Personalna Senka se razvija tokom odrastanja deteta, suočenog sa zahtevima sredine, a vođenog razvojnim psihološkim potrebama za sigurnošću i pripadanjem.
Jako dobru ilustraciju kreiranja konzistentnog Ja identiteta putem prilagođjavanja zahtevima sredine daje Robert Blaj (Bly), koju ću parafrazirati: Dolazimo na ovaj svet kao „ličnosti od 360 stepeni”. To znači da energija isijava iz svakog dela našeg bića – tela i psihe. Dete predstavlja živi energetski globus. Šta se onda dešava? U susretu sa spoljnim svetom stičemo različita iskustva i primećujemo da se neki aspekti nas baš i ne dopadaju našim roditeljima. Te aspekte onda potiskujemo u Senku. Možete da zamislite kako svi nosimo jednu torbu na leđima i kako je punimo tim odbačenim delovima, jer želimo ljubav i prihvatanje. Nakon roditelja dolaze nastavnici, pa se i njima nešto neće svideti. Nakon toga, nastupa dobro poznat pritisak uklapanja u vršnjačku grupu. I tako prolazimo kroz detinjstvo sa sve težom i težom torbom, a od one početne energetske lopte ostaje samo parče. Onda jedno takvo „parče” stupi u vezu sa drugim „parčetom” i postane nam jasno da čak i taj odnos ne čini kompletnu celinu.
Ono što je važno da znamo je da svi nosimo torbe kojih nismo svesni i da nam upravo odnosi sa drugima pružaju šansu da upoznamo sadržaj naše. U torbi se krije enormna količina kreativne energije, koja je ključna za postizanje punog potencijala naše ličnosti, samo ako postepeno dozvolimo sebi kontakt sa nesvesnim. Do reintegracije se dolazi posredstvom zdravog i jakog Ega, koji je flesksibilan, te ne diže rigidne odbrane u susretu sa dubljom istinom o sebi.
Kreiranje Ego-svesti, organizujućeg centra naše narastajuće svesti započinje u atmosferi svih članova naše porodice. Hendriks (Harville Hendrix) ističe da represiju nepoželjnog ponašanja, a i aspekata ličnosti, roditelji postižu kako vrebalnim porukama („Ne misliš zaista tako”, „Ti ćeš meni da se ljutiš”, „Ne diraj se tu”, „Kako te nije sramota”, “Da te nisam čuo/la”, „Dečaci ne plaču”, “Devojčice se ne ljute”, „Ne želim da te čujem da si to rekao”, „Tako se ne ponašamo u ovoj porodici” itd.), ali i neverbalnim putem.
Sve ono što roditelji „izaberu” da ne vide, sve ono što nije validirano, odlazi u Senku. Deca uče po modelu, te preuzimaju određene obrasce ponašanja, kao i sistem vrednovanja, ili ulaze u bunt protiv istog, što predstavlja vrstu „odigravanja”, a ne stvar slobodnog izbora.
Kada imamo dinamiku gde jedan roditelj na određene načine nipodaštava drugog, deca će se prirodno identifikovati sa onim „moćnijim” iz te dijade, bez obzira na pol, te će posledično obezvređivati određene uloge, pa čak i pojedine odlike muškosti ili ženskosti. Međutim, kako istovremeno gaje ljubav i prema drugom roditelju, nesvesno će internalizovati i njegove reakcije. Najčešće bes, krivicu i stid.
Kada se detetu nešto zabranjuje, ono će to najpre raditi u tajnosti, ali ne i pred roditeljima, iz straha od kazne. Ako uvidi da je nešto do te mere neprihvatljivo, frormiraće internalizovanog unutrašnjeg kritičara, koji mu pomaže da održi određenu prediktabilnost u nezavidnoj situaciji. To može da bude jako iscrpljujuće za dete, zbog čega se čitavi aspekti ličnosti „otcepljuju” i proteruju u nesvesno. Kako bi se popunila praznina, stvara se lažni self (false self), koji kamuflira delove koji su potisnuti i brani se od dalje povrede.
Primer: Dete sa distanciranom majkom, koja šalje poruku da je seks nešto gadno.
Jedna od strategija je nadkompenzacija. Sin negira sopstvenu zavisnost i ranjivost, otcepljuje je i one odlaze u deo, koji Hendriks naziva „Lost self” (izgubljeni self). Potrebno je popuniti prazninu u doživljaju sebe. Dečak postaje jak i nezavisan, te racionalizuje kao mu i ne treba afektivna majka, da je dovoljan sam sebi. Takođe, introjektuje uverenje kako je seks nešto loše. Ovaj zamenski deo, predstavlja „False self”(lažni self) i ima za cilj da umannji bol gubitka dela celovitosti (potrebe, emocije, misli). U susretu sa drugim ljudima, sada već odrasli dečak naići će na još jedan problem. Neće svi ljudi videti ingenioznost adaptivne strategije u Lažnom selfu, već neurotičnost. Doživeće njegovo ponašanje i odnošenje prema drugima kao hladno i distancirano. Javlja se konflikt potreba. Sa jedne strane je potreba za pripadanjem, a sa druge očuvanje dobre slike o sebi. Rešenje ovog konflikta može biti u negiranju negativnih karakteristika. Odrednice hladan i distanciran se takođe proteruju u tzv. „Disowned self” (delovi lažnog selfa koje je suviše teško prihvatiti).
Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Art is way of survival