Да ли (пре)заштићујете своје дете?

Пример из психотерапијске праксе:

girl worriedШанон, 21-годишња студенткиња долази код психотерапеута и жали се на повећану анксиозност и тешкоће у вези са завршавањем својих обавеза. Такође је рекла да је њена двогодишња веза у проблему. Била је, с времена на време, на психотерапији од своје адолесценције и закључила је да јој то никада није помагало. Сада се осећа безнадежно. Нада се да ће јој психотерапеут рећи ШТА ДА РАДИ. Осим што је повремено викендом конзумирала марихуану, не постоји историја злоупотребе супстанци, нити је известила о самоповређујућем понашању или суицидалним идејама. Она је најстарије дете у потпуној породици и изјавила је да има веома блиску повезаност са оба родитеља. Описује родитељске драматичне покушаје да јој помогну кроз њену академску и социјалну каријеру. Нпр. када је имала потешкоћа у склапању пријатељстава  као мало дете, њени родитељи би организовали забаву за њу и позвали све њене другове из одељења. Такође је рекла да када би имала проблема у школи њени родитељи би ангажовали најбоље наставнике да јој помогну. Иако им је била захвална за такву помоћ, Шанон је изјавила да јој њен академски успех изгледа као лаж. Она се, такође, пита да ли су њена пријатељства заиста права пошто се чак и сада осећа као да их купује. Она осећа да без помоћи родитеља не би успела. До тог дана каже да је звала родитеље свако вече, и када је имала свађу са дечком, она и њена мајка провеле су сате на телефону „радећи на томе“. Недавно, ипак, њена мајка је престала да пише домаће задатке за њу са циљем да је припреми за реалан живот. Она је сада јако уплашена да ли ће моћи да поднесе своје обавезе и да је у опасности да неуспешно заврши свој семестар. Осећа се напуштеном и преплашено, неадекватно за задатке који се траже од ње. Недавна свађа са њеним дечком увећала је њену анксиозност и претходила њеној посети психотерапеуту, током које је она изразила да се осећа контролисаном од стране њеног дечка и неадекватном у тој вези. Често се осећала неспособном да живи по његовим очекивањима, и назименично је осећала да он од ње захтева нешто и била је безнадежна у покушају да му докаже да она може да буде њему све. Ниво бриге се подигао код ове младе жене када је открила да се још увек носи са проблемима повезаним са сепарацијом и индивидуацијом. Једва је установила осећај личне ангажованости, и у идентификацији са својим родитељима, она очекује да јој психотерапеут каже шта да ради. Ово очекивање иде тако далеко да објашњава зашто она има доживљај да претходне терапије нису биле успешне. Она је очигледно ставила дечка на место својих родитеља и са њим се сада свађа око истих ствари које није разрешила са родитељима. Те ствари се односе на њен доживљај да се осећа контролисано, неспособном да живи по очекивањима, и на потребу да мора да задовољи све његове потребе. На тај начин, друга фаза индивидуације у њеној адолесценцији је одложена за неколико година, па тако, сада близу дипломирања, она се осећа празно и поставља питања у вези са даљим развојем и адаптацијом (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009).

child protection 3У психолошким терминима, презаштићивање подразумева ексцесивно укључивање родитеља и забринутост за дететово ментално стање и капацитет за прилагођавањем. Ово такође укључује потешкоће у сепарацији, одвајању детета од родитеља, које су нарочито очигледне како дете напушта кућу, односно полази у вртић, школу. Презаштићивање може бити резултат нарцизма родитеља, а ту је и недовољни капацитет родитеља да се носе са сопственом агресијом и проблемима са сепарацијом. У знаке презаштићивања укључује се overscheduling (прегуст распоред активности) као и  micromanaging (микроуправљање дететовим животом од раног узраста), што оставља врло мале шансе и скоро нимало простора за аутономна когнитивна, афективна, физичка и спиритуална открића која могу да проистекну из слободног времена и игре.

То укључује рану бригу око уласка у селектоване предшколске програме, изазове за наставнике и административне раднике у основној и средњој школи, инсиситирање на формализованом екстракурикуларном учествовању и високом школском постигнућу, скоро па манични притисак на дете да буде зрело и да се упише на врхунске универзитете. Лебдеће и контролишуће родитељство репрезентује компромисну формацију између бриге и агресије (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009). „Родитељи хеликоптери“ је колоквијалан термин који се користи да се опишу родитељи који су превише укључени и који лебде изнад свог детета и спремни су да у сваком тренутку прискоче и реше било који проблем који њихово дете има.

