KONTAKTIRAJTE NAS
Unesite vaše podatke i poruku
Pošalji

Narativna terapija

U ovom tekstu ću vas kroz prikaz slučaja, upoznati sa osnovnim procedurama specifičnim za narativnu terapiju, koju su utemeljili Majkl Vajt (Michael White) i Dejvid Epstin (David Epstein), 80-tih godina XX veka.

U narativnom pristupu, terapeut i klijent zajednički istražuju dominantni, problemom zasićeni narativ, postepeno ga dekonstruišu, a onda stvaraju nove, alternativne priče. Pitanja za dekonstrukciju, za otvaranje prostora, pitanja o preferencijama, za razvoj priče i pitanja o značenju su intervencije narativne terapije, koju ja zamišljam kao ponovno slaganje slagalice, u kojoj treba zameniti one delove koji se ne uklapaju dobro u širu sliku. Dekonstrukcijom narativa mi zapravo tražimo te neadekvatne spone.

U daljem tekstu, pokušaću da vam ilustrujem pomenute intervencije i približim tehniku eksternalizovanja simptoma. To je jako moćna alatka narativne terapije, iz razloga što je u službi vraćanja moći pojedincu, koji se u stanju lične krize oseća krajnje bespomoćno ili preplavljeno različitim nezdravim emocijama.

Prikaz tri seanse sa M.S. (52godine), diplomirani ekonomista, udata, majka dve kćerke.

Kako prikaz svake seanse bude tekao, zadržaču se samo na onim delovima, koji su po meni, jasni pokazatelji specifičnih intervencija proisteklih iz narativnog pristupa.

Kada sam pitala M.S. za problem sa kojim se suočava, rekla mi je sledeće: „Teško mi je da se nosim sa problemima starije kćerke, koja je otišla da živi i radi u Nemačku. Ne da ne mogu da prevaziđem njen odlazak, to što nije ovde. To je na početku bio problem i vremenom sam se navikla. Jako sam zabrinuta, jer ne znam da li će u potpunosti uspeti tamo da se adaptira i da ostane. Da nađe stalni posao, da zasnije porodicu, da živi neki normalan život“. U početku smo samo razgovarale o okolnostima vezanim za kćerkin život u inostranstvu, jer je njoj bilo potrebno da o tome govori, a i meni da steknem bolju sliku o njihovom odnosu.

Kćerka je zapravo otišla u Nemačku pre četiri godine. Studirala je stomatologiju i tri godine polagala parcijalne ispite, jer joj mnogi predmeti koje je položila u Srbiji nisu bili priznati. Za to vreme je radila kao hostesa u restoranu. Živela je sa dve koleginice i nekako je taj studentski život za M.S. bio i najbezbolniji, jer je bila sigurna da se njena kćerka i cimerke međusobno ispomažu. Kćerka je, takođe imala i dečka, koji joj je u to vreme puno značio i dosta joj pomogao u tome da  što bolje upozna nemački način života. Majka je bila zadovoljna što je njeno dete, uz finansijsku pripomoć od kuće uspelo da diplomira i položi državni ispit. A, tek su onda započeli pravi problemi. M.S, je  to ovako objasnila: „Meni je ona tada samo falila, ali sam znala da ona ide nekim svojim putem, ka određenom cilju, tj. završetku fakulteta. Ali, sada je počela borba za „pravi život“ i pronalaženje u tom svetu. Htela je da se osamostali, odvojila se od svih. Svako je krenuo na svoju stranu… Vidim da je počela da gubi tlo pod nogama, samopouzdanje, da ne može da nađe adekvatan stalni posao, niti adekvatan stan, sa ušteđevinom koju ima. Prekinula je i vezu koju je imala, tako da ni na tom emotivnom planu nije sređena. Ja se sada nalazim u totalno bezizlaznoj situaciji, jer ne mogu da joj pomognem odavde. Možda samo malo materijalno i savetima. Meni je strašan problem kako će ona to sve da prevaziđe i da li će uspeti da ostane u Nemačkoj, jer ona ne želi da se vraća“.

Da bih radila na dekonstrukciji problema, bilo mi je potrebno da ga što bolje odredim. Koresteći se eksternalizujućim jezikom, upitala sam M.S. da li postoje i drugi problemi sa kojima se zabrinutost udružuje? Rekla mi je da zabrinutost vodi ka depresivnom raspoloženju i psihosomatskim pokazateljima, što onda vodi ka prekomernom spavanju, kako bi pobegla od problema, izolaciji i nekomuniciranju sa suprugom.

Na prvoj seansi smo se najviše bavile dekonstruisanjem problema. Pitala sam je da li su zabrinutost i depresivno raspoloženje oduvek dominirali njenim pokušajima da reši probleme vezane za decu? Da li može da se seti neke situacije (iz prošlosti) kada to nije bio slučaj? Rekla mi je da je ovako zabrinuta od kada joj je pomenuta starija kćerka diplomirala, jer ne može da joj pomogne „na daljinu“. Oseća se bespomoćno, jer ne može da bude od koristi kćerki. Razgovarajući o situacijama iz prošlosti, M.S. je zaključila da je sve bilo znatno lakše kada su deca bila mala, jer su tada bila pod roditeljskom zaštitom. Malo smo razmatrale period porodičnog životnog ciklusa pre dečijeg napuštanja porodice porekla. Došli smo do iracionalnog uverenja M.S. po kojem majka može jedino da zaštiti i pomogne svom detetu, ukoliko nisu prostorno suviše udaljeni. Pitala sam je da li je moguće da roditelj bude upućen baš u sve dečije probleme, čak iako žive pod istim krovom? Da li je moguće i da deca nisu uvek pričala o svojim ličnim problemima? To bi onda moglo da znači da deca nisu baš sve delila sa svojim roditeljima, ali su uspevala da reše svoje probleme. Imala su kapacitet da ih sami reše. M.S. se složila sa konstatacijom.

Drugu i treću seansu, moćićete da pročitate sledeće nedelju u nastavku ilustracije specifičnih tehnika koje su nosioci procesa narativne terapije.

Postavi komentar