Susret psihologije i antropologije                                                                              

Još od pećinskog slikarstva, možemo zapaziti da je koncept božanstva bio u središtu ljudske svesti i ljudskog života. Ljudska tendencija da odgonetne misterije univerzuma i objasni sopstveno poreklo konstantno iznalazi nove načine i oblike da metaforički izrazi sopstveno osećanje numinoznog. Mirče Elijade bogove naziva “oploditeljima vaseljene, oteletvorenjem tajanstvene sile koja se, u postanku, bori protiv prirodne tendencije ka raspadanju.”.

Arhetip božanskog je univerzalan, dok se njegove predstave menjaju u zavisnosti od istorijskog, društveno-ekonomskog i kulturološkog konteksta.

Najraniji osećaj za numinozno našao je svoju inspiraciju u ritmovima prirode. Poput žene, Zemlja je ta koja rađa, pa je paleolitski čovek Zemlju načinio Boginjom majkom. Artefakti i iskopavanja u mestima Hadžilar i Čatal Hujuk (oko 6.000 g.p.n.e.), ukaziju da je u periodu paleolita i ranog neolita preovladavalo slavljenje velikog rađenja Boginje majke. Sa kretanjem društvenog razvoja od poljoprivrednog društva ka nomadskom, ratničkom ustrojstvu, dolazi i do prelaska ka muškom principu, koji postaje dominantan.

Mitove koji na centralno mesto stavljaju Veliku majku, poput onih o Izidi i žrtvenom kralju Dumuzu(preteča egipatskog Ozirisa), najpre smenjuju oni koji Veliku majku stavljaju u drugi plan. Ona postaje prvenstveno boginja plodnosti, koja zavisi od muškog semena. Mitovi o Velikoj majci se mogu naći širom čitave zemaljske kugle.

Sa dolaskom Arijevaca na Bliski i Srednji istok, Indiju i Evropu tokom bronzanog doba, ženska božanstva u potpunosti potiskuju ratnički bogovi, kojima je fokus na osvajanju, moći, svetlu i nebu. Njihova snaga je okrenuta uzdizanju, te zemlja, misterija rađanja i uzgajanje gube na potentnosti. Iako misterijski kultovi nastavljaju da postoje, ženskim boginjama se oduzima moć, i one postaju podređene muškim božanstvima, a vrlo često se u njih projektuje prodorno muško gledište, pa se prikazuju kao džangrizave i impulsivne, gde je potrebna muška ruka da ih ukroti. To se lako vidi na primeru Here ili Parvati.

Takođe, došlo je do prakse u kojima se ženska božanstva maskulinizuju ili se pretvaraju u opasne zavodnice, koje podrivju mušku moć.U mnogim arijevskim mitovima preovladava ideja da prisustvo žene i njena seksualnost mogu da ugroze snagu muškarca. Poznati Ep o Gilgamešu prikazuje kako junak odbija pomoć boginje Inane/Ištar.

Narod Atabaskan iz Severne Amerike veruje u tzv. Vagina-devojke, hodajuće vagine sa zubima, koje proždiru muškarce. Da žena nije komplementarna muškarcu, već treba da mu bude potčinjena, dominantna je u ovom periodu. Žena je pretnja, jer je poželjna, pa je treba ukrotiti. Kako je ovde reč o čulnosti i telesnom, ovi aspekti ljudskog postaju prezreni, a kao glavna protivteža religijskih tradicija postaje nematerijalna duša( primeri Pandore, Eve).

Trikster barem delimično preuzima predstavu nagonskog, i u svom zmijolikom obliku naćiće se kao pratnja ženskih božanstva. Poput zemlje i žene postaju meta osvajanja, roba koju treba posedovati i eksploatisati. Kako bi se osiguralo muško vlasništvo, raste i Kult device. Silovanje, koje se nakada u Sumeru kažnjavalo smrću, zamenjuje semitsko pogubljivanje silovanih udatih žena.

Ženska božanstva sve više bivaju prikazana kao opasna čudovišta, što otvara prostor muškom principu da se u potpunosti oslobodi ženskog principa. Nebeski bog oslobođen je svoje zemaljske boginje, te sposoban da kao kralj univerzuma stvori svet, često ex nihilo.

