Mini studija slučaja
Ispitanik: M. M., star 28 godina
INTERVJU
(deo iz transkripta)
1. Kako Vam se činio prvi deo ispitivanja?
Bilo je skroz ok. Nisam imao nikakvih predrasuda o ovome, zaista sam pričao slobodno, ne razmišljajući o tome kakve ćete zaključke izvući. Iskreno, jako mi se dopalo sa nekim da razgovaram o ovim naizgled običnim stvarima (porodici, prijateljima, itd). Imao sam potrebu da to sa nekim podelim. U stvari, možda mi je trebalo da me neko sasluša, ne znam.
2. Kako Vam se čini način na koji sam Vas opisala u različitim životnim sferama, nakon što sam Vam pročitala rezime?
Pa, slažem se zaista sa većinom stvari. Nažalost, shvatam da za neke stvari vezane za sećanja iz osnovne i srednje škole nisam imao neka upečatljiva iskustva. Naprotiv, to pamtim kao najbezbrižniji period života, pa verovatno i da je nečeg bilo, sad je to već istorija (iskren smeh). Što se zdravstvenog stanja tiče, tu sam zaista zabrinut, ali ne znam zašto mislite da imam neki konflikt sa ocem. On je divan čovek. (zabrinutost u glasu)
3. Rekli ste da u poslednjih godinu dana imate određene zdravstvene probleme. Možete li mi nešto više reći o tome?
Jaoj, ništa me ne pitajte. Ne mogu da kažem da sam loše, a opet, nisam ni najbolje. Često imam problema sa varenjem, leđa me strašno bole, dovode me do ludila ponekad, i tako periodično, malo dobro, malo loše.
4. Da li se sećate kada su se simptomi prvi put javili? .
Prošle godine na moru dok sam boravio u Crnoj Gori, pokupio sam neki stomačni virus, pa zatim ga doneo sa sobom u Grčku. To je bila katastrofa. Nisam znao za sebe jedno pet dana od mučnine i temperature, da bi mi lekar na kraju rekao: „Ništa strašno, protrčao je virus, ne brini se, sve je to u redu“. Mislim da tih pet dana ni moja devojka nije mogla da prepozna da li više psihički uvećavam simptome, ili je situacija zaista takva. Ovo letovanje sam malo bolje preživeo, odnosno, puno bolje, u odnosu na taj haos, ali opet me je svaki drugi dan nešto bolelo. Ne znam, moram da uradim još neke analize…
5. Da li ste ponovo otišli kod lekara, nakon što su se pojedini simptomi zadržali?
Jesam, jesam. Prošao sam sve analize krvi (u početku su mu bile povišene transaminaze, pa su otkrivali uzroke). Otkrili su da mi je blago masna jetra, pa sam počeo da pijem neke lekove i otišao na dijetu (ništa preterano rigorozno, smanjen unos masnoća, samo belo meso i riba, smanjenje testenina i hleba). Na toj dijeti su mi počeli problemi sa varenjem. Nakon dva meseca sve se poboljšalo, što se tiče analiza, ali su mu ostali problemi sa varenjem – često teško varim hranu, imam dijareju, bolne stolice, itd. Išao sam i na gastroskopiju i snimao creva, ali ništa nije pronađeno.
6. A kakva je situacija sa kičmom?
Obzirom da radim noćne smene, sedim na neudobnim stolicama, a pritom imam i genetske predispozicije za probleme sa kičmom (majka ima diskus). Imam problem sa leđima već duže vreme, ali u poslednjih nekoliko meseci trpim neizdržive bolove u gornjem delu leđa (uglavnom ako spavam na krevetu koji mi ne odgovara, ukoliko jastuk nije onaj dormeo, ako duže sedim ili neko vreme ne radim vežbe). Išao sam kod fizijatra, na rendgen i kod kiropraktičara, koji su samo privremeno uspeli da mi pomognu. Planiram da odem na skener. (uzdah)
7. Kada pričate o Vašem zdravstvenom stanju, delujete mi uznemireno, iako su dosadašnji rezultati analiza bili uredni?
Primeti se, jel da? Prošlo mi je svašta kroz glavu, evo i sada kada pričam o tome, obliva me znoj. Verovatno bi trebalo da mislim manje na to, ali opet, nekad su bolovi baš veliki. Pogotovo kad se bol s leđa prenese na glavu, onda su glavobolje nesnosne.
