Kako prepoznati stid

Svako ponašanje je tu sa razlogom. Nama možda u datom trenutku nije dato da vidimo taj razlog, ali to što ga mi ne vidimo, ne znači da on ne postoji. Niko se ne ponaša tako kako se ponaša, a da za to njegovo ponašanje ne postoje duboki koreni. Najčešće ti koreni sežu iz najranijeg detinjstva, iz preverbalnog perioda, dakle do druge godine života. Naše telo pamti senzacije i pošto u tom periodu nema mogućnost da ih verbalizuje ostaju duboko u nama. Kasnije ceo život živimo po matricama iz neverbalnog perioda. Svuda sa sobom nosimo svoje traume, i dok ih ne osvestimo i ne povežemo svoje ponašanje sa njima, odigravamo ih svaki put iznova i iznova sa raznim drugima koji nisu nužno povezani sa našim bolom. To je način na koji komuniciramo ono što smo doživeli i preživeli.

DEFINISANJE STIDA

Jedan od takvih fenomena je stid. Po Lidiji Pecotić to je neverbalni afekat (ima biološku i fiziološku komponentu), a kada se iskustvo ponavlja razvija se u emociju, a kasnije se dodaje i značenje (kognicija). Stid predstavlja telesno pamćenje organizma da mora da se zatvori pred sredinom koja ga bolno tretira. Na ovu osnovnu, biološku manifestaciju stida, kasnije se nadograđuju sadržaji, kao što su osećanje neadekvatnosti, inferiornosti, nepripadanja, osećaj da biće nešto ne zaslužuje. Stid je naš doživljaj da sa našim celim bićem, generalno, nešto nije u redu. To se ne odnosi samo na neki aspekat bića, ne odnosi se na neku aktivnost, već je osećanje stida doživljaj da naše kompletno biće ne zaslužuje da postoji. Zato je stid povezan sa snažnim strahom od odbacivanja.

Stidljivost je fenomen koji je lako prepoznatljiv, naročito kod mlađe dece. Dok je stid, ne samo lični doživljaj, već ljudski fenomen koji je duboko smešten u svima nama. Neko može čak imati i ličnost formiranu na principu stida. Stid je poznato ljudsko iskustvo, nije rezervisano samo za neke. Javlja se onda kada činimo nešto što nije prihvaćeno od drugih i tada moramo da se suzdržimo od određenih manifestacija svog bića da bismo pripali zajednici. Bitnije je zadovoljiti sredinu, nego svoju potrebu.

Stid je prirodna reakcija, svi ga doživljavamo, pitanje je samo intenziteta ispoljavanja i toga da li nas parališe trenutno ili u potpunosti. Osoba se može stideti određenih crta ličnosti, ponašanja, misli ili osećanja, a često je stid reakcija na celoviti doživljaj sebe. Osoba može sebe doživljavati kao neadekvatnu i u svom iskustvu može sakupiti veliki broj potvrda za takav odnos prema sebi, ali to ne povezuje sa stidom, čak i kada je to osećanje izuzetno jako. Stid toliko rano nastaje i tako je ukorenjen da osoba može imati utisak da je to njena priroda i da je to stanje nepromenljivo.

Ken Evans je definišući stid naglasio da je sramežljiva osoba stalno svesna svog tela, ne onakvog kakvo je ono za nju, već onakvog kakvo je ono za druge. U stidu postoji osećaj inferiornosti pri čemu druge doživljavamo kao moćnije i sposobne da nas povrede, obično kroz gnušanje, prezir, poniženje. Submisivno, ponižavajuće ponašanje, je najvažnije socijalno prilagođavanje koje ljudi razviju kako bi preživeli u prisustvu snažnijih i potencijalno opasnih drugih. Zbog potrebe da smanji moguću opasnost, osoba šalje nepreteće signale moćnijem drugom, npr. izbegava kontakt očima, fizički se skuplja, povlači se, skriva. Zato je stid kreativan način prilagođavanja (preživljavanja) u pretećoj sredini.

NASTAJANJE STIDA

Ken Evans stid posmatra kao odbranu od zloupotrebe moći u prvom infantilnom periodu sa brigujućim drugim. On stid posmatra kao posledicu ličnog iskustva u ranom detinjstvu pri čemu poremećaj u porodici dovodi do formiranja stida na preverbalnom nivou. Dakle, postoje simptomi, ali ne i prepoznavanje.

Stid nastaje vrlo rano i temelji se na najranijim interpersonalnim odnosima, pre nego što svest postane verbalna, pa se pamti na telesnom nivou. Između deteta i drugih članova porodice dešavaju se brojne (ne)verbalne interakcije. Članovi porodice informišu i uče dete o poželjnim i nepoželjnim oblicima ponašanja u društvu. Proces socijalizacije može da se vrši sa ljubavlju i uz poštovanje ličnosti deteta, a može da izaziva i stid i krivicu kao dominantna osećanja.