У књизи „Worried all the time, OVERPARENTING in an age of Anxiety and how to stop it“, David Anderegg, 2003, поставља питање: Зашто су родитељи толико забринути за своју децу? Аутор с правом примећује да су родитељи увек бринули; јер то је оно што родитељи раде. У природи је родитеља да заштите своје дете. Мeђутим, данас се дешава да родитељи превише мисле и превише брину, и на крају претерано и одреагују у одређеним ситуацијама. Изгледа као да се родитељи труде да донесу савршену одлуку у сваком тренутку за своје дете. Ови родитељи су, при томе,  образовани људи који пуно читају и мисле о томе шта је све њиховој деци потребно. Наравно да се сваки родитељ труди да буде најбољи што може, али чињеница је да овај ниво комплексне бриге о деци једноставно није био присутан када смо ми били деца.

Да ли то значи да родитељи раније нису толико бринули, или да данашњи родитељи превише брину, отворено је питање, али је тачно да данашњи родитељи брину много више него раније. То можемо да видимо и у нашим школама, у медијима, у психотерапијској пракси. Данас родитељи највише брину о томе да ли су њихова деца безбедна у школи и при томе претерују. Нпр. у основношколској пракси није ретко да се родитељи обраћају учитељу јер у одељењу постоји дечак који изгледа „као да би могао“ да малтретира и њихово дете јер је већ ударио некога раније. Они сада брину да би тај дечак могао да постане насилан, и наравно, шта би се догодило ако он повреди њихову ћерку и да ли би зато било боље да она не иде у школу? Други је пример родитеља који брине зато што је њихово дете смислило шалу, а нико у одељењу се није смејао његовој шали! И наравно, тај родитељ сада тражи од учитеља да обезбеди да се следећи пут сви насмеју шали његовог сина.

child protection 4По неким истраживањима (Anita S. Mak, 1994) деца коју родитељи презаштићују имају ниско самопоштовање јер немају доживљај да су сама заслужила своје успехе, па тако могу веровати да су њихова пријатељства и успех у школи лажни јер су се родитељи увек трудили да им све обезбеде. Нпр. ако су имали потешкоћа у склапању пријатељстава, родитељи би организовали забаву за дете и позвали све другове из одељења, или ако су имали тешкоћа у учењу родитељи би платили приватне часове код најбољих наставника и слично. Друга истраживања показују да је висока заштита деце од стране родитеља повезана са вишим нивоима деликвенције и код дечака и код девојчица. Деца која су презаштићивана могу се осећати безнадежно и цео живот могу трагати за значајним одраслима, родитељима, наставницима, психотерапеутима, који би у одређеним ситуацијима требало да им кажу шта да раде, јер су родитељи читавог живота драматично покушавали да им помогну па нису стекла неопходне животне вештине.

Када родитељи преведу фрустрацију детета у агресиван телефонски позив или мејл упућен школи, дете је заштићено од ангажовања у врло важним тренуцима матурације који долазе из фрустрације, губитком и разочарењем. Даље, када се родитељи труде да уклоне реалност спољашњег света из искуства детета, они утичу на процес менталног сазревања и креирају унутрашњи свет који није способан да толерише разочарење и одбијање. Овакав унутрашњи свет може вечно да тежи да екстернализује негативна и узнемирујућа осећања и тако одлажући и даље успешну интеграцију у тежак, компетитиван и често непријатељски спољашњи свет за други период дечјег живота када ће и захтеви бити већи (R. L. Munich and M. A. Munich, 2009).

Референце:

  1. Richard L. Munich, Matthew A. Munich (2009), Overparenting and the Narcissistic Pursuit of Attachment, Psychiatric annals, 39:4.
  2. David Anderegg (2003) Worried all the time, OVERPARENTING in an age of Anxietu and how to stop it, New York.
  3. Anita S. Mak (1994) Parental neglect and overprotection as risk factors in delinquency, Australian Journal of Psychology, Volume 46Issue 2

 

Психолог Слађана Луковић

Postavi komentar