Рад са децом – гешталт приступ

beautiful-1039725_640Да ли је психотерапија погодна за децу? На ово питање одговор је да добробит од терапије на дечјем узрасту јесте неоспорна: брже се и лакше долази до резултата јер проблеми нису имали времена да се стврдну у фиксирани гешталт, развој је у току и дете брже превазилази проблеме. Деци можда не значи пуно садржај сеансе, колико време и пажња који су им посвећени у терапеутском односу.

Топлина и уважавање које добију јесу нешто специјално и посебно за њих као и то што терапеут прихвата дете онако какво оно заиста јесте. То је некада довољно да се проблем превазиђе. С друге стране, рад са децом повлачи и одређене одговорности терапеута и етичке норме које су шире у односу на рад са одраслима, затим подразумева, ипак и рад са родитељима или целом породицом и широм социјалном средином у којој дете одраста (вртић, школа, вршњаци), а често захтева посебне вештине терапеута како би се успоставио контакт са дететом јер деца не комуницирају искључиво вербално.

Историјски поглед у психотерапију деце:

  • Психоанализа

Почеци дечје психотерапије се везују за психоанализу и прва таква студија је Фројдова анализа фобије малог Ханса (1909).

  • Бихејвиоризам

Вотсон је показао да је могуће ослободити трогодишњег дечака страха од зеца меотдом десензитизације.

  • Гешталт

Гешталт приступ је погодан за рад са децом из више разлога – основни појмони гешталт трапије се одлично могу применити у раду са децом. За дете је важно да је однос са терапеутом однос у коме нема очекивања, нити захтева за одређеним облицима понашања или изласком у сусрет потребама других, већ да је то однос правог поштовања у коме циљ није да се дете “поправи” или промени, већ да се помогне процес самолечења (Ја-Ти однос).

person-human-child-girl-mediumКонцепт парадоксалне теорије промене каже да се промена дешава онда када се призна оно што јесте, а то је кључно у раду са децом, јер када одрасли (родитељи, наставници) прихвате и признају особине детета и схвате да дете „није лоше“ и да нема ничег погрешног у понашању детета, већ да се у одређеној ситуацији понаша тако (по мишљењу одраслих неприлагођено), јер то понашање за њега има неко значење, догоди се промена и дете се прилагоди.

За промену је важна свесност , а детету управо треба помоћи да постане свесно себе, да спозна, открије себе и да припише значења себи и свету у коме се развија, и у том циљу гешталт нуди безброј техника које могу помоћи детету да постане свесно (цртање, сликање, причање прича, игра, вајање, глума итд).  

Purchase this image at http://www.stocksy.com/636888

Тако да је експеримент који у гешталту отвара поље широке креативности јако добро применљив у раду са децом јер деца уживају да експериментишући одигравају ситуације из живота као и да изразе своју богату машту и фантазију.  Организмичка саморегулација је присутна и у сваком детету, и ако му се омогући бар минимум шансе за задовољење потреба, дете ће да се развија и да расте.

Гешталтистички приступ заснован је на моделу поља, када је реч о људском искуству и понашању, те нас подстиче да се бавимо деловима развојне слагалице као конституентима шире, смислене целине. Затим, концепти контакт и граница, погодни су за покушај описа развоја, јер је развој суштински еволутиван и реорганизујући, када је реч о начинима путем којих се деца повезују са другима (успостављају контакт) и средином.

Гешталт терапеут Вајолет Оуклендер (1978) овако описује доброг дечјег терапеута:…да воли децу, да је способан за однос поверења, да зна нешто о начину на који се деца развијају, расту и уче, да познаје садржаје који су важни за поједине развојне нивое,… мора имати способност да буде директан а не наметљив, да буде благ и љубазан, али не сувише пасиван…..да зна нешто о деловању породице и да познаје утицај околине на дете- куће, школе и других институција са којима је дете у вези.. да познаје утицаје културе којој дете припада. Треба да верује да је свако дете јединствена, вредна особа која има сва људска права. Треба да познаје основне технике саветовања, као што су: рефлектовано слушање, комуникација и технике решавања проблема. Мислим да је битно бити отворен и поштен са дететом. А треба имати и смисла за хумор, да се оном детету које постоји у свима нама дозволи да дође до изражаја.”

