuje čitavo bogatstvo kulturnog i duhovnog sveta i vodi ka neizrecivim misterijama duše, za čije su dubine sposobna sva ljudska bića.


[1] Džon Senford, “Nevidljivi partneri”, Psihopolis institut, Novi Sad, 2020, str.14.

[2] Ibid, str.19

Foto 1: http://www.thesap.org.uk

Foto 2 : https://tonicarminesalerno.com/product/anima-animus/

JUNGOVA MAPA DUŠE – I DEO

K.G. Jung je bio mišljenja da psiha predstavlja totalitet psihičkih procesa, kako svesnih, tako i nesvesnih. Ona je samoregulišući sistem koji teži da održi određenu ravnotežu između suprostavljenih krajnosti, dok se istovremeno kreće ka sopstvenom rastu i razvoju, preciznije individuaciji. Za razliku od Frojda, koji je posmatrao psihu kroz svesno i lično nesvesno, Jung, proučavajući snove i bogat mitološki materijal, uvodi u naučni diskurs pojam kolektivnog nesvesnog, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka.

Ja (ego) predstavlja centar svesti koji ima uticaj kako na svesne tako i na nesvesne procese. Svest se formira iz odnosa Ja prema psihičkim sadržajima. Marej Stajn (Murray Stein) Ego predstavlja vrstom ogledala u kome se psiha ogleda i postaje svesna. Sve mutno i zamagljeno, svaki sadržaj koji nije reflektovan od strane ovog ogledala, ne pripada carstvu svesti. Dakle, „Ego fokusira našu svest i daje našem svesnom ponašanju smisao i pravac.”[1] Ego je sedište identiteta i volje, organizator naših misli, osećanja, intuicija i senzacija, posrednik između svesnih i nesvesnih sadržaja. Iako na površini deluje kao suvereni vladalac nad našim ponašanjem, strogo orjentisan ka realnosti, na dubljem nivou, sklon je uplivima emocija, fantazija i konflikata. Ego se kreće po toku svesti, usmeravajući naše aktivnosti do određene mere, ali zbog svog ograničenog kapaciteta, mnoge stvari ostajaće van svesnog fokusa. Sa te strane, svesna orijentacija je selektivna i jednostrana.

Krećući se po mapi duše, koristiću se Stajnovom metaforom. Možemo pokušati da posmatramo psihu kao naš planetarni sistem. Ego-svest je zemlja na kojoj živimo. Prostor oko nas ispunjen je različitim, većim ili manjim satelitima i meteorima. Dakle, naša Ego – svest uronjena je u nesvesno iz kog izranja kroz interakciju sa spoljašnjim i unutrašnjim stimulusima. Sateliti i meteori koji nas okružuju predstavljaju komplekse i gradivno su tkivo ličnog nesvesnog. Kada nesvesni sadržaj probije barijeru svesti, dolazi do poremećaja u svesnom toku i do pojačane emocionalne pobuđenosti.

Koristeći se eksperimentom asocijacija na određene reči, Jung je uspeo da dođe u kontakt sa nesvesnim sadržajima. Kompleks se može okarakterisati kao skup tematski povezanih sećanja, asocijacija, fantazija, očekivanja i obrazaca ponašanja, propraćenih snažnim emocionalnim nabojem. Kompleks je sačinjen od jezgra i velikog broja sekundarno konstelisanih asocijacija. Emocije su te koje čvrsto drže elemente kompleksa na okupu. Jezgo kompleksa se ne sastoji samo od zamrznutog sećanja, zapravo predstave (unutrašnjeg objekta), koja je ostala u psihi nakon ponovljenog iskustva tokom ranog razvojnog perioda, već i urođenog (arhetipskog) dela blisko povezanog sa njim. Važno je istaći da unutrašnju predstavu ne kreira sam događaj, već naša reakcija na isti. Broj sekundarnih asocijacija može biti veći ili manji, a što je gušća asocijativna mreža, to je i konstelisani emocionalni naboj intenzivniji. Kompleks se pokreće određenim okidačem (spoljni ili unutrašnji stimulus), i on tada biva konstelisan. U tom trenutku dolazi do oslobađanja velike količine potisnute energije i u zavisnosti od svoje snage, Ego će biti više ili manje asimilovan u kompleks i njegove ciljeve. Kompleksi poput magneta skupljaju ogromnu količinu energije, koja je autonomna, te nije vezana za Ego. Kada potpadnemo pod uticaj kompleksa, to možemo doživeti kao „opsednutost”, jer dolazi do odigravanja (acting out), koje se kosi sa našim svesnim namerama.