Ako sopstveni identitet posmatramo kao ne samo sve ono što jesmo, već i što nismo, a zapadnu patrijarhalnu kulturu kao nosioca tog identiteta, koji bi potencijalni problemi nastali sa ovakvo konstelisanim roditeljskim figurama?

Najočiglednija metafora za stvaranje potiče od ženskog rađanja, a ipak na nivou božanskog, ženski aspekt je nevidljiv.

Vera u mušku moć i muško pravo, utisnuta je u našu kolektivnu psihu i odatle preneta u različite društvene i kulturne delatnosti( pravo, arhitektura, ekonomija, itd.)

Na mušku fizičku snagu, kao prirodan dodatak, nakalemljen je kult muškog razuma i poretka, dok su ženske vrednosti postale inferiorne u svakom smislu, te prognane. Arhetip velike majke neuništiv je u dubinama nesvesnog, te se samo može sakriti od svesnog pogleda. Sve ono što je potisnuto ili otcepljeno teži da se vrati, često zamaskirano. Muški i ženski princip, poput Jina i Janga, svoj pozitivan pol postižu kroz uzajamnost i komplementarnost. Ako je jedan aspekt ranjen, automatski se uzdrmava harmonija i konsteliše negativni pol komplementarnog aspekta. U njihovoj sinergiji je ključ razvoja.

Iz univerzalne potrebe za ženskim principom, javila se struja, koja je smatrala da je prva Adamova žena bila Lilit, neobuzdanog duha i silovita nije želela da se potčini Adamu, pa ga je napustila. Lilit će brzo postati simbol prvih feminističkih pokreta.

U hebrejskoj tradiciji, takođe je postojala struja koja je slavila “kraljicu nebesa” Ašerah, Jahveovu ženu.

Hrišćanska žudnja za majkom, našla je svoj izraz u Mariji. Iako je Marija postala simbol ženske pokornosti, čistote i devičanstva, kroz srednji vek i renesansu, oteloviće i određene aspekte velike boginje. Nije ni čudo da će se upravo Marija prikazivati podjednako i potlačenima i smernima. Džozef Kembel nas podseća da je 431.godine, Marija dobila epitet Teotokos, u prevodu “Bogorodica”, i time postala naslednica svih imena i oblika boginje majke u zapadnom svetu.

Kao što sam već navela, mitovi odražavaju trenutni društveni i istorijski trenutak, te određene arhetipske potrebe otcepljuju i potiskuju. Međutim, mi ne možemo tek tako zameniti ženski aspekt muškim i obrnuto, a da ne platimo veliku cenu. Ne možemo ućutkati ljudsku psihu, ne možemo je amputirati, jer poseduje inherentnu težnju ka celovitosti.

“Boga ne možemo pozajmiti. Moramo ga nanovo otelotvoriti iz nas samih.”, rekao je Hajnrih Cimer. Simbolička struktura je u konstantnom procesu kreacije.

Novi mitovi kreacionista i univerzalista otvaraju nam drugačije perspektive.

Pueblo indijaci, Hopi i Navaho imaju svoju verziju mita o velikom rođenju. Pored muške figure, stoji majka koja plete univerzum, a iz njene utrobe u nekoliko faza izlaze ljudi iz svetova koji se nalaze ispod ovog sveta.

U romanu “Ceremonija“, o Indijanki iz plemena Laguna, kroz mit i ritual, iskazuje se priča o kreaciji, ljubavi i sjedinjavanju komplementarnih principa.

Dejvid Leming ovako objašnjava proces izlečenja koji prolazi, Tajo, protagonista pomenute priče: “Ono što Taju, i do izvesne mere, nama nedostaje, jeste ženska životna snaga koja prevazilazi mehanicističku smrtonosnu silu. Njegovo dostignuće samosvesnosti ostvaruje se u sjedinjenju sa sablasnom animom koju predstavlja tajanstvena Montanjo žena. Sa njom je seksualnost lekovita. Sa njom Tajo uči da je njegovo sopstveno telo nerazdvojivo od tela sveta. Uči da voli sebe kao deo zemlje, čija je zajednica živuća ceremonija.“

Reference: Dejvid Leming, “Mit – Biografija verovanja”

Slika1: Prezeto sa Fb. stranice Wanderings

Slika2: Preuyeto sa Fb.stranice Wanderings