UNUTRAŠNjI SVET ADOLESCENTA

Zašto nam je teško da nađemo zajednički jezik sa adolescentima? Zašto imamo utisak da se ne razumemo sa njima i da se udaljavamo? Kako da odrasli prebrode tranziciju deteta u odraslu osobu? Kako sačuvati odnos i biti adekvatan u ulozi roditelja, nastavnika u školi, ili psihoterapeuta, kada se pred nama nađe adolescent u kome se odjednom sve uskomešalo i promenilo? Zašto sebe i njih vidimo kao odvojene i često suprotstavljene svetove?

Da bismo donekle razumeli ova pitanja važno je da se podsetimo da je adolescencija razvojno-prelazni period iz detinjstva u zrelost unutar koga se događaju dramatične i radikalne telesne, emocionalne, intelektualne i socijalne promene. Istina je da se adolescenti mogu opisati kao „osobe na margini”, kao što to kaže Levin, jer u ovom uzrastu postoji stalno kolebanje između uloge deteta i uloge odraslog. Ovaj uzrasni period je kompleksan i obuhvata tri faze: ranu adolescenciju (približno od 12-14 godina), srednju adolescenciju (od 15-16 godina) i kasnu adolescenciju (od 17-20 godina).

Promene su najočiglednije u odnosu prema sredini i odraslima, i u porodici i u školi. Menjaju se i odnosi prema vršnjacima, a značajne promene se dešavaju i u odnosu prema moralnim, ideološkim i drugim vrednostima. Adolescent je sada sa vršnjacima intenzivnije povezan, oni postaju poverljivi prijatelji, više nisu samo drugari u igri. S druge strane, u odnosu sa odraslima adolescenti se drugačije postavljaju, javljaju se pobuna, odbacivanje, napuštanje, borba za slobodu. Ako su do sada ispunjavali očekivanja odraslih, sada pregovaraju o tome šta i koliko žele, a šta ne. Javlja se i jedna nova sposobnost adolescenata za bliskost i dublje povezivanje. Sada su sposobni da se pojačano interesuju za drugog i da dublje razumevaju poziciju u kojoj se drugi nalazi.

Adolescenti svojim spoljašnjim izgledom i interesovanjima izazivaju zbunjenost i glasno čuđenje među odraslima, a to zapravo ima funkciju stvaranja iskustva različitosti, odnosno uspostavljanja granice. Mogu se posmatrati kao posebna podkultura, naročito u pogledu eksperimentisanja sa garderobom, kosom, telom u pokušaju da stvore što originalniji izgled i po mogućstvu da budu šro različitiji od onoga kako bi to njihovi roditelji hteli. S druge strane, jača identifikacija sa grupama vršnjaka pa mogu imati i različite nazive za svoje družine (postoje pametnjakovići, pankeri, rokeri, gubitnici, ozloglašeni…). Celokupan proces razlikovanja i odvajanja od sveta odraslih je u službi drugačijeg, potpunijeg, životnijeg i snažnijeg povezivanja sa sobom.

Pored toga što se reogranizuju odnosi sa odraslima i sa vršnjacima ipak se najznačajnije promene dešavaju u odnosu na samoga sebe. Ne samo da se adolescent suočava sa promenama na telu, već su promene burne i u doživljavanju i ispoljavanju emocija. Kognicija se razvija i prelazi na nivo apstraktnog mišljenja što omogućava dublje razumevanje i kritičko preispitivanje sebe i sveta, a verovanja i uverenja, roditelji i nastavnici, deluju manje apsolutno, odnosno u manoj meri su određeni različitim „mora i treba“.

Sve ove promene dovode do toga da adolescent ima različite unutrašnje doživljaje koji menjaju njegov odnos prema samom sebi, odnosno on sada ima unutrašnji, iskustveni odnos sa samim sobom. Javlja se jedna nova sposobnost razdvajanjaunutrašnjeg i spoljašnjeg sveta kao dva različita lična doživljaja. Adolescent sada može da ima jedan odnos prema spoljašnjoj sredini, a da unutra ima sasvim drugačije lično iskustvo. Granica između ova dva doživljaja je čvršća i samim tim pojačana je razlika između „ja“ i „oni“. Adolescent sada samoga sebe doživljava radikalno drugačije što spolja ostavlja utisak ambivalencije i pojačane osetljivosti. On sebe vidi kao odvojenog od sveta i različitog po svom unutrašnjem doživljaju od onoga što se od njega očekuje ili zahteva od sredine. Osećaj pripadnosti svetu više nije tako čvrst, niti postoji jaka potreba da se uklopi u okvir slaganja sa odraslima u porodici ili školi. Adolescent se odvaja od vrednosti koje se neguju unutar porodice, što pojačava doživljaj sopstvene ličnosti kao posebne i drugačije od sistema porodice. Kod adolescenta se razvija svest o tome da ima svoje mesto u svetu, kao i o tome da je on zasebno i slobodno ljudsko biće.