8. Da li uspevate sebe da smirite kad se pojave uznemirenost i panika?
Jaoj, pa kako kad. Često mi se dešava da, dok sam sa devojkom imam takve bolove, i onda ona pokušava da me smiri, pijem i neke lekove za bolove, mažem i neku mast, kao pravi penzioner (kiseli osmeh), pa se onda trudim da ne krene frka i panika. Moram da budem jak, ali priznajem da nekad ne uspevam u tome koliko bih želeo. (spušta pogled, prepliće ruke)
9. Kako Vaša porodica reaguje na Vaše zdravstvene probleme?
Pa oni su možda najprisebniji, mada ih ja ni ne opterećujem pojedinostima. Imaju oni i svoje zdravstvene probleme. Iako moja majka ne sluša kada treba ona da kod lekara, uvek me tera da ja odem. Znaju da rezultati nisu ništa posebno rasvetlili, pa mi tata predlaže da menjam ishranu, povećam kretanje i to je to…, a nije da se ne krećem, naprotiv, sa devojkom šetam non-stop. Pa, dobro šta drugo i da kaže, ja ne kukam, jer ne treba kukati. Tata uvek kaže da treba da budem jak kada je teško. Pa, ipak sam muškarac, to jeste, ali nekad mi bude teško. Uplašim se. Tada se obratim devojci, jer sa njom baš o svemu mogu da pričam. Posle imam grižu savesti. (vrpolji se u stolici)
10. Zbog čega imate grižu savesti?
Pa, nije ni ona devojka dužna da stalno sluša neke loše stvari. Treba da živimo zajedno, sada je naše vreme. Da uživamo, a ne da je gušim sa svojim problemima. Ne znam… mogao bih malo više da se kontrolišem, da zadržim za sebe. Ja to i radim, ali ponekad mislim da je nedovoljno.
11. Koje to još emocije pored straha i uznemirenosti pokušavate da sakrijete od drugih?
Ne znam. U principu, ne volim da ispoljavam negativne emocije, pa se trudim da ih zadržim za sebe, da ih potisnem. Ili jednostavno sklonim sa strane. Kada sam neraspoložen osamim se i slušam muziku ili odem na trčanje. To mi pomaže. Potrebno mi je da u tim trenucima budem sam, jer me u suprotnom taj negativni stimulans toliko isfrustrira, pa dobijem izlive besa. To se , ipak retko dešava. Obično uspevam da održim samokontrolu.
12. Rekli ste da uskoro počinjete sa zajedničkim životom. Da li smatrate da je važno da međusobno delite kako dobre, tako i loše stvari?
Jeste. Mi i pričamo o svemu. Sa njom možda vodim najiskrenije razgovore…, ali doćiće i deca na red, bićemo porodica i nekako mislim da ću morati da budem čvršći. Imaću više obaveza i odgovornosti i moraću racionalno da se postavim pred problemom. Tu nema mesta kukanju (jako ozbiljan dok govori). Nešto ću morati da zadržim za sebe, neću valjda opterećivati svoju ženu sa svakim problemom.
13. Rekli ste da su Vama i vašoj sestri roditelji uvek pružali ljubav i podršku. Koje porodične vrednosti i uverenja ste od njih usvojili?
Moji roditelji su do današnjeg dana u skladnom braku. Ne znam koji je tačan recept. Ima mnogo faktora. Tome sigurno doprinose i njihovi karakteri. Moja mama je brižna, popustljiva i topla, a tata pošten i odvažan,… jak. Prosto su dobra kombinacija i dele zajedničke vrednosti. Sarađuju, međusobno se uvažavaju. Mene i sestru su učili da budemo strpljivi i pošteni, da pomažemo drugima. Važno je takođe da se čovek pronađe u nečemu što voli, da ima neki hobi i da se stalno usavršava. Voleo bih te vrednosti da prenesem i na svoju porodicu.