Kad je roditelj hladan, preterano ljut, dete je zbunjeno i pretpostavlja da nešto nije u redu. Pošto je malo i zavisno od roditelja (bez njih ne bi preživleo), a opasno je da pomisli da roditelj greši, svu odgovornost pripiše sebi (mora da nešto sa mnom nije u redu). Dečje mišljenje je egocentrično, dete misli da se događaji u sredini dešavaju zbog njega (razvod roditelja, smrt).

Po Jontefu postoje dve vrste porodica koje utiču na formiranje ovakve ličnosti:

  1. Porodice u kojima postoji zloupotreba moći roditelja u odnosu na dete (upadljivo i otvoreno zlostavljanje). Stid je prva detetova odbrana od ovakve zloupotrebe. U ovim porodicama rane su često jako duboke i česti su poremećaji ličnosti (indukcija stida je izvršena na dramatičan način). Zamislimo nestabilnu i anksioznu majku koja je razapeta između očekivanja muža i roditelja, koja pokušava da udovolji svima i koja tako frustrirana svoju ljutnju, bes i agresiju usmeri na novorođenče jer šta sada i ono traži od nje (!), i preti mu da će otići i ostaviti ga ako ne bude dobro. Dete se u ovoj situaciji, ukoliko se ona ponavlja, povlači, gleda na sebe sa gađenjem i javlja se stid zbog toga što postoji.
  2. Funkcionalne, zdrave porodice u kojima se stid indukuje na suptilniji način. U tim porodicama ima ljubavi (može da ima puno ljubavi), ali su poruke koje dete dobija duple: na verbalnom nivou su pozitivne, ali na neverbalnom su negativne (npr. odlično je to, ali…; super je, samo da si još…; kad sam ja bio u tvojim godinama, ja sam…). Ove poruke kreiraju osećanje nedovoljnosti, neadekvatnosti, a da se, konkretno, ne zna razlog tome. Ne zna se zašto nije dovoljno dobro. Dete zna da nije u redu, ali ne zna zašto. Zato se ono povlači i maskira. Pred ovim uticajima, dete se formira tako što je spolja adaptirano, a autentično biće je duboko skriveno unutra i ne pokazuje se.

Dakle, po Ken Evansu, prvo se dešava zloupotreba moći od strane brigujućeg drugog, zatim se dete povlači u izolaciju i pravi zaštitni zid izolacije, javlja se osećaj gađenja i neodobravanja prema sebi, osećaj manjka ljubavi prema sebi i nerazumevanje. S obzirom na to da se stid razvija u odnosu sa drugim, važno za prevazilaženje stida jeste razvijati horizontalne u odnosu na vertikalne odnose, odnosno takve odnose u kojima je moć raspoređena jednako i u kojima se svako biće, bez obzira na osobine, tretira kao osoba, a ne kao objekat koji se može kontrolisati i kojim se može manipulisati.

FENOMENOLOGIJA STIDA

По Лидији Пецотић стид можемо описати на следећи начин:

AFEKTIVNO

 

KOGNITIVNO TELESNO
strah (da nas drugi odbacuju, ne vole) čuđenje (kako sam mogao/la) crvenjenje
gubitak kontrole kognitivni zastoj: često ne možemo da mislimo, a ako mislimo, misli su: nisam ok, ne vredim, glup/a sam, nesposoban/a, ne treba da postojim, bolje da me nema, niko me ne razume i sl. okretanje i povlačenje
ranjivost znojenje
izloženost drhtanje glasa
uznemirenost poremećaj disanja
razotrkrivenost slabost
usamljenost vrtoglavica
bespomoćnost pognuta glava ili pogled, gledanje u stranu

 

Osobe sklone stidu pokušavaju da ih drugi ne vide, niti da one druge gledaju u oči. Projektuju u druge sopstvenu negativnu procenu sebe i zamišljaju da ih drugi ljudi vide onako kako one same sebe vide. Izbegavajući gledanje, osoba izbegava doživljaj izloženosti i posmatranja od strane drugih, zaklanja se od svoje projekcije. Svaku kritiku duboko doživljava i traži zaštitu, i za najmanju grešku u javnosti iskritikuje sebe pre drugih.

Stid ne doživljavamo uvek kao negativno iskustvo, jer nam omogućava da prepoznajemo šta činiti, a šta ne,i kako ostati deo zajednice kojoj želimo da pripadamo. Stid se manifestuje kroz snažne vidljive simptome, naročito na koži, crvenilo, osećaj povlačenja i potrebe da nas nema.Na kognitivnom planu su misli da ono što sada jesam nije dovoljno dobro i baš u ovom trenutku poželimo da nas nema. Lidija Pecotić ukazuje da upravo tada kad želimo da nestanemo, nema šanse da ne budemo izloženi jer smo tako vidljivi. To što je viđeno odjednom doživimo kao svoju totalnost, u tom času taj deo našeg identiteta postane naš totalni identitet. Organizam “zaboravi” na ostale aspekte selfa, na ostale identitete, postanemo samo to i ništa više. “Kazna” za zaborav drugih identiteta je stid. I pošto je sad “celo” naše biće neadekvatno, doživljavamo da “bolje da me nema”, “ja ne zaslužujem da postojim”. Tek kada prihvatimo delove sebe kojih se stidimo možemo ostati celi pred drugima. Potrebno je da proširimo svoj identitet i da integrišemo ono čega se stidimo. Kao i da se setimo da mi nismo samo to čega se sada u ovom trenutku stidimo.