Jungova teorija se, kako zbog svoje kompleksnosti, tako i koncepta kompleksa ponekad nazivala i psihologijom kompleksa. Psiha je poput kosmosa isprepletenog sazvežđima, sazdana od autonomnih energetskih centara, koje u neku ruku poseduju sopstvenu svest i svrhu. Na taj način posmatrano, Ego je samo jedan od kompleksa u strukturi psihe, čiju energiju nazivamo „slobodnom voljom”.

Pre nego što pomenem osnovne komplekse u strukturi psihe, zadržaću se na pojmu arhetipa, jednog od najznačajnijih termina u analitičkoj psihologiji.

Arhetip je reč grčkog porekla i označava prauzrok, prasliku, prvi otisak. Odnosi se na urođene predispozicije mišljenja, osećanja  i ponašanja, koje su rezultat nataloženog iskustva ljudske vrste. Ovi primordijalni obrasci predstavljaju gradivno tkivo kolektivnog nesvesnog, koje poseduje dinamički aspekt, te poziva na aktivnost. Kao ljudska vrsta predisponirani smo da pristupamo životu i doživljavamo ga na specifičan način, prema obrascima duboko utkanim u našu psihu. Arhetip  je sam po sebi nesaznatljiv i možemo ga razumeti kao formu, obrazac, strukturu objektivne psihe, koja se oblaže predstavama, idejama i motivima. Vrlo je važno napraviti razliku između arhetipa i arhetipske predstave. Arhetip, kao prazna forma, uspostavlja vezu sa svesnim umom u vidu arhetipske predstave. Te predstave, po J. Jakobi (Jacobi), nisu stvorene, već „nametnute” umu i imaju kvalitet neodoljivosti, a možemo ih razumeti, tek kada se ispune sadržajem iskustva konkretne ličnosti i kulture kojoj ta ličnost pripada. Arhetipove odlikuje mnogoznačnost i bipolarnost, te postoji distinkcija između pozitivnih i negativnih aspekata, osećanja i doživljaja. Elemente arhetipa doživljavamo u svakodnevnom životu kroz iskustvo kompleksa.

Prema svojoj osnovnoj funkciji, komplekse, tj. „podličnosti” na našoj mapi duše možemo podeliti na:

„1. Komplekse koji se odnose na osnovne strukture identiteta, kojima pripada Ja kompleks i Senka (preko njih saznajemo šta jesmo, kao i šta smo mogli realizovati, a nismo – sadržaj Senke);

2. Kompleksi koji su okrenuti relacionim strukturama, tu uvršćujemo Animu/Animus i Personu (ove strukture nas povezuju sa dubljim nesvesnim procesima, odnosno sa spoljašnjim svetom i različitim socijalnim kontekstima u kojima se zahtevaju određene uloge).” [2]


[1] Marej Stajn, „Mapa duše”, Laguna, Beograd, 2007, str.31.

[2] Jelena Sladojević Matić, “Senka u psihoterapiji”, Fakultet za medije i komunikacije univerziteta Singidunum, Beograd, 2018, str.20.

Foto: preuzeto sa sajta www.thesap.org.uk

RELACIONI DIJAGRAM

Psiholoske granice mozemo simbolicki zamisliti kao kozu. Koza je mesto kako protekcije, tako i konekcije. Ona nas stiti od spoljasnjih stimulusa, a istovremeno dozvoljava razmenu. Ako je ta koza jako tanka, neselektivno propustljiva, osoba nece imati sopstveni stit od intenzivnih psiholoskih uticaja, bice preplavljena stimulusima i reaktivna. Kako bi prezivela ovakvu nezavidnu situaciju, osoba ce biti sklona zavisnickim odnosima u kojima trazi “zastitu”.

Na drugom kraju kontinuuma, mozemo sresti tzv.debelokozce, koji su do te mere razvili protektivnu ulogu svoje psiholoske koze, na racun relacione, da nalikuju na izolovane, samodovoljne tvrdjave. Nezavisne i hladne, opasane snaznim bedemima i  nezainteresovane za razmenu.

