Kada beba oko sedmog meseca shvati da je odvojena od majke, javiće se anksioznost. Saznanja se samo gomilaju i treba obraditi sve te nove podatke, što je izuzetno stresno. Instiktivno se vezuje za majku, jer joj je potrebna u blizini, ali će u trenucima odvajanja osećati anksioznost.
Beba se ogleda u majci i uz njenu emotivnu podršku polako upoznaje sebe i izgrađuje svoju mapu sveta. Kako bude rasla, nivo napetosti će opadati, jer ce naučiti da sama radi ono zbog čega je ranije morala da se oslanja na majku.
Sa negde devet meseci, beba počinje da puzi i kreće u istraživanje, a mama će uvek biti na sigurnoj razdaljini da uteši i umiri svoje dete kada je to potrebno.
Kako dete da nauči da bude duži period odvojeno od majke? Da bude nezavisnije? U igru ulazi tzv. “tranzicioni objekat”, po Vinikotu. Najpopularniji je, svakako plišani meda. On će pomći detetu da prebrodi prelazni period između faze, kada mu je potrebna konstantna majčina prisutnost i faze kada će biti u mogućnosti da dobije podršku i od drugih značajnih osoba. Meda predstavlja specifičnu vrstu pokretnog “sistema podrške”, koji pomaže detetu da se odvoji od majke (u toku druge/treće godine zivota). Projektujuci svoja osećanja na igračku, dete upoznaje sebe i nastavlja da razjašnjava sopstvene granice. Tranzicioni predmet će, po potrebi, preuzimati ulogu majke ili deteta. Na taj način, menjajući uloge, dete ce polako naučiti kako da se brine o sebi i kako da se umiri.
Ukoliko majka podržava narastajuću potrebu za nezavisnošću deteta, ono će bez krivice moći malo da se odvoji od majke, kako bi se vezalo za druge ljude i polako će izgraditi zdravo samopouzdanje, upuštajući se u nove izazove. Dakle, internalizovaće dovoljno dobru majku. Igrajući se sa prelaznim objektom, dete zapravo dobija od majke “dozvolu za odrastanje”, ističe porodični terapeut Robin Skiner.
Kao odrasli često koristimo nezdrave prelazne objekte, kako bismo umirili sopstvenu anksioznost. Pušenje, prejedanje, alkohol, droga, promuskuitetni odnosi preuzimaju funkciju prelaznog objekta. Medjutim, prelazni objekti, odnosno prošireno tranzicioni, marginalni prostor ne mora biti nezdrav i odlika je dobrog mentalnog zdravlja. Zvuči paradoksalno, ali evo o čemu se tu radi.
Svakodnevna realnost je za čoveka teško i usamljeno mesto i potrebna su mu povremena ekstatična iskustva. Liminalni prostor moze prestavljati susret sa prirodom, sa nepreglednim prostranstvom vode i planina, kao i susret sa umetnošću. Uživajući u prostranstvu prirode, stapajući se sa umetničkim delom ( film, predstava, slika, muzika, ples), na trenutak ćemo osećati kao da su granice izmedju Ja i Ne-Ja zamagljene. Ta iskustva su nam potrebna, ako možemo lako da se vratimo u realan svet. Zapravo, tranzicioni prostor nikada ne prerastamo, on samo poprima drugačije oblike i funkcije.