14. Kakva su bila njihova očekivanja prema Vama, a kakva prema Vašoj sestri dok ste odrastali? Da li je tu bilo nekih razlika?
Pa, jeste. Moja sestra je dve godine mlađa od mene, a i žensko je. Ona je mezimica. Nikada nismo bili neka problematična deca i oboje smo bili dobri učenici. Sem onog mog “ludovanja“ u periodu adolescencije, nije bilo većih problema. Od nas se očekivalo da budemo lepo vaspitani prema drugim ljudima, da vodimo računa sa kim se družimo i da svoje obaveze obavljamo na vreme. Sestra je nemirnog duha i njoj su roditelji uvek više gledali kroz prste. Ja sam već treća generacija policajaca u svojoj porodici i od mene se očekuje da budem jak i samouveren. Ja se trudim da takav i budem. Mislim, takvi su bili i otac i deda, ali od kako su krenuli ovi zdravstveni problemi, često klonem duhom, pa se onda nerviram.
15. Da li nekada razgovarate sa porodicom o svojim osećanjima? Da li je postoji neko osećanje koje ne smete pred njima da pokažete?
Sve što mi je važno ja želim da podelim sa njima. Pogotovo kad sam baš srećan. Na primer, sad kad mi je stiglo rešenje za premeštaj, ja sam odmah trčao da ih zovem 
i da im javim. A kad se radi o negativnim osećanjima, tada se baš osamim i ne otkrivam nikom ništa dok me ne prođe. Jedino sam sa devojkom podelio ovu muku sa stomakom i kičmom i to zato što ne mogu da sakrijem od nje pošto smo non-stop zajedno. Nije da ja ne smem da im kažem, nego jednostavno ne želim da ih opterećujem. Naročito ne mamu koja je bolesna, a stojički se sa time nosi, mada bih mogao da joj kažem. Moram priznati da moj otac retko priznaje da nije u pravu i retko otkriva svoje slabosti, tako da verujem da bih i ja tako trebalo da postupam.
16. Zašto mislite da morate da postupate isto kao i Vaš otac?
Pa, ne moram baš isto. Mi smo različiti. Karakterom sam više na mamu… (stiska usne). Sad sam se malo zbunio. Ne znam kako to da objasnim. Moj otac nije nikada bio onaj tip strogog oca koga se plašiš i ne smeš ništa da mu kažeš. Naprotiv, dok sam išao u osnovnu školu, on mi je uvek pomagao oko domaćeg i savetovao me ukoliko imam neki problem. Multitalentovan je, sve mu je uvek dobro išlo. Bio je uspešan policajac, šef, a amaterski se bavio glumom i crtanjem. Od kada je otišao u penziju, počeo je intenzivno da radi u pčelinjaku. Pravi med i preparate od propolisa. Poštujem ga i mislim da ne bi bio toliko uspešan da je otkrivao svoje slabosti. Kada sam popustio u školi i probušio uvo, mogao sam da osetim da se razočarao u mene, ali mi to nije eksplicitno rekao. Pitao me je da li želim da budem prosečan ili da postignem nešto u životu? Rekao mi je da se samo slab čovek povodi za svakom budalom, a da ja treba da odlučim kakav ću da budem. Te reči su me prodrmale. Odlučio sam da ne budem slab.
17. Rekli ste da jako poštujete svoga oca, a da li mu nešto zamerate?
Ništa posebno. Od kada je otišao u penziju, osim što traži zanimaciju da ispuni vreme, ima potrebu da se svuda i u svakoj prilici dokazuje – koliko zna, koliko ume. Ne znam zašto to radi, valjda mu nedostaje posao, ali to hvalisanje ume da bude zaista naporno i nekako ne liči na njega. Uvek je on bio tvrdoglav, ali se nikad nije toliko isticao.