Opozit stidu je ponos. Osoba ima pozitivan, pouzdan, svetao doživljaj sebe. Uzdignute je glave i svetu poručuje: ja sam ok, pogledajte me. Ponos se, za razliku od stida, manifestuje kroz vidljivost.

VRSTE ODBRANE OD STIDA

Kada se sagleda šta sve stid uključuje i koliko ga neprijatnih doživljaja prati i kada se ima svest o tome da je stid pre svega jedno ponižavajuće osećanje, nije neočekivano to što biće koje je u stidu pribegava strategijama kojima ga prepokriva/blokira. Osoba se od stida brani kad se nađe usled kritike, ali i kada se samo nađe u centru pažnje, najčešće agresijom prema sebi ili prema drugima, što je pokušaj odbrane od dubljeg osećaja stida. Lidija Pecotić ističe da biće blokira stid da ga ne bi osetilo kroz:

  1. Ljutnju, bes, prebacivanje – agresija, samooptuživanje i samokritikovanje.
  2. Razne oblike zavisnosti: od rada (nemam vremena, puno radim), kao i od droge, alkohola.
  3. Mržnju, zavist, ljubomoru. U drugome vidimo ono što i sami imamo kod sebe, ali zbog stida da sa tim što nosimo u sebi izađemo pred druge i pokažemo im se, zavidimo, mrzimo i ljubomorni smo na druge. Ova jako teška i neprijatna osećanja su prvi korak ka integraciji i prihvatanju delova svog bića koje smo otcepili i pripisali, projektovali na druge. Kroz njih dolazimo do svog stida da budemo to što jesmo.
  4. Humor (kao sofisticiranija odbrana).

U nekim poremećajima ličnosti stid je potpuno pokriven nasiljem (zaštita od stida, osećanja da nisam u redu).

TERAPIJA STIDA

Po Fric Perlsu iza svakog besa, postoji potreba za ljubavlju. Stid je pokret okretanja od. Na jednom primitivnom, najbazičnijem, početnom nivou, to je pokret zaštite i zatvaranja. Stid je afekat koji ima biološku komponentu: kada naše biće izađe sa svojom autentičnom potrebom u sredinu i suoči se sa odbijanjem ili opasnošću u sredini, ono doživi da je važnije da se zaštiti od opasnosti, nego da zadovolji potrebu. Tada pravi taj pokret okretanja i zatvaranja. To je, dakle, nesvesna reakcija organizma koja ima funkciju egzistencijalne zaštite – preživljavanja, jer je nekad bilo opasno tražiti. S obzirom na to da ga prate brojni neprijatni simptomi i da smo vidljivi drugima tada kada bismo radije voleli da nas nema, biće pribegava odbranama od stida i to je ono što drugi vide u ponašanju. U horizontalnom odnosu poverenja u kome je moć izjednačena dopire se do latentnog nivoa i pruža se šansa autentičnom biću da u bezbednoj sredini bude viđeno.

Za osobe sklone stidu isceljujući je kontakt. U geštalt terapiji koristi se dijaloški Ja –Ti baziran na poverenju i autentičnom ispoljavanju duše. U takvom horizontalnom odnosu, koji pruža drugačije iskustvo sebe i drugih, osoba je bezbedna da se pokaže i da umesto izolacije doživi radost i samoprihvatanje. Osoba koja oseća stid je ranjiva, nedostaje joj samopodrške, te je posebno važno da se stid ne doživljava ponovo i potrebno je biti pažljiv, izbegavati sarkazam, zadirkivanje, prezir, uvredljiv odnos i slično. Terapija je postepen i dugotrajan proces jačanja prihvatanja sebe, izgradnje samopoštovanja, do konačnog postizanja toga da sami sebi budemo dobri roditelji.

Literatura:

  1. Evans K. R. (1994) Healing Shame: A Gestalt Perspective 24, no. 2, 103-108, Transactional Analysis Journal, interni prevod.
  2. Pecotić Lidija “Anksioznost, krivica, stid – geštalt pristup”. Predavanje održano 24. i septembra 2016. godine u okviru Edukacije za geštalt psihoterapeute Geštalt studija Beograd u Beogradu.
  3. Yontef, Gary M. (1990) Svesni dijalog i proces: eseji o geštalt terapiji (interni prevod).

Slađana Luković

Postavi komentar