Psihoterapeut Terry Real, konstruisao je dijagram pod imenom “The relationship grid”, tako sto je ukrstio dve dimenzije, esencijalne za procenu svakog odnosa, a to su samopostovanje i psiholoske granice. U sredistu dijagrama, naznacena je zona zdrvih odnosa, kao i usmerenost na psiholoski rast i razvoj.

Sada cemo rekonstruisati dijagram.

Ako obratimo paznju na desnu polovinu dijagrama, u preseku osa, mogu se uociti dva kvadranta. U gornjem desnom uglu, susrecu se grandioznost i slabe granice, a u donjem slabe granice udruzene su sa losom slikom o sebi, inferiornoscu i izrazenim  stidom. U tom kvadrantu nalaze se osobe koje su visoko reaktivne, kompulzivne i anksiozne. Posto im je neophodna zastita, a smatraju i da nesto inherentno nije u redu sa njima, jedino resenje vide u odnosima zavisnosti, tako sto ce se lepiti za druge ljude i  koristiti strategiju kontrole. Spremne su da iz pozicije bespomocnosti i ocaja udovoljavaju svom partneru, kako bi zdrzale zastitu. Sklone su zavisnickom ponasanju ( zloupotreba jela, pica, psihoaktivnih supstanci, itd). Terry Real smatra da su energija ove pozicije ocaj i manipulacija, a uverenje koje je najbolje oslikava je sledece: “Voli me, uradicu sve! Ocajan /na sam.”

U gornjem desnom kvadrantu i dalje preovladava konekcija nad protekcijom, ali sada osoba ima i superiorno misljenje o sebi. Smatra se privilegovanom, te da mu je zastita potrebna odmah i na silu. Energija ove pozicije su kontrola i bes. Terry Real je zavisnicku potrebu ove pozicije objasnio putem zapovesti: “Ustani odatle i voli me!” Kada kontrola ne pomaze, tu su osveta i bes. Sva zlostavljanja ( verbalno, fizicko i seksualno nasilje), mogu se smestiti u ovaj kvadrant.

Sada se mozemo prebaciti na levu polovinu dijagrama. U donjem levom uglu susrecu se izbegavanje intimnosti i osecaj inferiornosti. Srzna energija ove pozicije su depresivnost i uzaludnost nastojanja. Osoba se povlaci iz drustvenih situacija, intimno se ne povezuje, zaglavljena je u osecaju stida, te je sklona brzom odustajanju od bilo kakvog izazova. Ovde zivi depresija. Energija je blokirana, tj.okrenuta ka regresiji. Uverenje koje bi joj odgovaralo, po Terry Real-u je sledece: ” Ne treba da se ukljucujem u bilo sta, beskorisno je, a i ne zasluzujem.”

U gornjem levom uglu se izbegavajuci stil privrzenosti susrece sa grandioznim stavom o sebi. Ovo je kvadrant gde zive privilegovanost, osionost i bezobzirnost. Srzna energija ove pozicije ogleda se kroz indiferentnost, prezir i pasivnu agresiju. Ovo je mesto za elitizam, snobizam i rasizam. Uverenje bi bilo sledece: “ Ti ne zasluzujes da budes sa mnom, nisi me dostojan.”

Ovaj dijagram moze posluziti kao mocna alatka u psihoterapijskom radu, jer nam pomaze da razumemo gde se svaki od partnera nalazi, kao i kakva je dinamika izmedju njih.

ZASTO LJUBAV NIJE DOVOLJNA?

Na prvom mestu, ljudi često brkaju ZALJUBLJENOST sa ljubavlju, pa misle da poznaju partnera, a zapravo se radi o čistoj projekciji. Dok se ne odreknemo idealistickih projekcija, mi zapravo ne znamo ko je ta osoba, koja stoji ispred nas. Volimo idealnu predstavu koju smo “prilepili” partneru, te se i mi u tom periodu osećamo savršeno ogledajući se u očima svog partnera.

