Svi imamo taj neki jako senzitivni i ranjivi deo sebe. To je deo koji je pretrpeo napustanje, odbacivanje, neprihvatanje, zanemarivanje ili zlostavljanje. On je deo naseg decijeg dela, koji je uvek i izvor spontanosti, pokreta, slobode, razigranosti, kreativnosti, pa i intuicije. On nam donosi mnoge darove, ali kada prezivi ponovnu povredu, donosi i mnogo preplavljucih neprijatnih emocija.

Mi ga stitimo, cesto rigidno i cesto kroz neke naredbe ili zabrane prema sebi.
Psihoterapija nas uci da prihvatimo sve svoje delove, a za to je potrebno da ih osvestimo i sagledamo.
Ima tu i jedna caka. Nije dovoljno samo da prihvatimo postojanje naseg najosetljivijeg dela, vec i da ga zavolimo. Zavoleti nesto sto nam donosi brojne muke, narocito fizicke i psihicke simptome nije lako. Sposobnost ljubavi podrazumeva blagonakloni odnos prema sebi i svim onim i ne tako prijatnim delovima, jer sve smo to mi. Podrazumeva dozvolu svakom nasem aspektu da zivi i komunicira, bez da ga ucutkujemo, odcepljujemo, odbacujemo.

U tome nam moze pomoci sledeca tehnika.

Mozemo personifikovati i eksternalizovati taj svoj osetljivi deo. Onda krenemo da vodimo dijalog sa tim sada personifikovanim delom( detaljno ga osmislimo, moze biti i neki animirani lik ili lik iz knjizevnost, ako nam je tako lakse, vazno je da odrazava sustinu tog naseg aspekta licnosti).

I onda zapazimo kakav je nas unutrasnji govor usmeren prema tom nasem najosetljivijem delu, koji je produkt nekog oblika traumatizacije. Obracamo se tim tonom i vokabularom sada personifikovanom aspektu. Primeticemo da je u igri puno netrpeljivosti, vike, kriticizma i zahteva. To bas i nije prihvatajuce, nije topao roditeljski odnos. Kako onda ocekujemo da se umiri?

Od starta nije bio prihvacen od znacajnih drugih, a sada i mi sami, internalizujuci taj pristup, na bol, strah, frustraciju, bes, nemoc nanovo reagujemo prekorom, odbijanjem, pa sve do mrznje ili prezira. I sta dobijamo? Dobijamo retraumatizaciju. Deciji deo nanovo nije podrzan i sve sto moze je da se jos jace oglasava, jer ocito ne cujemo njegovu poruku i ne validiramo njegovu realnost. Druga mogucnost je disocijacija, bespomocnost i praznina.

Kada to shvatimo i svesno menjamo svoj unutrasnji govor, pruzajuci razumevanje i bezrezervno prihvatanje, stupajuci u kontakt i nezno drzeci svoj ranjeni deo, on ce poceti da se opusta i manje ce da nas zulja, jer smo ga napokon culi i ne zelimo da ga se resimo.

Medjutim, vazno je dozvolitii drugim aspektima licnosti pravo na postojanje i dozvolu da se izraze na adekvatan nacin.

Nekada ce nam snovi podariti drugaciju verziju sebe, neku koju odlikuju karakteristike sa kojima se ne identifikujemo u svakodnevnom zivotu. Kada se vidimo u drugacijem svetlu, gde vladamo novim sposobnostima i dozivljajima sebe i sveta, dovoli o sebi da se pridruzimo toj predstavi i da sa njom odrzavatmo kontakt.

Mozemo je nacrtati, mozemo je vizualizovati na javi i postavljati joj pitanja. Ta verzija je smernica za neke nove self identifikacije, a kontakt sa njom ce povuci specificne aspekte licnosti, kojih smo se u odredjenom trenutku odrekli, zato sto nisu bile prihvacene ili ogledane od nama znacajnih drugi.

Foto: Preuzeto sa FB.stranice Art is a way of survival survival