18. Da li mislite da Vaš otac Vama nešto zamera?
Ne znam. Morali biste to njega da pitate. (pauza) Sada sam stalno u Beogradu, pa ga retko viđam, ali se čujemo telefonom kada imam vremena. Bio sam baš uznemiren rezultatima analiza. Očekivao sam neki odgovor. Da barem znam uzrok bolovima, bilo bi mi lakše. Ovako je sve kao u redu, a mene stomak i dalje boli. I, kada sam se čuo sa roditeljima da im javim rezultate, otac mi je rekao: “Eto vidiš da preteruješ, nije ništa, samo se ti više kreći i pripazi na ishranu“. Kao da sam ja sve izmislio. Zamera mi što dramim. (besan)
19. Svako bi na Vašem mestu bio uznemiren i to je savim u redu. Čini mi se da u ovoj situaciji ni Vi niste bili zadovoljni očevom reakcijom ?
Izgleda da nisam. Valjda sam bio u šoku, trebalo mi je više razumevanja . . ..
20. Rekli ste u intervjuu kako Vi i Vaša devojka počinjete da živite zajedno i kako planirate i osnivanje porodice. To je velika životna prekretnica. Kako se osećate povodom toga?
Mi se mnogo volimo i odlično se slažemo. Sada ćemo po prvi put i živeti zajedno. Ma, sve bi bilo ok da nemam ove zdravstvene tegobe koje me u svemu ometaju. Ni stan nikako da završimo, zato što meni malo, malo pa bude loše i onda nemam snage da se posle posla bavim fizičkim radovima. Budem zaista jako umoran. Ne mogu da kažem da nisam uznemiren. Brinem se ja i oko prihoda. Zarađujem dovoljno za nas dvoje, ali pošto planiramo porodicu, moraće više da se radi. Daj bože samo da ima posla. Eto, treba da završim i taj poslednji ispit na specijalističkim studijama, ali nikako da stignem. Zapravo, sve mi je nekako preče, prosto me mrzi da se time pozabavim. A, tu sam ja kriv. Ali, nadam se da će sve biti u redu, jer bolju devojku nisam mogao da upoznam.
21. Da li ste zadovoljni sadašnjim poslom? Da li bi ga menjali? Imate dobre kvalifikacije, a i radno iskustvo.
Uh, našli ste me. Posao u uniformi u Srbiji je veoma nezgodan, pogotovo kada se radi o policiji, kojoj je ugled strašno narušen, moram priznati s razlogom. Upravo zbog toga, kvaliteti koje nudi manjina u policiji, poput mene i mnogo drugih boljih stručnjaka u različitim oblastima, često ne dolazi do izražaja, i jako je teško napredovati u okviru te institucije. Stalan i sigurniji posao nikada neću naći i jednom kada izađem iz policije, više nema povratka. Kao što sam već rekao, planiram porodicu, ako sve bude u redu, uskoro, i takav posao mi je potreban. To je ako budemo sto posto realni. Ako malo maštam, voleo bih da radim u IT sektoru neke od privatnih firmi, gde bih mogao da se bavim onim što najviše volim. Do tada, jedan deo toga radim privatno.
22. Kako vidite sebe za 5 godina?
Uh, ovo je odlično pitanje. Znate kako, da ste mi ovo pitanje postavili malo ranije, jedno mesec dana pre, rekao bih ne znam, nadam se kao supruga, ili bar da živim u Beogradu sa devojkom. S tim da je naglasak na suprugu, a ne na Beograd, jer ga nikad nisam nešto preterano voleo. Ali, pošto su se okolnosti promenile, odnosno malo ubrzale, vidim sebe, na prvom mestu kao oca. Oženjen, verovatno sticajem okolnosti, to mi i nije tako važno. I da radim ono što volim.
23. Da li biste neku svoju osobinu promenili i zašto?
Pa sad… moja predusretljivost i da kažem, požrtvovanost, često se nije vratila istom merom, i izgubio sam nekoliko prijatelja zbog toga. Opet, kada bih hteo to da promenim, nema šanse. Probao sam. Dosta sam se trudio da pomognem nekim ljudima isuviše često, i to mi je oduzimalo vreme i energiju, ali izgleda da jednostavno ne mogu drugačije.