Ako, smo izasli iz faze zaljubljenosti i zaista upoznali partnera, što znači da su se projekcije povukle, treba da razmislimo o jos jednoj stvari, a to je KOMPATIBILNOST.
Jedno je prihvatiti tudje vrline i mane, sto jeste odlika ljubavi, ali je ljubav i znati sta je dobro za nas i za našeg partnera.
Kompromisi su sastavni deo svakog partnerskog odnosa, međutim kod bitnih zivotnih vrednosti se ne prave kompromisi, jer će se kad-tad vratiti u obliku ogorčenosti, zavisti, razočaranosti, pa čak i mržnje i prezira.

Kada poznajemo sebe i partnera, onda možemo da preispitamo dve stvari:

Prva je da li se okrenuti jedni ka drugom razumemo? Da li možemo da saslušamo drugoga i budemo dovoljno otvoreni i ranjivi za emocionalno povezivanje i intimnost.
Druga je, da li kada stanemo jedno pored drugog gledamo u istom pravcu? Da li delimo zajedničke vrednosti, tj.koji su nam prioriteti u životu?
Ako se volite, dakle, ovaj prvi deo je zadovoljen, onda treba biti iskren i u vezi kompatibilnosti. Ljubav je i kada se raziđemo, ako smo svesni da je to za više dobro naseg partnera.
Sve ostalo je žrtvovanje, a ono češće dolazi iz određenih strahova, nego iz ljubavi.
Drugo je kada svesno biramo, realno sagledavajući koristi i štete od određenog izbora.

U ljubavnoj jednacini jedna od najvaznijih sposobnosti je sposobnost odrzavanja optimalne distance. To je mesto sa koga mozemo istovremeno voleti sebi i druge.

Postavljanje granica nam omogucava da se zauzmemo za sebe, pobrinemo za sopstvene zelje i potrebe i negujemo odnose u kojima cemo biti tretirani sa postovanjem.

Zauzimanje za sebe ne znaci da smo sebicni i samozivi vec da, prvenstveno prepoznajemo sebe kao vredno ljudsko bice i iz te pozicije postujemo i druge osobe kao i njihovo pravo na licne zelje i potrebe.
Da bismo adekvatno postavili granice, treba direktno da iskazemo drugome ono sto nam je prihvatljivo i ono sto nije, da budemo konkretni i specificni, da govorimo o sopstvenim osecanjima(dakle iz prvog lica), a ne da napadamo druge zbog “nezadovoljavajuceg” ponasanja, da imamo primeren ton kada se izjasnjavamo, kao i da procenimo pravi trenutak kada cemo razgovarati o nama bitnim temama.

Ako se bojimo postavljanja granica u odnosima sa drugima zbog toga sto ne zelimo da nekoga naljutimo ili iz straha da budemo ostavljeni(obrasci nastali na osnovu uverenja iz vaspitnih stilova pojedinacne porodice), trebalo bi da preispitamo takva uverenja. Cinjenica je da se ne mozemo svima svideti i da ako uvek koristimo samo svoju Personu u komunikaciji, ne dajemo drugima sansu da nas zaista i upoznaju, sto moze voditi ka osecaju usamljenosti, ali i besu, ozlojadjenosti, itd.
Sledeca stvar o kojoj treba da razmisljamo je da mi ne mozemo da kontrolisemo ponasanje drugih, te cak i ako smo uvek pomirljivi i ne zameramo se i ne iskazujemo svoje potrebe, to nije garant da nas drugi nece povrediti i da cemo biti ispostovani.
I, naposletku, dok ne iskazujemo svoje autenticne zelje i potrebe, kao i emocije, nego se iskljucivo prilagodjavamo druguma, pojavice se bes, koji ce ili u jednom trenutku eksplodirati ka drugima, ili cemo ga nesvesnim mehanizmima okrenuti prema sebi i eto novih problema(depresija, anksioznost, psihosomatske bolesti su samo neke od mogucih posledica).

Slika 1 : Preuzeto sa FB. stranice Art is a way of survival

Slika 2 : Preuzeto sa sajta Goodtherapy.org 

POLIVAGALNA TEORIJA I PTSP

Autonomni nervni sistem je u osnovi svih nasih zivotnih iskustava.

1. Aktivacija ventralnog dela nerva vagusa – stanje opustenosti i sigurnosti. Osoba oseca bazicnu sigurnost za bivstvovanje u svetu. Oseca zadovoljstvo sa samim sobom i uz druge ljude. Tezi konekciji. U ovom stanju sistem je otvoren za promene.

