VREDNOSTI PSIHOTERAPIJE : ŠTA PSIHOTERAPIJA NIJE?

Na više mesta sam čula da je psihoterapija vrednosno neutralna. Ne slažem se. Psihoterapija nije molarizatorska i nije osuđujuća( ne bi trebalo da bude), ali se svakako bavi konceptom morala.

Prafraziraću psihoanaliticara D.Carvetha. Cilj psihoterapije je da pomogne klijentu da modifikuje sopstveni super ego, da od onog sadističkog, koji vodi ka persekutornoj krivici dođe do reparativne krivice. Da pojača kontakt sa svojom savešću, koja je biološki determinisana, te inherentna ljudskoj vrsti, kroz univerzalne vrednosti. Vrednosti koje nisu socijalni konstrukt i odražavaju Princip reciprociteta.

Sta psihoterapeut podržava?

Podržava prevagu života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i istine nad lažima.

U tom kontekstu, psihoterapija se bavi pitanjem morala.

Tako definisana, psihoterapija ne bi trebalo da prati biznis model, što se nažalost često dešava na određenim društvenim platformama. Zašto?

Ne samo zato što se kompleksni procesi pojednostavljaju i kategorički prikazuju, već zato što senzacionalizam nadvladava realističnost promene.

U biznis modelu se isceljuje, transformiše, potpuno oslobadja od…što je, zapravo marketing, a marketing neguje omnipotenciju i magijsko mišljenje.

Psihoterapeut pomaže osobi da unapredi nivo funkcionisanja svoje licnosti, da bude fleksibilnija i tolerantnija prema sebi i drugima, kao i da ima širi dijapazon coping mehanizama, te da su joj dostupniji zreliji mehanizmi odbrane.

Nema magična rešenja, ne može sve sto poželi on ili klijent/pacijent. Ne isceljuje traumu, niti je ukljanja, već osnažuje osobu da se adekvatnije nosi sa njenim posledicama, ali i da znatno proširi narativ o sebi koji neće ostati fiksiran za ulogu nekoga ko je preživeo traumu.

Ako prati biznis model, psihoterapeut će izabrati da priča o različitim psihološkim procesima iz modela ne optimalnog, već maltene idealnog razvoja.

Da, treba da se teži istini, ljubavi, osvešćuju nesvesni konflikti, prorađuju emocije, itd.

Takav pristup, može imati za cilj da pokaže onaj kompromis dualiteta, koji je najpovoljniji za čoveka, ali to često nije ideja od koje se polazi, jer se prezentuje iz pozicije nekog autoriteta koji je dostigao nešto, što se potpuno postići ne može.

Individuacija traje čitavog života, a nešto što se može nazvati padom na tom putu, često ispadne razvojno neophodna stepenica.

Nekako ispadoše terapeuti vrlo prosvećeni, integrisani, puni vrlina, koji svaki svoj odnos neguju kroz model reciprociteta i uvažavanje cele ličnosti druge osobe.

To prosto nije istina.

Terapeut ima određena znanja i veštine koje je stekao tokom dugogodišnje edukacije, i kontinuirano se usavršava. Radi na upoznavanju lične psihodinamike kroz lični rad i naravno, putem supervizija i intervizija revidira da li je na dobrom putu kada radi sa ljudima. Međutim, svakako je i dalje nesavršeno ljudsko biće, koje je još uvek na putu otkrivanja lične istine.

Ta ljudskost i svesnost o nesavršenosti je zajedničko ljudsko iskustvo koje je povezujuća spona, zajedno sa težnjom da budemo bolji i da nam bude bolje, poštujuci otpore.

Zato je cilj zajedno misliti i ostati dečije radaznao.

Svaka nova faza u zivotu otvara nove razvojne zadatke, kao i nedovršene poslove iz ranijih faza. Na tom putu smo svi jednaki.