Primetno je da se između sveta odraslih i sveta adolescenta dešava generacijski jaz koji takođe ima ulogu da učvrsti granicu između spolja i unutra kako bi se formirao novi identitet. Ovaj jaz biva očigledan u mnogim situacijama, a naročito je upadljiv kada se adolescent nađe u krizi ili kada mu je potrebna podrška zbog teškoća u odnosima sa vršnjacima, na primer. Nije retko da se mladi plaše za svoj život, ali da se pri tome osećaju toliko odvojenim od sveta odraslih da uopšte ne sagledavaju kao opciju mogućnost da zatraže pomoć odraslih. Adolescenti se često osećaju izolovano i usamljeno jer je njihova separacija postala činjenica života, što istovremeno postaje i oslobađajuće i zastrašujuće.

Postoje polne razlike u načinu na koji se odvija proces separacije i povezivanja sa roditeljima. Devojke – adolescenti mogu da održe povezanost sa roditeljima, očiglednije nego dečaci u adolescenciji, naročito kroz svađe i razgovore u kojima učestvuju, dok se dečaci obično zadovolje time što eksperimetišu sa promenama te zadržavaju za sebe ove eksperimente, krijući ih od roditelja. Mnogi adolescenti postaju tajanstveni, ne želeći da i dalje dele sa roditeljima priče iz svog svakodnevnog života. Ovo skrivanje ima suštinski značajnu razvojnu ulogu u smislu da kada adolescent ne dozvoljava roditeljima da tačno znaju šta radi to stvara jednu vrstu ograde iza koje može da se razvija nova ličnost. Kada adolescent uradi ono što je zabranjeno to predstavlja jedno odvajanje, uvodi u proces separacije koji je intenziviran u ovoj fazi, i zadatak je roditelja da na to budu spremni i pripremljeni da će se dogoditi.

Doživljaj sebe i sveta je stalno u suprotnim polovima: tu su prošlost i budućnost, poznato i novo, stara značenja sveta i nove mogućnosti, a to se naročito ogleda u najobičnijim i najkonkretnijim trenucima – npr. kada se donosi odluka da li da se pozdravi ili ignoriše nastavnik, da li da se ljubazno ponaša prema usamljenom vršnjaku ili da sa njim zbija šale, da li da se obuče na jedan ili na drugi način. Među ovim suprotnostima vlada stalna tenzija, i mladi adolescenti imaju pojačan doživljaj suprotnosti koji se kasnije razvija u svest o mogućim alternativama izbora. Iz ovog osećaja da postoje različite mogućnosti počinje da se razvija svesnost tokom adolescencije.

Adolescencija je jako značajan i osetljiv razvojni period. Pred adolescenta su postavljeni brojni razvojni zadaci koji se razrešavaju sa manje ili više uspeha. Od odraslih se očekuje da na neki način ostanu prisutni i strpljivi, u smislu osluškivanja, čekanja, postavljanja jasnih granica i zahteva, sa jednim respektom i poštovanjem nove ličnosti koja se razvija pred njihovim očima i koja ima nove kapacitete za povezivanje i učestvovanje u životu. Ako pogledamo unazad na svoja razvojna putovanja kroz adolescenciju i kada otkrijemo šta smo mi dobili od sveta odraslih, ili šta nismo dobili, a toliko nam je nedostajalo, ugledaćemo da je to što su nas prihvatali takve kakvi jesmo i bili zainteresovani za nas, i time nas zainteresovali za sebe same, bilo nekad sasvim dovoljno da znamo da nismo usamljeni. Najveću vrednost za nas je imalo to što nas je neko ugledao i bio svestan da lutamo i da se tražimo i bavimo pitanjem smisla života i ličnog identiteta u smislu „Ko sam ja?“. Uviđajući sopstvene odgovore na ova pitanja osnažujemo sebe u pružanju podrške adolescentima.

Literatura:

Mark Mc Conville –    “A d o l e s c e n c i j a – psihoterapija i self u  nastajanju”.

Slike:

Slika br. 1: http://www.calamajo.it/2015/02/lo-psicologo-e-gli-adolescenti-di-oggi/

Slika br. 2: http://lestheoriesdemo.canalblog.com/archives/2014/12/12/31126724.html

Slika br. 3: http://drofpsychology.com/children-adolescents-and-young-adults/

Postavi komentar