2. Aktivacija simpatikusa – sistem je putem neurocepcije detektovao potencijalnu opasnost. Luce se velike kolicine kortizola i adrenalina. Stanje pobudjenosti (hiperaktivnosti). Organizam se mobilise, otuda velika kolicina energije. U stanju borbe ili bega, sistem vise nije zainteresovan za konekciju. Prezivljavanje postaje jedini zadatak.
Tek kada opasnost prodje, sistem ce se vratiti u stanje opustenosti. Problem nastaje kada ne uspevamo da razresimo problem koji ima naznaku opasnosti, te prolongirano ostajemo u stanju hiperpobudjenosti.

3. Kada dodje do premora simpatikusa, organizam pada u stanje kolapsa. Borimo se dok mozemo, a kada dodje do premora, odustajemo. Dolazi do aktivacije dorzalnog dela vagusa. Parasimpatikus je opet na snazi, ali ovog puta u drugacijoj ulozi. Iskustva imobilizacije i disocijacije su karakteristicna za ovo stanje. U stanje kolapsa cemo zapasti i kada borba i beg ne deluju kao moguce strategije. Odluke su automatske i nesvesne i u njima ucestvuju dublji delovi mozga.
Svaki od ovih stanja sa sobom nosi i set odredjenih misli, osecanja i dozivljaja.

STA SE DESAVA U MOZGU OSOBE KOJA PATI OD PTSP-A?

Bessel van der Kolk, jedan od vodecih eksperta u terapiji traume istice tri znacajne promene:

1. U subkortikalnim strukturama mozga, sistem zasluzan za detekciju opasnosti postaje senzitivniji. Osoba koja pati od PTSP-a je konstantno u fazi opreza. Sistem alarma se ukljucuje na najmanje promene u okruzenju.Tamo gde traumatizirana osoba vidi opasnost, osoba koja to nije, vidi stvari sa kojima moze lako da izadje na kraj;

2. Odredjeni filter u visim strukturama mozga, ciji je zadatak da napravi distinkciju izmedju relevantnih informacija i onih koji to nisu je poremecen. Osoba koja pati od PTSP-a usled toga tesko uspeva da bude fokusirana na trenutnu situaciju. Paznja luta, jer ne uspeva da ignorise irelevantne sadrzaje;

3. Dozivljaj selfa je zamagljen. Zbog toga sto se traumaticni dozivljaj prozivljava telesno, dakle osecamo se lose u sopstvenom telu, kao obrambeni mehanizam koristimo disocijaciju. Perzistentan je osecaj umtvljenosti kako bi se sprecilo podizanje neprijatnih emocija, ali takvo umrtvljavanje sprecava mogucnost osecaja zadovoljstva, uzbudjenja, radosti, senzualnosti i konekcije.

Osobe koje su prezivele traumu, mogu delovati bezosecajno, a to je zato sto su nesvesnim mehanizmima umrtvile sopstvena osecanja. Dolazi do psiholoskog povlacenja, te su takve osobe zatvorene za osecanja.
Na suprotnom kraju ovog kontinuuma se nalazi hiper reaktivnost.

Zbog pomenutog poremecenog unutrasneg alarma, osoba se konstantno oseca povredjena od strane drugih. Vrlo lako se pokrecu unutrasnji okidaci vezani za traumatski dogadjaj. Iz tog razloga, u zamci su da na sebe preuzmu tudja osecanja i da ih vrlo licno dozive kao “napad”. Projekcije su ceste i osoba ima dozivljaj da ljudi namerno hoce da je povrede, a ne da su reakcije proizvod ljudske nesavrsenosti, te da smo svi pogresivi.

Uz pomoc razlicitih psihoterapijskih tretmana uz akcenat na somatske i telesne modalitete, EMDR, Neurofeedback i Biofeedback, kao i praktikovanje yoge ili meditacije( ako strucno lice odredi da ce imati benefit u konkternom slucaju), osoba ce uspeti da umiri svoj unutrasnji svet i da na taj nacin ucvrsti dozivljaj selfa, te uspe da razgranici sta je njegovo, a sta tudje, kada su u pitanju emocionalni dozivljaji.

Izvor: Bessel van der Kolk – “The body keeps the score”

Foto: Preuzeto sa Fb.stranice Art is a way of survival See Less