Технике које гешталт терапеут употребљава у свом раду са децом (Ouklender, 1978):

  • Најважније правило: овде и сада (од детета се тражи да говори у садашњем времену).
  • Дијалошки однос : Ја и ти (од детета се тражи да говори одређеној особи, реалној или замишљеној).
  • Оно и ја. (Од детета се тражи да са оно пређе на ја; уместо не могу, треба да, зашто, охрабрују се изрази не желим, хоћу, нећу, како.
  • Континуитет свесности. (Од детета се тражи да прати како се нешто догађа).
  • Без описивања. (Од детета се тражи да изрази своја осећања, а не да их описује).
  • Вођење дијалога. (Од детета се тражи да води дијалог између својих супротности).
  • Незавршене ствари. (Од детета се тражи да заврши незавршена осећања, најчешће незадовљство и бес).
  • Супротности. (Оно што дете отворено испољава често је супротно ономе унутра што за дете може бити много важније).
  • Појачавање. (Од детета се тражи да појача одређени покрет или гест како би се боље разумео говор тела ).
  • Остајање у одређеном осећању. (Тражи се од детета да остане у одређеном било пријатном било непријатном осећању како би га потпуно доживело).

 

Највећи број техника које се у терапијском раду са децом примењују заснивају се на раду са пројекцијом. Нпр., дете црта или прича причу и на први поглед не повезује тај садржај са својим животом, али наравно да оно што излази напоље открива унутрашње страхове, стрепње, фантазије, фрустрације, ставове, отпоре, потребе, осећања и слично.

У гешталт терапији нема места интерпретацијама добијених садржаја. Оно што терапеут чини, анализирајући и користећи ове пројекције, је да помаже детету да отвори врата ка свесности и посвоји неке своје садржаје (које је обично отуђило из разлога што нису прихваћени од околине, па тиме ни детета самог). Неке од техника које се користе су: Фантазија, Цртање и фантазија, Прављење ствари, Причање прича, Читање, Писање, Писање поезије, Терапија игром, Игре у песку, Друштвене игре, Чулно искуство.

watercolor-portrait-1050723_640У свом радном моделу Вајолет Оклендер (1978) наводи да терапијски процес тече тако што тражи од детета да: дели своја осећања о цртежу и цртању, да опише делове цртежа, да се идентификује са цртежом и да опис слике из првог лица, затим се издвоје неки делови цртежа и тражи се да се дете идентификује са тим делом при чему се постављају питања да би се подстакао процес, усмерава се пажња детета тако што се истиче део или делови слике, тражи се од детета да успостави дијалог између два дела слике, да обрати пажњу на боје, траже се знаци у тону гласа детета, положају тела, изразу лица, дисању, ћутању, ради се на идентификацији (Да ли се то слаже са твојим животом?), траже се делови који недостају.

Ауторка истиче да је терапија уметност и да се неће пуно тога догодити ако нисмо способни да комбинујемо вештину, знање и искуство са инутитивношћу и креативношћу. Истиче да се често на сеансама не дешава нешто нарочито посебно, али да је важно то да су она као терапеут и дете заједно, да она прихвата дете и да је поштена према њему. Она сматра да деца не треба дуго да буду на терапији, јер немају многобројне слојеве незавршених слојева. Детету треба дати прилику да промене које су се догодиле у току терапије интегрише и укључи у свој спонтани развој.

Референце

  • Ouklender, Violet (1978) WINDOWS TO OUR CHILDREN A gestalt therapy approach to children and adolescents, Real People Press, Moab, Utah [Прозори у свет наше деце – Гешталт терапеутски приступ деци и адолесцентима, превела Неда Димчовић].

2 komentara on Рад са децом – гешталт приступ

    • mentalwellness.rs
      August 18, 2016 at 2:31 pm (2 years ago)

      Hvala vam što nas pratite.

      Reply

Postavi komentar