Šta su to psihička skloništa i kako su ona povezana sa narcizmom?

U ovom tekstu govoriću o psihičkim skloništima, terminu psihoanalitičara Dzona Stajnera. I drugi psihoanalitičari i psihoterapeuti susretali su se u svojoj praksi sa ovim fenomenom, samo se terminologija menjala. Nekada je to destruktivni narcizam, nekada lažni self, ali suština je ista. Psihičko sklonište je omnipotentna fantazija koja pomaže osobi da pobegne kako od realnosti i kontakta, tako i od neizdržive anksioznosti. Predstavlja kompleksnu organizaciju sastavljenu od objekata i/ili parcijalnih objekata, objektnih relacija i čitavog sistema primitivnih mehanizama odbrane. Pruža otklon kako od izazova šizoidno-paranoidne, tako i depresivne pozicije.

Iako svi u nekoj meri koristimo psihička skloništa( dovoljno je obratiti pažnju na raznovrsne adikcije kojima smo skloni), osobe koje su niže organizovane( granične i psihotične), imaju gotovo nepropusna, rigidna i perzistentna skloništa, tačnije, jako retko ih napuštaju.

Dete se rađa u haosu, u doživljaju bezimenog užasa, rekao bi Bion i majčinska funkcija je ta koja dovedi do razvojnog postignuća da dete oformi kontakt sa dobrim objektom, koji će mehanizmina odbrane( na početku splitingom), čuvati i internalizovati, a to dobro iskustvo će postati osnova poverenja u sebe i druge. Kada dođe do velikih empatskih propusta od strane staratelja, zanemarivanja, zlostavljanja, ili je konstituciona zavist deteta izražena, može doći do sloma normalnog (razvojnog) splitinga, te pojačane fragmentacije selfa i masovnih projekcija. Ove silne projekcije i re-introjekcije prete preživljavanju nerazvijenog i slabog srznog selfa.

Umesto adekvatnog kontejmenta koji će sadržavati i variti dečija preplavljujuća iskustva i time neutralizovati, a zatim mentalizovati sirova emocionalna iskustva, formira se zemenski kontejner, maladaptivna organizacija sastavljena od persekutornih elementa, koja ima za cilj da zaštiti self od dalje fragmentacije, ali je ujedno i sama destruktivna, zavodljiva i pervertirana. Ona štiti, ali ujedno onemogućava kontakt i razvoj.

Mamina “dobra dojka”( parcijalni objekat po Melani Klajn), supstitut je za ljubav, dobrotu, brigu, sve ono sto je negujuce, benevalentno, kreativno i sto nesebično daje i čuva. U odsustvu dobre dojke, dete oseća prisustvo lođšeg. A, ako je majka davala, pa sticajem okolnosti prestala, onda i ta dobra dojka u detetovom umu postaje loša, jer može da prestaje da daje. Ova rana šema prenosiđe se i na sva ostala iskustva gde se poverenje stavlja na test. Dete je prerano i surovo izbačeno iz majčinskog uma, čime je konstelisana klaustofobično-agorafobična dilema.

Kada je bazično poverenje izigrano i preovladava paranoja, jedina opcija je da se idealizuje loše. I to je to maladaptivno sklonište. Da bi dete preživelo percipiranu surovu realnost, ono pribegava fantaziranju suprotnog. U fantaziji se negira zavisnost, ranjivost, bliskost i sve ono dobro i negujuće što je neophodno za razvoj( jer se dete opeklo i ne želi da rizikuje ponovno odbacivanje), već se zaštita traži kroz omnipotentnu samodovoljnost, rezigniranost, aroganciju. Stajner ovakvu organizaciju upoređuje sa mafijom.

Ideja je da ako ne mogu da se adaptiram na ono što se smatra dobrim, što uključuje reciprocitet, bliskost, otvorenost, ljubav, onda cu glorifikovati loše i osećati se moćno i posebno.

Mafija pruža zaštitu, ali se plaća velike cena i nema napuštanja. Dominantni mehanizmi su zastrašivanje i rigidnost sistema. Nema izlaska, kada jednom uđeš. Razvoj je zakoen, a bliskost omražena.

Izvor: Edukacija ” Narcizam iz psihoanalitičke perspektive”, voditelji: Aca Kontić i Renata Senić

Foto: Preuzeto sa Fb.stranice Wanderings