Primila sam jako lose vesti. I nije prvi put. Svaki put je tesko. Ne postoji priprema za takve stvari. Mozemo da mislimo da cemo stalnom brigom i kontrolisanjem svega i svacega spreciti da se lose stvari dese. Necemo. Necemo ni konstantnom strepnjom, ni besom, ni panikom, ni izolacijom.
Kada se lose stvari dese nama najblizim, upascemo u sok i usledice citav niz emocija i to je sve savrseno normalno. Citav rolerkoster emocionalnih stanja je potreban kako bismo prihvatili realnost.
Instiktivno cemo imati zelju da se borimo ili bezimo od novonastale situacije, ili da dozivimo totalni kolaps. Medjutim, ovo stanje bi trebalo da vodi razresenju i onda usmerenom prakticnom delanju.
U suprotnom, upadamo u samosazaljevanje i zacaran krug uzaludnog otpora. Mozemo da se opiremo koliko nam je volja, ali stvari su takve kakve su i vec su se desile. Ako hocemo da pomognemo, potrebno je prihvatanje. Otpustanje besa, frustracije, straha, neverice…, kako bismo bili u ovde i sada, skoncentrisani da nadjemo konstruktivna resenja i pruzimo najbolju verziju sebe u prevazilazenju zivotnih nedaca.

Sigurno je da niko od nas nije ljubitelj losih vesti i da nam je tesko da osecamo neprijatnost i da budemo sa nekim u patnji, tj da saosecamo. Mozemo da imamo empatiju, da kognitivno ili emocionalno spoznamo kako je u necijim cipelama, sto ne znaci da cemo uciniti i korak napred, a to znaci aktivno delovati da umanjimo neciju patnju ili bol. Zato sto je tesko regulisati negativne emocije. Mnogi od nas nisu u dovoljnoj meri savladali sposobnost samoregulacije i onda ce se sklanjati iz situacija koje potencijalno vode emocionalnom preplavljivanju.

Razumljivo je da stitimo sebe, ali kako cemo sa osobom koja pati? Ta osoba smo zapravo mi i to ne mozemo da podnesemo te negiramo ili minimiziramo neciju muku, racionalizujemo, potiskujemo i povlacimo se da ne mislimo, da ne osecamo…
Medjutim, ne mozemo pobeci od sebe, a i osecaj krivice ce nam to potvrditi.
Budimo hrabri i priznajmo sebi da bezimo.To bi bio prvi korak. Drugi je da ne iskrivljujemo realnost osobe koja pati. Pomocicemo joj time sto cemo validirati njene emocije i njen dozivljaj realnosti. Jako je vazno ne umanjivati neciju bol.
Cest primer je kada kod teske dijagnoze uprostimo citav niz izazova kroz koji osoba treba da prodje i vec prolazi sa utesnom recenicom: “Nista to nije bitno, vazno da si ziv/ziva”.

Naravno da je bitno preziveti bolest, ali je i kvalitet zivota takodje bitan. Bitni su svi gubici sa kojima ta osoba treba da se suoci i sve prepreke na putu ka izlecenju. I sva pogorsanja, koji idu zajedno sa poboljsanjima. Jer to je zivot koji ta osoba vodi i najgore sto mozemo da uradimo je da banalizujemo njene izazove ili da joj uskracujemo pravo da oseca i da verbalizuje svoje strahove, sem ako nije stoicko trpljenje i beskrajni optimizam, kako bi nama bilo lakse. Kako bi se pravili da se nista lose ne desava.

Budimo hrabri i zbog sebe i zbog nama drage osobe koja prolazi kroz teskoce. Dozvola koju dajemo osobi da se izrazi i otpusti tenziju u prisustvu saosecajnog svedoka je ogromna pomoc, a i nacin da priglimo sopstvene strahove.

Slika br.1 : Sa FB.stranice Art is a Way of Survival

Slika br.2 : Sa FB.stranice Gitos art