Iz razvojne psihologije nam je dobro poznato koje su to primarne psihološke potrebe koje je neophodno zadovoljiti za optimalan razvoj deteta. To su:
– SIGURNOST: Ukoliko je majka emocionalno i fizički prisutna i dosledno responzivna na dečije signale, ako uspeva pravovremeno i adekvatno da zadovolji dečije potrebe, dete će se osećati sigurno. Iskustva taktilne stimulacije, pažnje, zadovoljavanja fizioloških potreba, roditelja kao “sigurne baze”, osećanja pripadnosi, dovešće do formiranja osećaja poverenja i sigurnosti u roditelje, te prijatnosti bivstvovanja u sopstvenoj koži i radoznalosti za istraživanje sveta oko sebe. (od 4 meseca trudnoće do kraja druge godine),
– NAMIRENOST: Namirenje kontaktom sa mamom u fazi simbioze. ( od 3 do 12 meseca),’

– EMOCIONALNOST: Slobodna ekspresija emocija, regulacija emocionalnih stanja od strane roditelja, tešenje, umirivanje, prorada frustracija, početak emocionalog opismenjavanje, ogledanje emocionalnih ekspresija, iskustvo velike količine užitaka i ugodnih emocija. ( od 6 do 18 meseca),
– VIĐENOST/DOŽIVLJENOST: Iskustvo doživljenosti, iskustvo da su roditelji uočili, prepoznali i prihvatili detetovu autentičnu dimenziju, njegovu posebnost i specifičnost. ( 1,5 do 4 godine),
– PRIZNANJE: Afirmacija ličnog osećaja moći kod deteta, priznavanje njegovog vlastitog autoriteta od strane osoba od autoriteta-roditelja. (od 3 do 7 godine).

Validacija i ogledanje detetovih emocija od strane roditelja neophodne su sposobnosti za postizanje kako razumevanja sebe i drugih, tako i za uspešnu samoregulaciju afekata.

Validacija podrazumeva da imamo sposobnost da prepoznamo, a zatim i uvažimo dečiji doživljaj. Međutim, ono što se često dešava je da validaciju ne prati ohrabrivanje i osnaživanje.

Dakle, mi prepoznamo da se dete nešega plaši, da ga nešto frustrira, da je ljuto zbog nečega, to mu ogledamo, ali ne posaljemo poruku da ima mogućnost i da prevazđe taj strah ili proradi frustraciju, nego samo kažemo u redu je.

I  jeste u redu, međutim dete ima kapacitet da integriše emocije, da ih prorađuje, da se one menjaju, a roditelj ga nehotice etiketira. Iz najbolje namere i ideje da validira dečiju emociju, roditelj će slati implicitnu poruku o dečijem karakteru, pa će dete postati plačljivko, strašljivko, stidljivko…

Dete će doživeti da roditelj i ne veruje da ono može drugačije, i da se emocionalni doživljaj može menjati, a da su strahovi i frustracije nešto što je razvojni zadatak i što se prorđuje i prevazilazi.

Ono što je prepoznato preobražava se u samoispunjujuće proročanstvo. Ohrabreno sa npr.”Verujem da se plašiš da uđes u vodu, ali ja znam da ti to možeš, i zajedno ćemo to prebroditi, kako da ti pomognem?”, šalje potpuno drugačiju poruku od “Vidim da se plašiš, ne moraš da ideš u vodu.”

Foto: Preuzeto sa Fb. stranice Wanderings